Српске буне

[JASON]

Назначенie села под команду Луке Лазаревича.

Кнежина Тамнава.   
  1. Село Свилеува.         26. Село Мрћеновац.
  2. - Коцелелѣво.           27. - Мiокуе.
  3. - Бресница.              28. - Трбушац.
  4. - Суботица.               29. - Предворица.
  5. - Лютице.                 30. – Жабар.
  6. - Каменица.              31. - Корман.
  7. - Црнилѣво.              32. - Церовац.
  8. - Галовић.                33. - Вукошић.
  9. - Голачево.               34. - Лоянице.
10.  - Ђуковине.             35. - Рићаке.
11. - Каона.                   36. - Кувица
12. - Муратовац.            37. - Меовине.
13. - Пеиновић.             38. - Засеок Вучевица.
14. - Белотић                 39. - Скуплѣн.
15. - Мроска                  40. - Владимирцы
16. - Козарица.              41. – Крнуле.
17. - Бошняк                  42. - Бобовик.
18. - Брдарица.              43. - Яловик.
19. - Малый Бошняк       44. - Драгоевац.
20. - Градоевић.             45. - Перво.
                                     46. - Дебрц.
Кнежина Посавина         47. - Власаница.
21. Оџино Село.             48. - Крнић.
22. Село Враньска.         49. - Яазвик.
23. - Еленча.                  50. - Месарци.
24. - Мишар.                  51. - Белвин.
25. - Орашац.                 52. - Суво село.
                                      53. - Звезд.
                                   ---------------------
                                       Сума 53. Села
С тымћеш селима коммандирати, и рачуне ода свашта давати, а у согласію с Чупићем и Янком Поцерцем быти, свакад ће вам едне заповѣсти долазити, а понаособ како за воину тако и за проче.
И у договору с Кметовима от ваше нахіе да оградите 3 мензулане едну у Шабцу, другу у Свилуеву, трећу у Мачви. За те три мензулaнe oт нaxie да узмете у сваку мензулану по 4 коња, а уз те конѣ по три мензулџie; Исте конѣ и мензулџie рана и плата од нахie, да уеданпут уреде што ће им за годину требати како за право вы с кметовима нађете.
Магистратце с писаром оправите амо у Београд к Совѣту, гди ће они примити поученіе и наставленіе како ће поступати и пресуђивати.
Вы Войвода да уредите у сваком селу Кнеза Сеоскога, кой ће са селом оградити Кошеве, и Амбаре за десетке, и вам рачуне давати, и да се немешате у свештеничкій духовни чин, коим имаде Митрополiт да Суди.
А Священици, и Калуђери да се у мирски, военна не мешаю.
Вы пак гди кой на суд позовете да одма oнде отидете, а за млађе што кой гди учини зло, похара или што буде да га имате предавати Суду у Магистрат. Кое му Магистрат пресудити неможе ониће онакове слати у Совѣт.
А особито за свашта да являте како мени тако и Совѣту за зло, и за добро. Зависть и противност међу вама да небуде; а кои бы се едан другом противио, да ће морати на Сотвѣт доћи, и за свашто од Совѣта наставленіе да иштете, да познаете да е он верховна власть.
Заклетве оне у Собору кое су биле, кои преступи оће быти лишен старешства, а што се кому опредѣли да са оным буде задоволян. У овом вам пункту описуемо потребне ствари, и наставленiя от кога ћете шта тражити, то есть от Совѣта, кои су сад членови, раздѣлени поособ у дѣлыма:
1. Господар Младен Милованович Попечитель военных дѣл што за войску потребуе, џебане, олова, барута, ђунлета, вишека, топова и проче военне муниціе от онога да тражите.
2. Господар Миленко Стойкович Попечитель Иностраных дѣл то ест ако бы какови човек, из друге землѣ прешао к нама, и што тражио, таки такова човека да пошлѣте к нѣму.
3. Господин Доситей Обрадович Попечитель просвѣщенія народня, он ће знати просвѣщенія надавати, и ако у нахій учительи требаю, oт нѣга иштите.
4. Господар Яков Ненадович Попечитель внутрених дѣл; от нѣга ћете просити внутрена дѣла, он ће вам наставленія давати.
5. Господар Петар Өеодорович он есть великій Судія Вилаетскій, кое ћете за таково от нѣга наставленіе искати, кои скриви како ће га каштировати.
6. Господар Кнез Сима Маркович Попечитель кассе народнѣ, от нѣга наставленiе тражите, будући да ће се сви приходи обрнути у народню кассу, и отандеће се искати потребна, за топџie плата, прочая за содржанѣ.
Овій преименовати 6 членова Совѣта, би ће сви у едном согласію, друго от нахіе да пошлѣте 10 топџія и 5 дoбoшара.
Свакій от свое Кнежине главе да препишете право, и како препишете таки нама на знанѣ да дате.
От муниціе свака три мѣсеца рачун у Совѣт шальите, колико сте примили поарчили, и шта јошт имате.

У Београду 11. Януарія 1811.
                                                        Утврждено при народнѣм собранію
                                                        Верховный Сербскога народа Вожд
                                                        (м. п.) Георгій Петрович.
                                                        (м. п.) Правителствующій Совѣт народній.

[JASON]

Овако је Кара-Ђорђе и Совет објаснио Војводама и другим властима ново установлење Попечитеља, како се који од Војвода по ком случају, и на кога Попечитеља има званично односити, наставлења, и буди што од кога тражити. Но сви ти Попечитељи имали су своје седнице заједно, у којима су своје послове заједнички у Совету решавали, и договоре заједнички о свачему водили, па су се онда сваки по својој Струци сами на писмама подписивали и наредбе властима на име совета издавали. (Подписивали су се: У Правителствујущем Совету Сербском Попeчитель - дотични Н. Н.) А попечитељ правосуђа као председник Великог Суда сам је независно са члановима својим договоре водио налоге Судовима одпушто, и пресуђиво.
Како су законом овим главне Војводе који су за Попечитеље и Советнике постављени били, имали до то доба целе округе а и више под својом влашћу, гди им је народ у име какове новчане подпоре домаће послове срађиво, од куда су се и издржавали; сад, како су том уредбом свега тог лишени били. Народном скупштином у накнаду тог одређено буде: Кара-Ђорђу 24.000 гроша, годишње, који се тог одрече, говорио је: 'Фала вам браћо на том, ја немогу ништа узимати од сиротог народа, ако Бог да, те се конечно од Турака ослободимо, то ће за мeнe биши највећа награда! па да идем својој кући, да слободно своје послове радим!' Советницима одређено буде годишње по 6.000, гроша; секретарима Совета од 2-4.000 гроша, члановима варошки Магистрата по 400 гроша, Магистратским секретарима по 300 гроша и осим тога; чланови и секретари Магистратски да добијају у натури рану. Председнику Београдског Магистрата одреде 1.000 гроша а члановима по 500 гроша. Професорима велике школе у Београду одреде по 1.000 гроша годишње плате. А друге све Војводе и капетани остану по старом, и недобију никакове новчане подпоре, него да им њиови села становници домаће пољске послове срађивају. И на овој скупштини многе друге нуждне уредбе и уређења за напредак земље у закоњена буду.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Јошт у почетку ове 1811. године за време трајања народне скупштине, јави Главнокомандујући Руске војске Граф Каменски Вожду и Совету. Да ће један полк Руске војске у Србију послати, који у Београду да стоји, и једног дипломата. Такође, опомене од стране цара Александра I. Вожда и Совет, да шиље им Митрполита Леонтија, - кога да приме! Но они на то Главнокомандујућем неодговоре, него прећуте. Главнокомандујући у првој половини месеца Фебруара исте године пошље Нејшлотски полк у Србију, гди ји изаслати чиновници на Дунаву приме, и до Београда свуд са гостбом весело допрате. Кад су се били близу Београда на два сата прекучили, Кара-Ђорђе је ту изишао био са неколико стотина коњаника, са већим чиновничеством, духовенством и са литијом, те дочекао Русе, и одатле jи до у Београд допратио, гди Руска војска, са пуцњавом топова са Београдског Града поздрављена буде. Дочек Руске војске био је неописано радостан било је грљења и љубљена Срба са Русима својом браћом, тако, певало се и играло; пред Русе је изношено јело и пиће, а и после тога торжественог дана; давала је влада Србска сво издржање Руској војски у Београду, као: рану, пиће, огрев, свеће, квартир и проча све без платно. Само су се Срби грозили немили своји гостију и злотвора Митрополита Леонтија и Недобе! Уз које опет Недоба у виду Дипломата и Митрополит Леонтије дошо је! - Гди им се станови одреде; војници буду смештени по вароши а команданту Руске војске Полковнику Бали одреде стан у ком је пређе Родофиникин обитаво.
У то време дође у Београд и Јаков Ненадовић, који је се од болести опоравио био, и то са двоје момчади и на саоницама, а не као што су неки мислили да ће он са силним људма доћи и опозицију терати; које су изводили отуда, што он због болести на скупштини није био. И како дође он се одређеног му Попечитељског званија прими, и буде задовољан са новом скупштинском уредбом. Уз Руску војску, дође Миленко, Добрњац и Вељко, и стану се старати да начињену Уредбу на скупштини, покваре, Младена и Југовића из службе истерају и Кара-Ђорђа власт ограниче. Но непође им за руком, јербо је се Јаков са Младеном помирио био, и званије попечитељско примио. А Ајдук Вељко који је уз њи био, почем му Кара-Ђорђе све опрости и Диплому коју је у прошлој години због његови самовољни погрешака осудом скупштине изгубио био, и из Београда Миленку у Пореч да га незатворе побегао, поврати, а притом и неколико стотина дуката даде, и он се задовољи, и од њи одључи. Па како се глас разне се, да су Турци продрли Делиграду и оће Бањи; он прикупи бећаре и одма - одјури на границу - да је брани, као наново постављени Војвода Бањски.
Нато клоне Петар и Миленко, Стеван Живковић богати трговац у Београду и стари противник Младенов, навали на њи да ударе на кућу Младенову. Петар и Миленко кажу му да немају људи. А Живковић одговори: 'Ја и вас два, то су тројица; а камо момци? Ја имам два до три, и ви по два три човека; ето нас десет. А кад пушке запуцају слећи ће се народ, који мрзи на Младена, а навалиће и сељаци пљачке ради!' Они му само одговоре: 'Немамо џебане, како знамо почети?' Живковић изађе, те донесе пуне бисаге вишека. Али су они обојица били већ клонули духом, што им дотле ствар не пође за руком, па кад им је то Живковић говорио, они су седили мирно и покуњено код оџака и машицама џаркали по угљевљу, и ништа му неодговоре.

[JASON]

Кара-Ђорђе кад је видео да су противници његови Миленко и Добрњац остали усамљени, и духом клонули, но и пак да су говорили, да су Руси на њиовој страни, а против Кара-Ђорђа и Младена. Па како су они Нејшлотску чету Руса под командом Полковника Бале од Кладова допратили, и у једној кући са Балом у Београду седили. Кара-Ђорђе морао је доста веровати том хвалисану и изношењу ти речи, па ако никад није, то је тад морао негодовати противу Руса. Па за уверит се, и бити на чисто, како Полковник Бала о њему мисли, и дали он његове противнике заклања и брани, смисли да самог Балу пита. И тако, један дан кад су били на ручку код Младена сви, Кара-Ђорђе, Петар, Миленко и Полковник Бала са официрима, па после ручка пођу сви да Балу, као страног гостa зa пoчacт испрате до куће, а и Кара-Ђорђе пође; па у путу може бити навалице, заметне с Миленком жестоку некаку распру. Заповеди својим момцима, да му сабљу одпашу и у апсе га. Полковник Бала стане молити за Миленка, који је с њим у једној кући седео. А то је баш Кара-Ђорђе и чекао. Скине Кану, па закуне Балу хлебом царевим, да му каже; јели он дошао да брани Миленкову странку. Бала одговори: да је он дошао под Кара-Ђорђеву заповест, да помогне Србском народу. На то му Кара-Ђорђе одговори: 'Кад је тако, дај да те пољубим у руку место цара!' Бала се пољуби с њиме у образ. Кара-Ђорђе више није хтео никаковог уверавања, Миленка се онај час прође са свим, и задовољан буде, што је видео, да је, и, сте стране обезбеђен.
Кара-Ђорђе сутра дан Миленку и Добрњцу одма пошље Дипломе којим су за Попечитеље и Советнике постављени. Они врате ове дипломе натраг са писменом изјавом, да немогу примити нове дужности, већ желе остати у старима, или да се уклоне у своја села, па да живе као сви остали људи. После овога, други дан на свима главним ћошковима по вароши биле су прилепљене Великог Суда објаве, да су Миленко и Добрњац по точки 11. скупштинског закона осуђени на изгнање из земље. У овим објавама набројате су обојице изгнаника њихове кривице, а између остали, Миленко се окривљавао и зато, што је он послате неке новце из Русије упомоћ народу Србском задржо, и на своје бећаре потрошио, и што је ватао преписку, вођену између главног Руског војсковође, Кара-Ђорђа и Совета, и како је се одметнуо у Поречу и самовластије чинио. Петру како је са Каменице и Делиграда у Београд, а одатле са Родофиникином а у Влашку побегао, како је се тамо сам намешао и за посланика народњег издаво, а на то да га нико поставио није; и како је задржао за себе неке новце ђумручке. Даље утим пресудама спомињато је, да су им сви ови преступи били опроштени и назначене нове дужности у Београду, но они ји нису хтели примити, и тиме су себе довели, да се по закључењу скупштинског закона у 11. точки изложеног, из земље протерају. И на последку означено им је гди хоће у Аустрију, Турску, Русију или Влашку. Ова пресуда саобштена је обојици изгнаника и они одговоре, да ћe се изселити у Влашку.
Сад буду узети из Београда, и под стражом козака и Срба спроведени преко Пожаревачке нахије до на Дунаво. У Поречу и Кладову узму све своје покретно имање, и своје фамилије са собом. Миленко своја непокретна добра остави свом брату упритјажање; и онда од Срба и козака преко Дунава у Влашку и спраћени буду. После овога, Кара-Ђорђе стави у затвор Стевана Живковића; но по кратком времену позове га у Тополу и опрости му. Стеван после тог оде у Влашку од куда се није више никад ни вратио у Србију као ни Миленко ни Добрњац.

[JASON]

После изгнања Петра и Миленка, Младен некако добије Милоша Обреновића писмо, у ком пише Миленку и Добрњцу, да се држе добро и да ће им он са 2.000 људи упомоћ доћи? Но како је се у то време због прогонства Петра и Миленка у Пожаревачкој нахији свет у збунио. Милош у место одговора, добије заповест из Совета да заједно са другим Војводима народ умири, које то и учини. Кад је мир био повраћен. Совет позове Милоша у Београд на одговор за речено писмо, који таково призна за своје. Гди му буде као мало знатном Војводи опроштено, пошто он обећа, да ће унапред бити веран Совету и Врховном Вожду.
Да неби Митрополит Леонтије и унапредак опет интригирати могао, удали га Сенат из Београда од правленија у Крагујевац, да тамо седи, и столицу Епархије Београдске да има. А с Недобом немајући куд - стану се слагати добро!
Почем Миленко и Петар неприме Попечитељска званија и буду из земље протерани. Кара-Ђорђе у договору са Советом, на место Миленково за Попечитеља инострани дела, постави Професора велике школе у Београду Миљка Радоњића. На место Петрово, за Попечитеља правосуђа Советника Илију Марковића. На место Доситеја Обрадовића који 21. Марта умре у Београду, мало доцније за Попечитеља просвете постављен буде први секретар Совета Иван Југовић, а за првог секретара постављен буде Филип Грујовић други секретар Совета.
И тако се сломи сила велики господара, која се беше укоренила у народу. А на штету народа. Кара-Ђорђе остане сам на влади и управи Србије. А Совет управљаше договорно и сугласно са Кара-Ђорђем. И тим подигне се Врховна власт која једино беше у рукама Вожда и Совета. А најсилнији људи који бијадоше у земљи, бијаду ипак у уважењу само зато, што се тврдо приљубише уз Врховног Вожда и сложно радише.
После тог свакије се Попечитељ старао да своју струку доведе уред. Попечитељ војени по заповести Врховног Вожда чинио је наредбе, да се војска и топџије у војној вештини вечба, и старао се о спреми ратни потреба. Попечитељ внутрени дела о подигнућу кошева за рану војника, пошта, и реда у земљи. Попечитељ финансије о прекупљању новца за касу државну, од данка скела и ђумрука. Попечитељ правосуђа о суђењу по поучавању судија у правосуђу. Попечитељ просвете о уређењу и подизању школа; а сви у обште сваки по својој струци о увођењу канцелариског званичног реда, у колико је то могло бити.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Но како и месец Јуни наступи и време се за војевање приближи. Врховни Вожд расположи Војводе и на све стране распише, да се војинство купи и Војводе у приправности буду. Уто исто време и Руски Император Александер І. стао је и, у Пољској прикупљати војску противу Француза. У Влашкој противу Турака остави под командом Графа Каменског, на свима точкама, од Црнога мора до Видина, само 30.000 људи, а остало војинство све у Пољску противу Француза повуче.
Па како су се Турци од Нишке, а и Босанске стране спремали и војску прекупљали да на Србе ударе. Кара-Ђорђе изда заповест Западног краја Војводама, да крену војску противу Бошњака, и да дуж Дрине границу увате. А он 29. Јула из Београда са Младеном Миловановићем са 4.000 Срба и 8 топова и са 1.500 Руса, једним Ескадроном козака и 4 топа под командом Полковника Константина Полтурецког оде у Делиград, противу Везира Рушид-Паше, који је код Ниша стајао. Док је Кара-Ђорђе до Делиграда с војском дошо, 8.000 Турака продру на Грамади попљачкају, попале, и многу штету Србима учине. Но кад Кара-Ђорђе са војском приспје, удари на Турке гди је читав дан упорна битка трајала, и Турци надбијени буду, и врате се натраг у Ниш са великом њиовом штетом. У овом боју Срба 30, а Руса 6 мртви буде.
10. Октомвра Кара-Ђорђе заузме Алексинац, прикупи јошт војске из Пање под Младеном, и пође противу Турака у Грамади. Везир се повуче у Град Ниш и са војском затвори, а хрисћане све напоље испусти. Кара-Ђорђе пође за Турцима, и Ниш обсади, и стане га из топова тући, но после вишедневне обсаде, кад види, да га силом оружија због јаке топовске ватре, и многе Градске обране узети неможе, а и Рушид-Паша понуди Кара-Ђорђа да мир са Србима углави. Кара-Ђорђе понуду прими, примирије учини, и тад одступи од Ниша и повуче се у шанчеве Алексиначке и Делиградске. Па почем Рушид-Паша, Везир тог краја, неусуди се више на Србе да напада Полковник Полтурецки са Русима врати се у Београд свом Шефу Бали, преда војску и одатле сам у Влашку оде. А и Кара-Ђорђе одпусти већу част војске кућама.
На Босанској страни Прота Ненадовић по заповести Врховног Вожда Кара-Ђорђа.*) 2. Августа крене се са војском противу Сокола, дође у Мерчко, ту пола војске као резерву остави, а с половином оде на Рожањ спрема Граду Соколу, ту улогори се, шанчеве поправи, и војску стане у војеном знању сваки дан вечбати, и каре постројавати. То вечбање све војске трајало је до 10. Септемвра. Прота сад нареди; те и она војска из Мерчкога дође и заузме Турско село Петрц на један и по сат спрема Соколу. Но кад Зворнички Турци 16. Септемвра ударе на Костајник, ова сва војска из Петрца оде зором пред Турке у Крупањ. Но Турци зато дознаду, и 18. Септемвра тргну се натраг у Зворник, а и Срби доцније 29. Септемвра одатле опет оду у Петрц; гди су се ипак у војеној вештини сваки дан до 5. Октомбра вечбали. Но кад 5. Октомвра Срби дознаду, да се Везир Травнички к Спречи приближио, а до 8. Октомвра да је скупио до 8.000 Турака, и да намерава под командом Сулејман-Скопљак Паше, и Сали-Бега-Алипашића претурити војску у Србију и у Рађевом пољу у логорити се, а одатле да ће низ Јадар Лозници. Тад Срби из Петрца дођу у Мерчко, а одатле Војвода Јеврем Ненадовић узме пут с војском кроз Рађевину, тајно провуче се ту Рађевом пољу у логори се, и одма шанчеве за 2.500 људи и батерије за 4 топа ископа. Но тог истог дана Турска војска, испод Сокола на Узавичкој скели, стане се превозити, и кад се превезе, она се ту поред Дринске обале на Церичком пољу у логори. Срби од 9. до 12. Октомвра радосно у шанчевима очекивали су, да Турци на њи ударе. Но Турци, извештени о том, промене правац па пођу уз Дрину преко Драбића за на Баурић. Срби у Рађевом пољу, извештени и они о том буду; одреде Војводу Петра Николајевића Молера, да са једном четом Срба, ноћу трчи и да пре Турака уграби шанац на Баурићу. Срби ту покваре шанчеве у Рађевом-пољу, па се и они живо ноћу крену пред Турке; 13. усвануће дођу у Мерчко, соједине се са том војском, и оду Баурићу.
Но у путу на месту Срећици угледају Турке, па помисле да Турци на њи иду; Прота Ненадовић брже напред истури авангарду која, кад опази да Турци иду напред и спуштају се Ваљевском округу, онда дођу све Војводе са коњаницима кроз шуму да претеку Турке, но ови брже уграбе, и на Братачићу стане се. Србски коњаници стигну у село Остружње, гди су Турци село палили, нападну на Турке, растерају ји, и пола села спасу од паљевине. Уто стигне и сва Србска војска гди у Остружњу на једном брдашцу на сред села код једне старе куле ископају шанац спрам Турског логора, који су се на Братачићу станили, шанац ископали и у исти топове наместили. Исте ноћи, испадали су Срби под Капетаном Дабићем и Јовицом Николићем, и на Турке свуноћ нападали, и узнемиравали ји, да спавати немогу. Турци нађу се у чуду, па те ноћи одпочну још шанчева копати, а 14. Октомвра кад виду Србе спрема њима у шанчевима, што пре похитају, те до подне шанчеве своје доврше. После подне, распореди Скопљак-Паша Турке за напад, па пођу широм на Србе, и стану из топова, а потом и из пушака ватру на Србе просипати, но кад се ближе шанчева Србски прекуче, и Срби оспу ватру из топова, пушака и гарабиља на Турке. Шест сати трајала је непрекидна борба, Срби који су споља били, повуку се у шанчеве из који стану на Турке сложно пуцати, но кад Турци прикучујући се корак по корак, близу Срба дођу, и своје барјаке око шанчева по забадају; Срби отворе врата од шанчева, јурну напоље, у стреме се на Турке, и сад се отвори најжешћа борба; по три барјактара под једним Турским барјаком падала су, и Турци опет се држаху. Сад коњица Турска навали, а и Србска противу исте, под Грбовићем и Тадићем вођена, но буде тако усуката да се једва бегством спасе; утом и ноћ наступи, а Турци охрабрени на спрам Срба, већа част на самом бојишту преноћи, а Срби тог дана у толико у добитку буду, што у својим позицијама заостану; и те ноћи боље се утврде, и јошт један топ са Мерчкога дотерају, и тог вечера из шанца до неко доба ноћи ватру су из топова на Турке просипали, гди су многу штету Турцима нанели. Овога дана погинуло је 73 Турчина, 224 била су рањења, од Срба невероватно, један момак погине и 3 била су рањена.

*) Овде је Прота и Лука Лазаревић 13. Јунија 1811. год. постављен био од Вожда за главне подкоманданте против Бошњака, и то: над Ваљевском, Шабачком, Зворничком и Соколском нахијом. Кнез Сима Марковић био је Главни Командант над Протом Ненадовићем и над Луком постављен.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

15. Октобра рано пре исхода Сунца, Срби одпочну наново ватру из 3 топа, и jедног кубуза, два сата непрекидно у Турски Логор просипати, гди ђулад многе коње и Турке поваља, на које Турци оставе свој логор, пређу Јадар, и пођу к друму Ваљевском. Прота Матија и Јеврем Ненадовић са неколико коњаника отисну се устoпце за Турцима, и полако гонећи ји и сузбијајући да непале села, а тим и очекивајући да им у помоћ дође Кнез Сима Марковић и Лука Лазаревић, и тако за Турцима до близу Буковице дођу, гди ту Турци и на конак падну. А, Ненадовићи застану у селу Стапару, и одатле, кад им пешаци стигну, 10 кумпанија најпречим путем пошљу да најскорије по брзају, и да увате Ваљево, да би га од паљевине сачували. Прота и Јеврем Ненадовићи, одатле пођу и даље за Турцима, и при заходу сунца дођу и они до Буковице, гди им ту стигне и резерва са топовима, а и Грбовић и Тадић са коњицом. А мало доцније, приспе им упомоћ Кнез Сима и Лука Лазаревић с војском. Ту се договоре и на једном брду по вp Турака у шанче се, и сву ноћ стану на уморене Турке пуцати нападати, узнемиривати ји и недати им спавати; а у зору, 16. Октобра намештене и нанишањене топове изненадно оборе у Турски логор; Турци се узмутљају и узбуне, па излете Турске хатлије, а и Србска коњица пред њи, изиђе, и зачнесе иза тог, и топовска и пушчана ватра, која два сата трајаше, са већом штетом дупло Турака него Срба. Срби на послетку потисну Турке, који се окрену натраг бегати, - путем Соколу; Срби се натуре за њима, и терали су ји једнако с леђа и по јакој киши пушчаном ватром 6 сати непрестано. Турци су тако у нереду бегали, да су се неки у шуме од умора посакривали гди су ји Срби после шест дана тумарајуће налазили и потукли. Србска војска, у гонењу Турака задобила је многи пљен у шаторима, коњма, хаљинама и другим стварима.
Турци тако уморни падну на конак под Рожњем у Пуљези, гди ји ту опет Срби са Мерчкога шанца окупе из једног кубуза тући, и за једно ји брдо стерају, гди ту преноће. А Србска потерна војска, дође у Стапар, који је три сата удаљен од Мерчкога и ту преноћи. На Буковици погине 37 Турака, а рањени било је 52, између који и Диздар Града Сокола, који од те ране и скапље. Од стране Срба погинули су само двојица, и више коња поломљено је. 17. Октобра пре зоре, крену се Турци Дрини, несмејући ићи преко Рожња, гди је Србска војска стајала, него преко непроходими врлети к Прослопу, и стровале се низ стјене Прослопа у Љубовјиску реку, а одатле на оцек Дрине, скели на Сикирићу оду, и ту се у једном окуту у логоре. Овим путем, нико запамтио није, да су поједини људи акамоли војска, да је и кад пролазила. По кр'али су се многи и коњи и Турци. Срби идући у потери за њима, налазили су много лепи пушака, другог оружја, руа, и коњске опреме. Сад Срби поуздано известе се, даће Турци одатле кренути се уз Дрину да Соколску нахију харају; па се 18. Октобра крене у Соколску нахију пред Турке Прота Матија са пешацима к Opaвици, а Војвода Јеврем Ненадовић са прочим Bojводама и коњицом Торнику, гди се обе војске 20. Октобра у Равној-Гори, над Торником соједине, у шанче, и Турке очекивати стану. Турци до 25. Октомвра једнако су код Дрипе стајали, а кад им упомоћ још 5.000 Турака дође, и нарасте број на 22.000 људи, они 26. Октобра пођу зором под управом Сулејман-Паше уз Дрину, са свом силом, а лађе њине левом обалом уз Дрину, упоредо ишле су. Турци намеру имали су ту, да горњи крај Соколске нахије поарају и попале, и одатле да закаче Ужице, и кроз Ужички округ пошто га опустоше увате Стари-Влах, који је у Србским рукама био и да дођу у Пријепоље. Срби дознаду зато, па крену сву своју војску и преко планина претеку Турке, и дођу у Овчин, и ту се у шанче. Турци преноће у Бачевци, и 27. Октобра крену се противу Срба на Овчину. 28. Октобра ударе Турци на Србе, гди се страшно побију, и Турци после трећег јуриша буду потиснути, и нагну одступати, а Срби ји ватром гонити, докле ји до саме обале Дринске нестерају; битка је вас дан трајала, и Срби мегдан одрже. Турака је доста мртви пало, а и Срба, које рањени а које мртви било је до 100 људи. Срби неоставу и ту Турке на миру, него ји са свију страна обтеку, и стану ји једнако из планина нападати и тући, докле ји све до једног до конца Октобра преко Дрине непретерају.