Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Расходи земаљски били су ови: 1) плата војницима, који су служили као својевољци, и разним занатлијама при војсци, од који топџије добијали су по 5 гроша дневно, остали војници по 15 гроша месечно, а мајсторима плаћано је по 1 и по 2 гроша на дан; 2) за набавку војеног материјала: шалитре, сумпора, барута, олова, пушака, топова и т. д.; 3) за набавку ране за војску, осим десетка; 4) на обдржавање Градова и шанчева у виду кулука; 5) плата чиновницима (до 1811. године ни Кара-Ђорђе ни Советници нису имали плате из народне касе, већ добивали су на издржавање од 80 до 100 гроша месечно од они нахија, које су они представљали као посланици). У 1811 год. на скупштини установљено је било да се даје Кара-Ђорђу 24.000 гроша годишње плате, но он се тога одрекао, и није је хотео примaти; Советницима по 6.000 гроша; секретарима Совета од 2.000 до 4.000 гроша; члановима Магистрата по 400 гроша; Магистратским секретарима по 300 гроша; осим тога чланови и секретари Магистрата добивали су и рану у натури; председник Београдског Магистрата имао је 1.000, а чланови по 500 гроша. Војводе и Капетани нису добивали плате у новцу, но свакоме давало се какво село, кога становници дужни су били срађивати његове послове. Професорима велике школе у Београду била је плата годишња по 1.000 гроша; 6) Поште обдржаване су прирезом од тога округа, у коме су постојале; тако Ваљевски округ плаћао је 23.427 гроша; 7) обште народне зграде, градио је сам народ; а плату су добивали само они, који су управљали радом; 8.) Владике су добивале димницу по 12 пара од куће; а Свештеници добивали су известну плату, за венчање, велико и мало опело и за друге црквене обреде, осим тога, добивали су бир од сваке жењене главе по 15 ока жита; 9) било је и повремени расхода: као на путовање чиновника, одређени по каковом званичном послу и т. д.
По крај свега внутрењег уређења земље, Кара-Ђорђе није гледао само на ратно стање; старао је се и за просвету: још у почетку прве године устанка, како је Србију од Турака очистијо; започеле су се школе у земљи подизати, тако, да су по целој Србији по Градовима, варошима, варошицама а и многим селима школе подигнуте биле. Кад је Београд од Турака освојен, у истом буду установљене две ниже школе (једна за варошку децу, а друга за Турску која су се била изкрстила) и једна велика школа какве Срби никад до онда нигди нису имали.*) У истој први је учитељ био Иван Југовић (или Јован Савић), који је био професор у Карловцима, после њега Миљко Радоњић, Лазар Војновић, Миша Поповић, Глиша Живановић, Јова Мијоковић и Симо Милутиновић. А најглавији међу њима беше особито поштовани калуђер Вићентије Ракић који је предавао Богословију и Доситије Обрадовић Попечитељ просвете као Директор велике школе. У велику су школу примата деца из мањи школа; па су у истој учила Историју свију народа од постања света до данас; Географију целог света; и Статистику свију држава; Права (ваљда Римска); нешто из Физике; начин како се пишу писма разна; Рачун; Немачки језик; и 'нравоучителна преподаванија.'**) За те све науке била су три учитеља, и раздељене су биле на три године.***)

*) Вук у књизи Живот и обичаји народа Србског вели на стр. 299, 300; да је та велика школа основата у 1806. години, и да такове дотле, никад и нигди у Србству није било. А тако и у Грађи за историју Вук на стр. 12. ипак вели. А за професоре. Види Србијанку час. II. стр. 101--104.
**) Са пропашћу Кара-Ђорђа, пропале су 1813. године све мање па и Велика школа; која је тек у Београду 1863. подигнута. А дотле је био само лицеј.
***) У овој Великој школи учио је се Кара–Ђорђев син Алекса, Јован Протић, Максим Ранковић, Лазар Арсенијевић, Бошко Тадић, Лука Николе Ненадовић Протин синовац, Младенов сестрић Јовица, Миленкови синови Милан и Иван и пасторак Николче, Милосав син Совет. нахије Ћуприске, Стеван Новаковић из Смедерева, Милоје Божић из Чумића, Радован Дољанац из Остружнице и многи други.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Са црквеним наукама и делима управљао је Митрополит Леонтије, с још једним Владиком. У њихову управу ни су се мешале ни војене ни грађанске Власти.
Што се тиче војске Србске; још од почетка самог устанка 1804. године, Србска се војска вечбала по Аусиријском начину, које је прво одпочео у Тополи Крагујевчане вечбати у Екзециру Екзерцирмајстор Прока Славонац родом из Пакраца, после вечбо је и Драгачевце. Београдске нахије Србе, вечбо је Ђурковић са својим Ађутантом Јаковом Јакшићем; Ваљевце и Подринце вечбо је Сима А. Ненадовић са својим братом Јевремом; Шабчане вечбо је неки Јаковчић; а Смедеревце код Byya вечбо је Хербез; и такоје се свуд по нахијама Екзерцир уводио и народ са војводама у ратној вештини обучаво. А пошто су дошли Руси 1807. Кара-Ђорђе заповеди, да се Срби вечбају по Руском начину. Војска, у мирно доба вечбала се у малим четама, сваки трећи дан у месту, где је ко живио, а после је сваки Bojвода скупљао све чете целога округа, па продужаво учење с паљбом и без ове. Коњанике најпре су учили као и пешаке, пешке, па онда тек коњаничком вечбању. Тобџије су се училе у Тополи, гди је живио Кара-Ђорбе. Што се тиче коморе; на сваки 7 војника биле су по две коморџије са коњма од мање способни људи за рат, који су из села ратницима од њиови кућа леб, рану, преобуку, и проче, носили, и тако је уређено било, да је онај који је се од војске враћао, на средини пута сретали; они су и рањенике са бојишта односили. Одело војске ни мало се разликовао није од народњег одела, осим топџија и дoбoшара, који су се аљине мало више разликовале од народњи. За војене преступе, осуђивали су војнике саме Војводе, по настави Врховног Вожда и народног Совета, а окружни Магистрати нису имали права да се у то мешају. У земљи биле су подигнуте фабрике барута, у Страгарима и Ресави, и барутни магацини. Мајдани били су отворени у Руднику гди је Бакар, и Сребро изкопавато, које је на ковање новаца, ал под Турским жигом употребљавато, а тако и гвожђе је вађено; у Губерeвцима Стојнику, и Јагодњи више Крупња у којим двама последњим, вађено је олово за куршуме. У Београдском Граду устројена је била тополивница гди су звона за цркве, пољски и коњанички топови, а тако и разног калибра ђулад за топове ливени, у колико су за рат потребни били. Топољеа први био је Милисав Петровић из Баната самоук, а после њега два Руса, а после ови, био је топџибаша Војвода Тома Милиновић из Мориња од Боке Которске у свему и он самоук. А по Грдовима имали су доста тешки, Турски Градски топова.
И осим свега тога, била су многа друга уређења и уредбе као и о такси новца који је на циркулацију у Србију пуштат уведене, и пр. тако; да је склоп младе Србске државе, доста приближан био уређењу другим Европским државама, и ако нису имали доста писмени и научени људи, и писани закона. Таква су уређења и средства имали Срби, кад су се Турци спремали да на њи нападну.

[JASON]

Распоред Кара-Ђорђев за рат, и позив Срба на свету војну.

Јошт пре пролећа Кара-Ђорђе, Совет и Војводе у виђали су, да ће се заметути жестока борба на свима границама Србије. Па су се и они живо спремали за одпор Турцима. Кара-Ђорђе заповеди, те се боље утврде и потребним стварима за војну и рану војника снабдједу сва ратна утврђења, почињући од стране Влашке и Аустријске границе и то: Град Кладово на Дунаву, Неготин Град од стране Видина к  Бугарској и по реци Тимоку главни шaнчeви: Гургусовац, Бања и Делиград к Нишу; од Делиграда к Новом-Пазару по непроходимим овим горама, и на неким местима потребни нови шанчеви, пограде се, и Град Карановац; од Албаније и Ерцеговине Златибор; против Босне по реци Дрини, Лозница и Лешница, до Града Шабца на реци Сави граници Аустрије, Београд тврдиња на Сави и Дунаву; Смедерево Град на Дунаву; Остров Пореч, главни шанац; и Текије на Дунаву против Града Адакале. утврди се, и с раном снабдје.
На Савету који је држан у Јагодини 9. Априла, био је начињен тајни план, како ће се војевати противу Турака. Да би се војска брже и боље кретати, као и непријатељ одважније дочекати могао, стављена је сва војска под управу четири главне Војводе, којима су биле подчињене све остале Војводе, а они опет били су у непосредном одношају с Кара-Ђорђем.
Војсци, која је одређена била, да брани Србску границу, од Саве до Лознице, постављен је за главног Команданта Војвода Лука Лазаревић; од Лознице до Раче заповедо је Прота Матија Ненадовић (а доцније кад је по наређењу Кара-Ђорђа, после 28. Јуна отишао на Дрину Попечитељ Кнез Сима Марковић са 3.000 војника, и стао као резерва на средини између команданта Проте Ненадовића и Луке Лазаревића и држао Центрум, а после се и сојединили; онда Прота и Лука, подпали су са Војводама под Главну команду Кнеза Симе, који је остао Главнокомандујући тог краја до саме пропасти); Јужном војском заповедо је Антоније Пљакић; а на Истоку, од Неготине до Делиграда заповедничество је дато било Попечитељу војеном Младену Миловановићу. Главни стан првога био је у Шабцу, другога у Ваљеву, трећег у Карановцу, а четвртог у Делиграду. Доста мала резерва под управом Кара-Ђорђа стајала је у Тополи. Ради боље сигурности мирни становника, и да би се војска слободније могла крећати, наређено је било да се пресели сав народ свуда од граница, од Дрине и Реке Мораве у планине, и у унутрашњост Србије.

[JASON]

Кара-Ђорђе тад 21. Јуна месеца изда Прокламацију која се Петровске недеље свуд по Србији по на особ, по Кнежинама прочита, и позове сав народ Србски на 'Народну Свету Војну' у којој позива сваког Србина који је за оружје способан да под барјак Србски ступи, и у Свети Бој противу Турака за спасеније православне вере, отечества и слободе народне пође! Нареди преко Митрополита Леонтија да Свештенство и Калуђери по свима Црквама и Манастирима бденија држе и Богу се моле, да Србско оружје победи Хришћанског непријатеља. Јављено је и заповеђено било и Хаџи-Мелентију Архимандриту да осим тога иде, и по границама Србије, те да храбри војску и Војводе. По свима Црквама и Манастирима за звоне црквена звона; народ са свију страна стече се у Богомоље, где су читане Прокламације Врховног Вожда. У овим Прокламацијама описивано је било десетогодишње војевање противу Турака; побројани узроци, зашто се сад противу Турака дижу, а осим тога спомињало се и о Руској заштити: 'Ми смо нашли себи заштитника, Цара Александра, који је мир закључио; запрећено је Турцима враћати се у Градове и Вароши. Све је ово добро познато Султану у Цариграду и није му противно; но недопада cе Спахијама, јаничарима, Турцима варошанима и онима, који су протерани из ове земље. Они су побудили свога господара, противу његове Царске воље, да освоји ову земљу; смерајући да побију све мушкарце старије од седам година; да поробе и по Турче жене и децу, а у ове крајеве да населе други народ. Но треба ли сад да ји се бојимо? Нису ли ово баш они непријатељи, над којима смо ми још у самом почетку одржали победу, кад ништа нисмо имали до голих шака. А сад имамо 150 топова, 7 од камена озидани утврђени Градова, које смо с храбростћу, нашом задобили, и 40 шанчева које смо по градили, и Турци ји крвљу њиовом залили, које се све то, и данас у рукама нашим налази, и у истима наша војска. Војске доста и џебане и сваке друге војене потребе по Градовима имамо. Ми се још 10 година можемо држати без ичије помоћи, но неће проћи ни пола године, нама ће доћи помоћ од нашег савезника. Нека само народ устане сложно на оружије нек не штеди крви, за своје Отечество, своју веру, и слободу, пролити, и умрети. А боље је и умрети, него пред Богом, и народом осужден бити, а Бог ће нам помоћи.
Даље Кара-Ђорђе говорио је. Ја сам уверен, у усрдије ваше које имате к православној вери и Отечеству, и у храброст вашу, коју сте до данас показали, да труда и крви своје поштедили нисте, пролити за љубов вере, Отечества, и потомства свога. Затим Кара-Ђорђе призививајући Бога у помоћ, завршује своју прокламацију овим речма: 'Нека Бог улије храброст у срца Србски синова; нека разори и уништи силу душмана, који су дошли да погазе прави Божији закон.' Говорио је: 'О! Боже всемогући обрати милосрдне очи на блачочестије и цркву, Амин! О! Боже! не утри твоје благочестије, Амин! Боже! помилуј и охрабри народ Србски, и Срца синова Србски, Амин! Боже! всемогући, разори, и победи силу Турску, која је наумила да разори благочестије твоје, Амин! Боже! наш, помилуј нас, Амин!'
На позив Врховног Вожда Кара-Ђорђа, сваки Србин који је способан био за оружије појити на избавленије отечества, и скупи се свега до 53.500 војника, од који на Делиграду под командом Младена Миловановића постави 18.000 људи, на Дрини под главном Командом Кнеза Симе Марковића 16.500 људи; код Вељка у Крајини 7.000 људи; у Топополи као резерве 1.500 људи. А остатак војске од 10.500 стајао је један део под Пљакићем код Карановца као главна резерва, а остали по Градовима, шанчевима и другим местима, како ји је гди по потреби Кара-Ђорђе распоредио.
Турака било је пет пута више, него Срба, који су се изкупили да са три стране на Србију ударе; као од Ниша на Бању и Делиград; од Босне на Лозницу и Лешницу; од Видина на Неготин. Спремљени овако Турци, наумили су да најпре на Србе ударе и покоре ји, и почем Београд, Шабац, Смедерево, Кладово, и друге по внутрењости Градове освоје, онда из Србије на Аустријску државу да нападну.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Први се приближи Србских границама Али-Паша, покретајући се од Ниша Делиграду. Срби су држали, да под његовом управом има 60.000 војске. Али-Паша јави Кара-Ђорђу да је он пошао на Србску границу да сазна хоће ли Срби опет да буду раја, да положе оружије, да предаду Градове, топове и поруше шанчеве, као што су наш и Московски Цар уговорили за вас. 'Два су се Цара о томе погодила, а ви нећете да пристанете на Царске договоре, но преко ваши посланика варате нашег Цара и наше посланике има већ више од године, а није требало да наш Цар чека ни по године вашег одговора. Сад или покорите се, или нам се надајте с војском, а немојте говорити да смо напали на вас преваром.'
Овако писмо добије Кара-Ђорђе и од Босанског Везира Деренделије, који је прикупио био на Дрини грдну војску из Босне, Херцеговине и Албаније на 130.000 људи; затим, на Источној граници Видински Барјам-Паша Уруменли-валеси са 60.000 Турака. А покрај тога под Нишом био је још један Турски табор од 80.000 војске, под управом самог великог Везира Рушид-Паше. А и код Софије 100.000 Турака, стајало је. И тако Турци опасавши Србију са три стране са силесијом војске, која је се спремила, не само да бој бије, са Србијом, него и са Аустријом, по наговору Наполеона. И тако прво на Западној граници на Дрини, нападну Турци на Србе 15. Јула баш у тај исти да у који се Кара-Ђорђе од врућице (тифуса) разболе, кога на колима из Јагодине у Тополу однесу, који је бoлoвo дo 3. Августа.
Одма за тим, Турци обседну Хајдук Вељка у Неготини. Он је и дању и ноћу 15 дана излетао противу непријатеља; но Турци непрестанце приближавали су се обкопима у Неготини, обарајући кулу по кулу, и тиме лише Србе заштите. Сам Вељко принуђен буде становати у подруму. Међутим нестане џебане; све што је од метала било у Неготину па и сама кантарска јајца, преливено је у танета, а на пocлeтку стану пунити топове новцима (талирима) уместо олова или гвожђа. Узаман је Вељко тражио помоћи од Младена, захтевао џебане од Совјета и љутио се на нехајање њиово. Помоћ му недође, јербо није му се могла одкуд дати, свуда је навала Турака била. Џебана му се пошље из Београда, али доцкан и у заман стигне. Једног дана на крају месеца Јула нестане и самога Вељка, удари га непријатељско ђуле из топа и по пола га разнесе, он је једва могао около стојећима рећи: Држ! држ-т-се! истом половином речи падне мртав на земљу.
Момци Вељкови, видећи шта би, узму траве, која је била донета ту за коње, те га покрију да га војска невиди. Увече брат му Милутин, с момцима, узме Вељково тело и сарани код цркве, и метне одозго по вр њега још два погинувша бећара, и заравни по вр гроба земљу да се непознаје; јер би Турци дали небројено благо, за главу Вељкову, и тако је нису могли наћи. Војска истог дана, не видећи Вељка, позна, да је погинуо. Па повичу да се више немогу држати у Неготину, него да се бежи куд се зна. Пети дан, после смрти Вељкове, његов брат Милутин ноћу, напусти Неготину, остави топове, и преко једне баре Тресета, преведе војску, гди се многи заглибе и подаве, и повуче се у Поречке планине, и заузме путове и богазе да стане на пут даљем продирању Турака. А Турци уђу у Неготину и заузму је. И одатле пођу уз Тимок, а и на Шајкама уз Дунав Кладову. Ког је са мало војске бранио Војвода Живко Константиновић Шљивић, гди на Кладово ударе Турци са сува, а и на Шајкама са Дунава, и пошто неколико топова на Град опале, Живко са својим момцима и бећарима ноћу остави Град и побегне. Турци Кладово заузму, и у истом што одбране затечу која избећи није могла сву из секу, и одатле крену се водом и сувим Острову Поречу, у ком је заповедник био Хаџи-Никола Михајловић Сарајевац, ког је Кара-Ђорђе одма после освојења Неготина за таковог поставио. Хаџи-Никола је у дну Пореча начинио био један шанац, у ком је наместио већег калибра топове противу Турски војнички Лађа, које ће допловити уз Дунав, и тако Дунаво - да Лађе непрођу - затворио. Но по несрећи једне магловите ноћи, провуку се кроз помрчину Турске Лађе уз Дунав Србском обалом и војску на суво избаце, која заузме простор између вароши и шанца у ком је Хаџи-Никола био, и тако га од вароши од секу. Кад то спазе они Срби који су у вароши били, поплаше се, па на врат на нос поседају у Лађе и Чамце и побегну преко Дунава у Банат.

[JASON]

A Хаџи Никола, и Кладовски Кнез Крачун, Вла (ког је Живко, највише зато кад себе држо, да се неби тајно договаро с Реџепом заповедником Адакале, за којим му је била сестра) обкољени остану, у овом шанцу само са 70 добровољаца. Храбри Хаџи Никола тако обкољен са сува Турцима, а и са водене стране Дунавом; а неимајући ране коју је дотле једино из вароши добивао, није знао друго шта чинити, него се на позивање Реџепово, с Бећарима својим преда на веру. Али Реџеп њега и пак посече, а бећаре као робове задржи, само Крачуна пусти те оде у Банат. Одатле сувоземна Турска војска сва оде у сусрет Великом Везиру к Делиграду; дође до Пожаревца и ту стане, а проча војска на Лађама оде уз Дунав управо ушћу Моравском. Но почем су Турци знали, да се на левој обали ушћа Мораве налази Србска војске под заповедничеством Војводе Вула Илића која брани Дунав и прелаз преко Мораве, заустави се, и на Петки код Дунава под командом Реџеп-аге искрца се и у логори. И тако Турци све Источне Крајеве до ушћа Мораве заузму.
Оваке несреће снашле су Србе и на Западној граници. Овде Турци наместе на Дрини ћуприју, пређу Дрину на Врањеву у Србију, и одма обседну Лешњицу у којој је био Јанко Стојичевић Војвода са 600 Срба у шанчен. И стану у шанцу Србе из топова и кумбара тући и копањем ровова шанцу се прекучивати. Срби су им јуначки одпор давали: но кад им неби помоћи, Турци ји понуде на предају, они то одбију. Но кад ји Зворнички Владика Грк, понуди да се предаду обећавајући им, да им Турци неће ништа чинити, него узети оружје и слободне по одпуштати, они Владики поверују и после 3 недељнога боја предаду се; но буду преварени, јербо ни једног Турци непусте него ји у Цариград као робове у ланцима пошљу, гди су тамо сви по умирали, осим њи 70 што су се живи у Србију доцније вратили, а о Војводи Јанку неби више ни гласа ни трага. (Јанко био је рођени брат великог јунака Милоша Поцерца, који је после смрти његовог брата Милоша Војводом посто; и који је Сабљу Кулин капетана од брата насљедио; онда кад је Јанко у робство пао, и ту Сабљy Кулинову, Турци су узели, и опет Кулиновој породици повратили.)
Турци, пошто освоје Лешњицу, ударе свом силом и на Лозницу, у којој је Војвода Молер у шанчен био, и имао у шанцу око 800 Jaдрана и 6 топова. Турци ји окруже са свију страна, и стану ји тући из топова и кумбара, и прикучивши се рововима кроза земљу к шанцу, побију им из шешана све топџије, да им већ није било вајде од топова. Срби су били начинили из шанца до на реку Штиру кроза земљу тавник (тунел) кроз који су силазили те воду захватали, а Турци дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако шанац остане без воде, да Срби нису имали, шта да пију, а и од брашна лебац да замесе, него су брашно по земљи простирали, те је се росом квасило, и тако су тесто замесивали и лебац пекли. Турци и тамо пошљу Владику Зворничког, те позове Србе на предају, али Молер неверујући Владики, заиште у Везира да устави ватру, и да одреди своје посланике да се разговоре о предаји. Везир то учини, и Турски се посланици састану с Молером. Турци заишту да Срби положе оружје, па да ји све пошљу Хаџи-Бегу у Сребрницу (јер се онда мислило и говорило да је он особити пријатељ Србима); и oнде да се доведе сваком своје робље (жене и деца) на даље куд ји одреде; а Молер заиште да ји Турци пропусте са оружјем, да изиђу из шанца и прођу кроз Турску војску, па да иду куд ко хоће, а њима да оставе топове са џебаном у сандуцима у шанцу. Турци непристану на искање Молерово, нити Молер на Турско, него се, по растанку, настави бој као и пре. Вративши се Молер са овога договора у шанац Србима, каже им све пореду шта Турци ишту, па најпосле дода ово: 'Ја, браћо жив Турцима у руке нећу, а ви ако хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац, нека ме убију! ако ли и ви нисте ради на овај начин Турцима се предавати, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који жив изађе, изађе, а који погине, Бог да га прости! Боље нам је свима изгинуши, него се Турцима у руке предати. До сад сте, браћо, били на мојој души, а сад вас ја скидам са своје душе и остајете господари од себе; ако ћете се предавати ето вам Турака; ако ћете бежати, ја сам с вама.'

[JASON]

На овај очајнички Молеров говор, сви пристану да беже кроз Турке. На три дана, пре него ће побећи, Молер напише писмо Србским старешинама својом собственом крвљу у место мастила! У том писму им јави у каквој је невољи, него да гледају да ји избаве, и то овако: најпре да пошљу у Гучево (вис планински над Лозницом) што више пешака, а они са коњаницима и топовима да се покажу одоздо уз поље, па кад се Турска силе обрне к њима, онда они из Гучева да се прекуче к шанцу, а они из шанца да јурише на Турке, и тако да се састану. Најпосле, дода и то: 'Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите барем народ овај, и гледајте да би га избавили.' Писмо ово узме из шанца неки Пецо из Клубаца, с још једним другом, којима Молер да 10 дуката, и срећно прођу кроз Турке и писмо однесу у Србски логор. Кад, за три дана, не буде никаква гласа на ово писмо, они се у шанцу договоре да беже, и то једну ноћ кад је била велика киша и ветар, а и помрчина да се прст пред оком није могао видети. Заказано је било свима, ако би кога Турци опазили, да немеће пушака, него да се брани ножем и другим чим може. Сви изиђу из шанца на велику долњу капију од Штире, па оданде обрну куд је ко знао, и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке, јер нигде пушка непукне; али кад у јутру рано Турци опазе да су Срби побегли, одна ударе за њима у потеру на све стране, особито делије, и многе Србе сустигну и побију. Молерове је коње побила један дан Турска кумбара, која се међу њима распукла, а Војводе Анте Богићевића син Бојо, изађе на коњу (после свију, јер му пре нису дали, да неби Турци опазили кад коњ пође мостом, који је од дасака био начињен, и пред капијом се спуштао преко обкопа) и за велико чудо прође срећно кроз Турке. Од 800 људи који су били у шанцу, 200 их је погинуло oнде, а око 400 у бежању, те тако их је једва око 200 остало у животу.
Одређени за главног Команданта Дринске војске Кнез Сима Марковић, и ако је у ранијим бојевима са Турцима показао се као добар Вођа; сада у овом рату, као пометен, никакову ратну вештину показао није; а шта више, имао је под собом опробане и готово најбоље Bojводе, као: Луку Лазаревића, Проту Матију Ненадовића, који су прво за главне Команданте овога краја одређени били; после ти, Војводу Петра Николајевића Молера, Стојана Чупића, Проту Николу Смиљанића, Милоша Обреновића, Јефрема Ненадовића, Јанка Стојићевића Поцерца, и многе друге старешине и Капетане, са 10.000 добри војника. Па кад је Турска војска прво у половини месеца Јула Дрину прешла и одма 15. и. м. у Лешњици Војводу Јанка Стојићевића у шанцу обколила који је се после 3 недељне јуначке одбране, напоследку кад му помоћи није било, морао Турцима предати. А потом и Војводу Петра Молера у Лозници. Он се није показао ни жив, да истим Војводама у помоћ претече, а камо ли да покуша да ји обсаде ослободи! Него се премешто из шанца у шанац у Поцерини! Докле Турци после 6 недељног крвавог обсадног боја и Лозницу не заузму. И онда Кнез Сима повлачити се стане Шабцу, а Стојан Чупић и Смиљанић увате шуму Китог. Прота Ненадовић стане Турцима супрот на Дубљу, гди му Сима Марковић одвоји од своје војске 2.000 пешака и под Милошем Обреновићем пошље му у помоћ, а и Стојан Чупић у помоћ му притече.