Српске буне

[JASON]

После овога боја на Каменици, или после ове кланице Чагарске. Хуршид-Паша обрече; за сваку Србску главу по 25 гр. које му се донесу. Ове даде ћурчијама Србима, те, са такови кожу одеру, напуне памуком, и пошље ји у Цариград Падиши, да га увери да је победио ђауре. А од лубања озида Ћеле-Кулу, ¼ сата од Ниша на друму Цариградском.
Кула је та четвороугла, а висока до 15 стопа. Има у наоколо 56 редова глава, а у сваком по 17, дакле свега, 952 главе. Главе су између цигаља малтером споља углављене и у зидане, а изнутра не. Село Каменица од ове је куле на Север за једно, ¾ сата између горњи и дојњи Матејеваца, а стражњим својим делом одовуд са истока Србије, наслања се на једно каменито брдо. Кад ветар дува онда неки тужни звук из свију они суви голи лубања чује се, као да напомиње потомцима Синђелића какви треба да су, гди се брани, народна слобода, образ, и народно право. Варварски Паша Нишки заповедио је; те су ти изгинули јунака телеса, Срби у један јарак на гомилу по трпали и земљом засули, после опет заповеди; те одгрну те ја пси и тице поједу.
При овој ужасној кланици, Милоје Петровић главни војсковођа, гледо је ту катастрофу, а и Петар Добрњац који је тад од Бање, несаставши се са Вељком повратио се био, па ни један од њи, нису хотели да браћи својој упомоћ притеку, и Турке одбију! Било је Војвода, који су опомињали Милоја, да изиђу из шанцева и да ударе Турцима за леђа, но Милоје им није дозволио.
Кад се та катастрофа сврши, Турци пођу и противу други шанчева; но Милоје заповеди, те се сви шанцеви напусте. Оставе и саме топове и побегну Делиграду. Петар Добрњац каже својим људма: 'Избављајте што можете ; па бежите куд који зна, зар да се за Милоја бијемо!' Па после Добрњац оде у Београд и са издајником Митрополитом Леонтијем и Недобом у Аустрију побегне. И тако, сва војска унереду побегне. Турци се натуре за истом, и гонећи ји многе потуку, кажу, да је са дивним Синђелићевим неумрлим јунацима преко 3.000 Срба изгинуло; но и Турака нападајући на Синђелића много ји је више мртви пало. Говорено је, да је Милоје примио од Паше Нишког пуну лубеницу дуката, да издају учини. Но било како му драго, обојица како Милоје тако и Добрњац гледећи своју браћу како јуначки гину, и непритећи им упомоћ; за пуно, у зимају се оба поједнако за издајице, неузимајући у обзир, ни њиову несмелост неспособност или неатост; они су криви. Па зато заслужили су презрење, а и Божја казњ доције постигла ји је обојицу; јер Милоје ипак учини кривицу побегне у Аустрију кога Аустриска власт на искање Кара-Ђорђево преда Војводи Попа-Луки у Шабцу, који га убије; а Добрњац пребегавши у Аустрију побегне у Влашку, но 1810. год. опроштено му буде, те дође опет у Србију, а затим 1811. год. народном Скупштином протерат буде у Влашку гди тамо бедно у рани неизлечимој у Јашу 1828. год. умре. Обојице ови вођа корен је породице изумро и скоро уништен.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После овога пораза, сва Србска војска од Ниша добегне у Алексинац и Делиград, и ту се затвори у шанчеве са прочом војском дошлом са Тимока и одупру се противу Турака. Турска војска која је од Гургусовца са Тимока раније дошла била, обколи у Бањи Војводу Вељка, који је под својом управом имо 5.000 Срба, а Турака 20.000 било је, који су Вељка са три стране обколили били; и прежда су Турци наваљивали да Вељка из Бање избију, но Вељко сву навалу Турака са великим губитком Турским одбиво је.
У то време приспје и Кара-Ђорђе од Новог-Пазара у Ћуприју, и ту остави Младена, Капетана Радича и Буљукбашу свог Петра Јокића са нешто војске да шанчеве ископају и утврде се; да неби Турци од Тимока продрли, а по случају, ако се Турци неузмогну сузбити од Алексинца Бање и Делигpaдa, да се ту сва војска у Ћуприју повуче и у одбрану постави. Пише Миленку, те и он из Крајине у помоћ Делиграду притече, па живо оде Бањи те Вељка 10. Јула од обсаде Турске ослободи, а потом оде с војском Алексинцу и Делиграду.
Зато време 29. Маја ударе Турци на Кнеза Симу Марковића, који је се из Босне по наређењу Кара-Ђорђевом за на десну обалу Дрине са 8.000 људи повлачио. Срби морали су села кроз која су пролазили палити, да би од Турака који су ји гонили лакше узмацати могли, и тако пређу Дрину, и поседну шанчеве; гди Турска војска, гонећи ји к левој обали Дрине, под Ибраим – Пашом са 18.000 Босанаца приспје, ту се у логори и стане очекивати исход боја Нишке војске на Морави.
Кара-Ђорђе кад разбије Турску силу код Бање, која је Хајдук Вељка, обколила била, пошље за њом Војводу Миленка к Гургусовцу, а он са свом војском Србском, коју је прибро, утврди се у Алексинцу, а нешто мало војске остави у Делиграду за обрану шанчева. Србске војске 20. Јула било је ту свега на окупу до 30.000 људи, а Турака од Ниша који су пред Алексинцем стајали било је 75.000 и једнако је се број исти умножаво.

[JASON]

Кара-Ђорђе са Сенатом позове сав народ који је способан био за оружије, на обрану отечества. А пише, Србским посланицима који су се налазили при главној војеној Руској управи у Влашкој, а нарочито Сенатору Павлу Поповићу да настане за скору Руску помоћ, или да Руска војска пређе Дунав у Бугарску и да одврати штогод на себе од страовите толике силе Турске, која је нагрнула са сви страна на Србију. Кара-Ђорђе пише лично и самом Главнокомандујућем Руске војске. Но напразно су очи своје возводили, руке подизали и молили, оста празан глас вопијући Срба; неби помоћи!
Турци су се спремали непрестано за одсудни напад, који се број умножио беше на 90.000 са 20.000 коњаника; управитељи топџиства бијаху Енглески официри. А Срба које на Морави, Дрини и других местима напрезањем Сената за обрану земље, прикупљено је било, свега до 60.000 оружани људи. Кара-Ђорђе нареди; те се из Београда довезе више велики топова и у шанчеве ји постави.
Сад и Ибраим-Паша 24. и 25. Јуна са 18.000 Турака пређе Дрину, нападне на Србе под Кнезом Симом Марковићем и разбије ји, па једна част Турске војске пође Шабцу, а друга Ваљеву Колубари. У то упадну у Ужички округ, и 10.000 Албанеза. Но Јаков Ненадовић који беше од ране по оздравио, прекупи нешто војске, изађе пред Турке који су Ваљеву пошли, па ји на Буковици дочека разбије и у Босну ји протера. А у исто доба и Кнез Сима Марковић у Китогу дочека пошавшу Турску Босанску војску Шабцу, разбије је и преко Дрине натраг у Босну претера. Јаков кад на Буковици разбије Босанску војску која је Ваљеву пошља; окрене се и противу Албанеза, те и њи 30. Јула потуче и из Ужичког округа у Босну протера.
Код Алексинца 27. Јуна нападне 40.000 Турака, на подељену Србску војску од 30.000 људи, којом управљаше сам Кара-Ђорђе, бој је жесток био, гди у почетку битке по несрећи рањен буде и сам Кара-Ђорђе, који се мораде из битке уклонити. Истина, да његово место заступи војвода Миленко, и ако су се Срби јуначки борили, неби Кара-Ђорђа, па и Срби Турској сили немогоше одолити. Оставе своје шанчеве и нагну бегати Делиграду. У бегству силном Турском коњицом гоњени Срби, изгубе многе топове, муницију, и на бојишту 6.000 Срба и 5.000 Турака мртви буде.
За Делиградом Срби опет се искупе, оставе ту 9.000 људи, па пређу на леву обалу Мораве. Турци дођу до Делиграда, обколе га, па и они пређу за Србима преко Мораве, нападну на Србе гди су се два дана непрестанце, Турци бесомучно, а Срби очајно тукли, но Срби преморани буду 1. Јула опет на десну обалу Мораве Делиграду прећи, ту се стане, а потом, повлачити се стану Ћуприји; Кара-Ђорђе рањен напред дође Ћуприји, мисливши да се ту Срби, у шанчевима гди је заповедио био да се пограде, Турцима одупру. Но затече шанчеве порушене и Јокића гди такове руши, а Капетан Радич побацао већ беше топове у Мораву, а неке преко Мораве превлачио, јер су чули да су Срби поражени, побегли другим путем у Србију. Кара-Ђорђе кад то види, као поражен запита Јокића ко поруши шанчеве? Јокић одговори: 'Ја, заповедио ми је Господар Младен.' Кара-Ђорђе љутит, тргне пиштољ опали и Јокића рани, а Младен побегне. И тако Кара-Ђорђе, гди је мислио да се противу Турака одупре, моро је напустити ту добру позицију, прећи преко Мораве и Јагодини повући се.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Турци оставе обсаду око Делиграда, и пођу за Србима гонити ји; заузму Ћуприју, а Срби повуку се Јагодини, и стану се прикупљати на Липару и Таборишту код Белице утврђавати. Миленко, који је од Бање Гургусовцу Турке гонио, најиђе на јаку подпору Турску, и принуђен буде те к Пожаревцу одступи, кога су Турци, гонили. И тако Срби огромно већим надмоћијем Турске војске морали су у внутреност Србије одступати, а Србе у Бањи и Делиграду у обсади Турској оставити, који су се непрестано јуначки борили, и од шанчева одбивали ји.
Пошто Кара-Ђорђе мало залечи своју рану, 24. Јула дође у Београд, нареди, како ће се Град у случају бранити посаветује се у Совету и 25. оде к војинству на Мораву.
Сад се настојало не само о ослобођењу Бање, гди је Вељко опет затворен стајао, не Делигpaдa Шабца, него да се и 10.000 Албанеза, који су опет од Новога-Пазара прикупили, продрли и Србе до Ужица и Пожеге сузбили били; па ако ји је Јаков из Ужичког округа и истерао био, они опет границу Србску пређу; па како да се и они из земље изтерају. У највећој овој опасности и Гушанац-Алија стари крвник Србски, са 5.000 коњаника из Рушчука дође, и пошто из Ниша јошт 4.000 Турака у помоћ добије, удари на стојеће Србе око Пека, разбије ји освоји Пожаревац и опусти сво Пожаревачко окружије.
Сад стане иљадама Срба између Мораве и Тимока станујући, Београду бегати, и на Аустријску страну прелазити. Види Совет ту опасност, па оне, који су иjоле способни за оружије, у земљи задржи а оне који се бранити немогу дозволи, да се уклонити могу. И тако се опет до 60.000 Срба на обрану отечества сакупи, између који било је 4.000 коњаника. Но и ова изнурена и усиљена војска, подељена је била на више места.
При концу Јула, крене се 4.000 Срба и оде к Бањи. Ту ударе на Турке који су у обкопу Вељка држали. Вељко са неколико момака излети из свог утврђена и кроз Турке протуче се и са Србима за сложни напад на Турке договори, па опет у Бању натраг кроз Турску силу невредимо врати се. 29. Јула сложно Срби ударе на Турке, Вељко са свим својим војницима на Бање опет продре, и са Србима соједини се, а Турцима празну Бању остави.
Срећније оконча Јаков Ненадовић и кнез Сима Марковић борбу на западној страни Србије, гди је Ибраим-Паша опет нагао био; Јаков потуче његову војску 5. Августа под Сулундар-Пашом на Рожњу код Сокола, гди 250 Турака, а Срба 50 мртви падне, а 6. Августа, кнез Сима код Шабца, и принуде Турску војску на оба места, да бега преко Дрине. При самом прелазу, окупи ји кнез Сима код Црнө Баре, многе побије, а многе на Дрину нагна, који се подаве. Ово зада Србима нови дух, те више пута на Морави код Ражња на Турке нападати стану, небили Турке сузбили, но ништа не успу и многи изгину.
Будићи, да би се Срби тек онда од опасности спасли кад би Делиград ослободили и Турке до иза Ниша сузбили; зато намисле са целом својом силом да навале и Делиград ослободе. Нато веће се војнство скупљати код Ћуприје почне. Но Турци оставе код Дөлиграда неколико хиљада Турака, а са свом осталом војском 13. Августа пођу к Ћуприји, и сразу се са Србима, по већој части пешацима; који, и ако су се са највећом храброшћу борили, опет приморани буду, најважније точке Турцима уступити. Изгубе надежду победе, и ноћу преко Мораве пређу и Багрдану побегну. Ту буде Срба 6.000 које мртви које ранени, и изгубе своји 40 топова и много муниције.
Тад Кара-Ђорђе за спасти војску од коначно пропасти, од Ћуприје измакне је. Турци окрену се натраг и са свом великом силом 23. Августа ударе на Делиград, у ком је само 9.000 Срба било, који су се јошт од пропасти Каменичке у истом налазили, и после боја код Алексинца и Бање једнако се са Турцима скоро борили. Осам дана, сада непрестанце јуришали су Турци на Србске шанчеве, у јутру почињала се битка, а у вече свршавала. Ноћу јуначни Срби спремали су се, за бој, и покварене шанчеве од Турски бомби и силне топовске ватре оправљали, и изнемогле Србе кроз Рујишки поток - који је сојужен са шанцевима био, одморним Србима замењивали су за сутрашњи нови бој. Турци су поседнули целу Делиградску околину, својих трупама, но и пак нису могли Србе уплашити. Њиово Србско срце беше срчано, непоколебљиво и неустрашимо, али тело њиово беше здраво уморено. Они су видили, да ће сви изгинути, па се ипак бојали смрти нису, ни своје судбине. Срби пошто узбију многе Турске јуришне нападе, и обкољени буду, мноштвом мртвим Турским ван шанцева, и у шанцу своје браће трудинама, мало помало, изнемогавши Срби, смањивали су се; и кад виде, да се никако одржати немогу, ноћу тајно коритом Рујишког потока који је се са шанчеви сојужaвo 23. Августа кришом провуку се, срећно пређу преко реке Мораве, у таборе се, и ту намисле да се ипак одупру Турској сили. Делиградски шанчеви, беху гробница Србска, а тела по убијани Турака по пољу око шанчева лежаласу у гомилама, палоје мртви 7.000 Турака само у овим последњим осмодневним нападима.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После пада Делигpaдa, цела сила Турска крене се напред. Цео крај, с десне стране Мораве до Пожаревца сва равница огрезне у бегству убијању и сваком покору, и страхоти Срба. Што није могло стићи у Шумадију, оно утече у Омољске и Пекске планине. Кара-Ђорђе шиљао је писма Родофиникину и нарочитог посланика свог Советника Павла Поповића с писмом кнезу Прозоровскоме у Влашку, описујући у њима ужасан очајнички положај Србије, па ји молио да ако ништа друго, бар, да пређу само Дунав у Бугарску, и да тим одмаме огромну Турску силу која је се на Србију слегла; но све то ипак као и дотле у залуду беше! - Кад у Београд 25. Августа стигне глас, да су Турци Делиградом завладали, узбуни се сав народ а и сам Сенат. Тада Родофиникин Руски агент, Државни Саветник Недоба и Митрополит Леонтије договоре се, и 27. Августи узму у засе и свој персонал: Секретара Прокуровића и Лазара Павковића Руског нижег официра*) и у вече 27. Августа, позову себи у друшство Петра Добрњца, Јована Прошића, Стефана Живковића, и јошт неке од грађана са фамилијама, да се прошетају, и шетајући се до по ноћи сиђу на Дунав, и ту ји Родофиникин, позове у спремљени чамац да поседају да се по води провозају; но кад чамац буде на пола Дунава, онда Недоба заповеди корманошу и весларима да управе чамац на Аустpјиску страну, к вароши Панчеву, и онда рекоше Србима о опасности Србије. Недоба рече: 'Неће проћи јошт ни два дана и Турци ће ући у Београд. Нама је жао што сте оставили тамо куће пуне имања, и што ништа нисте са собом понели, но небрините се висте пошли на нашу реч, Руски Цар накнадиће вама сву штету.'
Из Панчева Родофиникин, Леонтије и Недоба са својим персоналом и са Добрњцем оду у Влашку. О, издајничком бегству њиовом те ноћи нико није знао. Но сутра дан 28. Доситије Обрадовић, наставник Кара-Ђорђевог сина, и Архимандрит Филиповић који су обитавали у истој кући у којој је Родофиникин био, кад уђу у њиове собе нађу ји пусте, и тим им се разведри тајна; виде да су побегли, а потом и по целом Београду глас пукне, да је Родориникин са својим персоналом тајно, кришом у Аустрију умакао. Тај глас збуни становнике Београда јошт жешће, него глас о победама Турским, гди су Турци преко Мораве прешли к Јагодини 30 сати у удаљену од Београда, и гди је једно оделење Турско дошло недалеко на уток Мораве у Дунав на 5 сата од Смедерева, гди је свуд Србска војска бодро бранила даљи напредак и прелазак Турака преко Мораве. Но агенти Грчки, присталице Митрополита Леонтија, и Родофиникина, по бегству њиовом говорили су да Србија мора пропасти, и даће Турци за два дана доћи у Београд. Тим раздраже народ, који о обрани отечества почне очајавати, сваки се је само о свом и своје породице спасењу бринуо, и преправљао се да бежи у Аустрију.

*) У књиги 'Сербие плачевно пакипорабошченије љета 1813.' на страни 28. каже се: да је Лазар Павковић био родом из Далмације, и да је од Француза добего, гди му је Родофиникин издејствoвo те је у службу Руску ступио, и да је тако рђав човек био, да је сав Београд од њега смрдио.

[JASON]

Кара-Ђорђе кад чује за тај покор и ту издају, остане непоколебим, неизгуби мужество и поуздање у себе, нити надежду. Полети у Београд, те поплашени народ који је наумио да бега, јер бегством Београђана сав би се народ и у внутрењости Србије на бегство узрујао; охрабри и заустави, говорећи му: 'Да на бегунце негледа, да је жеља њиова да Србија пропадне, па зато да су и побегли.' Потом нареди кнеза Симу, да с већим бројем војника иде к Багрдану и ту прелазак Турске војске, ако би пошла да преко Мораве пређе уздржи.
Кара-Ђорђе сад наново осети важност и поуздање његово, колико вреди код народа. Па пође кроз народ и стане га храбрити и на одпор Турака будити, говориоје: да кад Турци немогоше о својити Србију свог пролећа и целог лета, да неће ни сад у време кишне јесени а и зиме која наступа. У исто време прати опет писма у главни Руски стан, описујући, како су Срби по њиовом наређењу ударили на Турке, и како Руси допустише да сва сила Турска и испред њи, са дојњег Дунава и од Рушчука, Шумља, и из Бугарске удари на Србију. Говораше: 'Ми сво пролеће и цело лето бранисмо се, и на многе молбе наше никакову помоћ недобисмо, и на послетку и ваш агент Родофиникин између нас без икакове нужда избеже, само да пре пропаднемо.' Даље, писмо то било је необично живо написато, и наличило је на прву преписку Срба са Русима, које се је доцније упливом Родофиникина изметнуло било у канцеларјиско красноречије, и напоследку даље у истом писму Кара-Ђорђе каже: 'Ако су браћа наша Руси прави Христијани, Срби се јошт налазе у животу, народ је остао по бегству Родофиникина на миру и задовољан је са војводама. Нека Руси пређу преко Дунава на Турску страну, па ће Србима биши лакше.'
Све усиљене мере, сва напрезања Срба, и изнурени - одпори противу силесије Турака не помогну толико Србима, колико распре које су се после освојења Делигpaдa између сами Паша породиле; јер кад је до победе дошло, сваки је био рад победом ползовати се, и себи заслугу код Султана задобити. Стану један другом послове кварити; докле су се они између себе кошкали; тад и Кнез Прозоровски уто време умре, и његову главну команду за срећу Срба прими над Руском војском у Влашкој Кнез Багратион, који у Бугарску преко Дунава са војском пређе, и око Исмајила непријатељства са Турцима започне. Тад Турска главна војска, која је у Србији била; напусти Србе и похити противу Руса; сам Гушанац-Алија остане са 12.000 Турака, но и он с концем Октомвра, - прогнат из Србије буде. И тако Србија се ове 1809. год. спасе, и Срби гроба који им се приправио бјеше, избаве.

[JASON]

Сад да видимо, како су се одбеглице, у Влашкој код Главно-Командујућег Руске војске понашали, и с чим су себе правдавали. Руски агент Родофиникин и Митрополит Леонтије, кад дођу у Јаш, и разуму, да су се Срби одржали, и да Србија није пропала. Сад изврне Родофиникин нестидећисе, лист; стане казивати, да је побегао од Срба, зато, што су га хтели убити, а прочим с њиме бегунцима обећавао је златне горе, да му то сведоче! А Митрополита Леонтија, Петра Добрњца и Јована Протића огласи код главног Команданта Руске војске за Србске посланике и као такове му и престави, који и поверује. 
Митрополит Леонтије за одржати себе у том, пише неким у Србију, и каже: Да ни Руси неће помагати докле Срби несмене Вожда и Совет; давајући им упутство, да пошљу друге посланике који ће се придружити с њиме. Но ова депутација да донесе од свију старешина подписе, како народ моли Кнеза Багратијона, за Леонтија и Родофиникина да ји пошље натраг у Србију, јер народ ником другом неможе себе да повери до само њима двојици. Но кад у том ништа успети нису могли, они су сами лажна писма писали, и Кнезу Багратијону као из Србије да су дошла достављали, и као да народ Србски опет жели и моли, - да се у Србију поврате! Њиoвoм интригом за сачувати себе, довели су Кнеза Багратијона датле, да им је све верово; а правим народним посланицима Србским Милану Обреновићу, Мелентију Архимандриту Рачанском, Архимандриту Спиридону Филиповићу, и Секретару Мијајлу Грујевићу мало је поверења поклањо.
За мучко бегство Родофиникина и интриге његове у Влашкој, радовоје се преседник Сената Младен Миловановић са његовом противу истог партајом, па су говорили: 'Eто, да они не желе да Србија непропадне неби ни бегали.' И заиста тако је што, уствари и било, које њиово бегство и интриге у Београду, и у Јашу чињене, то оправдавају.

Упочетку Нојемвра, Скопљак-Паша са силном војском пређе преко Дрине и стане палити и арати Подрински округ. Војвода Јеврем Ненадовић са 4.000 Срба на Овчану дочека га и сузбије до Дрине. Турци обиђу око Сокола и управе се Ваљевском округу. Јеврем ји са Максом Крстићем сукоби опет на Остружњу, и ту се са Турцима жестоко побије, битка је вас дан трајала; но Јеврем кад види да Турској сили одпор дати неможе, повуче се у Ваљевски округ у Буковицу, да се ту противу Турака одупре; Турци су ишли устoпце за њим палили и села харали. У Буковицу стигне Јеврему упомоћ Прота Ненадовић, Петар Молер и Лука Лазаревић са војском, који Турке дочекају, разбију и преко Дрине натраг у Босну са великом штетом Турском претерају. Мало доцније Сулејман-Паша и Аџи-Бег из Сребрнице, са 25.000 Турака опет пређе Дрину и Србе на Рожњу по више Града Сокола - који су Град у обсади да се Турцима рана недоноси држали, и чували обколи, и рану у Град Турцима у несу, па окрену кроз Рађевину арати и палити. Војвода Молер, Прота Ненадовић и Максим Крстић са мало војске изиђу пред Турке и побију се, па се у шанчеве на Баурићу повуку, гди им ту и Јаков Ненадовић, Милош Поцерац, и Анта Богићевић, а и сам Кара-Ђорђе упомоћ дође, гди се до 20.000 Србске војске умножи. Па онда сложио на Турке ударе, бој је крвав био, но и пак Срби Турке разбију, и са великом штетом преко Дрине испод Лознице у Босну претерају. После овога боја, ове године, нису се Турци усуђивали по зимњем времену више на Србе нападати, и тако одступе од Дрине.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Као што су се интриге у Београду Митрополитом Леонтијем и и Милоја, изађе пред Кара-Ђорђа и пред свима Војводама каже Родофиникином посејане, ковале, због који је Младен и Милоје борбу водио, и противу Родофиникина и Леонтија био, Јаков Ненадовић мислио је, да је Родофиникин због њи из Београда и побегао, па због тога и Руси да недају помоћ Србији. Па после овог боја Јаков огорчен на Младена му: 'Господару! Коће и даље заштићавати Лозницу, и бранити овај крај?' Кара-Ђорђе му на ово одговори: 'Они који су и досад' т. ј. Јаков са дружином. На то Ненадовић примети: 'Ја немогу то на себе узети, нека брани Лозницу Младен и Милоје, који неће да приме Руску војску, а хоће сами да буду Цареви, и умеју тако да се с тобом завађају.' После овога, изиђе Јаков својој војсци, која је била у парађена, па јој покаже, свог синовца Проту са овим речма: 'Ево браћо, ја сам га послао био, кад смо се ми тек почели били тући са Турцима, и он нам је нашао Цара, који нас је хтео да прими под своју заштиту и који би нас бранио; но Милоје и Младен неће да га приме, желећи сами Царовати по вољи.' Осим тога Ненадовић напомене све несреће, које је Србија упоследње време претрпила, почињући од пораза на Каменици. После таки речи једва се разиђу војводе и уздрже од међу собног боја. Но Јаков неодустане од свог убеђења које је противу Младена и Милоја имо.
Кара-Ђорђе оде у Београд и једно, поводом тог незадовољства, а друго, због пребацивања Руса, чрез раздора Bojвода, нађе се побуђен, па сазове Народну Скупштину на свршетку ове 1809. год. Јаков дође у Београд на ту Скупштину, са 600 наоружани Кметова; преврженици Јакова ходајући по сокацима, говорили су јавно: 'Хоћемо Цара! А нећемо да нам Милоје и Младен суде и са нама управљају!' Други су долазили пред кућу, у којој је заседавао Совет, па су викали: 'Где је тај високосрамни Совет ?' тражећи да им се покаже шта је писано у Русију и какав је одговор отуд добивен. И у самом скупу, седници, која је држaтa у кући Кара-Ђорђа, многе старешине викале су на Милоја и Младена окривљујући ји између осталог и за пропаст на Каменици.
Но Милоје био је већ осуђен још пре поласка Кара-Ђорђевог упомоћ Лозници. Кога су на малој Скупштини у Паланки држaтoј окривили за пропаст на Каменици и за друге разне злоупотребе, и из службе истерали, гди му је заповећено те је из Београда отишо у Остружницу да тамо живи; сада дође ред и на Младена. Кара-Ђорђе види обште неповерење и повику на Младена, па каже старешинама: 'Ако Младен није радио и поступо право, то седи ти господару Јакове на његово место и управљај боље, ако сви ви хоћеше Цара, хоћу га и ја; ви Господару Миленко (Стојковић) куме Милане (Обреновић) и Господине Мелентије (Архимандрит из Раче) идите у Влашку, те молише Цара и доведите Русе у Србију.' Јаков Ненадовић заузме место председника Совета, и одма уклони из овога све чланове, које је он рачунао, да су противни овој промени а њихова места са новим непопуни, говорећи, да Србски Народ нема од куда толике Саветнике плаћати.
(Ово је по Вука Караџића причању, но Бог свети зна, дал' је све овако било, као што - он о Јакову говори. Јер Вук сву је Историју Србску Кара-Ђорђева времена, онакарадио — и изопачно, које су по Вуку и страни писци на Немачком Француском језику писали. Па и ово може бити да није баш све овако.)

[JASON]

По свршетку скупштине, одређени посланици за Букарешт, разиђу се кућама, спреме се за пут и дођу у Београд, којим Кара-Ђорђе придода за секретара Михаила Грујовића. Њимa дaду писма од Кара-Ђорђа и Совета на старешине Руске у Влашкој у којим правдао је се Кара-Ђорђе, због потварања и опадања Родофиникином и Леонтијем који су говорили да jи je хтео он убити; том приликом изјавио је Кара-Ђорђе, да ји због њиовог подлог интригантства нежели више никад видити; и у исто време молио је Кара-Ђорђе заједно са Советом, да Руси пошљу један део војске у Србију. Посланици Србски крену се из Београда за Букарешт, ударе на Пореч на Миленка, који је и он одређен био да пође, но он нехтене, него у место себе пошље Секретара свог Јеремију Гагића, говорећи да он неће да зна ни за Кара-Ђора ни за Совет. Кад посланици стигну у Букурешт; њима се придружи Митрополит Леотије и Петар Добрњац, па стану говорити да они нису ишли противу Кара-Ђорђа да га збаце, него да му власт ограниче, и лацкањем обрлате Милана Обреновића тако, да и он постане противник Кара-Ђорђев. Кад Кара-Ђорђе за то дозна пошље новог посланика Архимандрита Спиридона Филиповића, но он ништа неуспе пожељи Кара-Ђорђа, јер противници његови већи су утицај имали улагивањем и интригом њиовом код Руса, него Кара-Ђорђе и Совет Србски; и тако се то интригирање и на даље протегне.
Ова је година, врло тешка и претешка за Србију била, и ако је Србија у овој години највећу своју војену снагу имала и развила, и ако је у почетку пролећа по позиву Руса прешла дотле постојеће Србске границе, на Турке, у три главна правца ударила и свуд победоносно напредовала, и многа Србска земљишта завојевала, гди је и сам Кара-Ђорђе узео офензиву од Рашке Црној Гори, и пред собом сву Турску силу разбио, расуо многе Градове у Ерцеговини и Босни по отимао, земљишта и пределе завојевао, и многе христијане из Босне и Ерцеговине на оружје противу Турака подигао. Босну од Руменлије и Арбаније одсеко, и са Црномгором сојединио се. Но сви ти победоносни успеси, и сва завојевања и разширење граница Србије буду узалудна, због Каменичке катастрофе. Јер Срби, тим приморани бијадоше све напустити, и у уже границе повући се, да Турску силу која је се из целе Турске Царевине, са Црног и Егејског мора и са самог дојњег Дунава, од Шумље и Рушчука, испред сами Руса на Србију слегла, и у Србију продрла, и пропашћу Србији претила. Тим више, што Руси по обећању свом Дунав непређоше, нити на Турке ударише, и тим Србија, у највећу опасност беше доведена. Цело пролеће и лето морала је сама Србија, противу огромне силе Турске борити се, имал што и гроб своје пропасти не нађе, коју им је Митрополит Леонтије држећи се тајно са Турцима и обрлаћени Родофиникин и Недоба спремио, бегством њиовим без нужде потврдили су. Но ипак Срби, ако су тешком ратном борбом изнурени, и смалаксали, и ако су бегством Митрополита Леонтија, и агента Руског Родофиника и други непријатеља Србски узколебани били, опет су се одржали, и пропасти која им се спремала, спасли. Па ако су Срби од Турака тако стешњени били, и границе њине сужене, опет су се границе њине Југо-Источно повлачиле, од ушћа до извора реке Поречке, покрај Ајдучке-Горе, Мораве, Ћуприје, преко Крушевца, јужно преко Карановца, Чачка, Пожеге, после планином Округлацом, и долазиле су код Љубовије до Дрине, и одатле Дрином до утока у Саву.

[JASON]

VII. година - 1810. ратовања, рада, и догађаја Србског народа под Кара-Ђорђем.

У Србији измеђ старешина и народа, због силне навале Турске, а нарочито због бегства Руског агента Родофиникина и непомоћи Руске, било је разни мишлења, дал' и даље да се држе Руса? Или да траже другу коју велесилу за заштитницу Србског народа? И због тога били су несложни, и доведени до велики распри.
Премда се предели Србије, упочетку ове 1810 год. нису далеко простирали, но опет, осим стари своји граница, имали су нешто под собом и од нови, у прошлој години завојевати. Могли су се противу Турака држати. Но упочетку ове године, неслога је у Србији због прошлогодишњег крвавог рата, и непомоћи Руске још владала. Па нису због - прошле године - не срећни војни, желили више ни да ратују, и ако су увиђали, да им предстоји и даље рат са Турцима водити. У Јужним пределима, владаше дух у народу да се опет Турцима подчине, у Источним, да се опет држе Руса, у Западним противно - што им Руси у прошлој несрећној години помоћ коју су им обећали недадоше. Така је то збрка, и разно мишлење код Војвода и народа царствовало. Војвода Миленко, жеднећи за самовлашћем, хотео је се одметнути од Сената и Кара-Ђорђа. А притом, добио је био на своју руку и Хајдук-Вељка, који су имали под собом војнике бећаре, које су они под плаћу држали. Шта више, и житеље округа Пожаревачког и Ћупрјиског побуне противу Сената и Кара-Ђорђа.
Чује зато Кара-Ђорђе, да се на тој страни народ побунио, дође у Београд 22. Јануара, договори се са Советом, учини наредбе, узме са собом 500 коњаника и 28. Јануара к Морави оде, гди подкрепи војинство своје јошт са 2.000 људи, дође до Ћуприје, и ту сазове све кнезове, из Источне стране округа, те им престави стање ствари, и потребу, савеза са једном хришћанском државом, и да без истог обстати и одржати се немогу. И тако, обманути народ долине Моравске убеди и умири. Ту војинство остави, па се врати и оде у Тополу.
Хајдук-Вељко и Миленко, како су чули, да им се приближава Кара-Ђорђе, скуње се и с клоне на границу Влашке, да у случају нуждe могу прећи и сојединити се са одељком Руске војске, која је била у малој Влашкој. Ове неслоге међу Србским вођама, неби било, да су им добри гласови из Руског главног логора долазили; но повољни гласова није било. Извештаји, који су долазили из Букурешта у Београд од Србски посланика, нису задовољавали жеље Совета. Будући, да кнез Багратијон правима Србских посланицима, који су му послати од стране народа и старешина Србски, и жалбу противу Родофиникина, Недобе, и Митрополита Леонтија поднели - неуважи. Но на против захте; да се Срби опет противу Турака дижу и војну одпочну. Багратијон пише Вожду, Совету и у истом писму Митрополиту Леонтију! (кад је ово писмо писато, Митрополит Леонтије, тад још је био као бегунац у Влашкој а не у Србији) под 18. Фебруаром ове 1810-године бројем 164. из Крајове: 'Да им шиље и Родофиникина, који је међу њима био натраг ради предавања, добри совета, и нуждни средстава народу Србскому и Совету.' Срби му на то одговоре: 'Да они моле за помоћ Руску, и желе противу непријатеља с њима војевати; али Леонтија Родофиникина, Недобу, и никога од њиове бегалачке свите да немогу примити.' И тако, тим писмом јошт више Срби озлојеђени противу кнеза Багратијона буду. Зато Совет и Кара-Ђорђе није хотео и даље остати у такој неизвестности, реши се с ходно свом пређашњем закључењу и 26. фебруара пошљу свог секретара и тајног советника Ивана Југовића у Беч, да моли Двор Аустрјиски за помоћ Србскому народу, и да ће се радо Срби покровителству Аустрије подвргнути.

[JASON]

Овај поступак Совета, као и ново наметути прирез, по коме сваки је богатији Србин дужан био платити по дукат на главу, што је износило 150.000 дуката; изазове ново смутње, које су добро дошле биле Миленку и Вељку у њиовој завади са Советом; но кад Кара-Ђорђе, ствар обстојателно народу разложи, све се утиша. Међу тим, очекивао је се прелазак Руске војске у Источне крајеве Србије. Но Совет оклево је, да пошље Русима у сусрет нешто војске, и тако Генерал Исаијев, који је пошао био у Србију, заустави се у малој Влашкој; пише у Србију, и укорији зато. И тако се прелазак њиов задржи. Јер Срби тад врло су предосторожни били, да не улету са Турцима сами у рат без дјејства Руса, као што су то у прошлој години по поруци кнеза Прозоровског у чинили, па сами себи остављени, и жесток бојак са Турцима сами били. Но опет срећом Божјом одржали су се.
Уто време, Руски Цар смени кнеза Багратијона, а за Главнокомандујућег постави Графа Каменског. Нови Руски војсковођа у види, да при оваковом раздору партаја, неможе се очекивати на сигурну помоћ Србије у случају рата; а знајући, да Кара-Ђорђе има највећу власт и уплив у народу. Одна пошље овоме писмо пријатељског содржаја, а на име Врховном Вожду Србскога народа; а Родофиникина у клони из логора, који оде у Петроград, и постане директором Азјиског Департамента. Сад Архимандрит Мелентије и одбегши Петар Добрњац врате се у Србију, а Милан Обреновић остане да чека прелазак Руске војске преко Дунава.
Граф Каменски да увери Србе - делом, настави дела војена противу Турака. Заповеди Графу Цукатову, да велики Остров на Дунаву освоји, и сојуз са Србима око Тимока отвори. Но како су Срби очекивали посланика свог Југовића из Беча, да им донесе одговор од Двора Аустрјиског, хоћели Аустрија Србе подпомагати и од Турака заштићавати. Тако Совет ипак неизда наредбу, да се Срби са Русима соједине и противу Турака дјејствују. Зато се Цукатов са своји 3.000 људи са којима је у Србију пошо, врати натраг у малу Влашку. Сад главнокомандујући Граф Каменски са Србским Советом ступи у живу преписку. Гди више чланова Совета буде на страни Руској. А Кара-Ђорђе и пак нехтене се ни нашто решити, док недочека повратак Југовића из Беча. Због чега, Милоје Петровић у меша се опет у дела народна, и са Кара-Ђорђем свади се, ког Кара-Ђорђе хтене у апсити, но он побегне у Земун, кога Аустрјиска Генерална-Команда по захтеву Кара-Ђорђевом, врати натраг, и Војводи Луки, у Град Шабачки преда. Гди 2. Априла у тамници с леђа кад је се са Луком разговаро из два пиштоља убијен буде, и глава му се у Београд однесе. И тако Милоје за учињене грехе Каменичке и многа друга зла главом плати.
Уто време, врати се Југовић из Беча, и доведе са собом једног Аустриског Штабног официра. И све што је могао успети код Аустрије, били су голи савети и обећања; јер Аустрија није хотела са Портом пријатељство нарушити, и Србске предлоге примити. Кара-Ђорђе није се надао таком понашању Аустрије према Србском народу, па каже у очи томе официру: 'Благодарим ти брате, што си дошао у Београд, но ја би волео видети да си довео са собом 10.000 војника.'
Доласком Југовића из Беча 1. Априла, кад види Совет и Кара-Ђорђе да се никаковој помоћи од Аустрије надати немогу. Принуждени, 15. Априла изашљу посланике своје у Далмацију француском Маршалу Мармонту, да га умoле да Наполеон І. Србију под своју заштиту узме. Но овај ји одбије почем је знао, да Срби чрез изаслате своје постанике у Влашку, траже опет савез са Русијом.
Сад Кара-Ђорђе са Србима кад види да се ниучију другу помоћ надати неможе, него само у Руску, и да нема другог спаса, него држати се једноверне Русије, па какоjе, тако је - реши се, да се и даље држи Руса. Измири се са старешинама Источни округа и Миленком, који је тако забраздио био, да је са Реџеп-Агом заповедником Aдакале уговаро, да му Пореч са топовима и цели онај предел преда, ако му он земљиште од Клокочевца у притјажње његово уступи. Који сад од тога одступи, и са Вељком Кара-Ђорђу и Сенату се покори.
Као што је јошт у почетку Марта, велики Везир издо заповест Пашама од Руменлије, Македоније, Кореје и Албаније да војску противу Србије скупљају, гди Паша Албански на концу Априла са 7.000 Албанеза удари на Крушевац, обколи иљадника Цукића у обкопи постојавши измеђ Ибра и Укупа са 800 Срба. Но Кнез Крушевачки Андрејеви и тог краја управник Cтеван Јаковљевић, са 6.000 људи ударе на њи, разбију ји растерају и Србе ослободе. Срба осим 1.000 житеља, што Албанези заробе, и много марве што у Албанију отерају – падне још мртви 500 и три предводитеља рањена буду.