Српске буне

[JASON]

Као што су се интриге у Београду Митрополитом Леонтијем и и Милоја, изађе пред Кара-Ђорђа и пред свима Војводама каже Родофиникином посејане, ковале, због који је Младен и Милоје борбу водио, и противу Родофиникина и Леонтија био, Јаков Ненадовић мислио је, да је Родофиникин због њи из Београда и побегао, па због тога и Руси да недају помоћ Србији. Па после овог боја Јаков огорчен на Младена му: 'Господару! Коће и даље заштићавати Лозницу, и бранити овај крај?' Кара-Ђорђе му на ово одговори: 'Они који су и досад' т. ј. Јаков са дружином. На то Ненадовић примети: 'Ја немогу то на себе узети, нека брани Лозницу Младен и Милоје, који неће да приме Руску војску, а хоће сами да буду Цареви, и умеју тако да се с тобом завађају.' После овога, изиђе Јаков својој војсци, која је била у парађена, па јој покаже, свог синовца Проту са овим речма: 'Ево браћо, ја сам га послао био, кад смо се ми тек почели били тући са Турцима, и он нам је нашао Цара, који нас је хтео да прими под своју заштиту и који би нас бранио; но Милоје и Младен неће да га приме, желећи сами Царовати по вољи.' Осим тога Ненадовић напомене све несреће, које је Србија упоследње време претрпила, почињући од пораза на Каменици. После таки речи једва се разиђу војводе и уздрже од међу собног боја. Но Јаков неодустане од свог убеђења које је противу Младена и Милоја имо.
Кара-Ђорђе оде у Београд и једно, поводом тог незадовољства, а друго, због пребацивања Руса, чрез раздора Bojвода, нађе се побуђен, па сазове Народну Скупштину на свршетку ове 1809. год. Јаков дође у Београд на ту Скупштину, са 600 наоружани Кметова; преврженици Јакова ходајући по сокацима, говорили су јавно: 'Хоћемо Цара! А нећемо да нам Милоје и Младен суде и са нама управљају!' Други су долазили пред кућу, у којој је заседавао Совет, па су викали: 'Где је тај високосрамни Совет ?' тражећи да им се покаже шта је писано у Русију и какав је одговор отуд добивен. И у самом скупу, седници, која је држaтa у кући Кара-Ђорђа, многе старешине викале су на Милоја и Младена окривљујући ји између осталог и за пропаст на Каменици.
Но Милоје био је већ осуђен још пре поласка Кара-Ђорђевог упомоћ Лозници. Кога су на малој Скупштини у Паланки држaтoј окривили за пропаст на Каменици и за друге разне злоупотребе, и из службе истерали, гди му је заповећено те је из Београда отишо у Остружницу да тамо живи; сада дође ред и на Младена. Кара-Ђорђе види обште неповерење и повику на Младена, па каже старешинама: 'Ако Младен није радио и поступо право, то седи ти господару Јакове на његово место и управљај боље, ако сви ви хоћеше Цара, хоћу га и ја; ви Господару Миленко (Стојковић) куме Милане (Обреновић) и Господине Мелентије (Архимандрит из Раче) идите у Влашку, те молише Цара и доведите Русе у Србију.' Јаков Ненадовић заузме место председника Совета, и одма уклони из овога све чланове, које је он рачунао, да су противни овој промени а њихова места са новим непопуни, говорећи, да Србски Народ нема од куда толике Саветнике плаћати.
(Ово је по Вука Караџића причању, но Бог свети зна, дал' је све овако било, као што - он о Јакову говори. Јер Вук сву је Историју Србску Кара-Ђорђева времена, онакарадио — и изопачно, које су по Вуку и страни писци на Немачком Француском језику писали. Па и ово може бити да није баш све овако.)

[JASON]

По свршетку скупштине, одређени посланици за Букарешт, разиђу се кућама, спреме се за пут и дођу у Београд, којим Кара-Ђорђе придода за секретара Михаила Грујовића. Њимa дaду писма од Кара-Ђорђа и Совета на старешине Руске у Влашкој у којим правдао је се Кара-Ђорђе, због потварања и опадања Родофиникином и Леонтијем који су говорили да jи je хтео он убити; том приликом изјавио је Кара-Ђорђе, да ји због њиовог подлог интригантства нежели више никад видити; и у исто време молио је Кара-Ђорђе заједно са Советом, да Руси пошљу један део војске у Србију. Посланици Србски крену се из Београда за Букарешт, ударе на Пореч на Миленка, који је и он одређен био да пође, но он нехтене, него у место себе пошље Секретара свог Јеремију Гагића, говорећи да он неће да зна ни за Кара-Ђора ни за Совет. Кад посланици стигну у Букурешт; њима се придружи Митрополит Леотије и Петар Добрњац, па стану говорити да они нису ишли противу Кара-Ђорђа да га збаце, него да му власт ограниче, и лацкањем обрлате Милана Обреновића тако, да и он постане противник Кара-Ђорђев. Кад Кара-Ђорђе за то дозна пошље новог посланика Архимандрита Спиридона Филиповића, но он ништа неуспе пожељи Кара-Ђорђа, јер противници његови већи су утицај имали улагивањем и интригом њиовом код Руса, него Кара-Ђорђе и Совет Србски; и тако се то интригирање и на даље протегне.
Ова је година, врло тешка и претешка за Србију била, и ако је Србија у овој години највећу своју војену снагу имала и развила, и ако је у почетку пролећа по позиву Руса прешла дотле постојеће Србске границе, на Турке, у три главна правца ударила и свуд победоносно напредовала, и многа Србска земљишта завојевала, гди је и сам Кара-Ђорђе узео офензиву од Рашке Црној Гори, и пред собом сву Турску силу разбио, расуо многе Градове у Ерцеговини и Босни по отимао, земљишта и пределе завојевао, и многе христијане из Босне и Ерцеговине на оружје противу Турака подигао. Босну од Руменлије и Арбаније одсеко, и са Црномгором сојединио се. Но сви ти победоносни успеси, и сва завојевања и разширење граница Србије буду узалудна, због Каменичке катастрофе. Јер Срби, тим приморани бијадоше све напустити, и у уже границе повући се, да Турску силу која је се из целе Турске Царевине, са Црног и Егејског мора и са самог дојњег Дунава, од Шумље и Рушчука, испред сами Руса на Србију слегла, и у Србију продрла, и пропашћу Србији претила. Тим више, што Руси по обећању свом Дунав непређоше, нити на Турке ударише, и тим Србија, у највећу опасност беше доведена. Цело пролеће и лето морала је сама Србија, противу огромне силе Турске борити се, имал што и гроб своје пропасти не нађе, коју им је Митрополит Леонтије држећи се тајно са Турцима и обрлаћени Родофиникин и Недоба спремио, бегством њиовим без нужде потврдили су. Но ипак Срби, ако су тешком ратном борбом изнурени, и смалаксали, и ако су бегством Митрополита Леонтија, и агента Руског Родофиника и други непријатеља Србски узколебани били, опет су се одржали, и пропасти која им се спремала, спасли. Па ако су Срби од Турака тако стешњени били, и границе њине сужене, опет су се границе њине Југо-Источно повлачиле, од ушћа до извора реке Поречке, покрај Ајдучке-Горе, Мораве, Ћуприје, преко Крушевца, јужно преко Карановца, Чачка, Пожеге, после планином Округлацом, и долазиле су код Љубовије до Дрине, и одатле Дрином до утока у Саву.

[JASON]

VII. година - 1810. ратовања, рада, и догађаја Србског народа под Кара-Ђорђем.

У Србији измеђ старешина и народа, због силне навале Турске, а нарочито због бегства Руског агента Родофиникина и непомоћи Руске, било је разни мишлења, дал' и даље да се држе Руса? Или да траже другу коју велесилу за заштитницу Србског народа? И због тога били су несложни, и доведени до велики распри.
Премда се предели Србије, упочетку ове 1810 год. нису далеко простирали, но опет, осим стари своји граница, имали су нешто под собом и од нови, у прошлој години завојевати. Могли су се противу Турака држати. Но упочетку ове године, неслога је у Србији због прошлогодишњег крвавог рата, и непомоћи Руске још владала. Па нису због - прошле године - не срећни војни, желили више ни да ратују, и ако су увиђали, да им предстоји и даље рат са Турцима водити. У Јужним пределима, владаше дух у народу да се опет Турцима подчине, у Источним, да се опет држе Руса, у Западним противно - што им Руси у прошлој несрећној години помоћ коју су им обећали недадоше. Така је то збрка, и разно мишлење код Војвода и народа царствовало. Војвода Миленко, жеднећи за самовлашћем, хотео је се одметнути од Сената и Кара-Ђорђа. А притом, добио је био на своју руку и Хајдук-Вељка, који су имали под собом војнике бећаре, које су они под плаћу држали. Шта више, и житеље округа Пожаревачког и Ћупрјиског побуне противу Сената и Кара-Ђорђа.
Чује зато Кара-Ђорђе, да се на тој страни народ побунио, дође у Београд 22. Јануара, договори се са Советом, учини наредбе, узме са собом 500 коњаника и 28. Јануара к Морави оде, гди подкрепи војинство своје јошт са 2.000 људи, дође до Ћуприје, и ту сазове све кнезове, из Источне стране округа, те им престави стање ствари, и потребу, савеза са једном хришћанском државом, и да без истог обстати и одржати се немогу. И тако, обманути народ долине Моравске убеди и умири. Ту војинство остави, па се врати и оде у Тополу.
Хајдук-Вељко и Миленко, како су чули, да им се приближава Кара-Ђорђе, скуње се и с клоне на границу Влашке, да у случају нуждe могу прећи и сојединити се са одељком Руске војске, која је била у малој Влашкој. Ове неслоге међу Србским вођама, неби било, да су им добри гласови из Руског главног логора долазили; но повољни гласова није било. Извештаји, који су долазили из Букурешта у Београд од Србски посланика, нису задовољавали жеље Совета. Будући, да кнез Багратијон правима Србских посланицима, који су му послати од стране народа и старешина Србски, и жалбу противу Родофиникина, Недобе, и Митрополита Леонтија поднели - неуважи. Но на против захте; да се Срби опет противу Турака дижу и војну одпочну. Багратијон пише Вожду, Совету и у истом писму Митрополиту Леонтију! (кад је ово писмо писато, Митрополит Леонтије, тад још је био као бегунац у Влашкој а не у Србији) под 18. Фебруаром ове 1810-године бројем 164. из Крајове: 'Да им шиље и Родофиникина, који је међу њима био натраг ради предавања, добри совета, и нуждни средстава народу Србскому и Совету.' Срби му на то одговоре: 'Да они моле за помоћ Руску, и желе противу непријатеља с њима војевати; али Леонтија Родофиникина, Недобу, и никога од њиове бегалачке свите да немогу примити.' И тако, тим писмом јошт више Срби озлојеђени противу кнеза Багратијона буду. Зато Совет и Кара-Ђорђе није хотео и даље остати у такој неизвестности, реши се с ходно свом пређашњем закључењу и 26. фебруара пошљу свог секретара и тајног советника Ивана Југовића у Беч, да моли Двор Аустрјиски за помоћ Србскому народу, и да ће се радо Срби покровителству Аустрије подвргнути.

[JASON]

Овај поступак Совета, као и ново наметути прирез, по коме сваки је богатији Србин дужан био платити по дукат на главу, што је износило 150.000 дуката; изазове ново смутње, које су добро дошле биле Миленку и Вељку у њиовој завади са Советом; но кад Кара-Ђорђе, ствар обстојателно народу разложи, све се утиша. Међу тим, очекивао је се прелазак Руске војске у Источне крајеве Србије. Но Совет оклево је, да пошље Русима у сусрет нешто војске, и тако Генерал Исаијев, који је пошао био у Србију, заустави се у малој Влашкој; пише у Србију, и укорији зато. И тако се прелазак њиов задржи. Јер Срби тад врло су предосторожни били, да не улету са Турцима сами у рат без дјејства Руса, као што су то у прошлој години по поруци кнеза Прозоровског у чинили, па сами себи остављени, и жесток бојак са Турцима сами били. Но опет срећом Божјом одржали су се.
Уто време, Руски Цар смени кнеза Багратијона, а за Главнокомандујућег постави Графа Каменског. Нови Руски војсковођа у види, да при оваковом раздору партаја, неможе се очекивати на сигурну помоћ Србије у случају рата; а знајући, да Кара-Ђорђе има највећу власт и уплив у народу. Одна пошље овоме писмо пријатељског содржаја, а на име Врховном Вожду Србскога народа; а Родофиникина у клони из логора, који оде у Петроград, и постане директором Азјиског Департамента. Сад Архимандрит Мелентије и одбегши Петар Добрњац врате се у Србију, а Милан Обреновић остане да чека прелазак Руске војске преко Дунава.
Граф Каменски да увери Србе - делом, настави дела војена противу Турака. Заповеди Графу Цукатову, да велики Остров на Дунаву освоји, и сојуз са Србима око Тимока отвори. Но како су Срби очекивали посланика свог Југовића из Беча, да им донесе одговор од Двора Аустрјиског, хоћели Аустрија Србе подпомагати и од Турака заштићавати. Тако Совет ипак неизда наредбу, да се Срби са Русима соједине и противу Турака дјејствују. Зато се Цукатов са своји 3.000 људи са којима је у Србију пошо, врати натраг у малу Влашку. Сад главнокомандујући Граф Каменски са Србским Советом ступи у живу преписку. Гди више чланова Совета буде на страни Руској. А Кара-Ђорђе и пак нехтене се ни нашто решити, док недочека повратак Југовића из Беча. Због чега, Милоје Петровић у меша се опет у дела народна, и са Кара-Ђорђем свади се, ког Кара-Ђорђе хтене у апсити, но он побегне у Земун, кога Аустрјиска Генерална-Команда по захтеву Кара-Ђорђевом, врати натраг, и Војводи Луки, у Град Шабачки преда. Гди 2. Априла у тамници с леђа кад је се са Луком разговаро из два пиштоља убијен буде, и глава му се у Београд однесе. И тако Милоје за учињене грехе Каменичке и многа друга зла главом плати.
Уто време, врати се Југовић из Беча, и доведе са собом једног Аустриског Штабног официра. И све што је могао успети код Аустрије, били су голи савети и обећања; јер Аустрија није хотела са Портом пријатељство нарушити, и Србске предлоге примити. Кара-Ђорђе није се надао таком понашању Аустрије према Србском народу, па каже у очи томе официру: 'Благодарим ти брате, што си дошао у Београд, но ја би волео видети да си довео са собом 10.000 војника.'
Доласком Југовића из Беча 1. Априла, кад види Совет и Кара-Ђорђе да се никаковој помоћи од Аустрије надати немогу. Принуждени, 15. Априла изашљу посланике своје у Далмацију француском Маршалу Мармонту, да га умoле да Наполеон І. Србију под своју заштиту узме. Но овај ји одбије почем је знао, да Срби чрез изаслате своје постанике у Влашку, траже опет савез са Русијом.
Сад Кара-Ђорђе са Србима кад види да се ниучију другу помоћ надати неможе, него само у Руску, и да нема другог спаса, него држати се једноверне Русије, па какоjе, тако је - реши се, да се и даље држи Руса. Измири се са старешинама Источни округа и Миленком, који је тако забраздио био, да је са Реџеп-Агом заповедником Aдакале уговаро, да му Пореч са топовима и цели онај предел преда, ако му он земљиште од Клокочевца у притјажње његово уступи. Који сад од тога одступи, и са Вељком Кара-Ђорђу и Сенату се покори.
Као што је јошт у почетку Марта, велики Везир издо заповест Пашама од Руменлије, Македоније, Кореје и Албаније да војску противу Србије скупљају, гди Паша Албански на концу Априла са 7.000 Албанеза удари на Крушевац, обколи иљадника Цукића у обкопи постојавши измеђ Ибра и Укупа са 800 Срба. Но Кнез Крушевачки Андрејеви и тог краја управник Cтеван Јаковљевић, са 6.000 људи ударе на њи, разбију ји растерају и Србе ослободе. Срба осим 1.000 житеља, што Албанези заробе, и много марве што у Албанију отерају – падне још мртви 500 и три предводитеља рањена буду.

[JASON]

После тог, при свршетку Маја и код Паша у суседству Србије а и у самом Цариграду, разнесе се глас; да ће Маршал Мармонт са 15.000 Француза ударити на Босну; Аустријанци са Кара-Ђорђем на Ниш; а Руси да ће кренути сву своју силу у Бугарску, да Султана покоре. Глас овај произишао је отуд, што је Кара-Ђорђе ступао у преговоре са Бечом, и што је слао посланике своје у Далмацију Мармонту да изјаве своју оданост Императору Французком Наполеону І., и препоруче се покровителству његовом. Овај глас, правдао је се и тим, што је Маршал Мармонт, заузео својом војском био, један округ у Хрватској, који су у прошлој години заузели Турски Бегови, и који је Хрватској припадао. У сљедству тог, Босански Паша стане утврђивати по Босни Градове, и са раном ји снабдевати. А Командант Адакале, прекине сваки сообраштај са Аустријом. Серашћер Рушид-Паша налазећи се у Нишу. Позове на оружије све верујуће у великог Пророка од 10 - 70 године.
Двадесет седмог Априла, врате се у Београд из Влашке Србски посланици, и донесу Совету писмо, у коме је Граф Каменски напоменуо све, што је Русија за три године Србији учинила, изказујући, том приликом своју жељу, да Србски народ незаборави те услуге, обећавајући му самосталност и независност. У писму овоме признаје Кара-Ђорђа за Врховног Вожда. 'Русија очекује, вели се у том писму, да ће Србија при наступајућем рату учинити јој знатну помоћ и придружити своју војску Руској. Ако то неучини, то ће Србију очекивати жалостна судба. Због чега треба, да се Совет о свему точно изјасни.' Ради овога 1. Маја држана је седница у Совету у присуствују самог Кара-Ђорђа, где буде решено, да Србија по жељи прими у чешће у престојећој војни и да се у будуће тражи њено покровителсиво. О ком закључењу и Граф Каменски извештен буде.
У сљедству тог стигне и позив од Руског главног вође Каменског, којим позива Србе на војну. На овај позив Кара-Ђорђе пошље пред Русе 4.500 одабрани пешака и 1.500 коњаника под управом Петра Добрњца. С војском овом појити Добрњац, да се соједини са Графом Цукатовом, те да заузме Неготину и Брзу-Паланку, а да обседне Кладово.
После тог, при свршетку Маја, Кара-Ђорђе учини војени распоред, тако, како ће се већа част Србске војске по захтеву Руса на Истоку са Руском војском сјединити и у сојузу војевати. А на другим пограничним местима само од Турака бранити. Миленка одреди да и он са 6.000 Срба од Пожаревца иде у Крајину. Јакову Ненадовићу на Дрини, гди су се многи Турци већ скупили била пошље 6.000 људи у помоћ. После тог, пошто се мало помало искупи јошт до 20.000 Срба, као подкрепу пошље Алексинцу и Бањи. И нареди да се шанчеви код Делиграда поправе и добро код Ћуприје са војском као подпора укрепе.
Цела Србска војена снага пред свршетак Јуни, била је око 60.000 Срба под оружијем, између који, било је 3.000 коњаника и 75 топова са нуждним бројем топџија. 35.000 војника од ове војске одређено је у Источнө округе, који ће у савезу са Руском војском војевати. А остали број, осто је да брани Јужну и Западну границу, а у Тополи селу Кара-Ђорђевом одређен је један број војника да се као резерва налази. Миленко од Пожаревца непродре у Крајину, као што му је задатак био, него стани се код Пореча, и Вељка који је противу Кладова отишо био са нешто војске подкрепи. У то време, и Генерал Цукатов дође из мале Влашке к Дунаву, и 26. Јуна са 7.000 Руса пређе на десну обалу Дунава, и саједини се са Вељковом и прочом Србском војском. Који одма, са Србима ударе на Брзу-Паланку и принуде Турке те у Видин побегну. Овде изгубе Турци 2 топа, 5 барјака, и 500 Турака падне у робство. Одатле крену се савезници, обсаде варош Неготину и на Прахову шанац, у ком су Турци били, које га се одбрана 28. Јула савезницима преда, и Турци у Видин одпуштени буду. Генералу Цукатову сад присајузи се једна част и Миленкове војске, и стане код Брегова. А друга част Миленкове војске, стајала је код главне Србске војске на горњем Тимоку код Сврљига и Бање. Док је овако Цукатов, на дојњем Tимоку Турке обсађиво, и бој биjо. Дотле Рушид-Паша који је код Ниша са 20.000 Турака стајао, крене се, обиђе Србску војску код Сврљига и 13. Јула разбије је, и у бегство обрати, а потом се опет у Ниш врати. Срби изгубе ту 1.500 људи и тек стане се код Алексинца, Ћуприје и Делиграда, гда је Кара-Ђорђе са 12.000 Срба стајао.

[JASON]

Док су ови бојеви на Истоку и Југу Србије трајали, Турци под Али-Пашом Видајићем на Дрини, који су се око Јањине и Зворника искупили, и начинили једну повећу флоту, пређу на три места Дрину и Лозницу у којој је био Војвода Анта Богићевић, Милош Стојићевић Поцерац и Бакал Милосав, обсаде, и тако стесне да у очајање Срби дођу; док им упомоћ не дође Лука Лазаревић и Кнез Сима Марковић које је Јаков одредио, те ји обсаде ослободе; пошто разбију Турке и преко Дрине ји у Босну са великом штетом претерају, гди Турци, од Дрине са свим одступе.
После ослобођења Лознице, и прогнања Турака преко Дрине, Јаков Ненадовић одпycти већу част војинства кућама да своје послове посвршавају. Но кад се на једанпут 24. Јула на Дрини ставе 18.000 Турака. Онда Јаков са своји 6.000 Срба постави се спрам Лознице, и позове најскорије одпуштене војнике на окуп, да би препречио прелазак Турске војске преко Дрине у Србију. Но Турци добију јошт 5.000 Турака од Сулејман-Паше Скадарског у помоћ, али ипак, неударе на Србе, јер Босански Везир, бојао је се напада Француза и Аустријанаца, а и Бошњаци нису имали вере у Везиру, држали су да је он потајно Србима наклоњен, и тако су се многи и кућама разилазили.
Ибраим-Паша, Гувернер Босански 3. Августа удари барјак код Травника и Босанце позове на Дрину. Но опет, многи Капетани и Бегови не пођу за Везиром, јер не бијаду склони војевати, бојали су се ипак Аустријанаца и Француза: тако, док су се једни били скупили, други су се разишли, из ког узрока, Везир није могао ништа тако важно предузети; до увече 15. Августа, што се само обали Дринској прекучи са војском; но Срби живо из пушака и топова опале и одбију га.
Диван у Стамболу био је незадовољан са поступком Бошњака; па изда налог Везиру, да објави свима Капетанима и Беговима, да се Порта у дружби налази са Француском и Аустријом, и да ће сваки, онај врбцом удављен бити, који би се затезо да на војну пође. На то, похите сви, војни тој, противни Капетани и Бегови, и број Турски војника на Дрини у почетку Септемвра до 25.000 људи нарасте. Сад Паша стане се валити када пређе Дрину да се неће пре уставити докле неузме Шабац, Београд и Смедерево. Овом зарицању Пашином, и сами су се Бошњаци смјејали, и имали су право. Јербо, при свој тој сили Турској, Паша је само кретање чинио, па непређе ни Дрину. Србима омрзне чекање, што Турци непрелазе да се бију, па се стану неки и разилазити, а неки образују и ајдучке чете око Старог-Влаха, противу који Јаков Ненадовић пошље Милоша Обреновића, који ји обколи и потуче. И овде се први пут Милош као поглавица у гонењу ајдука покаже и рањен буде. 
Док су се Босански Турци овако на Западу мутљали поред Дрине, и Срби наопpeзу једнако били. Дотле сојузници на Источној страни Србије и поред Тимока, једнако су бој са Турцима били. После заузећа Брзе-Паланке на Дунаву и Прахова, Генерал Цукатов обсади Неготин који му се по дугој обсади 26. Септемвра преда, и он са 3.000 Руса стани се Јужно на Тимоку. Полковник Звиленев са 1.200 Руса са Србима оде Кладову (Фетисламу) и ојача обсаду Фетислама под Петром Добрњцем, гди им Турци Град на крају Септемвра предаду и 500 Турака оружије положи, који буду опуштени под условом да за годину дана противу Срба и Руса не војују. У граду нађу 21 топ и 6 барјака. Полковник Opурк са 3.000 које Руса које Срба, под управом Танасија Чарапића, — будући је се Миленко разболео, и у Пореч отишо - и са Вељком 2.000 људи оду покрај Тимока Гургусовцу. Одакле су преко Тимока по кадкад у Бугарску са козацима Полковника Никића упадали, и на Турске обкопе код Брегова нападали, но су сузбијати бивали, докле напоследку, Брегово Генерал Зас, тек 6. Октом. на јуриш узме; гди 1.500 Турака изсечени и 100 заробљени буду. И осим тога Срби добију 3 топа и 7 барјака.
За време обсада и отимања ови места од Турака, било је и на Југу крвави бојева. 13.000 Арнаута нападну изненадно на Крушевац, за узму га, многа села попале, поробе, и житеље у робство одведу. Кара-Ђорђе од Делиграда пређе Мораву удари на Арнауте разбије ји, и од Крушевца отера, гди једног Пашу са 1.100 Арнаута зароби, и све посече. А и Срби изгубе 1.500 пешака и 900 коњаника. Но Арнаути опет навале, гди после жестоког боја буду тако разбијени да које куд по шумама разбегну се. Оставе на бојном пољу 2.000 жртви и 11 топова, но и Срба 1.000 жртви падне.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Сераскер Рушид-Паша, кад чује за овај пораз Арнаута, крене се из Ниша на Мораву преко Крушевца са 30.000 војника. Кара-Ђорђе се од Крушевца повуче преко Мораве и у Јасики обкопима утврди. Овај Паша, био је здраво опасан, јер је радио другчије него друге Паше што су биле пре њега. Није он хтео ударати на Делиград, који је пређашњим Пашама задаво толики посао; код Делигpaда остави нешто војске да га привидно напада. А он потегне Крушевцу гди пролазећи земљу је опустошаво; и на Јасици одпочне бој са Србима, који је трајао седам сати, гди Турци сузбијени Крушевцу буду, који су предел тај ужасно опустошавали, и у народ ушо је био стра да је бегао куд је који могао и кријо се по шумама, па већа част војника Крушевачког округа са Левчанима оставе шанчеве и разиђу се да своје жене и децу спасавају, гди се та страва почне примицати и Крагујевачкој нахији, те се и Крагујевчани који су бранили Делиград стану бринути о својим кућама. Кад то види Кара-Ђорђе, и сам се забрине да небуде опет као прошле године. Па пише Петру Добрњцу и препоручује му овако: 'Да дођеш са целим народом што је код тебе, или да склониш Русе да они пошљу које оделење од своје војске. Или једно, или друго! А брже боље ма које! Јер кад пропадне све амо, шта ће нам онда Кладово помоћи. Нечекај другога писма него одма час пре полази, па потрчи и дању и ноћу. Сад до тога стоји све.'
На то Цукато није оклевао ни часа него пошље одма 3.000 Руса и пред њима Полковника Орурка, кога је Вељко спроводио. Он га поведе Тимоком кроз планине и кршеве, те тако ударе на Бању коју је желео успут да је узме, из које су га Турци прошле године истерали. Кад се Бањи прекуче, у којој су се били 400 Турака са једним Пашом обкопали, а пред обкопима стајала је Турска коњица. Граф Орурк пошље на њи Волинске улане и козаке, а Ладошку чету упути, те заузме брдо које је слеђа Града. Улани и козаца разбију Турске коњанике, а Ладошци заузму брег, одакле одма јурише на први шанац у ком је било 400 Турака, с једном топом; шанац отму на јуриш за по сата, и сви Турци побијени буду, осим њи 90 са Пашом што остану живи, које Орурк одпусти под тим условом; да овога рата више противу Руса и Срба невојују. Од стране Руса и Срба погине 126 људи; овај је бој могао бити 22. или 23. Августа.
Сад Граф Орурк и Вељко крену се на Бање и преко Делигpaдa пojите са војском, и испод Града Сталаћа гди се Бинча и Србска Морава састаје, Мораву пређу, и у Варваринском пољу до саме Мораве у логоре, пошто неколико козака упомоћ Кара-Ђорђу к Јасики пошље, као подпору за одступање Срба. Ту су већ по наредби Кара-Ђорђевој неки ископати, а неки одпочели се копати шанчеви, за одпор да даду Турцима, гди и Граф Орурк увиди, да је особито добра позиција, па нареди те се јошт један шанац уза саму леву обалу Мораве са бока за 1.000 људи и за 8 топова ископа. Пре него што ће Граф Орурк у Варварин са војском доћи, Мехмед Рушид-Паша, нападао је једнако на Кара-Ђорђа, који је жесток одпор Турцима даво, и прелазак преко Мораве отежчаво, но кад једно Турско оделење 30. Августа мало ниже испод Јасике прелазити стане на леву обалу Србске Мораве, које је смерало да одсече пут Србској војски од Варварина; Кара-Ђорђе увиди ту Турску намеру, па се полако повлачити стане између две врло стрмените високе велико шумнате клисуре - косе, с леве и десне стране Србске Мораве протежу ће се до Варварина, поред које теснацем (дефилеом) врло неугодан пут с леве стране поред Мораве, Варваринском пољу води, гди се на самом изласку-грлу дефилеа и Мораве, Варваринско поље налази, и тако повлачећи се без икакове штете, по тој врлети приспе у Варварин, и ту се са целом Руском војском под Орурком соједини, и за одсудни бој спреми.

[JASON]

Турска војска ишла је, само у редовима, јер другчије није могла, ишла је полако, али устопце тим кланцем Моравским за Србском војском, и кад једанпут сва из тог теснаца у Варваринско поље где је Србска и Руска војска ушанчила се и очекивала Турке, изиђе, и пред самим грлом тог теснаца војска се Турска у бојни ред постави. Рушид-Паши то као беше мило, кад види пространу равницу, па говораше Турцима: 'Све се тужиcте, на Србе, да се неможеше с њима нигде упољу да десите. Ето вам поља, ето вам Срба! Де се покажаше да ли сте вредни да једете Царски леб.' И тако он 6. Септемвра удари на Србе и Русе. По заповести Кара-Ђорђа и Графа Орурка, Срби пусте нападајуће Турке те се близу шанчева прикуче, па онда живу ватру из пушака и топова на Турке оспу, битка се одпочне жестока и крвава, која је цео дан трајала. Турци су нападали као бесомучни, но испадом Руса и Срба из шанчева, Турци буду са великом штетом сузбијени натраг, гди им тог дана Срби отму 7 барјака.
Рушид-Паша кад види, како се Срби сојужени са Русима лавовски боре, по боји се, и увече тог дана одпочне шанац спрам грла кланачког копати, и за нови нападај преправљати се. А, и Срби спремали су се да боље дочекају Турке. Рушид-Паша 10. Септемвра са свом својом силом која му је придошла, опет удари на ушанчене Србе. Кога су Срби и Руси са жестоком ватром одбијали, но после трећег јуриша сам Паша одступи, увери се да Србе из шанчева добро уређени избацити и победити ји неможе! И поплаши се, да му Срби недођу од Јасике одкуд за леђа, и теснац затворе, одакле неби могао ни један Турчин главе изнети; па тог вечера, крадом остави Варварин, провуче војску кроз кланац, пређе Мораву код Јасике, и преко Крушевца као опарен врати се у Ниш. (И заиста то би могло лако бити, да су Срби имали више војске, да нешто одвојити могу, да у повратку Турака теснац засечу и затворе, сви би Турци могли изгинути у кланцу.)
У овом боју многи тврде, а и Петар Радовановић у 'Војне Срба са Турцима' на стр. 32 да је било 70.000 Турака под Рушид-Пашом, са 22 топа и 4 кумбаре: а Србске војске само 12.000 са 3.000 Руса и 18 топова. Војском Србском управљао је Кара-Ђорђе под чијом су управом били, Ајдук Вељко, Младен, Милан, Станоје Главаш, и многе друге Војводе. A Руском војском управљо је Граф Орурк. У овој битки погинуло је преко 1.000 Турака. А Срба 70 пешака и 10 коњаника. Руса 7 пешака, 12 козака и један Штабс-Официр сестрић Графа Орурка, а и Вељко рањен је у десну руку био. А Курсула као јунак! над јунацима, највеће је јунаштво показо.
Ова је Варваринска битка била врло одсудна за обстанак Србије. Зато се све Војводе који је њи ту до 18 било договоре, или да задржу ту Турке да даље непродpy, или да сви изгину. Па замоле Кара-Ђорђа да се из ове битке удали, бојећи се да неби и он у борби од Турака пао; рекну му: 'Господару! Ми те сви молимо да се настрану уклониш из овога боја, јер је мноштво Турака а нас мало, па ако нас Турци разбију и ми изгинемо. Народ ће се опет око тебе скупити, и ти ћеш наћи друге Војводе, а земљу одржати. Али ако би нас с тобом Турци разбили и ти погинуо. Онда нема се око ког народ скупљати, и све би прсло, и пропало.' Кара-Ђорђе им одговори: 'Које куде, видим даје велика Турска сила, и досад је тако било. Ал ће војска мислити да се бојим Турака, па ће се поплашити, и онда може зло бити.' - Не ће Господару, одговоре Војводе, ми ћемо ји јуначити. Но кад му то и Граф Орурк по жељи и молби Војвода советова, рекне: 'Господар Ђорђе! Ако Турци буду јачи, боље је да разбију самога мене него и мене, и тебе.' И онда он одобри да се из битке удали.
Кара-Ђорђе расположи војску, изда заповест па се пред битку на једно брдашце са Северне стране, на сто фати од десног крила Србске војске одакле је цела борба преглед имала, испење. Турци први на Србе ударе, борба се одпочне, и кад трећи Турски топ пуче. Кара-Ђорђе расматрајући рече: 'Ене подуши ји Турској.' - Немогаше се уздржати, за тили часак низбрдо у војску; управу над војском предузме, и по дугој крвавој борби Срби Турке одбију.

[JASON]

Овде држимо да је вредно о положају места, гди су се битке збивале, као важно за студију стручњака штогод навести; па и чинимо. Јасика село, Северно лежи спрам Крушевца три четврт сата удалена; поред саме леве обале Србске Мораве; и један непун сат по више грла од теснаца, који је између две високе непреходиме оштрог гребена планине. Од који једна зове се Мојсиње планина, која се протеже са Источно-Јужне стране у дужини од 4 сата, а у главном почевши од Манастира Св. Нестора, који је на четврт сата од Ђуниса, и један сат од Делиграда на десној обали Мораве, а левој од Ђуниса, па све поред Мораве, гди јој Крушевац спирам ребара на левој страни остаје, па преко исте даље тај планински ланац Северу пружа се, из ког, једна грана планине шири се и иде Северо-Истоку низ Мораву, и гребен јој пролази вр села Варварина, и опасује од Севера поље Варваринско. Кроз просек те планине води теснац од Јасике до Варварина у дужини два сата. Кроз који Србска Морава од Запада к Северо-Истоку протиче, и поред које левом обалом води пут у поље Варваринско. На ком се једва двоја кола размимојићи могу. На излазу тог кланца, састају се, и у једињавају обе Мораве, гди њиово спојење сочињава један оштар уго. На ког висини, постоје јошт развалине Града Сталаћа, испод ког одма до обале у једињене велике Мораве, протеже се поље Варваринско на ком су постројени шанчеви и битка била.

Док је Кара-Ђорђе бој био са Рушид-Пашом на Варварину, силна се Босанска војска од 40.000 Турака под командом Али-паше Видајића, Босанским Везиром, слегла на Дрину. Кара-Ђорђе кад извештен буде, сам говорио је да није никад западо у гору тескобу него тад. Па зајиште наново помоћи од Петра Добрњца који је се једнако бавио у Крајини и око Кладова: 'Неоклевај ни минута - писо је Кара-Ђорђе - сваки минут вреди; и до тога је јако стало, хоће ли војска на минут раније на Дрину отићи.'
Но срећа послужи Србима, те Рушид-Паша одма буде сузбијен. И у Турску оде. И тако Србима одрешене буду руке, да са Мораве већи део војске кренути на Дрину могу. Сад Кара-Ђорђе остави нуждан број војске у Крушевачком округу спрам Арбаније. Па се онда крене са свом осталом војском, Графом Opурком и Русима у Делиград; и ту у шанчевима остави потребан број војника, да од Ниша одбивају Турке, - ако би ударили. А и Руси ту заостану да бране ту покраину. Кара-Ђорђе и одатле узасе узме Крагујевачку, Смедеревску, Грочанску и Београдску војску, и Граф Орурк прида му неколико стотина козака под командом Полковника Никића, па се брзо крене за на Дрину. А и сам Граф Орурк пође са Кара-Ђорђем до Тополе, одатле оде до у Београд па се врати натраг својој војски у Делиград.
Докле је Кара-Ђорђе идући Дрини прекупљо војску. Али-паша Видајић, Босански Везир, на три места, пређе Дрину, и то: код Зворника, Лознице и Црне-Баре, па се на сва три места ушанчи, па онда једна војска од Зворника пође Ваљеву, арати, села палити и пустошити; друга од Црне-Баре пође по Мачви, а трећа обколи и у муасери Лозницу, у којој се Војвода Анта Богићевић са 1.200 Срба у обкопи налазио. Па је из топова и кумбара са свију страна оспе тући; 12 дана издржали су Срби жестоку обсадну ватру, докле Кара-Ђорђе нестигне од Моравө са војском те ји ослободи.
Кара-Ђорђе са војском од Мораве 4. Октомвра увече, дође к Дрини, и своје војнство са Јакова Ненадовића и Луке Лазаревића војском соједини, војску распореди како и гди треба, па се онда прекучи близу Турака на по сата, и те ноћи у тишини, да Турци ни приметили нису, спрам Турски шанчева, -шанчеве подигне.