Српске буне

[JASON]

Овај уговор мира, истина је кратак, но по свом содржају много је важан и користан за Србију био, и ако није њена независност у уговору означена. То опет уговорена су њена унутарња права под поданством Порте, као што је имађају христијани у Архипелашким Островима. У Хијосу није живео нико од Турака ван Кадије и Муселима, али су и они зависили од први људи између Хришћана. Унутарња влада на осталим Островима наличила је на Републиканску. Но највећа је то за Србе несрећа била, што је у Трактату стављено, да Турци опет Градове и Паланке са војском поседну! Оваки уговор, мого је - силу имати и за Србе од користи бити, да је везан са једном Европском цивилизованом државом, а не са варварском Турском, која, кад је год што обећавала, или уговорила, никад свога уговора држала се и испуњавала га није.
По овој осмој точки Трактата, виде Срба да су сами себи остављени, свашта су мислили и размишљали; опомињући се да су потоке крви пролили, док су Србију од Турака очистили, и Градове по отимали, па сад по осмој точки уговора, све шанчеве по граничне да поруше, све топове и остале војничке ствари да свуку у Градове и Турцима да предаду, и себе рајом у совршено предашње поданство опет да даду. А, да им Порта за досадашње ратовање опрости? Да између себе сами суде, и Турцима одсеком данак да плаћају, уколико са Портом сами Срби уговоре! 
Познавајући Срби свирепост Турску, да ако би се они по овом уговору, Турцима предали, који су више пута, Турске предлоге мира одбацили, многе Турке насекли, многе покрстили, буле њиове за себе венчали, џамије им порушили, и сваком злу Турском тројином су више злим враћали. Добро знајући, да кад би се Турцима предали, ни сам Султан, и ако би воље имао, неби у стању био свирепству и тиранству Турском границе положити и на пут му стати. А камоли, да би они ове повластице у осмој точки Трактата за Србе условљена вершили и испуњавали.
Па како да се предаду? Себе, своје породице, и своје имање, Турцима да повере! Не, никако, - за совестио ненађу. Јер знаду, ако би Србин због насиља казо Турчину 'ја ћу се жалити Цару или Паши', а Турчин би као увек што је, по јaтaгaну руком ударао, и казао: 'Ево ти Цара!' а по пиштољима: 'Ево ти Везира! ево ти Паше!' Па куд би онда Србин део се ако би се Турцима предо, и Турци земљу заузели? Било би: Ако у гору вуци, ако у поље Турци! Зло! Ако Срби са малом својом војском противу огромне силе Турске ратују, а јошт црње и горе ако се малодушно Турцима предаду. Него реше се, да покушају код Порте, на основу осме точке Букурештског уговора за измирење са истом. Па ако ништа не успеду, после да се са Турцима бију на живот, и смрт!

[JASON]

Овај уговор мира, истина је кратак, но по свом содржају много је важан и користан за Србију био, и ако није њена независност у уговору означена. То опет уговорена су њена унутарња права под поданством Порте, као што је имађају христијани у Архипелашким Островима. У Хијосу није живео нико од Турака ван Кадије и Муселима, али су и они зависили од први људи између Хришћана. Унутарња влада на осталим Островима наличила је на Републиканску. Но највећа је то за Србе несрећа била, што је у Трактату стављено, да Турци опет Градове и Паланке са војском поседну! Оваки уговор, мого је - силу имати и за Србе од користи бити, да је везан са једном Европском цивилизованом државом, а не са варварском Турском, која, кад је год што обећавала, или уговорала, никад свога уговора држала се и испуњавала га није.
По овој осмој точки Трактата, виде Срба да су сами себи остављени, свашта су мислили и размишљали; опомињући се да су потоке крви пролили, док су Србију од Турака очистили, и Градове по отимали, па сад по осмој точки уговора, све шанчеве по граничне да поруше, све топове и остале војничке ствари да свуку у Градове и Турцима да предаду, и себе рајом у совршено предашње поданство опет да даду. А, да им Порта за досадашње ратовање опрости? Да између себе сами суде, и Турцима одсеком данак да плаћају, уколико са Портом сами Срби уговоре! 
Познавајући Срби свирепост Турску, да ако би се они по овом уговору, Турцима предали, који су више пута, Турске предлоге мира одбацили, многе Турке насекли, многе покрстили, буле њиове за себе венчали, џамије им порушили, и сваком злу Турском тројином су више злим враћали. Добро знајући, да кад би се Турцима предали, ни сам Султан, и ако би воље имао, неби у стању био свирепству и тиранству Турском границе положити и на пут му стати. А камоли, да би они ове повластице у осмој точки Трактата за Србе условљена вершили и испуњавали.
Па како да се предаду? Себе, своје породице, и своје имање, Турцима - да повере! Не, никако, - за совестио ненађу. Јер знаду, ако би Србин због насиља казо Турчину 'ја ћу се жалити Цару или Паши', а Турчин би као увек што је, по јaтaгaну руком ударао, и казао: 'Ево ти Цара!' а по пиштољима: 'Ево ти Везира! ево ти Паше!' Па куд би онда Србин део се ако би се Турцима предо? И Турци земљу заузели. Било би: Ако у гору вуци, ако у поље Турци! Зло! Ако Срби са малом својом војском противу огромне силе Турске ратују, а јошт црње и горе ако се малодушно Турцима предаду. Него реше се, да покушају код Порте, на основу осме точке Букурештског уговора за измирење са истом. Па ако ништа не успеду, после да се са Турцима бију на живот, и смрт!

[JASON]

Па, како је у земљи разглашено закључење мира, о ком је се разно говорило и тумачило, и народ се плашио. Кара-Ђорђе са Советом изда прокламацију на сво чиновничество, свештенство, и на сав народ Србски. У тој прокламацији, он је обзнањивао, говорио је: да су Турски Султан и Московски Цар у добри час утврдили мир, како међу собом тако и за нас; па заповедамо, да од сада у напред свуда по границама престану грабљења и крађе са Турцима, већ свуда да буде мирно; ако би ко противно овоме нашем у наређењу поступио и учинио какву штету пограничним Турцима, без сваке милости биће казњен смрћу, па ма ко био старешина или млађи. А ради утврђења овога мира и с наше стране, Шиљемо неке људе Руском Двору, нашему великом 'покровитељу', који се досада старао о томе, а и сада ће нам помоћи; а друге посланике послаћемо у Ниш Везиру ради преговора а отуда Султану, да донесу утврђење у каквом стању ми да останемо. Ми и наш народ срећни смо, што се можемо користити нашим трудовима; Султан у договору са Русима опростио је целоме народу, па зато шиљемо људе ради договора. Но до тога времена, док се нашиI посланици поврате из Цариграда или Ниша, војска и народ да се неразилази, већ да буде тврд и храбар до свршетка овога дела као што је досада био. И тако како је мир закључен и ми се старамо да добијемо од Султана утврђење овога за цео народ, то од сада војна престаје, а Руска војска која је била код нас у Шабцу и Београду креће се Делиграду ради становања поред граница и Дунава док се дело подпуно недоврши. А кад се дело мира потврди Султаном, тада ће се отворити слободни путови ради трговине на све стране, и доћи ће Султанови људи да управљају у договору с нама.
Дано у Београду, 21. Јула 1812. године. У народном правителствујущем Совету. Врховни вожд Сербскаго народа. Георгіе Петрович.
Но како у уговору Русије са Турском, ни оно што је нешто повластица за Србе условљено; нису по јединце опредјелени ни уколико одношаји Срба спрам Турака. То Кара-Ђорђе 15. Августа ове 1812. год. на велику Госпојину сазозе народну Скупштину у Манастиру Враћешници. На коју стигне и посланик Руски Гроф Ивелић који формално обзнани закључење Букурештког трактата од 16/28. Maja ове 1812. год. донесавши у исто време многе ордене Србским Војводама!  - На којој изберу посланике Кнеза Милића Ражањског, Советника Јована Протића и Стевана Јевтића, секретара,  и пошљу ји у Цариград ради договора мира између Србије и Турске. Но посланици Србски док су преко Софије дошли у Цариград. Турци наговором Француза политику своју преокрену, великог Везира збаце, и на место њега поставе бившег у Нишу Рушид-Пашу великим Везиром, који из Ниша пређе у Шумљу. Србски посланици дошавши у Цариград, буду послати Рушид-Паши у Шумљу. Они стигну овди, и то баш у онај дан, кад је Везир заповедио, да се истера из службе Халиб-Ефендија и казни смрћу Кнез Дмитар Мурза, који су имали учешће при закључењу Букурешког уговора. Рушид-Паша објави сад Србским посланицима, без сваког околишења да Порта не намерава закључавати са Србима новог мира, већ да они морају положити оружје, и покорити се на оне услове, какве је Русија за њи уговорила. Осим тога Рушид-Паша придода, да се Србска ствар у обште њега и не тиче, но да је за ту ствар састављена нарочита комисија, која ће скоро доћи у Ниш, куда треба и они да иду. Кад дођу у Ниш Србски посланици, јаве се послатом ради преговора с њима Челеби-Ефендији; од кога добију онаки исти одговор, као и од великог Везира. Но како посланици Србски нису имали и на таква захтевања овлашћења, врате се у Србију, да саобште Кара-Ђорђу и Совету Турска захтевања. А то је било у Декембру ове 1812. год. кад је Наполеон побегао из Русије.
Но како ни једне, тако ни ове године, није прошло без ратовања и ако је мир постојао, опет Турци нису мировали. Осман-Капетан од Градачца, пређе Дрину на спрам Црне баре са 2.000 Бошњака ушанчи се, и пошље Турке да села харају и пљачкају. Војвода Стојан Чупић, који је увек бодрим оком Мачву чувао, изиђе пред Турке, само са своји 300 момака, код села Клења, и на Журави удари на њи, разбије ји гди 70 Турака мртви, а од Срба само један падне. Ова је битка само један сат трајала. Турци се повуку у шанац, и после неког времена Капетан Градачевић врати се натраг у Босну. У овој години 1812. осим ове, није више битки било, осим поједини погранични Зађевица од стране Бошњака и Арнаута.

[JASON]

Х. година - 1813. ратовања, рада, и догађаја Србског народа, под Кара-Ђорђем.

Безуспешно продужење преговора о миру.

Кад се посланици Србски врате из Ниша, Вожда Кара-Ђорђа и Совет, о свему оном шта Турци мисле, говоре, и одговарају, известе. Онда Кара-Ђорђе позове све Војводе на скупштину, која се 1. Јануара 1813 год. држала у Крагујевцу, на којој изберу посланике по други пут и то: Живка Констандиновића Пожаревачког кнеза, Илију Барјактаровића Параћинског Кнеза, Јевту Савића Лозничког Кнеза, и Гаврила Николајевића секретара великог Суда, и прате ји у Ниш к Челеби-Ефендији, да њему и подручној му комисији, од стране Срба условија мира у сљедујућим точкама укратко садржавајућа поднесу.
Срби од Турске тражили су:
1. Докле страже Србске стоје, дoнде и границе Србије да буду, и остану.
2. Кара-Ђорђа Вожда, да призна Порта за Књаза Србије, и да га Султан утврди својим Бератом.
3. Земаљско правленије Србско да светли Довлет својим Ферманом утврди.
Србске обвезе спрам Турака:
4. Обећавају се Срби високој Порти верни и подани бити.
5. Једнога Царскога Мухасила са онолико Турака примити, колико уговоре, и за нуждно нађу.
6. Данак Султану годишње одсеком да плаћају, колико уговорили буду, и да предају такови Паши у Београду, или у Цариград да односе.
7. Помоћ светлому Девлету против непријатеља свагда давати, чувајући своју земљу, с толико војске, колико се сад одреди, верно војевати.
8. Царске Градове као Царево највеће добро чувати, бранити, и обдржавати, и ако такове неби могли одбрањивати, помоћ за одбрану од Порте тражити, а за оправку Градова како се сад уговори.
Кад Србски посланици Јануара месеца ова условија мира Турској комисији у Нишу поднесу, онда је комисија од њи сљедујуће захтевала:
Да се по уговору мира са Русијом:
1. Сва утврђена места у Србији која су подигнута за време рата поруше; топови у Градове да се свезу и наместе, где су и пре били, и да се предаду Турцима; и осим тога да Србски народ, преда Турцима и сво своје оружије, јашаће коње и сву скупоцену орму;
2. Турцима оставља се право, као и пре, насељавати се, у Градовима, варошима, варошицама и селима, и да добију натраг све, што им је пре припадало, као: поља, баште, куће, воденице итд.
3. Срби остају као и пре поданици великог Султана, и у њијовим земљама уводе се Турске власти, као што је то и пре било; ако ко неби могао или неби хтео пристати на ово, тај нека се насели из Србије куда му драго.
Представљајући ова захтевања, Турци, једнако су се позивали на 8. чланак Букурешког мира: тако су широко толковали они његове опште изразе; но и Срби су се позивали на тај исти чланак. На тај начин није се могло доћи до измирења, и Турска комисија, настане да Србски посланици преставе своје услове Порти, обећавајући, да ће ји она поднети Султану.
Будући, да ова захтевања Турска нису ни најмање сходна била предложењу Срба; зато Србски посланици, врате се натраг, а Челеби-Ефендија ипак обећа, предложења Срба Порти поднети.
Турци су се непрестано кроз то време за војну приправљали, из ког узрока и Турска комисија, са границе премести се у Софију; од куда је Челеби-Ефендија у месецу Мају, писо Кара-Ђорђу, да он пошље повторително своје посланике са својим захтевима; и то се учини. Срби саставе сва своја захтевања у 2 точке, и по посланицима својим Живку Констандиновићу, Јевти Савићу и Гаврилу Николајевићу, при концу Маја пошљу ји у Софију те комисији предаду. Захтевања била су ова:
Да им се ситно оружије као пушка и пиштољи које су свакад Срби при себи носили неодузима. Истерани из Србије Турци и њиове породице да се невраћају натраг; а Срби пуштају у Београдски Град Пашу с известним бројем војске, која се може по договору са Пашом сместити, и по другим Градовима. А што се тиче свију други услова, Срби изјављују жељу, да се доцније договоре. Но Турци и сада нису хтели ни уколико попустити од своји захтевања; премда су Турци обећали Србским посланицима на њихове последње услове, послати одговор у Цариград, то опет неучине.
Но сви труди, напрезања, и предложења, не само што сујетна буду, него на последaк јаве Турци Србима, да намеравају противу њи небројено војинство подићи. Са овим договарањем, Турци су само протезали, док се боље спреме и виде шта ће бити са Наполеоном, који се тада прогнат из Русије по Германији са Прајзима и Русима борио; и који је непрестано Турке подстрекаво да на Србе ударе и разбију ји, па да после нападну на Аустрију и да је смету саjузити се са Русијом и Прајском. Тога се ради и један чиновник Француски Граф Таке у стану Турском при великом Везиру налазио. И тако Турци нису се спремали сад на војну само противу Срба, већ да пређу преко Саве и Дунава да нападну на Аустрију, која би морала своју војску на Саву и Дунав противу Турака спустити и бранити се, и тим борбу Наполеону олакшати.
И тако са сви страна прекупљала се к границама Србије Турска војска, спремајући један пресудан удар усамљеним Србима, о којима у тадашње време ни једна Европска држава није мислила ни рачуна водила; јер сва је пажња била обраћена на велику борбу за ослобођење Западни народа испод власти Наполеонове. Но на против и Срби увиђали су то лукавство Турско, па су се и они спремали непрестанце за обрану своје миле земље Србије, и чести и поштења Србског.

[JASON]

У обште стање Србије пред пропаст 1813. године.

И тако приближаво се час, у коме је претила опасност, да се сав онај ред поруши, који се мало помало завео у Србији за време десетогодишње њене независности од Турске власти. Овај поредак јако се разликовао од онога, коме су се Срби покоравали до свога устанка. Границе Србије 1813. год. окружавале су све оне земље, које су припадале до 1877. године, а по већој части које и данас припадају Краљевини Србској. У овим земљама, било је задржано старо поделење на нахије или округе, који је тада такови двадесет и једна била. Нахије опет делиле су се на Кнежине, или Војводства, која су се опет раздељавала на обштине; начелници нахија били су већином Војводе првога реда, које су чиниле народу за време војне велике неоспориме услуге. Начелници Војводства или Кнежина биле су Војводе другог реда, и Кнезови, који су зависили почасти од главни Војвода у делима војеним, а управљали су грађанским пословима и купили данак под надзором окружни Магистрата (Судова). Обштинским пословима управљали су приорителни судови од двојице кметова. Војводе скупљали су војску у својим окрузима; учили људе способне у екзерциру оружију, и војевању, и набављали заиру за војску, осим тога, Војводе су дужне биле водити бригу о уредности местни пошта. А све без разлике Војводе по делу војеном зависиле су од непосредни налога Врховног Вожда Кара-Ђорђа.
Што се тиче Магистрата - Судова окружни, који су се состојали из председника, три члена и секретара, то њиов главни задатак био је; разсматрати и расправљати грађанске спорове, а, ко се није задовољавао Магистратским решењама, жалио се Врховном Вожду, а овај их је спроводио великом Суду. У оваким случајима, преслушаване су парничне стране усмено пред великим Судом, који је разгледао ствар, издавао писмену пресуду и подносио је Врховном Вожду на потврђење; а овај шиљао је утврђену пресуду надлежном Војводи на извршење. Но врло је мало грађански спорова и долазило Врховном Суду, а по највише имао је расматрати кривична дела. У деловодном протоколу Кара-Ђорђевом, често спомињу се смртне казни и друге жестоке казнене мере. Смрћу се казнило за ајдуковање, крађе и буну. Осуђене на смрт ајдуке, казнили су на оним местима, у којима су они највише зла чинили, а остале преступнике на месту учињеног преступа, али свагда, пошто су им најпре пред народом пресуде прочитане. Ислеђење кривице, као изрицање пресуде, није чињено на основу какви писани закона, већ по обичајном народном праву; по схваћању и разумевању судије, и на основу необорими доказа. Да би боље и правичније Магистратске судије, пресуде изрицали, сваке године звате су у Београд на поуку, и учили су се у изрицању правде. Од овог суђења изузете су биле кривице, учињене пре устанка на Турке.
Стање народа, негледајући на дуготрајну војну и жртве, које су поднешене, због ове, може се рећи да је било добро, изузимајући нахије, које су много трпиле од насртања Турака и од злоупотреба Bojвода. Но Војводе које су чиниле неправде народу, бивале су казњене. Јер сваке године од почетка устанка, о малом Божићу (1. Јануара), држата је народна скупштина состојећа се из главни чиновника, Bojвода, и најодабранији људи из сваке нахије; на којој скупштини све власти полагале су рачуне од примљене порезе и други прихода, као и рачуне од издатака, на муницију, уводе, на неговање рањеника, на мензулане, и друге разне потребе. Тако и о стању и поступању с народом. На којој су скупштини Војводе и друге власти, за своја добра дела и у поступању добром са народом похваљивате и награђивате бивале; а за злоупотребе и зла дела укоравате, и под суд на осуду давате. Било је прилика да је усљед тужби, Војвода, или други ко, пошто је испитан и за крива нађен, и у затвор стављат. На тој скупштини, правили су биланце о купљењу за ту годину данка; и о потрошку за набавку оружија, други војени спрема и разни други потреба за народ. Тако исто чинили су распореде за ратовање те године. И на истој скупштини доносили су којекакове уредбе, и друге установе за војску, школу, цркву и народ. Земљеделство било је у добром стању. Тако је било, да је се н. пр. могло на сваку нахију разрезати до 1.000.000 ока ране за Руску војску. Трговину водили су Срби већином са Аустријом. Врховни Вожд Кара-Ђорђе нарочито старао се, да буде у добрим одношајима са Аустријом и Влашком ради трговине. Трговина са Турском водила се само, у време примирија, и то по нарочитом одобрењу, а другчије се казнило смрћу; ко је ухваћен, да је противу забране трговао, тај је главом плаћао, а роба долазила је у касу државну. Што се тиче дација, биле су ове: 1) пореза, сваки жењен човек и који је имао имања плаћао је по 10 гроша; 2) десетак од целога берићета скупљали су и предавали Магистрату; 3) двадесети део од оваца, коза и телади на издржање пошта и артилерије; 4) жировница од сваког домаћег свињчета по 4 паре, а од купљеног по 10 пара, коју су скупљале Војводе и у касу народну предавале; 5) судске таксе; 6) прирез, који се по некад ударао у неким местима на народ по случају какви непредвиђени расхода; 7) ђумручке приходе особито на Северним и Источним границама; који су или непосредно долазили у касу државну, или су давати под закуп; тако ајдук Вељко држао је под закуп ђумруке од Переча до Радујевца, и плаћао је за њи 70.000 гроша. Такcе ђумручке опредељаво је Совет. У почетку плаћало се по 3 гр. од места (?) но кад су Руси закупили неке ђумруке плаћали су по 9 и 10 гроша (?); 8.) скеле на Дунаву, Сави, Морави, Ибру и Колубари такође даване су под закуп; 9) аренда од риболова долазила је у касу; 10) приходи добивени продајом приватни, Турски добара; 11) приходи од руда вађени у рудницима; 12) Руска новчана помоћ; која је више пута долазила у народну касу; но у коликој суми није извесно.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Расходи земаљски били су ови: 1) плата војницима, који су служили као својевољци, и разним занатлијама при војсци, од који топџије добијали су по 5 гроша дневно, остали војници по 15 гроша месечно, а мајсторима плаћано је по 1 и по 2 гроша на дан; 2) за набавку војеног материјала: шалитре, сумпора, барута, олова, пушака, топова и т. д.; 3) за набавку ране за војску, осим десетка; 4) на обдржавање Градова и шанчева у виду кулука; 5) плата чиновницима (до 1811. године ни Кара-Ђорђе ни Советници нису имали плате из народне касе, већ добивали су на издржавање од 80 до 100 гроша месечно од они нахија, које су они представљали као посланици). У 1811 год. на скупштини установљено је било да се даје Кара-Ђорђу 24.000 гроша годишње плате, но он се тога одрекао, и није је хотео примaти; Советницима по 6.000 гроша; секретарима Совета од 2.000 до 4.000 гроша; члановима Магистрата по 400 гроша; Магистратским секретарима по 300 гроша; осим тога чланови и секретари Магистрата добивали су и рану у натури; председник Београдског Магистрата имао је 1.000, а чланови по 500 гроша. Војводе и Капетани нису добивали плате у новцу, но свакоме давало се какво село, кога становници дужни су били срађивати његове послове. Професорима велике школе у Београду била је плата годишња по 1.000 гроша; 6) Поште обдржаване су прирезом од тога округа, у коме су постојале; тако Ваљевски округ плаћао је 23.427 гроша; 7) обште народне зграде, градио је сам народ; а плату су добивали само они, који су управљали радом; 8.) Владике су добивале димницу по 12 пара од куће; а Свештеници добивали су известну плату, за венчање, велико и мало опело и за друге црквене обреде, осим тога, добивали су бир од сваке жењене главе по 15 ока жита; 9) било је и повремени расхода: као на путовање чиновника, одређени по каковом званичном послу и т. д.
По крај свега внутрењег уређења земље, Кара-Ђорђе није гледао само на ратно стање; старао је се и за просвету: још у почетку прве године устанка, како је Србију од Турака очистијо; започеле су се школе у земљи подизати, тако, да су по целој Србији по Градовима, варошима, варошицама а и многим селима школе подигнуте биле. Кад је Београд од Турака освојен, у истом буду установљене две ниже школе (једна за варошку децу, а друга за Турску која су се била изкрстила) и једна велика школа какве Срби никад до онда нигди нису имали.*) У истој први је учитељ био Иван Југовић (или Јован Савић), који је био професор у Карловцима, после њега Миљко Радоњић, Лазар Војновић, Миша Поповић, Глиша Живановић, Јова Мијоковић и Симо Милутиновић. А најглавији међу њима беше особито поштовани калуђер Вићентије Ракић који је предавао Богословију и Доситије Обрадовић Попечитељ просвете као Директор велике школе. У велику су школу примата деца из мањи школа; па су у истој учила Историју свију народа од постања света до данас; Географију целог света; и Статистику свију држава; Права (ваљда Римска); нешто из Физике; начин како се пишу писма разна; Рачун; Немачки језик; и 'нравоучителна преподаванија.'**) За те све науке била су три учитеља, и раздељене су биле на три године.***)

*) Вук у књизи Живот и обичаји народа Србског вели на стр. 299, 300; да је та велика школа основата у 1806. години, и да такове дотле, никад и нигди у Србству није било. А тако и у Грађи за историју Вук на стр. 12. ипак вели. А за професоре. Види Србијанку час. II. стр. 101--104.
**) Са пропашћу Кара-Ђорђа, пропале су 1813. године све мање па и Велика школа; која је тек у Београду 1863. подигнута. А дотле је био само лицеј.
***) У овој Великој школи учио је се Кара–Ђорђев син Алекса, Јован Протић, Максим Ранковић, Лазар Арсенијевић, Бошко Тадић, Лука Николе Ненадовић Протин синовац, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, Милосав син Совет. нахије Ћуприске, Стеван Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Радован Дољанац из Остружнице и многи други.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Са црквеним наукама и делима управљао је Митрополит Леонтије, с још једним Владиком. У њихову управу ни су се мешале ни војене ни грађанске Власти.
Што се тиче војске Србске; још од почетка самог устанка 1804. године, Србска се војска вечбала по Аусиријском начину, које је прво одпочео у Тополи Крагујевчане вечбати у Екзециру Екзерцирмајстор Прока Славонац родом из Пакраца, после вечбо је и Драгачевце. Београдске нахије Србе, вечбо је Ђурковић са својим Ађутантом Јаковом Јакшићем; Ваљевце и Подринце вечбо је Сима А. Ненадовић са својим братом Јевремом; Шабчане вечбо је неки Јаковчић; а Смедеревце код Byya вечбо је Хербез; и такоје се свуд по нахијама Екзерцир уводио и народ са војводама у ратној вештини обучаво. А пошто су дошли Руси 1807. Кара-Ђорђе заповеди, да се Срби вечбају по Руском начину. Војска, у мирно доба вечбала се у малим четама, сваки трећи дан у месту, где је ко живио, а после је сваки Bojвода скупљао све чете целога округа, па продужаво учење с паљбом и без ове. Коњанике најпре су учили као и пешаке, пешке, па онда тек коњаничком вечбању. Тобџије су се училе у Тополи, гди је живио Кара-Ђорбе. Што се тиче коморе; на сваки 7 војника биле су по две коморџије са коњма од мање способни људи за рат, који су из села ратницима од њиови кућа леб, рану, преобуку, и проче, носили, и тако је уређено било, да је онај који је се од војске враћао, на средини пута сретали; они су и рањенике са бојишта односили. Одело војске ни мало се разликовао није од народњег одела, осим топџија и дoбoшара, који су се аљине мало више разликовале од народњи. За војене преступе, осуђивали су војнике саме Војводе, по настави Врховног Вожда и народног Совета, а окружни Магистрати нису имали права да се у то мешају. У земљи биле су подигнуте фабрике барута, у Страгарима и Ресави, и барутни магацини. Мајдани били су отворени у Руднику гди је Бакар, и Сребро изкопавато, које је на ковање новаца, ал под Турским жигом употребљавато, а тако и гвожђе је вађено; у Губерeвцима Стојнику, и Јагодњи више Крупња у којим двама последњим, вађено је олово за куршуме. У Београдском Граду устројена је била тополивница гди су звона за цркве, пољски и коњанички топови, а тако и разног калибра ђулад за топове ливени, у колико су за рат потребни били. Топољеа први био је Милисав Петровић из Баната самоук, а после њега два Руса, а после ови, био је топџибаша Војвода Тома Милиновић из Мориња од Боке Которске у свему и он самоук. А по Грдовима имали су доста тешки, Турски Градски топова.
И осим свега тога, била су многа друга уређења и уредбе као и о такси новца који је на циркулацију у Србију пуштат уведене, и пр. тако; да је склоп младе Србске државе, доста приближан био уређењу другим Европским државама, и ако нису имали доста писмени и научени људи, и писани закона. Таква су уређења и средства имали Срби, кад су се Турци спремали да на њи нападну.

[JASON]

Распоред Кара-Ђорђев за рат, и позив Срба на свету војну.

Јошт пре пролећа Кара-Ђорђе, Совет и Војводе у виђали су, да ће се заметути жестока борба на свима границама Србије. Па су се и они живо спремали за одпор Турцима. Кара-Ђорђе заповеди, те се боље утврде и потребним стварима за војну и рану војника снабдједу сва ратна утврђења, почињући од стране Влашке и Аустријске границе и то: Град Кладово на Дунаву, Неготин Град од стране Видина к  Бугарској и по реци Тимоку главни шaнчeви: Гургусовац, Бања и Делиград к Нишу; од Делиграда к Новом-Пазару по непроходимим овим горама, и на неким местима потребни нови шанчеви, пограде се, и Град Карановац; од Албаније и Ерцеговине Златибор; против Босне по реци Дрини, Лозница и Лешница, до Града Шабца на реци Сави граници Аустрије, Београд тврдиња на Сави и Дунаву; Смедерево Град на Дунаву; Остров Пореч, главни шанац; и Текије на Дунаву против Града Адакале. утврди се, и с раном снабдје.
На Савету који је држан у Јагодини 9. Априла, био је начињен тајни план, како ће се војевати противу Турака. Да би се војска брже и боље кретати, као и непријатељ одважније дочекати могао, стављена је сва војска под управу четири главне Војводе, којима су биле подчињене све остале Војводе, а они опет били су у непосредном одношају с Кара-Ђорђем.
Војсци, која је одређена била, да брани Србску границу, од Саве до Лознице, постављен је за главног Команданта Војвода Лука Лазаревић; од Лознице до Раче заповедо је Прота Матија Ненадовић (а доцније кад је по наређењу Кара-Ђорђа, после 28. Јуна отишао на Дрину Попечитељ Кнез Сима Марковић са 3.000 војника, и стао као резерва на средини између команданта Проте Ненадовића и Луке Лазаревића и држао Центрум, а после се и сојединили; онда Прота и Лука, подпали су са Војводама под Главну команду Кнеза Симе, који је остао Главнокомандујући тог краја до саме пропасти); Јужном војском заповедо је Антоније Пљакић; а на Истоку, од Неготине до Делиграда заповедничество је дато било Попечитељу војеном Младену Миловановићу. Главни стан првога био је у Шабцу, другога у Ваљеву, трећег у Карановцу, а четвртог у Делиграду. Доста мала резерва под управом Кара-Ђорђа стајала је у Тополи. Ради боље сигурности мирни становника, и да би се војска слободније могла крећати, наређено је било да се пресели сав народ свуда од граница, од Дрине и Реке Мораве у планине, и у унутрашњост Србије.

[JASON]

Кара-Ђорђе тад 21. Јуна месеца изда Прокламацију која се Петровске недеље свуд по Србији по на особ, по Кнежинама прочита, и позове сав народ Србски на 'Народну Свету Војну' у којој позива сваког Србина који је за оружје способан да под барјак Србски ступи, и у Свети Бој противу Турака за спасеније православне вере, отечества и слободе народне пође! Нареди преко Митрополита Леонтија да Свештенство и Калуђери по свима Црквама и Манастирима бденија држе и Богу се моле, да Србско оружје победи Хришћанског непријатеља. Јављено је и заповеђено било и Хаџи-Мелентију Архимандриту да осим тога иде, и по границама Србије, те да храбри војску и Војводе. По свима Црквама и Манастирима за звоне црквена звона; народ са свију страна стече се у Богомоље, где су читане Прокламације Врховног Вожда. У овим Прокламацијама описивано је било десетогодишње војевање противу Турака; побројани узроци, зашто се сад противу Турака дижу, а осим тога спомињало се и о Руској заштити: 'Ми смо нашли себи заштитника, Цара Александра, који је мир закључио; запрећено је Турцима враћати се у Градове и Вароши. Све је ово добро познато Султану у Цариграду и није му противно; но недопада cе Спахијама, јаничарима, Турцима варошанима и онима, који су протерани из ове земље. Они су побудили свога господара, противу његове Царске воље, да освоји ову земљу; смерајући да побију све мушкарце старије од седам година; да поробе и по Турче жене и децу, а у ове крајеве да населе други народ. Но треба ли сад да ји се бојимо? Нису ли ово баш они непријатељи, над којима смо ми још у самом почетку одржали победу, кад ништа нисмо имали до голих шака. А сад имамо 150 топова, 7 од камена озидани утврђени Градова, које смо с храбростћу, нашом задобили, и 40 шанчева које смо по градили, и Турци ји крвљу њиовом залили, које се све то, и данас у рукама нашим налази, и у истима наша војска. Војске доста и џебане и сваке друге војене потребе по Градовима имамо. Ми се још 10 година можемо држати без ичије помоћи, но неће проћи ни пола године, нама ће доћи помоћ од нашег савезника. Нека само народ устане сложно на оружије нек не штеди крви, за своје Отечество, своју веру, и слободу, пролити, и умрети. А боље је и умрети, него пред Богом, и народом осужден бити, а Бог ће нам помоћи.
Даље Кара-Ђорђе говорио је. Ја сам уверен, у усрдије ваше које имате к православној вери и Отечеству, и у храброст вашу, коју сте до данас показали, да труда и крви своје поштедили нисте, пролити за љубов вере, Отечества, и потомства свога. Затим Кара-Ђорђе призививајући Бога у помоћ, завршује своју прокламацију овим речма: 'Нека Бог улије храброст у срца Србски синова; нека разори и уништи силу душмана, који су дошли да погазе прави Божији закон.' Говорио је: 'О! Боже всемогући обрати милосрдне очи на блачочестије и цркву, Амин! О! Боже! не утри твоје благочестије, Амин! Боже! помилуј и охрабри народ Србски, и Срца синова Србски, Амин! Боже! всемогући, разори, и победи силу Турску, која је наумила да разори благочестије твоје, Амин! Боже! наш, помилуј нас, Амин!'
На позив Врховног Вожда Кара-Ђорђа, сваки Србин који је способан био за оружије појити на избавленије отечества, и скупи се свега до 53.500 војника, од који на Делиграду под командом Младена Миловановића постави 18.000 људи, на Дрини под главном Командом Кнеза Симе Марковића 16.500 људи; код Вељка у Крајини 7.000 људи; у Топополи као резерве 1.500 људи. А остатак војске од 10.500 стајао је један део под Пљакићем код Карановца као главна резерва, а остали по Градовима, шанчевима и другим местима, како ји је гди по потреби Кара-Ђорђе распоредио.
Турака било је пет пута више, него Срба, који су се изкупили да са три стране на Србију ударе; као од Ниша на Бању и Делиград; од Босне на Лозницу и Лешницу; од Видина на Неготин. Спремљени овако Турци, наумили су да најпре на Србе ударе и покоре ји, и почем Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, и друге по внутрењости Градове освоје, онда из Србије на Аустријску државу да нападну.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Први се приближи Србских границама Али-Паша, покретајући се од Ниша Делиграду. Срби су држали, да под његовом управом има 60.000 војске. Али-Паша јави Кара-Ђорђу да је он пошао на Србску границу да сазна хоће ли Срби опет да буду раја, да положе оружије, да предаду Градове, топове и поруше шанчеве, као што су наш и Московски Цар уговорили за вас. 'Два су се Цара о томе погодила, а ви нећете да пристанете на Царске договоре, но преко ваши посланика варате нашег Цара и наше посланике има већ више од године, а није требало да наш Цар чека ни по године вашег одговора. Сад или покорите се, или нам се надајте с војском, а немојте говорити да смо напали на вас преваром.'
Овако писмо добије Кара-Ђорђе и од Босанског Везира Деренделије, који је прикупио био на Дрини грдну војску из Босне, Херцеговине и Албаније на 130.000 људи; затим, на Источној граници Видински Барјам-Паша Уруменли-валеси са 60.000 Турака. А покрај тога под Нишом био је још један Турски табор од 80.000 војске, под управом самог великог Везира Рушид-Паше. А и код Софије 100.000 Турака, стајало је. И тако Турци опасавши Србију са три стране са силесијом војске, која је се спремила, не само да бој бије, са Србијом, него и са Аустријом, по наговору Наполеона. И тако прво на Западној граници на Дрини, нападну Турци на Србе 15. Јула баш у тај исти да у који се Кара-Ђорђе од врућице (тифуса) разболе, кога на колима из Јагодине у Тополу однесу, који је бoлoвo дo 3. Августа.
Одма за тим, Турци обседну Хајдук Вељка у Неготини. Он је и дању и ноћу 15 дана излетао противу непријатеља; но Турци непрестанце приближавали су се обкопима у Неготини, обарајући кулу по кулу, и тиме лише Србе заштите. Сам Вељко принуђен буде становати у подруму. Међутим нестане џебане; све што је од метала било у Неготину па и сама кантарска јајца, преливено је у танета, а на пocлeтку стану пунити топове новцима (талирима) уместо олова или гвожђа. Узаман је Вељко тражио помоћи од Младена, захтевао џебане од Совјета и љутио се на нехајање њиово. Помоћ му недође, јербо није му се могла одкуд дати, свуда је навала Турака била. Џебана му се пошље из Београда, али доцкан и у заман стигне. Једног дана на крају месеца Јула нестане и самога Вељка, удари га непријатељско ђуле из топа и по пола га разнесе, он је једва могао около стојећима рећи: Држ! држ-т-се! истом половином речи падне мртав на земљу.
Момци Вељкови, видећи шта би, узму траве, која је била донета ту за коње, те га покрију да га војска невиди. Увече брат му Милутин, с момцима, узме Вељково тело и сарани код цркве, и метне одозго по вр њега још два погинувша бећара, и заравни по вр гроба земљу да се непознаје; јер би Турци дали небројено благо, за главу Вељкову, и тако је нису могли наћи. Војска истог дана, не видећи Вељка, позна, да је погинуо. Па повичу да се више немогу држати у Неготину, него да се бежи куд се зна. Пети дан, после смрти Вељкове, његов брат Милутин ноћу, напусти Неготину, остави топове, и преко једне баре Тресета, преведе војску, гди се многи заглибе и подаве, и повуче се у Поречке планине, и заузме путове и богазе да стане на пут даљем продирању Турака. А Турци уђу у Неготину и заузму је. И одатле пођу уз Тимок, а и на Шајкама уз Дунав Кладову. Ког је са мало војске бранио Војвода Живко Константиновић Шљивић, гди на Кладово ударе Турци са сува, а и на Шајкама са Дунава, и пошто неколико топова на Град опале, Живко са својим момцима и бећарима ноћу остави Град и побегне. Турци Кладово заузму, и у истом што одбране затечу која избећи није могла сву из секу, и одатле крену се водом и сувим Острову Поречу, у ком је заповедник био Хаџи-Никола Михајловић Сарајевац, ког је Кара-Ђорђе одма после освојења Неготина за таковог поставио. Хаџи-Никола је у дну Пореча начинио био један шанац, у ком је наместио већег калибра топове противу Турски војнички Лађа, које ће допловити уз Дунав, и тако Дунаво - да Лађе непрођу - затворио. Но по несрећи једне магловите ноћи, провуку се кроз помрчину Турске Лађе уз Дунав Србском обалом и војску на суво избаце, која заузме простор између вароши и шанца у ком је Хаџи-Никола био, и тако га од вароши од секу. Кад то спазе они Срби који су у вароши били, поплаше се, па на врат на нос поседају у Лађе и Чамце и побегну преко Дунава у Банат.

[JASON]

A Хаџи Никола, и Кладовски Кнез Крачун, Вла (ког је Живко, највише зато кад себе држо, да се неби тајно договаро с Реџепом заповедником Адакале, за којим му је била сестра) обкољени остану, у овом шанцу само са 70 добровољаца. Храбри Хаџи Никола тако обкољен са сува Турцима, а и са водене стране Дунавом; а неимајући ране коју је дотле једино из вароши добивао, није знао друго шта чинити, него се на позивање Реџепово, с Бећарима својим преда на веру. Али Реџеп њега и пак посече, а бећаре као робове задржи, само Крачуна пусти те оде у Банат. Одатле сувоземна Турска војска сва оде у сусрет Великом Везиру к Делиграду; дође до Пожаревца и ту стане, а проча војска на Лађама оде уз Дунав управо ушћу Моравском. Но почем су Турци знали, да се на левој обали ушћа Мораве налази Србска војске под заповедничеством Војводе Вула Илића која брани Дунав и прелаз преко Мораве, заустави се, и на Петки код Дунава под командом Реџеп-аге искрца се и у логори. И тако Турци све Источне Крајеве до ушћа Мораве заузму.
Оваке несреће снашле су Србе и на Западној граници. Овде Турци наместе на Дрини ћуприју, пређу Дрину на Врањеву у Србију, и одма обседну Лешњицу у којој је био Јанко Стојичевић Војвода са 600 Срба у шанчен. И стану у шанцу Србе из топова и кумбара тући и копањем ровова шанцу се прекучивати. Срби су им јуначки одпор давали: но кад им неби помоћи, Турци ји понуде на предају, они то одбију. Но кад ји Зворнички Владика Грк, понуди да се предаду обећавајући им, да им Турци неће ништа чинити, него узети оружје и слободне по одпуштати, они Владики поверују и после 3 недељнога боја предаду се; но буду преварени, јербо ни једног Турци непусте него ји у Цариград као робове у ланцима пошљу, гди су тамо сви по умирали, осим њи 70 што су се живи у Србију доцније вратили, а о Војводи Јанку неби више ни гласа ни трага. (Јанко био је рођени брат великог јунака Милоша Поцерца, који је после смрти његовог брата Милоша Војводом посто; и који је Сабљу Кулин капетана од брата насљедио; онда кад је Јанко у робство пао, и ту Сабљy Кулинову, Турци су узели, и опет Кулиновој породици повратили.)
Турци, пошто освоје Лешњицу, ударе свом силом и на Лозницу, у којој је Војвода Молер у шанчен био, и имао у шанцу око 800 Jaдрана и 6 топова. Турци ји окруже са свију страна, и стану ји тући из топова и кумбара, и прикучивши се рововима кроза земљу к шанцу, побију им из шешана све топџије, да им већ није било вајде од топова. Срби су били начинили из шанца до на реку Штиру кроза земљу тавник (тунел) кроз који су силазили те воду захватали, а Турци дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако шанац остане без воде, да Срби нису имали, шта да пију, а и од брашна лебац да замесе, него су брашно по земљи простирали, те је се росом квасило, и тако су тесто замесивали и лебац пекли. Турци и тамо пошљу Владику Зворничког, те позове Србе на предају, али Молер неверујући Владики, заиште у Везира да устави ватру, и да одреди своје посланике да се разговоре о предаји. Везир то учини, и Турски се посланици састану с Молером. Турци заишту да Срби положе оружје, па да ји све пошљу Хаџи-Бегу у Сребрницу (јер се онда мислило и говорило да је он особити пријатељ Србима); и oнде да се доведе сваком своје робље (жене и деца) на даље куд ји одреде; а Молер заиште да ји Турци пропусте са оружјем, да изиђу из шанца и прођу кроз Турску војску, па да иду куд ко хоће, а њима да оставе топове са џебаном у сандуцима у шанцу. Турци непристану на искање Молерово, нити Молер на Турско, него се, по растанку, настави бој као и пре. Вративши се Молер са овога договора у шанац Србима, каже им све пореду шта Турци ишту, па најпосле дода ово: 'Ја, браћо жив Турцима у руке нећу, а ви ако хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац, нека ме убију! ако ли и ви нисте ради на овај начин Турцима се предавати, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који жив изађе, изађе, а који погине, Бог да га прости! Боље нам је свима изгинуши, него се Турцима у руке предати. До сад сте, браћо, били на мојој души, а сад вас ја скидам са своје душе и остајете господари од себе; ако ћете се предавати ето вам Турака; ако ћете бежати, ја сам с вама.'

[JASON]

На овај очајнички Молеров говор, сви пристану да беже кроз Турке. На три дана, пре него ће побећи, Молер напише писмо Србским старешинама својом собственом крвљу у место мастила! У том писму им јави у каквој је невољи, него да гледају да ји избаве, и то овако: најпре да пошљу у Гучево (вис планински над Лозницом) што више пешака, а они са коњаницима и топовима да се покажу одоздо уз поље, па кад се Турска силе обрне к њима, онда они из Гучева да се прекуче к шанцу, а они из шанца да јурише на Турке, и тако да се састану. Најпосле, дода и то: 'Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите барем народ овај, и гледајте да би га избавили.' Писмо ово узме из шанца неки Пецо из Клубаца, с још једним другом, којима Молер да 10 дуката, и срећно прођу кроз Турке и писмо однесу у Србски логор. Кад, за три дана, не буде никаква гласа на ово писмо, они се у шанцу договоре да беже, и то једну ноћ кад је била велика киша и ветар, а и помрчина да се прст пред оком није могао видети. Заказано је било свима, ако би кога Турци опазили, да немеће пушака, него да се брани ножем и другим чим може. Сви изиђу из шанца на велику долњу капију од Штире, па оданде обрну куд је ко знао, и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке, јер нигде пушка непукне; али кад у јутру рано Турци опазе да су Срби побегли, одна ударе за њима у потеру на све стране, особито делије, и многе Србе сустигну и побију. Молерове је коње побила један дан Турска кумбара, која се међу њима распукла, а Војводе Анте Богићевића син Бојо, изађе на коњу (после свију, јер му пре нису дали, да неби Турци опазили кад коњ пође мостом, који је од дасака био начињен, и пред капијом се спуштао преко обкопа) и за велико чудо прође срећно кроз Турке. Од 800 људи који су били у шанцу, 200 их је погинуло oнде, а око 400 у бежању, те тако их је једва око 200 остало у животу.
Одређени за главног Команданта Дринске војске Кнез Сима Марковић, и ако је у ранијим бојевима са Турцима показао се као добар Вођа; сада у овом рату, као пометен, никакову ратну вештину показао није; а шта више, имао је под собом опробане и готово најбоље Bojводе, као: Луку Лазаревића, Проту Матију Ненадовића, који су прво за главне Команданте овога краја одређени били; после ти, Војводу Петра Николајевића Молера, Стојана Чупића, Проту Николу Смиљанића, Милоша Обреновића, Јефрема Ненадовића, Јанка Стојићевића Поцерца, и многе друге старешине и Капетане, са 10.000 добри војника. Па кад је Турска војска прво у половини месеца Јула Дрину прешла и одма 15. и. м. у Лешњици Војводу Јанка Стојићевића у шанцу обколила који је се после 3 недељне јуначке одбране, напоследку кад му помоћи није било, морао Турцима предати. А потом и Војводу Петра Молера у Лозници. Он се није показао ни жив, да истим Војводама у помоћ претече, а камо ли да покуша да ји обсаде ослободи! Него се премешто из шанца у шанац у Поцерини! Докле Турци после 6 недељног крвавог обсадног боја и Лозницу не заузму. И онда Кнез Сима повлачити се стане Шабцу, а Стојан Чупић и Смиљанић увате шуму Китог. Прота Ненадовић стане Турцима супрот на Дубљу, гди му Сима Марковић одвоји од своје војске 2.000 пешака и под Милошем Обреновићем пошље му у помоћ, а и Стојан Чупић у помоћ му притече.