Српске буне

[JASON]

Међутим, у Ерфурту, Наполеон лично, састане се са Царем Александром І., који се одрече посредништва између Русије и Турске, остављајући њима самима да сврше спорове путем договора или војне, и зараније је признао распространење Руски граница до Дунава. Кад за то чује Прозоровски, он пошље свога Ађутанта Великом Везиру са условима мира, међу којима биjaxy и ови: назначај граница по Дунаву и самосталност Србије под заштитом Русије и Турске. Но те преговоре прекине нова буна Јаничарска, која букну у Нојемвру, и они се обновише тек у Фебруару наступајуће 1809. год. у Јашу.
Док је трајало пуно примирије, са све три стране, у јесен Кнез Прозоровски и Родофиникин занимали су се са питањем о склопу Србије. У темељу тога склопа, била је мисао, о ослобођењу Србије вечито од Турског јарма, и о поставлењу у њој сопственог поглавара под заштитом Русије; јер географски положај Србије, као што је говорио Кнез Прозоровски, у једном писму Родофиникину, на десном брегу Дунава, не допушта, да се пожели подпуно сојединење овога краја са Руском државом! Родофиникин састави запис о Србском питању на који је Прозоровски правио приметбе. У тој записци, разсматрају се границе старе Србије, на шта је Прозоровски учинио ту приметбу, да је немогуће у тадањим приликама, да се опет понове некадашње старе границе (!) У чланку, о политичким одношајима Србије према осталим државама, беше исказана та мисао, да се у Србију непуштају ни политички, ни трговачки, агенти остали држава, јер 'инострани агенти, моћи ће овде да раде, противу наши жеља. Неда се ни номислити, да Аустрија не би гледала да утанча, и смањи овде наш уплив, јер, без сваке сумње, види, да ћемо добити над њом знатну превагу, кад тај наш уплив ухвати овде корена, па ма како да ради противу Русије, ми би јој могли створити овде унутрашњег непријатеља, који је често опаснији од спољнег.' На то Прозоровски примети: 'Ако припознамо Србију за засебну државу, онда незнам, како би јој могли забранити да неприма иностране агенте; но мени се чини, да можемо овако установити: да се ти агенти не примају без одобрења Руског царског Двора, под заштитом којега Србија стоји. Да се уплив Руски укорени у Србији, то ће бити веома важно, особито у време војне Русије и Аустрије, јер ће он зауздаваши ову последњу државу, и шта више, неће јој дати да одпочне бој. Турска ће бити тако рећи под управом Руског двора.'
Што се тиче врховне власти у Србији, Родофиникин мишљаше, да је за њу потребан Књаз; но он двоумаше, да ли, да тај владар буде изборан или насљедствен; он је само то додао: да је за Србски народ, за поглавицу најзгоднији Кара-Ђорђе између свију остали старешина. Кнез Прозоровски је приметио, да Кара-Ђорђе треба да буде оглашен за насљедственога Владара, јер у противном случају, могу лако поникнути не само унутрашњи раздори, већ и упливи од многи Дворова; да осим тога, треба поставити Сенат под председништвом Књаза и Руског Конзула (!) који може ограничаваши самовластност Књажеву, и уздржаваши га од таки поступака, који ће бити противни Pyсији.' Данак, који Србија плаћа Порти, по мишљењу Родофиникина и Прозоровског, не треба да пређе више од 10.000 гроша на годину. Што се тиче унутрашње управе, у томе се обојица слажу, да не може бити у тој ствари Рускога мешења.

[JASON]

Док су главне Војсковође Руске војске, и Руски агент у Београду склапали унутрашњу управу за Србију, дотле је раздор између Србски Војвода још једнако расто.
Родофиникин држаше, да ће бити потребно, да позове Кара-Ђорђа у главни Руски логор на једно два или три месеца; да сина Кара-Ђорђева Алексу и децу знаменитији великаша, пошљу у Русију на науку; а Младена и Милоја, који самовластно управљаху у Сенату, и на које су већ многе старешине омрзнуле, да уклоне из Србије. Цар Александер І. приста, на све предлоге Родофиникина и Кнеза Прозовскога, но с тим, да све буде уређено по драговољном убеђењу Кара-Ђорђа и остали поглавара; и држаше да не треба тражити да Руски агенат председава у Србском Сенату. И ако су се сви преговори, о преображају Србије и о удалењу Младена и Милоја из Сената водили веома смотрено, опет некако, ова двојица докуче то, и као и пре подозревајући на Митрополита Леонтија, умедошe распалити, Кара-Ђорђа противу Родофиникина.
Напред казато је, како је Митрополит Леонтије у почетку Србског устанка од Дахија Кара-Ђорђу шиљат био, и како је се на презао са свима својим силама да Србе покорности и предаји Турцима склони; и како је, кад је видио, да Срби Турке на све стране добро изтукоше и из земље прогнаше и за себе Совет народни установише, и кад види, да ће и Београдом Срби завладати, у ком се он налазио, тад Србима je од Турака тобоже као пастир добегао.
Вероломни Грк истина, да се спољашње Србима показиво као пријатељ, али унутарне у срцу пакленом свом, другу је мисао и намеру имо; он, на велику несрећу, дође Србима као агент Турски, и одма на писмоводитеље у Совету Југовића, Грујевића и Филиповића викати и на њи равно које шта измишљавати, по народу раздор сејати почне; да Правителство, Совет народни, и учени људи Србима нетребају; добивао је писма из Цариграда, и од околни Паша и Бегова и потајно бацао ватру у народ, и говорио је; да нема нужде сиротиња за њи неколико људи, који су себе у достојанства поставили, и господом учинили са Турцима бити се, но да је боље да се Турцима предаду. Овако се лукави Митрополит Леонтије трудио учинити; да установљено Правленије и Совет уништи, учене људе у народу оцрни и омрази и од народа удали; да Кара-Ђорђа и главне старешине народ остави, и Турцима се преда. Средство и начин к тому били су новци, које су му околне Паше из Цариграда, а нарочито Гушанац-Алија и Београдски Паша давали. Он је те новце, немилице по народу просипао и партаје у народу правио, многе је, као што он мисли за себе задобио. Но срећом, у својим пакленим намерама није могао успети. Јер Србима, којима је већ робство додијало, а познавши, шта је тад слобода, у својим предпријатијама постојани и послушни својим старешинама остану. Он при свем том, интригирати непрестане. Кад се Срби у почетку 1807. год. у Совету сагласе, да од Русије помоћ ишту; Леонтије је и против тога тајно кроз другога мњеније своје давао, да он за добро неналази, да Срби себе Русима поверавају и њи се предржавају, јер ћe jи Руси кад у највећој нужди буду оставити и преварити, као Орлов што је преварио у Грчкој Грке и Мореју на жертву Турцима оставио.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ово су Митрополитове речи биле противу Руса. Но Срби презру, и одбацу његово мњење, па посредством своји посланика, сајуз са Русима уговоре; и Руси прате свога агента Константина Родофиникина у Београд. Онда злоковарни Грк изврне лист, и изда се за претераног преврженика Русије, пак настави интриге даље, и код Poдофиникина учене људе, које Срби при себи имађају опадне, и увери га, да су двору Аустријском превржени, а не Рускому, да је споразумевање и обхођење Срба са Родофиникином притворио и дволично, и многе друге лажи противу Срба овому у уши пуштoје. Родофиникин рођени Грк поверује Леонтију све, пак о том обширно, пише у главни квартир Руски; на које Главнокомандујући Књаз Прозоровски постане о Србима противног мњења. Па дошавшим депутатима Југовићу, Павлу и Јанићију у главни квартир; недопусти да у Петроград к Цару Александру иду, и да Србе Царевој милости препоруче, него Југовића код себе задржи, а другу двојицу врати натраг, и пише Вожду и Совету 8. Марта ове 1808. год. под бр. 326 из Јаша овако:
'Что ходатаиствомъ и попечителностію его, и ми Серби включени у примиріе съ Портою, до окончатeлнaго закљученія мира между Росискою Імперіею и Портою Отоманскою, при коемъ всемилостивѣйшій Государъ неоставитъ Сербовъ безъ особенаго своего внимания и попеченія, къ обеспопеченію будуштаго вашего жребія; что ми должни остават ся спокойними, а во всѣхъ дѣлах до благостоянiя и до нуждъ Народа Сербскаго касающих ся съ Родофиникиномъ совѣщашъ ся и его совѣтамъ слѣдоватъ; и что он неспрѣчасть надобности въ посилкѣ депутатовъ къ лицу Государя Императора.'
Известивши се Срби обстојателно, како ји је Митрополит Леонтије опао, употребе сва средства, да увере Родофиникина о искрености Срба, спрема њему и Русији; но напразно. Утом дође и Недоба*) колежкји Советник за помоћника Родофиникину. Овај опет дан ноћ, бављаше се са Леонтијем, презираше Срба саобраштење, обичаје, поредак, љубов и усрдије. Родофиникин прекине саобраштај са Србима, па и он са Митрополитом народ подговарати стане, да се правленију Србском непокорава. Од дана, до дана, старешине народње интригама својима до тога доведу, да се при концу ове 1808. год. у Совету између себе готово покрве; Советски Секретар Стефан Живковић из Совета буде истеран, а Миленко и Петар Добрњац са Вождом заваде се. Па како су, и, иза посланика Турски, који су од стране Порте к Србима долазили, и радили да Србе од Руског сајуза одврате: остале, неке Владике и нека мања духовна лица, све сами Грци, који су са истим посланицима по највише из Цариграда дошли били, и стали по улицама са Недобом и Митрополитом Леонтијем противу Правитељства којекакове речи просипати, и интригу водити, добивајући, за ото и писмена упутства из Цариграда. За које смутње дознаду Срби; и Вожд сугласно са Советом закључи: да се сва празноодајућа лица по Београду као и Митрополит Леонтије из Србије прогнају; које решење сообште и Родофиникину. Овај на то од стране Императора Александра протестира, особито за Митрополита Леонтија кога под своју заштиту узме, да мора међу Србима остати. Кара-Ђорђе протестацију тичућу се Митрополита уважи, а друге све скитнице и фанаријoте Грке, као и Владику Краљевића прогна. Којима свима, па и Краљевићу, Родофиник даде трошка, те оде у Далмацију и тамо га Французи приме, и за Владику наместе. Због ове заштите, Кара-Ђорђе и Младен са Родофиникином сваде се; гди неке Војводе противне тој завади буду, бојећи се да неби Русију тим увредиле. Лепо се вели у једној Србској брошурици, 'Мати Србија и син Србин', која је писана одма после Кара-Ђорђева пада, но која је много доцније издана у Лајпцигу. Срби имали су пет послова: 'да се бију са Турцима; да се уздају у Русе; да се чувају Митрополита Леонтија; да у свему верују и повинују се Родофиникину; и с једне стране, да се грозе од првога; као од невере и издајника, а с друге да се овоме другоме предаду свом душом и срцем.' Многи су уздисали, из дубине душе, и вајкали су се, што је Руски агенат предубеђен према Србима, и што велика Руска држава, може да добије лажан поглед на Србске ствари; као што се ни преварили нису, јер као што смо навели интригом Родофиникина, Кнез Прозоровски ладно прими Србске посланике у Јашу, и спречи им да иду у Петроград Цару Александру, него ји врати натраг у Србију.

*) За Теодора Недобу кажу, да је и он био Грк, а неки да је Пољак, а свакојако није био рођени Рус, а неки да је био син наложнице једног Руског конзула у Рагузи. Но довољно то, да је мрзио на Србе, и био је човеко-Србомрзац који се само дружио са Грцима, Чифутима и са за оставшим Турцима у Београду, а Србе презиро.

[JASON]

Но поред свију ти интрига, завада, и сплетака изрођених у Србији, Митрополитом Леонтијем и сдруженим агентом Руским Родофиникином и Недобом. Кара-Ђорђе са Советом оснивајући се на Декембарски Устав народне Скупштине, у овој интригом владајућој години увео је у земљи многе реформе. Он раздели округе Србије на капетаније (срезове), у којима је у свакоме, гледајући по броју становништва, морало бити, од 3 до 5 батаљона пешака, и од 3 до 6 стотина коњице. Коњица и пешаци у војеном екзерциру у овој години, нагло обучавали су се у својим окрузима, и срезовима, на зборним местима, а топџије у Тополи, као месту у ком је живио Кара-Ђорђе. И попис ако није могао бити вођен правилно, јер многи Кнезови, противно закону, неумедоше ни читати ни писати, и рачунали су у рaбoшe; но тим путем, сакупљена пешадија беше добро оружана, кoњица неуступаше ни у чему Турској, а топџије Србске, надмашаху вештином и Турску артилерију! У тврдињама беше хране и џебане изобила. Ма да нико није водио рачуна о поправци тврдиња, од части с тога, што Срби и Турци имађају од старина обичај, да ону тврдињу сматрају крепку и јаку коју бране људи храбри, а слабу ону, коју чувају мекушци и плашљивци. Установе, да само они могу носити пусат, који су били уписани у војску, које је то, противно било старинскoмe нaродноме обичају, да сваки човек слободан може оружије носити, но ово је учињено зато, да се подигне дух у народу ратоборан, и да онај сматра себе упонижењу, који неноси оружије. Уверен са Сенатом да народна просвета може подићи Србе, не само у нравственом но и у матерјалном одношају, подиже у Београду Кара-Ђорђе велику школу, и неколико омањи у Смедереву, Шабцу, Пожаревцу, Паланци, Руднику, Ваљеву, и Крагујевцу. Имућнији Срби слали су своју децу да се уче и у Аустријским школама, које су биле заведене за тамошњи Срба децу. Постарају се, да подигну трговину, којој је устанак био веома наудио. У то време, извозили су из Србије годишње разни сирови производа на 1.660.000 фoрината; увоз из Аустрије, због стешњени погранични мера, једва је достизао 320.000 фoрината; но сувишак у новцу, који претицаше Србима, таким начином, био је по већој части трошен на тајно куповање војничке опреме. Изнова се започело обрађивање руда, и фабрицирање барута. И о црквеним пословима советовали су се, но није било толико новаца, да се цркве и манастири богато оките. Суђење, остало је по старом уведеном обичају; Кнезови размрcивали су и претресали грађанске спорове, а кривичне, нарочито убиство, судио је махом војнички суд. Целе скоро године примирије између Турака с једне стране, а Русије и Србије с друге, небеше поремећено, и Срби могоше, једном дaнути душом. Ове је године држава Србска до највеће своје славе дошла била; и у највећем цвету внутрење, у миру развијајући се, налазила се, и најсрећнија била. Но среће се онда највише чувати треба, кад се најмилије на нас осмејује, јер с висине стрмоглав се пада.

[JASON]

VI. година - 1809. ратовања, рада, и догађаја Србског народа под Кара-Ђорђем.

Срби су се тако већ миру били предали, као да је већ мир закључен био, као да је независност Србије са свим од Порте призната, и као да се немају ни одкуд ништа бојати; занимали су се само са внутрењим делима. Но у одношајима држава, што војштише, догоди се промена; у колико је се Русија с ближавала са Француском, утолико је се Француска одмицала од Турске. Ово Порта увиди, па 24. Декемвра 1808. год. углави мир са Енглеском. И пошто, тим Турска осигура своја Острва и прибрежја своји мора, науми опет Влашку, Молдавију, и Србију у своје господарство да поврати; па сво своје војинство које је и на Црном мору имала, противу Србије и Руског војинства у Валахији и Молдавији крене. Са концем Фебруара т. г. пуномоћници мира скупивши се у Јашу, разиђу се, јер Диван, није хтео Валахију и Молдавију уступити, и Србији слободу дати. Па позове све своје правоверне, именом Пророка на оружије, и за предводитеља ове војске најименује старца Кур Јусуф Зијаудин-Пашу.
Пре половине Марта Србски посланик Павле Поповић који се у главном квартиру при Кнезу Прозоровском нахођаше, извести Кара-Ђорђа да су договори у Јашу прекинути, да је и примирију време већ изишло, и да ће Русија са Турском наскоро опет рат одпочети. Упочетку Априла, Родофиникин који се ђоја беше са Кара-Ђорђем помирио, дође у Совет, и ту, прочита писмо Кнеза Прозоровског: 'Да војинство Руско прелази већ преко Дунава у Болгарију, да ћe једно оделење Руса преко Видина ући у Србију; а други корпус Руске војске из мале Влашке да ће Србима упомоћ доћи; - него да Срби ударе на Турке што скорије на све стране.' Када писмо Родофиникин прочита, смота га и остави у џеп.
По добивеној тој наредби од Главнокомандујућег Кнеза Прозоровског из Влашке, коју Родофиникин сообшти Совету. Кара-Ђорђе са Советом несумњајући о противном. А имајући упреправности војску: одма учини распоред за нападај на Турке.
У то време, било је под управом Хајдук-Вељка код Провале 8.000 људи. Војвода Миленко беше код Дунава у Крајини са 4.000 људи гди је шанац начинијо, Остров обколијо, и сајуз од Видина пресекао. Против Албаније стајало је 5.000 људи; а под Јаковом Ненадовићем и Кнез Симом Марковићем на Дрини 8.000 људи наодило се.
Противу Ниша Кара-Ђорђе одреди Војводу Милоја Петровића, који се 22. Априла са 16.000 Срба крене преко Алексинца к Провали, гди 1. Маја дође к Нишу. Турци како чују, да се Срби к Нишу приближују, одма жене и децу са драгоценостима из Ниша оправе. Но Вељко разуме за то, и 27. Априла код Мустафа-Пашине Паланке (Ак-Паланке) сретне ји све ји изсече, и драгоцености им по отима; а потом, 28. Априла дође до пред Ниш, и одатле са 8.000 људи, 30. Априла врати се опет Провали преко Зибриче, гди тврдињу Бели-Градац разори, и све без разлике возраста мачу преда. Станоје Главаш са 3.000 људи и са Кнеза Јевтом, по наређењу Кара-Ђорђевом пређе преко Планине Јастребца, и предузме пут у Стару Србију, и Митровици, спусти се до Прокупља, удари на варош и освоји је, потом пређе Топлицу, освоји Куршумлију, и све околне Србе на оружије подигне, и Турке преко Лаба Приштини отера у тим бојевима погине Срба 30 а Турака више од 150 мртви падне. Милоје дође до Ниша, са војском удари на тврдињу, но кад види, да је освојити неможе, оде к Провали. Кара-Ђорђе подкрепи војску Војводе Миленка спрема Видину код Острова са 2.000 људи; на Нишкој страни под Војводом Петром Добрњцем код Гургусовца (Кнежевца) са 2.000 људи. Војводи Јакову Ненадовићу, изда заповест, да пређе у Босну и предузме офензиву к Сарајеву. Јаков расположи своји 8.000 људи и пређе на три места Дрину, и то Кнез Сима са Протом Ненадовићем пређе у Босну на Сикирићу, граду; Војвода Лука на Лешњици; а он, — Јаков пређе Дрину испод Зворника, и пошто обколи Јању и Бељину, заузме Љубовиђе и Раковац, и на Вранковинама и Прибићевцу 15. Априла жестоку битку издржи, гди Кнез Милић Кедић, при јуришању на Турске шанчеве рањен буде, од које ране после неколико дана умре. Но Јаков Турке разбије, и Турске шанчеве освоји, и обвлада Вишеградом и Сребрницом и са обе стране планине Босанске увати. Но после битке под Сакалом у Грачаници на Лазама рањен буде и оде у Бранковину, да се лечи, и главну команду прими Сима Марковић, који са Попа Луком на Главници разбије јаку силу Турску, гди погине разглашени Турски јунак Меха Орукџић, чији мач задобије Војвода Поп Лука, на ком надпис стајао је 'Karlous VI', и тако по поражењу тих Турака, Кнез Сима прекупљајући Србе Босанске у војску намисли по плану Јаковљевом и распореду Кара-Ђорђевом предузети пут к Сарајеву.

[JASON]

Кара-Ђорђе кад тако Србску војску у три главна правца расположи; која у Месецу Априлу, срећно пређе дотле постојеће границе Србског земљишта очишћеног од Турака. — Он науми, да се том добром приликом користи, с Црногором соједини и Босну од Румелије одцепи, устанак у Босни противу Турака произведе, и од Турског јарма Христијане ослободи. Па упочетку Маја, Кара-Ђорђе са Војводом Byлом Илићем, Миланом Обреновићем, Вуицом Вулићевићем и Лазаром Мутапом са 8.000 Срба и са 10 топова узме и сам офензиву. Уђе у Босну и преко Рашке најкраћим путем преко Чемерне планине и реке Увца, дође до под Сјеницу, обколи је и обшанчи, и из четири шанца, стане је из топова тући, и пошто две Градске Капије запали, јуришом је узме, и сву варош разори; гди 1.000 Турака са Пашом Аџи-Бегом Чавићем мртви падне. Срби задобију многи пљен, и једну касу са новцима које Кара-Ђорђе на војнике подели. - Кад је Кара-Ђорђе пошо да освоји Сјеницу спевата је једна народна песма, од које одломак један њен овде у вршћавамо:

Чавић Мустај-Бег и Кара-Ђорђе. (комад од пјесме.)

Још зорица не забијелила, На даница помолила лица, И од дана ни спомена нема, Док покликта са Јавора вила, Виче вила у Сјеницу града А на име Чавић-Мустај-Бега: 'Ђе си данас, Чавић-Мустајбеже? Ђе си данас? ниђе те не било! Ал' не чујеш, ил' не ајеш, бего? Ето иде силна војска на те, А пред војском Петровићу Ђорђе Од Тополе, од његове куле, С њиме иде небројена војска, Три стотине младих барјактара Пет стотина младих Буљук-Баша И дванаест главнијех војвода; Вуче Ђорђе њемачке топове И ситнога праха Њемачкога, Скоро ће ти граду досадити, Љута му је у дружини гуја Мутап Лазо од воде Мораве, А са њиме Курсула Јоване Из високе Рудничке планине, Јаше Србин суру бедевију, Што но му је Ђорђе поклонио.' А кад зачу Чавић Мустај-Беже Одмах беже одговори вили. 'Луда ти си, мила посестримо, Што ме плашиш црним каурином, Каурином од Тополе Ђорђем; Ђорђе тога нема ни једнога, Већ он вуче од трешње топове. Од куд Ђорђу њемачки топови? А шта ће ми вала досадити? Док је мени Паша у Пазару, А у Скадру Мамуте Везиру И Бул-Бега из Гусиња равног, И док су ми аге Колашинци А од Босне тридес Капетана И са њима Травнички Везиру, Не бојим се црна каурина, Каурина од Тополе Ђорђа.' Опет вила Бега дозиваше…

[JASON]

По освојењу Сјенице Кара-Ђорђе оде на Нову-Варош па и њу обколи један шанац ископа и јуришом је узме, и у Граду 600 Турака изсече. А потом остави у Граду 600 Срба као посаду. И одатле врати се опет Сјеници на сусрет Пећском силном Нуман-Паши; који је под собом 20.000 Арнаута са многом коњицом имао. Дође до под Сјеницу, гди се на Сјеничком висоравном пољу Суводолу са Турцима сукоби, и побије, гди силном Турском коњицом обкољен буде, који се принуђен нађе, у каре постројити, и из топова одпор Турцима давати. Но помоћу свог храброг Војводе Вула Илића који се са малом Србско коњицом плаховито залети, удари слеђа на Турке вичући Турским говором: 'Побегоше Турци, побегоше Турци.' Тим хитрим нападом Вуле Турке збуни. Кара-Ђорђе тад магновено развије војску учини живо напад, и тако разбије Турке да један за другог у бегању није знао куд ће; у ком боју 3.000 Турака, а Срба само 70 мртви осим рањени буде. Срби задобију многи пљен и Турци побегну Новом Пазару.
Кара-Ђорђе одатле у два правца Црногорским границама напред пошље (па онда опет оде у Сјеницу) и то упрвом: Војводу Вујицу и Чолак-Анту Симеоновића која пређу реку Лим, и ударе са 2.000 људи на Град Пријепоље у ком је толико исто Турака било но ништа не успједу, буду одбијени и изгубе 200 људи, а и Турака до 300 жртви буде. Но ипак Чолак-Анта са једним одељком пређе реку Тару и преко Дробњака дође до под Никшић и на Превију шанац ископа (који и данас постоји), и тако се с Црногорцима сојединци. А у другом правцу са Суводола изашље Војводу Милана Обреновића и Раку Левајца са 3.500 Срба, који пређе реку Уну испод Белог-Поља, удари преко Колашина пут Васојевића - Црногорској граници, гди се са мањим Турским четама срази, гди 30 Турака и 13 Црногораца мртви падне; а по том на Кукутници са Скопљак-Пашом, који је под собом 15.000 Турака имо, жестоко побије, гди Турци буду разбијени, који 1.000 мртви падне, а Срба 30 погине међу којима чувени Црногорски јунак Буљукбаша Јован Шибалија, кога је Владика Петар са Црногорцима напред у сусрет Кара-Ђорђу послао. Црногорци кад су видили Србску војску, њину оправу, и топове, дивили су се, а нарочито топовима, које први пут у своје браће такове видише. И тако Кара-Ђорђева се одавно жељена свеза Србије са Црномгором оствари. Гди многи споредни Босанци, Ерцеговци и Црногорци прискоче Кара-Ђорђу у војску, гди му се број војника до 30.000 умножи.
Кара-Ђорђе се сад од Сјенице обрне противу Новог-Пазара, - који је средиште свију путова, који вежу Босну са Руменлијом, - да освојењем истог са свим одсече Босну од Руменлије. Удари на Нови-Пазар ког је бранио Пећскји Нуман-Паша и Пазарски Капетан-Паша са 12.000 војника и са 10 топова, освоји варош, и посаду Турску стера у горњи Град, па стане спрему чинити, да и горњи Град освоји. Турци кад виде своју опасност, понуде да му Град предаду, но под тим условом: да под оружјем са женама и децом пропуштени буду. Кара-Ђорђе тај услов прими, и Турци одпочну из Града излазити, но несрећан један случај томе на пут стане. Један од Пљакићеви војника, види у једног Турчина лепе сребрне пиштоље па неатно маши се за исте да упита Турчина, дали би иј продо. То Турчина, разјари скреше и убије Србина. Онда Срби, незнајући шта је, препуцају на Турке, а Турци мислећи да је превара, врате се и нагрну у Град па се опет затворе. Но већа част они Турака, који су удаљенији били од Града, били су несрећног тог случаја жертва, сви изгину, многe жене и девојке Турске поскачу у реку Рашку, и подаве се, само у робство Срба да непадну.
Кара-Ђорђе одпочне опет преговоре о предаји Новога-Пазара водити, и кад преговоре сврши, Турци му Град предаду, и тек што он са Србском војском Град поседне; уто време стигну му зли, и немили гласови са Мораве од Ниша; да су Турци неслогом Војвода Милоја и Добрњца, -  Кнеза Ресавског Стевана Синђелића и сву његову војску потукли, и да у Србију продиру.

[JASON]

Кара-Ђорђе, ако је и сва ова места, и предјеле око исти заузео, с Црномгором сојузио се, и све што му је на пут изишло и противу стало, расуо и растуријо, ипак недочека, да плодове ти победа збере. Види Отечество своје у опасности, остави само Чолак-Анту код Црнегоре прибере сву војску, остави завојевата места, Градове и предјеле, и нагло појити од Новог-Пазара к Морави, од куда је велика опасност Србији претила. С пута пише; да и Кнез Сима Марковић са Војводама завојевата места у Босни напусти, и на десну обалу Дрине у старе границе своје у Србију, врати се и у одбрану постави.
Као што је напред речено, по захтеву главног Команданта Руске војске Кнеза Прозоровског Срби узму офензиву, изиђу изван граница дотле постојавше Србије, и у три правца упусте се са Турцима у велике бојеве, мислећи да су Руси преко Дунава у Бугарску прешли, и да ће Руска војска и у Србију - упомоћ Србима доћи; – као што им је повереник Родофиникин казао, но то не буде! - Ваљда што кнез Прозоровски одма и умре? Или, што није у интересу Руса било, да тад на Турке војују? Или је Родофиникин преварио Србе? Али како му драго, Срби на Турке навале, и срећно свуда, победе над Турцима упочетку одрже, и многа земљишта освоје.
Порта кад види напад сами Срба, а Руска војска да се и не миче. Изда заповест на све Паше, те се сво војинство које је на Црном Мору и у Бугарској противу Руса стајало, на Србију крене. Велики Везир дође са 33.000 војника к Нишу; а из Арнаутлука, Македоније, и Кистендила пребере се још 20.000 војника. Ово војинство, соједини се са војском великог Везира, освоји пут од Мустафа-Пашине-Паланке и оцепи Србско војинство, од главног војинства, на страни у Бугарској. И тад се главна Турска војска крене, од Татар-Пазарџика, од које једна част дође Србима са стране у бок а друга стани се код Бјелице, и на Србе 15. Маја удари. Срби држали су се до 17. Маја храбро, али немогући већој сили одпор дати, оставе своје топове пак побегну к Тимоку, и код Гургусовца скупљати се почну, но и ту непривате битку, него се повуку Бањи, Алексинцу и Делиграду.
Војинство Србско, које је из Делигpaдa изишло и код Ниша било, поградило је шанчеве. И то први на Чагару у Каменици, у кои је заповедник био кнез Ресавски Стеван Синђелић из Грабовца Ресавског са 3.000 Ресаваца; у другом шанцу, у горњим Матејевцима одонуд Каменице, Илија Барјактаровић из Извора Ћуприског округа; у четвртом је бијо тако у Каменици главни војсковођа Милоје Петровић; у петом, повише Каменице, био је Млавски Војвода Пауљ Матејић, Вла из Мељнице Пожаревачког округа; а у шестом, у дољним Матејевцима били су Милојеви бећари.
Баш тад кад су Турци ударили на Србе код Ниша, ударили су Турци на Србе под Миленком и код Гургусовца, и разбили ји. Вељко кад чује за пораз Срба на Тимоку остави Ниш и појити Гургусовцу Србима у помоћ, но буде доцкан, он онда окрене се, и увати Бању да Турци даље непродиру, и да незађу Србима за леђа.
Код ове Нишке војске, био је главни командант Милоје Петровић, кога је Кара-Ђорђе по препоруци Младеновој поставио, а њему подчињен је био Петар Добрњац, који је увек ове крајеве од Турака бранио. Та два човека, имали су јаку мрзост један противу другога, а шта више, и против њиови лични пријатеља. Па тако, Петар непокоравајући се Милоју, сам са коњаницима оде Бањи Ајдук Вељку, баш кад Турци силно на све шанчеве у којима су се Срби били затворили ударе, но Срби им жесток одпор даду и одбију ји. Турци смисле; да ће им лакше бити да шанац по шанац освајају, и тако ударе на први шанац кнеза Ресавског Синђелића, кога са свију страна обколе. Кнез у обсади бранио је се са 3.000 Ресавица дању и ноћу, и јединодушно Срби завере се, да ће се до последне капи крви бранити, и за веру и отечество, сви јуначки изгинути, а да Турцима шанац уступити неће. Напразно су Турци кроз осам дана непрестанце на Каменичке-Чагарске Јунаке ударали, гди ји је хиљадама мртви и рањени пало, Турци су се уз шанац више пута пењали, но Срби су ји увек челичном - храброшћу сузбијали. Напоследку, нестане Србима џебане, ране и воде; Турска војска учини дову (молебствије) избаци два топа, и пође кораком напред, прикучи се близу, и јуриши на шанац, и пошто у другом јуришу прокоп шанца својим мртвих телесима испуни, навали газећи преко своји мртви Турака по ускaче унутра у шанац, и почну се са Србима клати и чупати. Синђелић види да нема помоћи, и да је крај животу њиовом дошо, па нехтене ни да мртво тело његово у Турске руке падне, утом боју - у Среду 19. маја по св. Тројици - уграби, испали, и с дими свој пиштољ у заоставши у шанцу подземни магацин са барутом, од ког се шанац распрсне, и он заједно са својом браћом Србима и са кољућим се угомили Турцима у воздух одлети. Одлети Синђелић вечне Србске дивотне, успомене јунак; и многе Турке том својом јуначком смрћу, и мртав потамани; и тако, тај јунак, живот свој удруштву своје храбре браће Срба оконча. Само неколико Срба у мешани међу Турке и мртва по земљи лежећа Турска и Србска телеса, чудом Божјим као гласници крваве те катастрофе остану живи и спасусе!!

[JASON]

После овога боја на Каменици, или после ове кланице Чагарске. Хуршид-Паша обрече; за сваку Србску главу по 25 гр. које му се донесу. Ове даде ћурчијама Србима, те, са такови кожу одеру, напуне памуком, и пошље ји у Цариград Падиши, да га увери да је победио ђауре. А од лубања озида Ћеле-Кулу, ¼ сата од Ниша на друму Цариградском.
Кула је та четвороугла, а висока до 15 стопа. Има у наоколо 56 редова глава, а у сваком по 17, дакле свега, 952 главе. Главе су између цигаља малтером споља углављене и у зидане, а изнутра не. Село Каменица од ове је куле на Север за једно, ¾ сата између горњи и дојњи Матејеваца, а стражњим својим делом одовуд са истока Србије, наслања се на једно каменито брдо. Кад ветар дува онда неки тужни звук из свију они суви голи лубања чује се, као да напомиње потомцима Синђелића какви треба да су, гди се брани, народна слобода, образ, и народно право. Варварски Паша Нишки заповедио је; те су ти изгинули јунака телеса, Срби у један јарак на гомилу по трпали и земљом засули, после опет заповеди; те одгрну те ја пси и тице поједу.
При овој ужасној кланици, Милоје Петровић главни војсковођа, гледо је ту катастрофу, а и Петар Добрњац који је тад од Бање, несаставши се са Вељком повратио се био, па ни један од њи, нису хотели да браћи својој упомоћ притеку, и Турке одбију! Било је Војвода, који су опомињали Милоја, да изиђу из шанцева и да ударе Турцима за леђа, но Милоје им није дозволио.
Кад се та катастрофа сврши, Турци пођу и противу други шанчева; но Милоје заповеди, те се сви шанцеви напусте. Оставе и саме топове и побегну Делиграду. Петар Добрњац каже својим људма: 'Избављајте што можете ; па бежите куд који зна, зар да се за Милоја бијемо!' Па после Добрњац оде у Београд и са издајником Митрополитом Леонтијем и Недобом у Аустрију побегне. И тако, сва војска унереду побегне. Турци се натуре за истом, и гонећи ји многе потуку, кажу, да је са дивним Синђелићевим неумрлим јунацима преко 3.000 Срба изгинуло; но и Турака нападајући на Синђелића много ји је више мртви пало. Говорено је, да је Милоје примио од Паше Нишког пуну лубеницу дуката, да издају учини. Но било како му драго, обојица како Милоје тако и Добрњац гледећи своју браћу како јуначки гину, и непритећи им упомоћ; за пуно, у зимају се оба поједнако за издајице, неузимајући у обзир, ни њиову несмелост неспособност или неатост; они су криви. Па зато заслужили су презрење, а и Божја казњ доције постигла ји је обојицу; јер Милоје ипак учини кривицу побегне у Аустрију кога Аустриска власт на искање Кара-Ђорђево преда Војводи Попа-Луки у Шабцу, који га убије; а Добрњац пребегавши у Аустрију побегне у Влашку, но 1810. год. опроштено му буде, те дође опет у Србију, а затим 1811. год. народном Скупштином протерат буде у Влашку гди тамо бедно у рани неизлечимој у Јашу 1828. год. умре. Обојице ови вођа корен је породице изумро и скоро уништен.