Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Сутра дан 5. Октомвра кад виде Турци Србске обкопе, изненаду се; па одма пођу да на Србе ударе. Срби им изађу на сусрет и жестоко се са Турцима на пољу Тичару побију, гди Срби Турке надбију, и у њиове шанчеве стерају; Кара-Ђорђе са Србима, Никићем и Козацима продре и у Лозничке шанчеве у којима су Турци Лозницу у муаселу држали, гди много Турака побије, растера, а неке и преко Дрине претера, и Србе са Богићевићем обсаде ослободи. Па се онда окрено противу главне Турске војске која је у шанчевима поред Дрине у Црној-Бари била, и те ноћи јошт нове шанчеве ближе Турака подигне; и сутра дан рано 6. Октомвра на светога Тому, изиђу из шанчева обе војске и Србска и Турска, те се из топова и пушака страшно побију, крвава та битка трајала је непрекидно 8 сати, и напоследку пред вече измешају се Срби и Турци гди су се тако два сата секући и крвавећи борили. Кара-Ђорђе у свом писму од 8. Октомвра војводама на дојњем Тимоку у Крајину писатог, о овом боју између прочег овако каже: 'Није било другчије - говори КараЂорђе - но смо се измешали, те се пуно два сата са сабљама и ножевима клали! Ту изгибе много Турака, и одсекосмо много Турски глава; њи је трипут више но наши изгинуло; жешћега боја није никад било; наша је победа!'
У овом главном боју код Црне-Баре и на пољу Тичару погинуло је 2.800 Турака и Паша од Сребрнице, са много Турски Бегова и Капетана. А и од Срба пало је за дивно чудо 121 мртав и 178 рањени, међу којима 6 козака буде мртви и 12 рањени, а и сам Полковник Никић буде у ногу рањен. Овде су се Србске војводе тако јуначки бориле, да су, под сваким по три коња погинула. И многе су Војводе ране задобили, као: Лука Лазаревић, Стојан Чупић, Лазар Мутап, Цинцар Јанко, Капетан Милисав и многе друге старешине, Буљубаше и Капетани буду рањени.

[JASON]

Симеон Милутиновић Сараiлиа:
Славни боi на полiу Тичару.

Срб-Господар незн'о разтезати
Већ' ковати док iе врело гвожђе
Те пословат', ал' се нем'рчити:
Нек' разгађа ткос' нечуiе моћи.
Пак изове к' себ' на страну Луку:
'Ти хаiд' ноћас и с' вечера одма,
Те ровину посред' полiа пружи,
Ал' што болiе да прам Турком стои,
На краiа ћу по шарампов ставит',
И сриеду испунит' пiешаком,
А по странам нек' нам конiик стои,
У случаiу теке да се нађе;
Iош топове iа ћу све извући,
Поређат их с'утра у сред полiа,
Куд' наiвећма насртаће Турци;
На краi исти у врбаку оном'
Iакова ћу ставит' с' Валiевцима,
А на други Чупића Стоiана,
Нек' стiенама према бури стоiе,
Ка'но Дрина и Гучево нiима.'
То нiем' каза, пак и она оба
Диже, посла себ' копати шанце.
Међу то iе и Станоје Главаш,
И Чарапче пристигнуло младо,
Коме и стриц Танасие снажни
Већ' биаше пао на Прахову,
Па команда допанула нiему,
Ал' да име iошсе чуiе исто,
Што i' вразима свуд' за напаст било.
К' том' и неке друге Воеводе
Стева Катић збилiска ратничина,
И Кнез – Сима, и Младена сами,
Ш' чим тко им'о допануо брже,
Тесе воiске Српске поусири…
До десетак тисућа iунака,
Та момака све по избор болiи,
Неженiених ниш' па залiублiених
У што друго сiем врлости свете,
И дужности к' Сроду, к' Завичаiу.
Манiост доста i' према већоi сили,
Кад' iе моћност податкава слоге,
Кад' управа зрела i' и успiешна,
Iер' и Вожд сам неколик' стаi'о - .
Пре данице и прозорiа плава
Срб заузе своiе позицие (заступиа)
Сваки главар налог испунио
И запете већ' чекаiу пушке;
Кадлис' прену по сунашцу Турци
Ћеиф имсе текар боздисао (озловолiес')
Негол' они Ала-ћерим знаду (штобогда)
Пак им пiешак у то полiе блiухне,
А за нiиме све хатлиа бiесни,
К'о црв и мрав, или гора мрачна;
Празну раван сву закрилiе млоштво,
Ал' излете охотници Српски,
Конiик, пiешак, ткос' уздао у се,
У парипче, ил' у лахке ноне;
Чамчжиа нам' к' томе запiевао:
'Оi Турчине, трице и кучине!...'
Чуiу г' Турци пре него га згледе,
Пак завика познавши га неки:
'Постоi Чамо, мал' причекаi Трто!
Ет' и мене тер поближе к' теби
Скупа кликтат', ал' се надпiевавши!...'
'Ходи Туре ти наiболiе само
Па што хоћеш и од које руке,
И ћуш-капе… даб'се поиграли,
Нећетесе устиђети чамо!'
У тос' крупом из' пушака грухну,
Скорше падне с' обе стране мртвих,
Обагри се нешто и рудина,
Док измакнус' одахнути Турци.
Кад' ли опет удрит' наiежесе;
Iедан од нiи нег' особени,
Од'ломчина будалине Тала…
Краишниче на ђогину своме
Поизтакос' и дружину чека
Прекрстивши на ункашу ноге;
Цинцар-Iанко како га iе зглед'о,
Зачикну га на меiдан витешки:
'Бре на меiдан! Ако имаш петлiу!
Што ли тусе утвараш ми нечим.'
Нiему Туро збори разговетно:
'Хоћу море! Ал' ћеш ти слагати,
Преварићеш, нећеш дочекат' ме!'
'Лаж ти на част! већ' те зовем збилiе,
Да познадеш тко iе Цинцар-Iанко!'
'Ех! … ето ме сада ума к' теби.'
Пак потеже чибук иза врата,
И тутуна из кумашли кесе,
Натрпа га у симсиу грдну (лулу)
Размагливши два – три дима с'ркне:
Док причестијес' по закону пуку,
Облачина обузе га тмушна,
Тад' прифати Пил – Ђоги дизгине,
А повади демискију лiушу
Те на Iанка, кубурам' га стреша;
Нелишi га, нег г' необори,
Већ' окрени нiега уклонит'се,
Опазио да iе Панцирлиа;
Ал' Хрнiица… проћи га се нешће,
Прогони га и кроз' Српску воiску,
Док свати га саблiом по вр главе,
И у пола расциепиоб' iе
Да свилени не смете му шале.
У то брже и остали Срби,
Да им залуд' непогине друже,
На Турчина сложке припуцаiу,
И напразно, немогну му ништа,
Док' се Чупић злу недосiетио,
Пак напушти за нiим болег Пеiзу (конi)
Конiу Турском' одвракнуо главу,
Кад' нiегову смахнут' немогао
Прикривену капом од' челика;
Скочи ђого преко свое главе
Здруж скокова, пак о раван госом,
Но и казак Никића Витеза
Из' громиле притиск'о га пихом (копiем)
За вилицу, поможе му пасти;
Него ипак Турос' бориаше
Прем устремес' и навале на нi'га
И опурци и кубура огнiи;
Расцавћесе на све стране клета
Под' панцир му памуклиа бивша,
И он гмиз, гмиз четвероножећи,
Док умаче, и задрие к' своим,
Изнесао на рамен'ма главу,
Оклен меса перiе неизноси.
За тим' почнес' бој душмански с' нова,
Турчин силан, и ужасно нагли
Устостручи хрвност и охоћу
Растопташи, у пилi претворивши
Све злобивце, себи л' пакостнике;
Ал' и Срби одупрусе чвршће,
На хендек их, на оружiе вiерно
Дочекају, и залуп им даду
Колик' жешћис' игда мог'о дати,
И дотле iе таi насртаi траi'о,
Док већ' Турц'ма тршчаре загоре,
Тесе тада принуде устукнут';
Прем с' Бранiева Везир топовима,
Дванест равно бал-iемез'ма грдним',
Све iеднако гртуха и затира
Српску војску, но колико мог'о,
Сви у землiу живи покопани,
И по равни пред' орашiа ћумом,
А конiици сакривени за брдо;
Па кад' Турци принудес' уступит',
Везир топе и међу нiи здимiа,
Да свакако гинути мораiу,
Те да воле напред', нег' ли на се,
Шта л' iе истим' без' нашега друго?...
Ал' зле грђе и од' горег' снашло,
Кад' приступи у бој Карађорђе
А нажешћен тог' и лишнiе лiета,
Помолiевсе Вишнiем Свеовладцу:
'Ти о лiубво ко ближнiега добру
Предстателствуi у извор нiега!
Серб навiерно поспiешава к' цiелiи - .'
Обазридес' и погледаi љiудство,
Како iедан за хилiаде значи,
Свим' придава духа и мужества,
И моменте на услугу скланiа!...
Подне дана починилиб' Турци
Бар кланiаши и абдест узети,
Да им крмци… тек' дадоше мира;
Већ' истекар Срби запођеше
Боi озбилiски, дас' победа реши
Не за срећом него на iунаштву,
И к' iединству, та к' правици дiела.
Турци блекну, и халакну громко,
Сви с'рдишни, краiне л' крвожедни,
Махом iедним принудiети судбу
Шћадиаху, а у славу своiу;
Пак опреме и са ребра заћи,
Небил' туд'се куд' продриет' нашло,
И пружину међу се узети, (линиа)
Ал' их там' свуд' предсрете ватра,
К'о из' среде страшно успревшесе;
Хеле гуднiа топов' и плотуна
Одулiисе до вечера самог',
Турци б' назад', да имаiу куда,
А напред недаiу им Срби,
Већ' немило чак тркимице
Смлаћуiу их, и у чженеш… шалiу;
Шта л' их паде, тек' iедини бог зна,
И нешћаху клонути до мрака,
Но кад' Вожд разигра с срцем,
Те домотри, и разумiе пос'о,
Да побiеда iошсе усумнiава
Куд' бис' прегла, и коiоi ли страни,
Зграби своiу крчжалинку вiерну,
Сам у полiе изтаче се наiпре,
Шкрину зуб'ма, и покличе цикно:
'Ам' тко i' Србе, и iуначна с'рца!
За мном живлiе, и мужемоћстно!
Ваздан ли е титрат' нам'се с' враз'ма?...
Та то ние досле било Српско!
Већ овако разгрухуiус' Турци!
Па скок примче уза хитац сваки,
На нi погледав разбукћусе прочи,
Канда землiе провалисе дробе
Такос' пушке у глас грозни слиу,
И с' топов'ма наступаше Павле
Топчибаша, десна рука Вожда,
Учеста их те умiестно-својски,
Пролис' крвца конiска и iуначка,
Паде м'рше колик' ваздан дошле,
Iош и данас по мiест'масу гнiати;
Док из' дима нешто заiаука:
'Iаоi  Турци! та дiечицо моiа!
Враг iе везир, и душманин вама,
Ето вас iе затрт' наумио,
Сам по пустоi да се шета Босни,
Све л' да паче себ' ограби ваше,
Пак у свиет дасе некуд' стани,
А да Србма празну даде землiу…
Iер мус' воли Сараевско благо!
Муртатин iе види се преiасно!
Туркушађер душман iе Бошнiаку!
Ђе л' кад висте с' Карађорђем могли?...
Ком' iе Вишнiег' мач подарен сама
Препобiеђив, та све поразиви
Игдас' ишто усприет' му смiедне;
Већ' спасаiтес' бiегом суновратце!
А iа ћу га доптле забавити
Као већил свеца божиега,
И пророка првог' и последнiа;
Iа ћу смест' га да вам' време даде
У град замћи счувати остатак!...
Невидите л' и нiиове светце,
Мачев'ма нам и коплiима грозе,
Свети Ђорђе, свети Димитриа!
Ткол'ће узбит' божiе меiданчжие?
Свиће прие попадати Турци,
Чак iа остат' и без' Емир – чеда!...'
Те наiзаднiе Срб тек' дочу речи,
Пак окупи iош слепимичние,
На Дринусе брж' спрцаiу м'рзки,
Свис' к'о свинiе у своi обор сiаве;
А Србисе iарост излиавши
Разхладiети, и подкрепит' врате,
Ал' да с' утра у воду их рано
Све стрпаiу, заiазив iе нiима.
Свак' ту падне наiпре на колiена
По примiеру свог' честита Вожда,
У сред' полiа на по разбоишта,
Пак свесрдно сви зафале Небу
На толиком' дару благодати;
Молитве им летну мукло – силне
За звиезде саме наiдалнiние,
Но им одзив свесе чуiе свуда:
'Мен' зовеће iа спасавам вазда!
Сакрушавам сву надмiеност силе,
И мiерилом разлликуiем цiену!...'
На то Вожде видаре нареди,
Да свесрдно ранiенисе пазе,
Ка'но бог и лiудскост изискава.

[JASON]

Док су се овде Срби на десној обали дојње Дрине овако борили, дотле Петар Молер на горњој Дрини пређе више Зворника на леву обалу Дрине у Босну, многа села попали, многе Бошњаке зароби и Пашу Видајића убије. Босански Везир кад види такови његов пораз, непадне му више напамет да на Србе удара, него нагло пређе на леву обалу Дрине у Босну. Па и Србска војска пређе одма брже боље за њим употеру. Кад Босанци то виде, забрину зе за своју домовину, и на иљаде разиђу се својим кућама. Везир остане најпосле само са неколико Бегова и Спахија; па у тој нужди, пошље одма Кара-Ђорђу своје посланике, с киме мир уговори, и обвежу се обе стране, да неће прелазити Дрину и кавге ове зиме заметати. И тако се сва Србска војска из Босне у Србију преко Дрине врати.
Кара-Ђорђе свом обалом Дринском постави страже под управом Анте Богићевића. И о свему овоме извести Графа Орурка који је се у Делиграду бавијо, неки број војника одпусти кућама, а осталу сву војску из дојњи крајева Србије пошље да подкрепи Делиградску и Моравску војску. Па онда оде у Тополу. А Полковник Никић са козацима оде у Ваљево, гди је и зимово.
Кад се са Дрине врати Србска војска на Делиград, и оснажи Моравску војску. Граф Орурк остави Делиград и крене се за у Крајину. Успут удари на Гургусовац, који је био јошт у Турским рукама; кад до њега 4. Нојемвра дође, а друга Руска војска Генерала Заса са Тимока приспје, прикучи се Граду; Турски коњаници палете пред њу, и она ји разбије; па одма обседне утврђење, и стане га из 18 топова тући. Ноћу Турци учине испад, да би се пробили; али буду узбијени. Други дан Орурк скупи на једно место 12 топова, и стане тући у једну точку, да провали зид и брешу начини, а нареди, да се спреми за јуриш. Наскоро кула и један део зида падне. Одређена за јуриш чета флигел- Ађутанта Заса пође напред. Турци се поплаше, пусте се у договоре, и предаду, с условом, да се пропусте кућама без оружја гди тако и буде. Ту у Гарнизону било је 800 Турака. Утврђење са 4 топа, и са свих што је унутра нађено, предаду Руси Србима. С покорењем Гургусовца, отргла су се од Турака два среза, у којима је било више од 80 села, која су дотле зависила од Турчина који је био као старешина у Гургусовцу. Одатле Граф Орурк са Руском војском оде низ Тимок у Крајину па и у Влашку пређе.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Међу тим, почело се о миру измеђ Руса и Турака пословати, о чему Генерал Зукатов извести Кара-Ђорђа, и желећи се с њим лично видити, пише му да војнство које је к Нишу пошло обустави, али да нераспусти, па и сам у Прахово да дође. Вожд узме 2.000 коњаника са собом и оде у Прахово. Ту му предложи Граф Зукатов од стране Главнокомандујућег Графа Каменског, да прими Леонтија и Недобу; но Вожд му на то одговори: да побегавшој превареној браћи Србима прашта, и прјима ји натраг; што се пак тиче Митрополита Леонтија и Недобе њему да ји непреставља; нити о њима да што говори. Совет уто време закључи; да се Русији за помоћ, коју је она Србима ове 1810. године дала благодари; такође да се у Србију нешто Руске војске иште; па прате Милана Обреновића 17. Нојемвра к Главнокомандујућем Графу Каменском у Букарешт, који ће му за учињену помоћ благодарити, и у име Совета нешто војинства од Русије, да Србију пошље, — искати. Милан, који је испрва Вожду Кара-Ђорђу увек велики пријатељ био, и свог Секретара Војновића шиљо из Букарешта, и писмено како се ствар находи Вожду јављo; постане сад непријатељ, и стане се споразумевати са Миленком, Петром и другима, који су противу Вожда - Кара-Ђорђа ишли. Почне противу Вожда и мислити и радити; Војновић дозна, и Вожду искаже; но кад се Војновић у Букарешт натраг врати, Милан разболе се и 29. Декемвра ов. год. умре. Тако и Генерал Зукатов престави се, а Граф Орурк оде с воjском у малу Влашку на зимовање. А у Србији остану само козаци Полковника Никића код Ваљева. 23. Декемвра донесе курир глас; да је примирије закључено. Кара-Ђорђе сад постави по границама Србије страже, а војску сву распусти кућама. И тако се ове године војна срећно сврши по Србе.

Истина да Кара-Ђорђе са Србима у овој години, није извршио оне његове високе намере: да Босну освоји и да у савезу с Црногорцима на ново воскрене стару Србску Државу и народ уједини - као што је замишљао: Па не само то, него је и Србија долазила у највећу опасност, јер се две године у застопце морала, не, зашто друго, но за сам живот свој борити; али је сад баш за то била много јача но пре. Сад већ није била Србија само Пашалук Београдски; у њој је било крајева закачени од свију околни Пашалука и Санџака. Oд Видинског је Пашалука била освојена Крајина, Црна Река и Кључ; од Нишког је био освојен Алексинац и Бања, и вароши и нахије; од Лесковачког је пашалука био урукама Срба Параћин и Крушевац; од Новопазарског старински славни Манастир Студеница, по коме се, читава нахија тако прозвала; а од Зворничког Пашалука у Босни били су им у рукама крајеви с ове стране Дрине, Јадар и Рађевина; и са свима горњи именовани вароши, и целе нахије звале су се.
Били су дакле Срби отели од Ислама дојиста велики део земље, која је родна и врло добра за обделавање. Само да су се могле још утврдити унутрашње у станове, минули немили унутрашњи раздори, који су се појављивали, ту сред бојне хуке, и не хоћаху се с мирити!

[JASON]

VІI. година - 1811. ратовања, рада, и догађаја Србског народа, под Кара-Ђорђем.

Од почетка Србског устанка противу Турака, владала је између Кара-Ђорђа и старешина народни подпуна сугласност, докле, при концу Јуна 1806. године недође међу њи из Београдског Града црни калуђер, злогласни митрополит Леонтије-Грк; који одма започне између вођа и народа Србског интриге сејати, и старати се да ји позавађа и предузетом светом делу ослобођења на пут стане, и да Србски народ опет под тиранију Турску дође. Но при свом његовом лукавству, интриге његове ни код кога неуватише корена. Но кад Руси послаше Србима 29. Јуна 1807. год. свога агента Родофиникина, а око половине Марта 1808. год. кад му придодадоше за помоћника и Недобу, који оба бијадоше Грци; Митрополит Леонтије лукавством својим као Грк придоби и привуче својим целима и намерама Родофиникина, па и Недобу; и мало по мало са свим ји за себе у своје вигове придоби, да ти, Грци слише се у једну паклену душу, и стадоше заједно раздор сејати, између Војвода и народа. То сејање интрига њиови, мало по мало започе клијати; но ипак, немогоше патриотизму Војвода и народа Србског у предузетом делу ослобођења на пут cтати, владаше између Срба пралична сугласност, иако су се између поједини њи и тревљавала по која лична зађевица, опет народ слушаше своје Војводе, а Војводе свога Врховног Вожда Кара-Ђорђа.
Но кад 1809. године, Турци силно на Србију навалише, и после пораза на Каменици у Србију до утока Мораве продреше. Они: Митрополит Леонтије, Родофиникин и Недоба за поплашити и упропастити народ Србски 27. Августа те године ноћу побегоше из Београда у Панчево и одатле у Влашку, са свим персоналом агенства Руског, секретаром Прокуровићем и Лазаром Павковићем нижим официром. Преваривши неке и од грађана Србски са фамилијама, тако и Јована Протића и Стевана Живковића. - А с вољом побегне с њима и Петар Добрњац као главни кривац Каменичке погибије, који је због тога, за избећи праведну казњ своју, војску оставио и у Београд се склонио био. Тим подлим и тајним издајничким бегством мислили су да ће се Срби поплашити и разбећи, а Турци Србе прегазити и под своју власт опет подврћи. Но то неби по жељи њиовој! Него народољубива храброст Србска, одби многобројну силу тирана, - без ичије помоћи. Земља непропаде, и Срби се те тежке ратне и кобне године, сами борећи одржаше. Те Грчке издајице, кад су виделе да Србија непропаде, него се одржа, за сачувати себе од праведне казни Рускога Цара, у Влашкој издаду се за Србске посланике, па настану, сад, код Главнокомандујућег Руске војске Кнеза Багратијона разне интригантске потворе правити; Србски народ, Србске војводе, и Србског Вожда код Руса опадати, говорећи: да су Срби варвари, да Русима наклоњени нису и проч. и да су се зато из Србије измакли, што им је опасност животу претила.
И Бог свети зна, које какове лажи Багратијону казивали су, докле га нису доста за себе придобили; гди Главнокомандујући Багратијон, више је готово њима, него правим Србским посланицима, и Србима у Србији поверење поклањати стао. Сад они, кад су код Руског главног Војсковође у нечем успели и на своју га руку задобили, са Петром Добрњцем задобију и правог Србског посланика Милана Обреновића, а онда њи двојца по средством истераног из Совета Стевана Живковића који је код Миленка секретар био, задобију и Војводу Миленка Стојковића, а овај у неколико обрлати узасе и Хајдук Вељка, који је на свашто готов, и коме није било никад право, а собито, ако се само радило што за ред, он је увек свачем упркос ишо, и био је као неки одметник и самовоља; на кога су многе тужбе због његовог насиља и многи други разни погрешака и иступа скупштини долазиле, да су га наумили били у тамницу бацити. Ови застранивши људи, издавали су се за претеране Русисте, и утворством својим нашли су били код кнеза Багратијона приличан наслонац. Па су онда сами грамзили за првенством власти у Србији. Под уветом тим, говорили су да они оће, и да само нато иду да Кара-Ђорђа и Совет Србски, у власти и самовољи ограниче, а напротив сами су самовоље били. Тако су ти људи погрешан пут узели, сплеткарили, и отечество своје подривали. У прошлој 1810. години врло су мале и скоро незнатне услуге својој земљи учинили. Добрњац, цело лето бавио је се око обсаде Кладова, док га Руси освојили нису. Милан врзо се по већој части које куде по Влашкој. А Миленко био је једнако у Крајини уз Русе код Цукатова. Ти су људи тражили да задобију Русе, а у земљи да превуку у своју партију Јакова Ненадовића, који је највеће поверење код Руса а и код народа имао, а и друге Војводе. Но кад никако успети нису могли, онда су једину надежду полагали у Русе, који су им лацкави били, да ће ји они у њиовој намери подпомагати. Па како су Руси прикрају године, сви из Србије у Влашку на зимовник отишли; за које је Совет, Кара-Ђорђе молио Руског Главног Boђу да им неки број војске у Србију пошље. На коју су они радо исчекивали - да им у Србију дође, за које је се највише стараo Милан Обреновић; но како он разболе се и 29. Декемвра 1810. године у Букурешту умре, а потом наскоро престави се и Генерал Цукатов од кога су највише пријателства тражили. Но ипак Миленко и Добрњац непрестану од своје зле и убитачне намере.

[JASON]

Докле је год Главни Командант Руске војске у Влашкој Кнез Багратијон био, више је поверење поклањо одбеглицама из Србије, него правим Србским посланицима, ал самом Совету и Вожду народа Србског; тако су га на своју руку бегалци интригом себи привукли били. Но кад Руски Двор, Кнеза Багратјона са Главне Команде уклони, и на његово место постави за главног Војсковођу Графа Каменског; онда се ствари за Србе окрену сасвим на боље. Кара-Ђорђе је знао, зато сплеткарење и смерање њиово; па пошље у Влашку Архимандрита Филиповића, који о свему извести Графа Каменског. Овај нови Војсковођа Граф Каменски постане спрема Србима другог мњења, него што је његов предшественик био. Па је писо у Србију као што је напред наведено лепо, и тражио од Срба искрено удружење и сојуз, што је Србе задовољавало, и у истом признаво је Кара-Ђорђа за Врховног Вожда народа Србског. То писмо или прокламација допринела је, те су се противници повукли натраг, и сви заједно у пр. 1810. години војевали. Но им је рат на свршетку те године престо; опет је Миленко и Добрњац опозицију противу Совета и Кара-Ђорта започео потајно терати.
Миленко Стојковић био је иначе врло ваљан Војвода, и учинио је велике заслуге Србији, био је талентан, а при том врло богат. Но кад, код њега за писара дође 1808. год. истерани из Совета Секретар Стефан Живковић, човек пун интрига и непоштења, поведе се Миленко за њим, који га је наговаро, да он преграби Врховну власт за себе. Миленко сад, да би у својим властољубивим плановима успео и у народу приврженика за себе прибавно, просипао је благо своје; и издаво је се за претераног преврженика Русије, унадежди да ће му Руси у тому на руци бити. Чинио је више самовољни дела: курире је заустављо, новце је неке које су Руси као помоћ Србима слали, у Поречу узео, те својевољно на своје бећаре потрошио; вато је долазећа од Руса писма и отворо; Дунав је заградио да боље кореспонденцију ватати може, под видом риболова; поглаваре је Србске код Руса опадао и доказиво да су Аустрији наклоњени. А на последку дошао је и до такове ниске крајности, да је са управитељем Оршаве-Адакале Реџеп-Агом договарао се, да му Пореч са топовима и цели околни предјел преда, ако му предјел од Клокочевца у притјажање његово уступи. Врховни Вожд све је то дознаво, и више пута опомињо га и молио, да се непоказује непријатељ отечества, више му је пута праштао за дела, за која би буди у којој му драго држави чиновник био и такове преступе чинио, морао би не само казнен, него и живота лишен бити.
Но доцније кад се Кара-Ђорђе после битке на Тичару пр. 1810. године код Лознице од рањеног Војводе Луке Лазаревића, а мало доцније и од Милановог писара Лазара Војновића, који је ту из Влашке дошао био, по све точно извести шта намерива Миленко са својим присталицама, који теже за превратом и упропаштењем отечества. Кара-Ђорђе тад смисли, не само да брани своју власт и моћ, и интерес земље, него да уједно и ону сломи, која је била у његови противника; и дa тaко отечество од коначне и известне пропасти спасе. Па 1. Јануара 1811. године на мали Божић сазове на народну скупштину и све веће и мање народне старешине. На којој скупштини, са согласијем свију народни посланика и старешина установи се 'Устројење Совета и Великог Суда.' Овим устројењем или уредбом свакоме чиновнику место се определи, и граница дужности и службе положи. Содржина овог закона била је ова:
1. Врховни Вожд народа Србскога, који уједно јест и председатељ сената Ђорђе Петровић, Кара-Ђорђе.
2. Вице-председатељ Сената Младен Миловановић, који уједно јест и попечитељ војени дела.
3. Попечитељ инострани дела Миленко Стојковић.
4. Попечитељ внутренни дела Јаков Ненадовић.
5. Попечитељ правосуђа Петар Добрњац.
6. Попечитељ финанције Кнез Сима Марковић.
7. Попечитељ просвештенија Доситеј Обрадовић.
8. Секретар Сената Иван Југовић.
9. Све Војводе зависи ћеду од Врховног Вожда и Сената од кога ћеду и наредбе примати, у прочем бићеду равни један друго му.
10. Велики народни суд, који ће судејском струком управљати, биће подчињен, као помоћник Сенату. Председатељ овога суда биће попечитељ правосуђа Петар Добрњац, членови пак дојакошњи Сенатори.
11. Које је јест напосљедак и закљученије: Тко ову уредбу непризна, да се из отечества изгна.
На ово устројење сви се једнодушно согласе, и сваки с радошћу ову уредбу призна, све се Војводе и друге Старешине Кара-Ђору на верност закуну; и на определено сваки своје место оде. Осим Миленка, Добрњца и Вељка, који су исчекивали Нејшлотски Руски полк, закаснили се, и на ову скупштину нису дошли. А и Јаков због болести заостао је био у Палежу, а на место себе посло је сина свог Војводу Јеврема; а друге све Србске старешине на тој скупштини биле су.

[JASON]

Овим устројењем Совет се из темеља прекроји, а тим и цело стање у земљи промени. Совет буде попуњен од најзнатнији у земљи људи који буду у исто време и попечитељи, који су управљали земљом, и сочињавали министарски Совет. Судска се власт одвоји од административне. Устројен буде Велики Суд и попуњен од стари дотле бивши Советника, који су мање знатни него ови садашњи били. Овим устројењем, буде превласт од свију већи Војвода одузета, и они предели којим су они сами господарили, буду подељени на осам и више мањи Војвода; који сви остану непосредно да зависе од Врховног Вожда и Сената, од кога ћеду наредбе примати, и у прочем остану равни један другом у подељеној им власти. И готово сва се земља са свих другчије подели, од велики Војводстава на мања Војводства - кнежине.*) На која многе, нове Војводе и Капетани испостављати буду, који поједнака права у званију задобију са до тадашњим већим Војводама и господарима, који су читаве округе, а и више под својој власћу имали и дотле од њи зависили. Сад остану сви да поједнако зависе од Совета и Кара-Ђорђа. И тако том поделом, која се допала свима, а нарочито мањим заповедницима. Кара-Ђорђева власт овом уредбом подигне се и већма ојача. А посиливши Војвода, који су велику власт у народу имали, као Миленко, Добрњац и други, буде им власт овом уредбом одузета, и скр'ата. - Кад се тај закон на Скупштини изведе, преустројство, договорно се у читавој земљи учини. Буду окрузи на више Кнежина подељени, са определењем колико којој Кнежини припада имено, и који села. Онда, као што је напред наведено, старешине се све, на вршење тог закона и на верност Кара-Ђорђу закуну, и разиђу се сваки на своје место.

*) Овом поделом буде и Милош Обреновић постављен над Кнежином Пожешком, под чију власт подпадала је и Брусница са 16 села, на које му је и диплома као и другим Војводама издата. А не као што Вук у Грађи за Историју на стр. 45. и 46. неистино каже, да је имао Ужице и сву Ужичку нахију од његовога брата Милана на поклон!? као да је то његов Спајилук био, и да је то Кара-Ђорђе као изпакости тај округ поделио, на свога зета Антонија Пљаку и друге војводе. И за ово Советник Лазар Арсенијевић каже: да Вук лаже. Види Огледало од Светића стр. 251, 232.

[JASON]

После тог, Кара-Ђорђе неке заслужније веће Војводе остави на дојакошњим својим местима, као окружне и пола окружне а имајући и пак у округу више мањи Војвода и Капетана над Кнежинама; неке поразмешта, и многе мање Старешине и од Капетана на новоустројене Кнежине за Војводе испоставља; и Дипломе, како до тадашњим, тако и новопостављеним Војводама Капетанима, и свима без разлике како мањим, тако и већим војеним, Судским, и Административним државним Чиновницима, тако и Советницима и Попечитељима изда. У којима им се осим означења границе његове Кнежине, - или Војводства, и дужности вршења дате му власти над народом, родољубно пропишу. Од који се Диплома једна Војводи Луки, као и другим, — са мањим изузетком издата, овде из оригинала означује:

Сербскому войводи Г. Луки Лазаревићу.
Труди Ваши за отечество поднети, и истинаја храброст Ваша против непріателя на разнима мѣстама показанная, обратилае наше внимание на вас и в'знак вашего отличія, и вознаграждения потверждавамо имено вас Войводом и Командантом Шабачким, и Кнежине ваше от ниже именовани села слѣдујущим образом:
1. Вам власт даемо с Кнежинам вашим управляти, и соним полно заповедати, что вам се предпише, а общество, кое ће бити под вашом властію, неугнѣтавати.
2. Ви да будете полный исполнитель вольи правителствующа Совѣта народня, и вольи моей.
3. У Дѣлама военым от сад у будуще заповѣсти, наставленія, и потребованія примаћете из правителствуіюща Совѣта от г. Попечителя военнога Младена Миловановића, у таковим вам потребно буде от нѣга иштите.
4. У Дѣлам внутреным ваши Кнежина што год бива, и треба да являте управителствующій Совѣт г. Попечителю внутренних дѣл Якову Ненадовичу, от коега у таковим примаћете наставленія.
5. В прочем кромѣ нашей под никога власть неподпадате, касателно Кнежине Шабачке; слѣдуе вам знати у будуще кому се имате покоравати.
6. У време воеваня под коега Коммандующаго в послушанiе и покорност вам предпише се бити, святѣйше да заповести онаго исполнявате; ибо свакій таковый Коммандующій биће от нас избран, и наименован. Увѣрени мы да вы с вашом признателностію, кою вам оказусмо, бићете задоволни, - у сугубите труде ваше, у дѣлам касающим ся благополучія народа и за показати себе достойным у будуще сего уваженія.

У Београду Януарія 18. 1811.
                                                                    Утврждено при народнѣм собранію
                                                                    Верховный Сербскога народа Вожд
                                                                    (м. п.) Георгій Петрович.
                                                                    (м. п.) Правителствующій Совѣт народній.