Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После овога пораза, сва Србска војска од Ниша добегне у Алексинац и Делиград, и ту се затвори у шанчеве са прочом војском дошлом са Тимока и одупру се противу Турака. Турска војска која је од Гургусовца са Тимока раније дошла била, обколи у Бањи Војводу Вељка, који је под својом управом имо 5.000 Срба, а Турака 20.000 било је, који су Вељка са три стране обколили били; и прежда су Турци наваљивали да Вељка из Бање избију, но Вељко сву навалу Турака са великим губитком Турским одбиво је.
У то време приспје и Кара-Ђорђе од Новог-Пазара у Ћуприју, и ту остави Младена, Капетана Радича и Буљукбашу свог Петра Јокића са нешто војске да шанчеве ископају и утврде се; да неби Турци од Тимока продрли, а по случају, ако се Турци неузмогну сузбити од Алексинца Бање и Делигpaдa, да се ту сва војска у Ћуприју повуче и у одбрану постави. Пише Миленку, те и он из Крајине у помоћ Делиграду притече, па живо оде Бањи те Вељка 10. Јула од обсаде Турске ослободи, а потом оде с војском Алексинцу и Делиграду.
Зато време 29. Маја ударе Турци на Кнеза Симу Марковића, који је се из Босне по наређењу Кара-Ђорђевом за на десну обалу Дрине са 8.000 људи повлачио. Срби морали су села кроз која су пролазили палити, да би од Турака који су ји гонили лакше узмацати могли, и тако пређу Дрину, и поседну шанчеве; гди Турска војска, гонећи ји к левој обали Дрине, под Ибраим – Пашом са 18.000 Босанаца приспје, ту се у логори и стане очекивати исход боја Нишке војске на Морави.
Кара-Ђорђе кад разбије Турску силу код Бање, која је Хајдук Вељка, обколила била, пошље за њом Војводу Миленка к Гургусовцу, а он са свом војском Србском, коју је прибро, утврди се у Алексинцу, а нешто мало војске остави у Делиграду за обрану шанчева. Србске војске 20. Јула било је ту свега на окупу до 30.000 људи, а Турака од Ниша који су пред Алексинцем стајали било је 75.000 и једнако је се број исти умножаво.

[JASON]

Кара-Ђорђе са Сенатом позове сав народ који је способан био за оружије, на обрану отечества. А пише, Србским посланицима који су се налазили при главној војеној Руској управи у Влашкој, а нарочито Сенатору Павлу Поповићу да настане за скору Руску помоћ, или да Руска војска пређе Дунав у Бугарску и да одврати штогод на себе од страовите толике силе Турске, која је нагрнула са сви страна на Србију. Кара-Ђорђе пише лично и самом Главнокомандујућем Руске војске. Но напразно су очи своје возводили, руке подизали и молили, оста празан глас вопијући Срба; неби помоћи!
Турци су се спремали непрестано за одсудни напад, који се број умножио беше на 90.000 са 20.000 коњаника; управитељи топџиства бијаху Енглески официри. А Срба које на Морави, Дрини и других местима напрезањем Сената за обрану земље, прикупљено је било, свега до 60.000 оружани људи. Кара-Ђорђе нареди; те се из Београда довезе више велики топова и у шанчеве ји постави.
Сад и Ибраим-Паша 24. и 25. Јуна са 18.000 Турака пређе Дрину, нападне на Србе под Кнезом Симом Марковићем и разбије ји, па једна част Турске војске пође Шабцу, а друга Ваљеву Колубари. У то упадну у Ужички округ, и 10.000 Албанеза. Но Јаков Ненадовић који беше од ране по оздравио, прекупи нешто војске, изађе пред Турке који су Ваљеву пошли, па ји на Буковици дочека разбије и у Босну ји протера. А у исто доба и Кнез Сима Марковић у Китогу дочека пошавшу Турску Босанску војску Шабцу, разбије је и преко Дрине натраг у Босну претера. Јаков кад на Буковици разбије Босанску војску која је Ваљеву пошља; окрене се и противу Албанеза, те и њи 30. Јула потуче и из Ужичког округа у Босну протера.
Код Алексинца 27. Јуна нападне 40.000 Турака, на подељену Србску војску од 30.000 људи, којом управљаше сам Кара-Ђорђе, бој је жесток био, гди у почетку битке по несрећи рањен буде и сам Кара-Ђорђе, који се мораде из битке уклонити. Истина, да његово место заступи војвода Миленко, и ако су се Срби јуначки борили, неби Кара-Ђорђа, па и Срби Турској сили немогоше одолити. Оставе своје шанчеве и нагну бегати Делиграду. У бегству силном Турском коњицом гоњени Срби, изгубе многе топове, муницију, и на бојишту 6.000 Срба и 5.000 Турака мртви буде.
За Делиградом Срби опет се искупе, оставе ту 9.000 људи, па пређу на леву обалу Мораве. Турци дођу до Делиграда, обколе га, па и они пређу за Србима преко Мораве, нападну на Србе гди су се два дана непрестанце, Турци бесомучно, а Срби очајно тукли, но Срби преморани буду 1. Јула опет на десну обалу Мораве Делиграду прећи, ту се стане, а потом, повлачити се стану Ћуприји; Кара-Ђорђе рањен напред дође Ћуприји, мисливши да се ту Срби, у шанчевима гди је заповедио био да се пограде, Турцима одупру. Но затече шанчеве порушене и Јокића гди такове руши, а Капетан Радич побацао већ беше топове у Мораву, а неке преко Мораве превлачио, јер су чули да су Срби поражени, побегли другим путем у Србију. Кара-Ђорђе кад то види, као поражен запита Јокића ко поруши шанчеве? Јокић одговори: 'Ја, заповедио ми је Господар Младен.' Кара-Ђорђе љутит, тргне пиштољ опали и Јокића рани, а Младен побегне. И тако Кара-Ђорђе, гди је мислио да се противу Турака одупре, моро је напустити ту добру позицију, прећи преко Мораве и Јагодини повући се.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Турци оставе обсаду око Делиграда, и пођу за Србима гонити ји; заузму Ћуприју, а Срби повуку се Јагодини, и стану се прикупљати на Липару и Таборишту код Белице утврђавати. Миленко, који је од Бање Гургусовцу Турке гонио, најиђе на јаку подпору Турску, и принуђен буде те к Пожаревцу одступи, кога су Турци, гонили. И тако Срби огромно већим надмоћијем Турске војске морали су у внутреност Србије одступати, а Србе у Бањи и Делиграду у обсади Турској оставити, који су се непрестано јуначки борили, и од шанчева одбивали ји.
Пошто Кара-Ђорђе мало залечи своју рану, 24. Јула дође у Београд, нареди, како ће се Град у случају бранити посаветује се у Совету и 25. оде к војинству на Мораву.
Сад се настојало не само о ослобођењу Бање, гди је Вељко опет затворен стајао, не Делигpaдa Шабца, него да се и 10.000 Албанеза, који су опет од Новога-Пазара прикупили, продрли и Србе до Ужица и Пожеге сузбили били; па ако ји је Јаков из Ужичког округа и истерао био, они опет границу Србску пређу; па како да се и они из земље изтерају. У највећој овој опасности и Гушанац-Алија стари крвник Србски, са 5.000 коњаника из Рушчука дође, и пошто из Ниша јошт 4.000 Турака у помоћ добије, удари на стојеће Србе око Пека, разбије ји освоји Пожаревац и опусти сво Пожаревачко окружије.
Сад стане иљадама Срба између Мораве и Тимока станујући, Београду бегати, и на Аустријску страну прелазити. Види Совет ту опасност, па оне, који су иjоле способни за оружије, у земљи задржи а оне који се бранити немогу дозволи, да се уклонити могу. И тако се опет до 60.000 Срба на обрану отечества сакупи, између који било је 4.000 коњаника. Но и ова изнурена и усиљена војска, подељена је била на више места.
При концу Јула, крене се 4.000 Срба и оде к Бањи. Ту ударе на Турке који су у обкопу Вељка држали. Вељко са неколико момака излети из свог утврђена и кроз Турке протуче се и са Србима за сложни напад на Турке договори, па опет у Бању натраг кроз Турску силу невредимо врати се. 29. Јула сложно Срби ударе на Турке, Вељко са свим својим војницима на Бање опет продре, и са Србима соједини се, а Турцима празну Бању остави.
Срећније оконча Јаков Ненадовић и кнез Сима Марковић борбу на западној страни Србије, гди је Ибраим-Паша опет нагао био; Јаков потуче његову војску 5. Августа под Сулундар-Пашом на Рожњу код Сокола, гди 250 Турака, а Срба 50 мртви падне, а 6. Августа, кнез Сима код Шабца, и принуде Турску војску на оба места, да бега преко Дрине. При самом прелазу, окупи ји кнез Сима код Црнө Баре, многе побије, а многе на Дрину нагна, који се подаве. Ово зада Србима нови дух, те више пута на Морави код Ражња на Турке нападати стану, небили Турке сузбили, но ништа не успу и многи изгину.
Будићи, да би се Срби тек онда од опасности спасли кад би Делиград ослободили и Турке до иза Ниша сузбили; зато намисле са целом својом силом да навале и Делиград ослободе. Нато веће се војнство скупљати код Ћуприје почне. Но Турци оставе код Дөлиграда неколико хиљада Турака, а са свом осталом војском 13. Августа пођу к Ћуприји, и сразу се са Србима, по већој части пешацима; који, и ако су се са највећом храброшћу борили, опет приморани буду, најважније точке Турцима уступити. Изгубе надежду победе, и ноћу преко Мораве пређу и Багрдану побегну. Ту буде Срба 6.000 које мртви које ранени, и изгубе своји 40 топова и много муниције.
Тад Кара-Ђорђе за спасти војску од коначно пропасти, од Ћуприје измакне је. Турци окрену се натраг и са свом великом силом 23. Августа ударе на Делиград, у ком је само 9.000 Срба било, који су се јошт од пропасти Каменичке у истом налазили, и после боја код Алексинца и Бање једнако се са Турцима скоро борили. Осам дана, сада непрестанце јуришали су Турци на Србске шанчеве, у јутру почињала се битка, а у вече свршавала. Ноћу јуначни Срби спремали су се, за бој, и покварене шанчеве од Турски бомби и силне топовске ватре оправљали, и изнемогле Србе кроз Рујишки поток - који је сојужен са шанцевима био, одморним Србима замењивали су за сутрашњи нови бој. Турци су поседнули целу Делиградску околину, својих трупама, но и пак нису могли Србе уплашити. Њиово Србско срце беше срчано, непоколебљиво и неустрашимо, али тело њиово беше здраво уморено. Они су видили, да ће сви изгинути, па се ипак бојали смрти нису, ни своје судбине. Срби пошто узбију многе Турске јуришне нападе, и обкољени буду, мноштвом мртвим Турским ван шанцева, и у шанцу своје браће трудинама, мало помало, изнемогавши Срби, смањивали су се; и кад виде, да се никако одржати немогу, ноћу тајно коритом Рујишког потока који је се са шанчеви сојужaвo 23. Августа кришом провуку се, срећно пређу преко реке Мораве, у таборе се, и ту намисле да се ипак одупру Турској сили. Делиградски шанчеви, беху гробница Србска, а тела по убијани Турака по пољу око шанчева лежаласу у гомилама, палоје мртви 7.000 Турака само у овим последњим осмодневним нападима.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После пада Делигpaдa, цела сила Турска крене се напред. Цео крај, с десне стране Мораве до Пожаревца сва равница огрезне у бегству убијању и сваком покору, и страхоти Срба. Што није могло стићи у Шумадију, оно утече у Омољске и Пекске планине. Кара-Ђорђе шиљао је писма Родофиникину и нарочитог посланика свог Советника Павла Поповића с писмом кнезу Прозоровскоме у Влашку, описујући у њима ужасан очајнички положај Србије, па ји молио да ако ништа друго, бар, да пређу само Дунав у Бугарску, и да тим одмаме огромну Турску силу која је се на Србију слегла; но све то ипак као и дотле у залуду беше! - Кад у Београд 25. Августа стигне глас, да су Турци Делиградом завладали, узбуни се сав народ а и сам Сенат. Тада Родофиникин Руски агент, Државни Саветник Недоба и Митрополит Леонтије договоре се, и 27. Августи узму у засе и свој персонал: Секретара Прокуровића и Лазара Павковића Руског нижег официра*) и у вече 27. Августа, позову себи у друшство Петра Добрњца, Јована Прошића, Стефана Живковића, и јошт неке од грађана са фамилијама, да се прошетају, и шетајући се до по ноћи сиђу на Дунав, и ту ји Родофиникин, позове у спремљени чамац да поседају да се по води провозају; но кад чамац буде на пола Дунава, онда Недоба заповеди корманошу и весларима да управе чамац на Аустpјиску страну, к вароши Панчеву, и онда рекоше Србима о опасности Србије. Недоба рече: 'Неће проћи јошт ни два дана и Турци ће ући у Београд. Нама је жао што сте оставили тамо куће пуне имања, и што ништа нисте са собом понели, но небрините се висте пошли на нашу реч, Руски Цар накнадиће вама сву штету.'
Из Панчева Родофиникин, Леонтије и Недоба са својим персоналом и са Добрњцем оду у Влашку. О, издајничком бегству њиовом те ноћи нико није знао. Но сутра дан 28. Доситије Обрадовић, наставник Кара-Ђорђевог сина, и Архимандрит Филиповић који су обитавали у истој кући у којој је Родофиникин био, кад уђу у њиове собе нађу ји пусте, и тим им се разведри тајна; виде да су побегли, а потом и по целом Београду глас пукне, да је Родориникин са својим персоналом тајно, кришом у Аустрију умакао. Тај глас збуни становнике Београда јошт жешће, него глас о победама Турским, гди су Турци преко Мораве прешли к Јагодини 30 сати у удаљену од Београда, и гди је једно оделење Турско дошло недалеко на уток Мораве у Дунав на 5 сата од Смедерева, гди је свуд Србска војска бодро бранила даљи напредак и прелазак Турака преко Мораве. Но агенти Грчки, присталице Митрополита Леонтија, и Родофиникина, по бегству њиовом говорили су да Србија мора пропасти, и даће Турци за два дана доћи у Београд. Тим раздраже народ, који о обрани отечества почне очајавати, сваки се је само о свом и своје породице спасењу бринуо, и преправљао се да бежи у Аустрију.

*) У књиги 'Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813.' на страни 28. каже се: да је Лазар Павковић био родом из Далмације, и да је од Француза добего, гди му је Родофиникин издејствoвo те је у службу Руску ступио, и да је тако рђав човек био, да је сав Београд од њега смрдио.

[JASON]

Кара-Ђорђе кад чује за тај покор и ту издају, остане непоколебим, неизгуби мужество и поуздање у себе, нити надежду. Полети у Београд, те поплашени народ који је наумио да бега, јер бегством Београђана сав би се народ и у внутрењости Србије на бегство узрујао; охрабри и заустави, говорећи му: 'Да на бегунце негледа, да је жеља њиова да Србија пропадне, па зато да су и побегли.' Потом нареди кнеза Симу, да с већим бројем војника иде к Багрдану и ту прелазак Турске војске, ако би пошла да преко Мораве пређе уздржи.
Кара-Ђорђе сад наново осети важност и поуздање његово, колико вреди код народа. Па пође кроз народ и стане га храбрити и на одпор Турака будити, говориоје: да кад Турци немогоше о својити Србију свог пролећа и целог лета, да неће ни сад у време кишне јесени а и зиме која наступа. У исто време прати опет писма у главни Руски стан, описујући, како су Срби по њиовом наређењу ударили на Турке, и како Руси допустише да сва сила Турска и испред њи, са дојњег Дунава и од Рушчука, Шумља, и из Бугарске удари на Србију. Говораше: 'Ми сво пролеће и цело лето бранисмо се, и на многе молбе наше никакову помоћ недобисмо, и на послетку и ваш агент Родофиникин између нас без икакове нужда избеже, само да пре пропаднемо.' Даље, писмо то било је необично живо написато, и наличило је на прву преписку Срба са Русима, које се је доцније упливом Родофиникина изметнуло било у канцеларјиско красноречије, и напоследку даље у истом писму Кара-Ђорђе каже: 'Ако су браћа наша Руси прави Христијани, Срби се јошт налазе у животу, народ је остао по бегству Родофиникина на миру и задовољан је са војводама. Нека Руси пређу преко Дунава на Турску страну, па ће Србима биши лакше.'
Све усиљене мере, сва напрезања Срба, и изнурени - одпори противу силесије Турака не помогну толико Србима, колико распре које су се после освојења Делигpaдa између сами Паша породиле; јер кад је до победе дошло, сваки је био рад победом ползовати се, и себи заслугу код Султана задобити. Стану један другом послове кварити; докле су се они између себе кошкали; тад и Кнез Прозоровски уто време умре, и његову главну команду за срећу Срба прими над Руском војском у Влашкој Кнез Багратион, који у Бугарску преко Дунава са војском пређе, и око Исмајила непријатељства са Турцима започне. Тад Турска главна војска, која је у Србији била; напусти Србе и похити противу Руса; сам Гушанац-Алија остане са 12.000 Турака, но и он с концем Октомвра, - прогнат из Србије буде. И тако Србија се ове 1809. год. спасе, и Срби гроба који им се приправио бјеше, избаве.

[JASON]

Сад да видимо, како су се одбеглице, у Влашкој код Главно-Командујућег Руске војске понашали, и с чим су себе правдавали. Руски агент Родофиникин и Митрополит Леонтије, кад дођу у Јаш, и разуму, да су се Срби одржали, и да Србија није пропала. Сад изврне Родофиникин нестидећисе, лист; стане казивати, да је побегао од Срба, зато, што су га хтели убити, а прочим с њиме бегунцима обећавао је златне горе, да му то сведоче! А Митрополита Леонтија, Петра Добрњца и Јована Протића огласи код главног Команданта Руске војске за Србске посланике и као такове му и престави, који и поверује. 
Митрополит Леонтије за одржати себе у том, пише неким у Србију, и каже: Да ни Руси неће помагати докле Срби несмене Вожда и Совет; давајући им упутство, да пошљу друге посланике који ће се придружити с њиме. Но ова депутација да донесе од свију старешина подписе, како народ моли Кнеза Багратијона, за Леонтија и Родофиникина да ји пошље натраг у Србију, јер народ ником другом неможе себе да повери до само њима двојици. Но кад у том ништа успети нису могли, они су сами лажна писма писали, и Кнезу Багратијону као из Србије да су дошла достављали, и као да народ Србски опет жели и моли, - да се у Србију поврате! Њиoвoм интригом за сачувати себе, довели су Кнеза Багратијона датле, да им је све верово; а правим народним посланицима Србским Милану Обреновићу, Мелентију Архимандриту Рачанском, Архимандриту Спиридону Филиповићу, и Секретару Мијајлу Грујевићу мало је поверења поклањо.
За мучко бегство Родофиникина и интриге његове у Влашкој, радовоје се преседник Сената Младен Миловановић са његовом противу истог партајом, па су говорили: 'Eто, да они не желе да Србија непропадне неби ни бегали.' И заиста тако је што, уствари и било, које њиово бегство и интриге у Београду, и у Јашу чињене, то оправдавају.

Упочетку Нојемвра, Скопљак-Паша са силном војском пређе преко Дрине и стане палити и арати Подрински округ. Војвода Јеврем Ненадовић са 4.000 Срба на Овчану дочека га и сузбије до Дрине. Турци обиђу око Сокола и управе се Ваљевском округу. Јеврем ји са Максом Крстићем сукоби опет на Остружњу, и ту се са Турцима жестоко побије, битка је вас дан трајала; но Јеврем кад види да Турској сили одпор дати неможе, повуче се у Ваљевски округ у Буковицу, да се ту противу Турака одупре; Турци су ишли устoпце за њим палили и села харали. У Буковицу стигне Јеврему упомоћ Прота Ненадовић, Петар Молер и Лука Лазаревић са војском, који Турке дочекају, разбију и преко Дрине натраг у Босну са великом штетом Турском претерају. Мало доцније Сулејман-Паша и Аџи-Бег из Сребрнице, са 25.000 Турака опет пређе Дрину и Србе на Рожњу по више Града Сокола - који су Град у обсади да се Турцима рана недоноси држали, и чували обколи, и рану у Град Турцима у несу, па окрену кроз Рађевину арати и палити. Војвода Молер, Прота Ненадовић и Максим Крстић са мало војске изиђу пред Турке и побију се, па се у шанчеве на Баурићу повуку, гди им ту и Јаков Ненадовић, Милош Поцерац, и Анта Богићевић, а и сам Кара-Ђорђе упомоћ дође, гди се до 20.000 Србске војске умножи. Па онда сложио на Турке ударе, бој је крвав био, но и пак Срби Турке разбију, и са великом штетом преко Дрине испод Лознице у Босну претерају. После овога боја, ове године, нису се Турци усуђивали по зимњем времену више на Србе нападати, и тако одступе од Дрине.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]