Српске буне

[JASON]

Док су се Срби са Сулејман-Пашом борили, Војвода Анта Богићевић који се у Лозници налазио, око половине Октомвра узме 300 момака пређе Дрину провуче се, Скочац сав ватром попали, доста Турака побије и робља зароби, па се натраг са пљеном врати.
За време трајања ови битки, са Сулејман- и Али-Пашом на горњој Дрини, - Али-Паша Видајић скупи 12.000 Турака, и имајући један топ, на дојњој Дрини; Дрину, код Црне-Баре пређе, и у Ранитовачи улогори се, да Мачву хара, роби и пали; Војвода Стојан Чупић, Лука Лазаревић, и Живко Дабић у подигнутим двама шанчевима у Салашу Црнобарском, дочекају Турке, са своји 1.200 Срба и са једних топом већег калибра, ко га су 'Крњом' звали, - бој се жесток отвори који је читав дан трајао, но на последку Турци сузбијени буду, пошто на бојишту осим рањени 30 Турака мртви оставе; а од Срба срећом ниједан непогине! Али-Паша одатле окрене своју војску, и у селу Бадовињцима улогори се, и ту 10 дана остане, но кад чује, да је Сулејман-Паша, на горњој Дрини од Срба разбијен, у Босну се вратијо, онда и он, - Видајић, остави Бадовинце и преко Дрине са војском у Босну пређе.
Док су Срби овако срећне бојеве са Турцима на Западној страни Србије на Дрини водили; Генерал-Лајтенант Граф Орурк Источно на Дунаву у сојузу са Србима, био је се са Турцима око Видина. А Кара-Ђорђе на Југу, најсрећније; јер пре половине Октомвра месеца Везира Рушид-Пашу код Грамаде разбије и у Ниш стера, гди Кара-Ђорђа и на конечни мир понуди. А скоро, у исто време, главни Командант Руске војске Кнез Кутузов, који је по смрти Грофа Каменског примио главну Команду над Руском војском у Влашкој пређе на флотили по више Рушчука, Рушчук обколи, а и оне Турке, који су код Рушчука на леву обалу Дунава били прешли, изненадно нападне, и тако ји потуче, да је 5.000 Турака мртви и у Руско робство 1.000 живи пало. А и самог великог Везира умало што Руси не заробе. И осим тога, Руси задобију много топова, муниције, ране, барјака, шатора, а и једну војену касу са новцима. О чему Генерал Лајтенант Засс писмено о тој победи извести Кара-Ђорђа, а он такову радостну вест одма достави писмом Совету; гди Попечитељ Јаков Ненадовић ту радостну над Турцима победу, по налогу Врховног Вожда Кара-Ђорђа свима Војводама по Србији под 13. Октомвром т. 1811. год. обзнани.
Поразом ових великог Везира, Порта, принуђена се нађе, да склопи са Русијом мир. И побеђени велики Везир, понуди Кнеза Кутузова да конечни мир са Русијом учини. Кнез Кутузов, то једва и дочека због Наполеона, који је силну војску готово целе Европе противу Русије спремо, да на њу удари. Гди се Град Ђурђево за преговоре мира одреди. А, и Рушид-Паша Нишки, по налогу Порте, као напред речено раније понудио је Кара-Ђорђа да с њиме уговор конечног мира особено за Србију начини, и то по свој прилици наговором Француза. Понуда је била ова:
Да Срби Порти одсеком данак плаћају; да своје внутрење правленије имају за себе; да Врховни Вожд Кара-Ђорђе Бератом Царским за Кнеза потврђен буде; и да Србија и Кара-Ђорђе сва она права има, која господари Влашке и Молдавије имају. Но да Срби пропусте кроз Србију Босанску војску, да може, као најпречим путем сићи на Дунаво, да против Руса стану, за који уговор мира пристајао је Рушид-Паша, да и сам Наполеон за такови јамчи.
Кара-Ђорђе тај предлог сообшти Кнезу Кутузову и појиште од њега упутство. Од ког добије одговор: да Срби са Турцима никакови мир незакључавају, да ће он у име Русије, користан уговор мира и за Србију са Турском закључити? Него да Рушид-Паши одговори: да ће Срби пристати како Цареви Турски и Руски уговоре и мир закључе. Оваки одговор Кара-Ђорђе и Рушид-Паши даде. Ни мало несумњајући о противном; имо је пуно поверење, да ће Руси као Сојузници Срба при закључењу мира са Турцима, и за Србе полезан мир закључити. Но по несрећу Срба није баш тако било! Сад се опуномоћеници ради преговора и утврђења мира како Турски тако и Руски састану у Букурешту.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ступивши тако Порта у преговоре мира са Русијом сва војинства, на свима странама поставе се у мир; Врховни Вожд Кара-Ђорђе са Младеном и старешинама Сенатским, од Ниша дође у Београд. Сазове народну скупштину, на којој изберу, за посланике Јакова Ненадовића, Кнез Симу Марковића, секретара Михаила Грујовића и Лазара Поповића писара, и оправе ји 26. Декемвра *) у Петроград к Цару Александру са молбеницом: Да Србе при закључењу мира са Турском из вида неизгуби, и по несрећи, да ји како неизостави.
У овој години, с'кр'ата је Уставом власт већи Војвода, који су се по неки самовољно владали, и централисата је земаљска управа у лицу Вожда и Совета, попуњеног од најзнаменитији личности из народа; што је било користно за Врховну управу, и за већи ред у земљи. Али, уколико је то користно по земљу било, у толико је и штете имало, јер кад се најважније Војводе, на највиша места у централној управи за Попечитеље поставе, лишени буду у окрузима код народа популари људи, и стим изгубисе она снага јединства за ратовање која је била. Истина да су постављане нарочите боље Војводе Врховним Вождом, за главне Команданте, гди је се на којој страни рат водио, но није више било, оног чврстог јединства, као што је пре тога постојало.
Ове године, ако су Срби и срећне ратове са Турцима водили, пак остали су у старим својим границама од прошле године постојавшим, докле се и не започну преговори конечног мира између Руса и Турака.
То ратовање у овој години није усиљено, за Србе било, као прошле године, и радо су га Срби водили, и са свим приљубили су се уз Русе као уз своју рођену браћу, што никад до то доба било није. Но највише у неспокојству су били, због повратка Митрополита Леонтија и Недобе, који су насилно Србима наметути, и које су Срби јако мрзили, због интрига њиови, који су између Срба сејали, и раздор како у земљи тако и на страни и у самом Петрограду код Руса правили, Србе црнили, и опадали ји код највиши власти Руски, називали су ји варварима, да нису искрени спрема Русима, и много којешта на Србе потварали су Србију тим слабили, и пропаст јој спремали.

*) По Историји Пав. Јовановића стоји, да су посланици одпраћени у Петроград 26. Декемвра 1811. год. на стр. 81. а по Мати Србија и син Србин на стр. 48. стоји, да су у Нојембру оправљени, а г. Милићевић у Кнеж. Србији на стр. 82. каже да су посланици 10. Декемвра 1811. год. отишли у Русију, а у Мају 1812. год. да су се у Србију повратили. Но ми стављамо што Јовановић каже.

[JASON]

ІХ. година -1811. ратовања, рада, и догађаја Србског народа, под Кара-Ђорђем.

Зaкључење мира 16. Маја у Букурешту, Руса са Турцима, на основу ког, Срби воде преговоре са Турцима.

Како је Порта ступила у преговоре мира са Русијом, обуставила је била с војском свако непријатељство, како спрема Русији тако и спрема Србији. И Србија, за време преговора мира у Букурешту, цөлу зиму провела је у миру, имајући пуну надежду, у повољан мир. Докле и Србски посланици, Попечитељи Јаков Ненадовић и кнез Сима Марковић, секретар Михаило Грујовић и Лазар Поповић, писар, који су 26. Декемвра месеца пр. год. к цару Александру послати били из Петрограда 15. Маја ове 1812. године у Београд недођоше, који врло добар глас Србима донеше: 'Да, цар Александер І., неће Србе без покровителства оставити, нити са Портом мир пре закључити, док Порта непризна независимост Срба.' Тако им је цар устмено изјавио; и за уверити Србе о својој Царској милостивој наклоности и вољи његовој; по истим посланицима посло је Цар Александер Кара-Ђорђу једну скупоцену брилијантима украшену сабљу са надписом: 'Заштитнику православнија вјери и отечества'. Један скупоцен прстен и бурмутицу на дар. И поред тога, најименово га је кавалером с обдарењем ордена свете Анне І. степена; а членове Совета Србског с тим Орденом II. степена, почествово је. А око пола месеца Јуна, за дивно чудо Срба, и злогласни Митрополит Леонтије преко агента Руског Недобе прими и он од цара Руског Орден Свете Анне г. са елена као и сам Вожд! Такови му је издејствoвo његов јединомисленик Недоба.
Утом пролеће, и пола лета прошлоје било, а Срби ништа знали нису о закључењу мира између Турака и Руса.
Међу тим, силно се Руско војинство у Пољској скупило било, противу француске војске под Наполеоном, под чијим су барјаком и заповешћу, све готово војске свију Европски држава стајале. Руски Цар, заповеди Главнокомандујућем у Влашкој, Кнезу Кутузову да што пре са Турцима мир закључи, и да са војском појити у Пољску ради спасења Русије. Кутузов види своје отечество у опасности, на брзу руку мир у Букурешту 16 - 28. Маја ове 1812. године, срећно за Русију, ал' несрећно за Србију учини! - Преда главну команду Адмиралу Чичагову и оде у Петроград.
Турска по уговору овога мира уступи Русији Бесарабију и пола Молдавије. Чичагов по одласку Кутузова ништа незнајући за содржај закљученог мира, учини договор са Кара-Ђорђем, како ћеду дјејствовати противу непријатеља Русије. Кара-Ђорђе мислећи да ће бити миран од Турака; стане се спремати и мислити како би могао неколико иљада оружани Срба отправити у Пољску, у помоћ православној својој браћи Русима. Нареди, те се по свима црквама држало молебствије, и ноћу бденије, за спасеније Русије и победу над њеним непријатељима, који су се спремили да је упропасте и разоре.

[JASON]

Но како се уто време и закључени мир између Порте и Русије на једанпут у Србији огласи, а и Наполеон 23. и 25. Јуна са целим војинством својим од 600.000 преко реке Нимна, пређе и 28. - y Вилну Град од Руса напуштени дође. Руско правителство изда налог, да се сво заоставше војинство из Валахије и Молдавије крене. А дипломат Руски Недоба Вожду и Сенату 8. точку Трактата, која се Србије тиче, прочита. Срби тим као громом поражени буду, кад виде, да су ји Руси таковим уговором на жертву принели! Стану размишљавати шта да раде, опомињући се како ји је не једанпут, но више пута Цар Турски нудио, да се примире и од сојуза Руског одступе, обећавајући им пробитачна права дати, а нарочито 1811. године чрез Везира Рушид-Пашу. Али Срби такове понуде свагда одбацише за љубов Руса. Французи бивши у Илирији-Далмацији, нудили су ји више пута, да им помоћ даду, и темељ њиовог дома – Србије - оснују; но већа част Србски Великаша, имајући тврђу веру у Русима као једноверцима, па ако су по средством посланика а и чрез писма преговоре са Французима водили, опет су остали да се држу Руса. Тако и Аустрија, нудила је Србији покровителство њено, но све су то Срби одбили, имајући веће поуздање у једноверну Русију да ће им она највећи пријатељ бити, и да ће се они помоћу њеном Турске тираније ослободити и Србску државу основати.
Могуће је, да понуда Портна искрена није била; а Француска да је намеравала да Србе од сујуза Руског одвоји, и тим Русију ослаби. А друге државе, да помире Србе са Турцима, и да стану на пут ширењу Руског уплива у Турској Царевини. Но како било, да било, утом размишљавању по крајњој нужди и очајању, ипак Срби пошљу посланике своје у Влашку Адмиралу Чичагову са молбом, 'да им пре, него што пође, какву год помоћ остави.' Чичагов им се у свему благонаклон покаже, али им никакове помоћи не остави; него позове и онај број војника који је се у Шабцу и Београду под командом Полковника Бале, налазијо, па се скупно, главној Армији Руској у Пољској, по заповести крене. И неби у стању да вопијућим Србима помоћ пружи и по утешији.
Осма точка писменог уговора од 16/28. Маја 1812. године у Букурешту закљученог мира између Порте и Русије, за Србију била је ова:
'Сходно томе што је углављено четвртим чланом предходних тачака. Премда нема никакове сумње, да ће блистајућа Порта, као и досада снисходити и бити великодушна спрам Срба, као народа, који је издавна у њеном поданству и данак јој плаћа, но опет имајући у виду сaучешће какво су они имали за време целог војевања, нађено је за уместно ставити особите услове о њиховој сигурности. По овоме блистателна Порта прашта Србима и даје им општу амнестију, тако, да више нису одговорни за пређашња дела. Ако су Срби поградили какове градове у својој земљи за време војне, где их пре није било, да се поруше, пошто нису од потребе, а у будуће, блистатeлнa Порта заузеће по пређaшњем све градове, паланке и утврђена места, у којима су свакада постојали топови, заира и друге војене потребе, и тамо ћe сместити војску како само за добро нађе. Но да ова посада Турска неби притеcњавала Србе у праву, која су као поданици имали; то ће блистатeлнa Порта побуђена чувством милосрђа, учинити нужне мере с народом Србским какве су потребне ради његове безопасности. Она поклања Србима на њихове молбе, такве олакшице, какве имају њени поданици Архипелашких острова, и других места, и радиће да осете њено великодушије, дозволиће им независну унутрашњу управу; одредити цифру данка који ће примaти преко Србски руку, и да ће она све ово учинити у договору са народом Србским.'

[JASON]

Овај уговор мира, истина је кратак, но по свом содржају много је важан и користан за Србију био, и ако није њена независност у уговору означена. То опет уговорена су њена унутарња права под поданством Порте, као што је имађају христијани у Архипелашким Островима. У Хијосу није живео нико од Турака ван Кадије и Муселима, али су и они зависили од први људи између Хришћана. Унутарња влада на осталим Островима наличила је на Републиканску. Но највећа је то за Србе несрећа била, што је у Трактату стављено, да Турци опет Градове и Паланке са војском поседну! Оваки уговор, мого је - силу имати и за Србе од користи бити, да је везан са једном Европском цивилизованом државом, а не са варварском Турском, која, кад је год што обећавала, или уговорила, никад свога уговора држала се и испуњавала га није.
По овој осмој точки Трактата, виде Срба да су сами себи остављени, свашта су мислили и размишљали; опомињући се да су потоке крви пролили, док су Србију од Турака очистили, и Градове по отимали, па сад по осмој точки уговора, све шанчеве по граничне да поруше, све топове и остале војничке ствари да свуку у Градове и Турцима да предаду, и себе рајом у совршено предашње поданство опет да даду. А, да им Порта за досадашње ратовање опрости? Да између себе сами суде, и Турцима одсеком данак да плаћају, уколико са Портом сами Срби уговоре! 
Познавајући Срби свирепост Турску, да ако би се они по овом уговору, Турцима предали, који су више пута, Турске предлоге мира одбацили, многе Турке насекли, многе покрстили, буле њиове за себе венчали, џамије им порушили, и сваком злу Турском тројином су више злим враћали. Добро знајући, да кад би се Турцима предали, ни сам Султан, и ако би воље имао, неби у стању био свирепству и тиранству Турском границе положити и на пут му стати. А камоли, да би они ове повластице у осмој точки Трактата за Србе условљена вершили и испуњавали.
Па како да се предаду? Себе, своје породице, и своје имање, Турцима да повере! Не, никако, - за совестио ненађу. Јер знаду, ако би Србин због насиља казо Турчину 'ја ћу се жалити Цару или Паши', а Турчин би као увек што је, по јaтaгaну руком ударао, и казао: 'Ево ти Цара!' а по пиштољима: 'Ево ти Везира! ево ти Паше!' Па куд би онда Србин део се ако би се Турцима предо, и Турци земљу заузели? Било би: Ако у гору вуци, ако у поље Турци! Зло! Ако Срби са малом својом војском противу огромне силе Турске ратују, а јошт црње и горе ако се малодушно Турцима предаду. Него реше се, да покушају код Порте, на основу осме точке Букурештског уговора за измирење са истом. Па ако ништа не успеду, после да се са Турцима бију на живот, и смрт!

[JASON]

Овај уговор мира, истина је кратак, но по свом содржају много је важан и користан за Србију био, и ако није њена независност у уговору означена. То опет уговорена су њена унутарња права под поданством Порте, као што је имађају христијани у Архипелашким Островима. У Хијосу није живео нико од Турака ван Кадије и Муселима, али су и они зависили од први људи између Хришћана. Унутарња влада на осталим Островима наличила је на Републиканску. Но највећа је то за Србе несрећа била, што је у Трактату стављено, да Турци опет Градове и Паланке са војском поседну! Оваки уговор, мого је - силу имати и за Србе од користи бити, да је везан са једном Европском цивилизованом државом, а не са варварском Турском, која, кад је год што обећавала, или уговорала, никад свога уговора држала се и испуњавала га није.
По овој осмој точки Трактата, виде Срба да су сами себи остављени, свашта су мислили и размишљали; опомињући се да су потоке крви пролили, док су Србију од Турака очистили, и Градове по отимали, па сад по осмој точки уговора, све шанчеве по граничне да поруше, све топове и остале војничке ствари да свуку у Градове и Турцима да предаду, и себе рајом у совршено предашње поданство опет да даду. А, да им Порта за досадашње ратовање опрости? Да између себе сами суде, и Турцима одсеком данак да плаћају, уколико са Портом сами Срби уговоре! 
Познавајући Срби свирепост Турску, да ако би се они по овом уговору, Турцима предали, који су више пута, Турске предлоге мира одбацили, многе Турке насекли, многе покрстили, буле њиове за себе венчали, џамије им порушили, и сваком злу Турском тројином су више злим враћали. Добро знајући, да кад би се Турцима предали, ни сам Султан, и ако би воље имао, неби у стању био свирепству и тиранству Турском границе положити и на пут му стати. А камоли, да би они ове повластице у осмој точки Трактата за Србе условљена вершили и испуњавали.
Па како да се предаду? Себе, своје породице, и своје имање, Турцима - да повере! Не, никако, - за совестио ненађу. Јер знаду, ако би Србин због насиља казо Турчину 'ја ћу се жалити Цару или Паши', а Турчин би као увек што је, по јaтaгaну руком ударао, и казао: 'Ево ти Цара!' а по пиштољима: 'Ево ти Везира! ево ти Паше!' Па куд би онда Србин део се ако би се Турцима предо? И Турци земљу заузели. Било би: Ако у гору вуци, ако у поље Турци! Зло! Ако Срби са малом својом војском противу огромне силе Турске ратују, а јошт црње и горе ако се малодушно Турцима предаду. Него реше се, да покушају код Порте, на основу осме точке Букурештског уговора за измирење са истом. Па ако ништа не успеду, после да се са Турцима бију на живот, и смрт!

[JASON]

Па, како је у земљи разглашено закључење мира, о ком је се разно говорило и тумачило, и народ се плашио. Кара-Ђорђе са Советом изда прокламацију на сво чиновничество, свештенство, и на сав народ Србски. У тој прокламацији, он је обзнањивао, говорио је: да су Турски Султан и Московски Цар у добри час утврдили мир, како међу собом тако и за нас; па заповедамо, да од сада у напред свуда по границама престану грабљења и крађе са Турцима, већ свуда да буде мирно; ако би ко противно овоме нашем у наређењу поступио и учинио какву штету пограничним Турцима, без сваке милости биће казњен смрћу, па ма ко био старешина или млађи. А ради утврђења овога мира и с наше стране, Шиљемо неке људе Руском Двору, нашему великом 'покровитељу', који се досада старао о томе, а и сада ће нам помоћи; а друге посланике послаћемо у Ниш Везиру ради преговора а отуда Султану, да донесу утврђење у каквом стању ми да останемо. Ми и наш народ срећни смо, што се можемо користити нашим трудовима; Султан у договору са Русима опростио је целоме народу, па зато шиљемо људе ради договора. Но до тога времена, док се нашиI посланици поврате из Цариграда или Ниша, војска и народ да се неразилази, већ да буде тврд и храбар до свршетка овога дела као што је досада био. И тако како је мир закључен и ми се старамо да добијемо од Султана утврђење овога за цео народ, то од сада војна престаје, а Руска војска која је била код нас у Шабцу и Београду креће се Делиграду ради становања поред граница и Дунава док се дело подпуно недоврши. А кад се дело мира потврди Султаном, тада ће се отворити слободни путови ради трговине на све стране, и доћи ће Султанови људи да управљају у договору с нама.
Дано у Београду, 21. Јула 1812. године. У народном правителствујущем Совету. Врховни вожд Сербскаго народа. Георгіе Петрович.
Но како у уговору Русије са Турском, ни оно што је нешто повластица за Србе условљено; нису по јединце опредјелени ни уколико одношаји Срба спрам Турака. То Кара-Ђорђе 15. Августа ове 1812. год. на велику Госпојину сазозе народну Скупштину у Манастиру Враћешници. На коју стигне и посланик Руски Гроф Ивелић који формално обзнани закључење Букурештког трактата од 16/28. Maja ове 1812. год. донесавши у исто време многе ордене Србским Војводама!  - На којој изберу посланике Кнеза Милића Ражањског, Советника Јована Протића и Стевана Јевтића, секретара,  и пошљу ји у Цариград ради договора мира између Србије и Турске. Но посланици Србски док су преко Софије дошли у Цариград. Турци наговором Француза политику своју преокрену, великог Везира збаце, и на место њега поставе бившег у Нишу Рушид-Пашу великим Везиром, који из Ниша пређе у Шумљу. Србски посланици дошавши у Цариград, буду послати Рушид-Паши у Шумљу. Они стигну овди, и то баш у онај дан, кад је Везир заповедио, да се истера из службе Халиб-Ефендија и казни смрћу Кнез Дмитар Мурза, који су имали учешће при закључењу Букурешког уговора. Рушид-Паша објави сад Србским посланицима, без сваког околишења да Порта не намерава закључавати са Србима новог мира, већ да они морају положити оружје, и покорити се на оне услове, какве је Русија за њи уговорила. Осим тога Рушид-Паша придода, да се Србска ствар у обште њега и не тиче, но да је за ту ствар састављена нарочита комисија, која ће скоро доћи у Ниш, куда треба и они да иду. Кад дођу у Ниш Србски посланици, јаве се послатом ради преговора с њима Челеби-Ефендији; од кога добију онаки исти одговор, као и од великог Везира. Но како посланици Србски нису имали и на таква захтевања овлашћења, врате се у Србију, да саобште Кара-Ђорђу и Совету Турска захтевања. А то је било у Декембру ове 1812. год. кад је Наполеон побегао из Русије.
Но како ни једне, тако ни ове године, није прошло без ратовања и ако је мир постојао, опет Турци нису мировали. Осман-Капетан од Градачца, пређе Дрину на спрам Црне баре са 2.000 Бошњака ушанчи се, и пошље Турке да села харају и пљачкају. Војвода Стојан Чупић, који је увек бодрим оком Мачву чувао, изиђе пред Турке, само са своји 300 момака, код села Клења, и на Журави удари на њи, разбије ји гди 70 Турака мртви, а од Срба само један падне. Ова је битка само један сат трајала. Турци се повуку у шанац, и после неког времена Капетан Градачевић врати се натраг у Босну. У овој години 1812. осим ове, није више битки било, осим поједини погранични Зађевица од стране Бошњака и Арнаута.

[JASON]

Х. година - 1813. ратовања, рада, и догађаја Србског народа, под Кара-Ђорђем.

Безуспешно продужење преговора о миру.

Кад се посланици Србски врате из Ниша, Вожда Кара-Ђорђа и Совет, о свему оном шта Турци мисле, говоре, и одговарају, известе. Онда Кара-Ђорђе позове све Војводе на скупштину, која се 1. Јануара 1813 год. држала у Крагујевцу, на којој изберу посланике по други пут и то: Живка Констандиновића Пожаревачког кнеза, Илију Барјактаровића Параћинског Кнеза, Јевту Савића Лозничког Кнеза, и Гаврила Николајевића секретара великог Суда, и прате ји у Ниш к Челеби-Ефендији, да њему и подручној му комисији, од стране Срба условија мира у сљедујућим точкама укратко садржавајућа поднесу.
Срби од Турске тражили су:
1. Докле страже Србске стоје, дoнде и границе Србије да буду, и остану.
2. Кара-Ђорђа Вожда, да призна Порта за Књаза Србије, и да га Султан утврди својим Бератом.
3. Земаљско правленије Србско да светли Довлет својим Ферманом утврди.
Србске обвезе спрам Турака:
4. Обећавају се Срби високој Порти верни и подани бити.
5. Једнога Царскога Мухасила са онолико Турака примити, колико уговоре, и за нуждно нађу.
6. Данак Султану годишње одсеком да плаћају, колико уговорили буду, и да предају такови Паши у Београду, или у Цариград да односе.
7. Помоћ светлому Девлету против непријатеља свагда давати, чувајући своју земљу, с толико војске, колико се сад одреди, верно војевати.
8. Царске Градове као Царево највеће добро чувати, бранити, и обдржавати, и ако такове неби могли одбрањивати, помоћ за одбрану од Порте тражити, а за оправку Градова како се сад уговори.
Кад Србски посланици Јануара месеца ова условија мира Турској комисији у Нишу поднесу, онда је комисија од њи сљедујуће захтевала:
Да се по уговору мира са Русијом:
1. Сва утврђена места у Србији која су подигнута за време рата поруше; топови у Градове да се свезу и наместе, где су и пре били, и да се предаду Турцима; и осим тога да Србски народ, преда Турцима и сво своје оружије, јашаће коње и сву скупоцену орму;
2. Турцима оставља се право, као и пре, насељавати се, у Градовима, варошима, варошицама и селима, и да добију натраг све, што им је пре припадало, као: поља, баште, куће, воденице итд.
3. Срби остају као и пре поданици великог Султана, и у њијовим земљама уводе се Турске власти, као што је то и пре било; ако ко неби могао или неби хтео пристати на ово, тај нека се насели из Србије куда му драго.
Представљајући ова захтевања, Турци, једнако су се позивали на 8. чланак Букурешког мира: тако су широко толковали они његове опште изразе; но и Срби су се позивали на тај исти чланак. На тај начин није се могло доћи до измирења, и Турска комисија, настане да Србски посланици преставе своје услове Порти, обећавајући, да ће ји она поднети Султану.
Будући, да ова захтевања Турска нису ни најмање сходна била предложењу Срба; зато Србски посланици, врате се натраг, а Челеби-Ефендија ипак обећа, предложења Срба Порти поднети.
Турци су се непрестано кроз то време за војну приправљали, из ког узрока и Турска комисија, са границе премести се у Софију; од куда је Челеби-Ефендија у месецу Мају, писо Кара-Ђорђу, да он пошље повторително своје посланике са својим захтевима; и то се учини. Срби саставе сва своја захтевања у 2 точке, и по посланицима својим Живку Констандиновићу, Јевти Савићу и Гаврилу Николајевићу, при концу Маја пошљу ји у Софију те комисији предаду. Захтевања била су ова:
Да им се ситно оружије као пушка и пиштољи које су свакад Срби при себи носили неодузима. Истерани из Србије Турци и њиове породице да се невраћају натраг; а Срби пуштају у Београдски Град Пашу с известним бројем војске, која се може по договору са Пашом сместити, и по другим Градовима. А што се тиче свију други услова, Срби изјављују жељу, да се доцније договоре. Но Турци и сада нису хтели ни уколико попустити од своји захтевања; премда су Турци обећали Србским посланицима на њихове последње услове, послати одговор у Цариград, то опет неучине.
Но сви труди, напрезања, и предложења, не само што сујетна буду, него на последaк јаве Турци Србима, да намеравају противу њи небројено војинство подићи. Са овим договарањем, Турци су само протезали, док се боље спреме и виде шта ће бити са Наполеоном, који се тада прогнат из Русије по Германији са Прајзима и Русима борио; и који је непрестано Турке подстрекаво да на Србе ударе и разбију ји, па да после нападну на Аустрију и да је смету саjузити се са Русијом и Прајском. Тога се ради и један чиновник Француски Граф Таке у стану Турском при великом Везиру налазио. И тако Турци нису се спремали сад на војну само противу Срба, већ да пређу преко Саве и Дунава да нападну на Аустрију, која би морала своју војску на Саву и Дунав противу Турака спустити и бранити се, и тим борбу Наполеону олакшати.
И тако са сви страна прекупљала се к границама Србије Турска војска, спремајући један пресудан удар усамљеним Србима, о којима у тадашње време ни једна Европска држава није мислила ни рачуна водила; јер сва је пажња била обраћена на велику борбу за ослобођење Западни народа испод власти Наполеонове. Но на против и Срби увиђали су то лукавство Турско, па су се и они спремали непрестанце за обрану своје миле земље Србије, и чести и поштења Србског.

[JASON]

У обште стање Србије пред пропаст 1813. године.

И тако приближаво се час, у коме је претила опасност, да се сав онај ред поруши, који се мало помало завео у Србији за време десетогодишње њене независности од Турске власти. Овај поредак јако се разликовао од онога, коме су се Срби покоравали до свога устанка. Границе Србије 1813. год. окружавале су све оне земље, које су припадале до 1877. године, а по већој части које и данас припадају Краљевини Србској. У овим земљама, било је задржано старо поделење на нахије или округе, који је тада такови двадесет и једна била. Нахије опет делиле су се на Кнежине, или Војводства, која су се опет раздељавала на обштине; начелници нахија били су већином Војводе првога реда, које су чиниле народу за време војне велике неоспориме услуге. Начелници Војводства или Кнежина биле су Војводе другог реда, и Кнезови, који су зависили почасти од главни Војвода у делима војеним, а управљали су грађанским пословима и купили данак под надзором окружни Магистрата (Судова). Обштинским пословима управљали су приорителни судови од двојице кметова. Војводе скупљали су војску у својим окрузима; учили људе способне у екзерциру оружију, и војевању, и набављали заиру за војску, осим тога, Војводе су дужне биле водити бригу о уредности местни пошта. А све без разлике Војводе по делу војеном зависиле су од непосредни налога Врховног Вожда Кара-Ђорђа.
Што се тиче Магистрата - Судова окружни, који су се состојали из председника, три члена и секретара, то њиов главни задатак био је; разсматрати и расправљати грађанске спорове, а, ко се није задовољавао Магистратским решењама, жалио се Врховном Вожду, а овај их је спроводио великом Суду. У оваким случајима, преслушаване су парничне стране усмено пред великим Судом, који је разгледао ствар, издавао писмену пресуду и подносио је Врховном Вожду на потврђење; а овај шиљао је утврђену пресуду надлежном Војводи на извршење. Но врло је мало грађански спорова и долазило Врховном Суду, а по највише имао је расматрати кривична дела. У деловодном протоколу Кара-Ђорђевом, често спомињу се смртне казни и друге жестоке казнене мере. Смрћу се казнило за ајдуковање, крађе и буну. Осуђене на смрт ајдуке, казнили су на оним местима, у којима су они највише зла чинили, а остале преступнике на месту учињеног преступа, али свагда, пошто су им најпре пред народом пресуде прочитане. Ислеђење кривице, као изрицање пресуде, није чињено на основу какви писани закона, већ по обичајном народном праву; по схваћању и разумевању судије, и на основу необорими доказа. Да би боље и правичније Магистратске судије, пресуде изрицали, сваке године звате су у Београд на поуку, и учили су се у изрицању правде. Од овог суђења изузете су биле кривице, учињене пре устанка на Турке.
Стање народа, негледајући на дуготрајну војну и жртве, које су поднешене, због ове, може се рећи да је било добро, изузимајући нахије, које су много трпиле од насртања Турака и од злоупотреба Bojвода. Но Војводе које су чиниле неправде народу, бивале су казњене. Јер сваке године од почетка устанка, о малом Божићу (1. Јануара), држата је народна скупштина состојећа се из главни чиновника, Bojвода, и најодабранији људи из сваке нахије; на којој скупштини све власти полагале су рачуне од примљене порезе и други прихода, као и рачуне од издатака, на муницију, уводе, на неговање рањеника, на мензулане, и друге разне потребе. Тако и о стању и поступању с народом. На којој су скупштини Војводе и друге власти, за своја добра дела и у поступању добром са народом похваљивате и награђивате бивале; а за злоупотребе и зла дела укоравате, и под суд на осуду давате. Било је прилика да је усљед тужби, Војвода, или други ко, пошто је испитан и за крива нађен, и у затвор стављат. На тој скупштини, правили су биланце о купљењу за ту годину данка; и о потрошку за набавку оружија, други војени спрема и разни други потреба за народ. Тако исто чинили су распореде за ратовање те године. И на истој скупштини доносили су којекакове уредбе, и друге установе за војску, школу, цркву и народ. Земљеделство било је у добром стању. Тако је било, да је се н. пр. могло на сваку нахију разрезати до 1.000.000 ока ране за Руску војску. Трговину водили су Срби већином са Аустријом. Врховни Вожд Кара-Ђорђе нарочито старао се, да буде у добрим одношајима са Аустријом и Влашком ради трговине. Трговина са Турском водила се само, у време примирија, и то по нарочитом одобрењу, а другчије се казнило смрћу; ко је ухваћен, да је противу забране трговао, тај је главом плаћао, а роба долазила је у касу државну. Што се тиче дација, биле су ове: 1) пореза, сваки жењен човек и који је имао имања плаћао је по 10 гроша; 2) десетак од целога берићета скупљали су и предавали Магистрату; 3) двадесети део од оваца, коза и телади на издржање пошта и артилерије; 4) жировница од сваког домаћег свињчета по 4 паре, а од купљеног по 10 пара, коју су скупљале Војводе и у касу народну предавале; 5) судске таксе; 6) прирез, који се по некад ударао у неким местима на народ по случају какви непредвиђени расхода; 7) ђумручке приходе особито на Северним и Источним границама; који су или непосредно долазили у касу државну, или су давати под закуп; тако ајдук Вељко држао је под закуп ђумруке од Переча до Радујевца, и плаћао је за њи 70.000 гроша. Такcе ђумручке опредељаво је Совет. У почетку плаћало се по 3 гр. од места (?) но кад су Руси закупили неке ђумруке плаћали су по 9 и 10 гроша (?); 8.) скеле на Дунаву, Сави, Морави, Ибру и Колубари такође даване су под закуп; 9) аренда од риболова долазила је у касу; 10) приходи добивени продајом приватни, Турски добара; 11) приходи од руда вађени у рудницима; 12) Руска новчана помоћ; која је више пута долазила у народну касу; но у коликој суми није извесно.