Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Турска војска пошто Лешњицу и Лозницу освоји под Дерен-Дели-Али-Пашом, и Сулејман-Скопљак-Пашом сва преко Бадовинаца крене се Шабцу; а Сулејман-Паша пође низа Саву, и удари на Србе у Дубљу, гди после жестоке битке Срби потиснути буду који се у десно Сави тргну, и у Равњу (Засавици) гди је се Војвода Сима Катић Прекодринац налазио и са Турским четама бој бијо, шанац стану копати између реке Саве и блатне језерне широке отоке Засавице, као у земљоузу. Скопљак-Паша са свом војском пође за Србима и одма стане ударати са Западне стране јуришом на Србе, с које су стране Срби започели и шанац-грудoбрaн, од Саве до воде Засавице копати. Турци су јуришали као бесомучни и на сами грудoбран пели се и барјаке своје у грудoбран забадали, и око исти се са Србима и за перчинe рукама ватали и чупали, и барјаке један од други отимали, но Срби су ји осим пушчане ватре, јатаганима кундацима и које чим тукли и јуначки одбијали, и тако после многи Турски дивљи и плаховити јуриша, Турци ипак сузбијени буду, и Срби грудoбрaн сa прсију доврше.
Турци, руковођени Француским инџинирима, увиде, да Србима само са Западне стране с прсију досадити немогу, начине батерије спротиву тог грудoбрана, а и на десној обали Засавице Јужно, спрема левом крилу отвореног Србског логора, с које стране според Засавице нису времена Срби имали да шанац ископају. И одатле Турци као и спред, изненада проспу ужасну топовску ватру у леви отворени бок Срба, преко језеровите непроходиме воде Засавице; а у исто време и са лица преко грудoбрана, на Србе оспу из топова и кумбара. Срби изненађени ипак јуначки се борише; но са отворене стране преко Засавице просипата ужасна топовска ватра, растроји Србе, и после 17 дневног јуначког крвавог дневног и ноћног боја, због не спавања, умора, и оскудице у џебани, у бегство се низ кључ обале Савске и Засавичке обрате. Воjвода Стојан Чупић са голим jатаганом у руци, преко воде Засавице преплива и спасе се; Прота Ненадовић дочепа се једног коња, Милош Обреновић и Сима Катић на чуну, избегну, и у Шабац главној војсци дођу, гди је Лука Лазаревић са Војводом Симом Ненадовићем Град Шабачки јако утврдио био. А и Кнез Сима је ту већ са Јевремом Ненадовићем и војском његовом осим оне коју је у Китогу под Војводом Смиљанићем оставио, приспjео био.
Но на Равњу-Засавици у пола-шанцу Бинбаша Шишо Петроније, и Капетан Зеко решу се и завере, те, сваки са својима војницима, храбрим голим синовима, који је 150 - 200 било, заостану и обустављајући Турску силу и дивљу навалу, докле Србска војска неизмакне и не спасе се, сви славно изгину. Овде Срби оставе 5 топова с муницијом, много коња, и до 1.500 Срба изгине а и у води у бегању подави се. Но и Турака двојином више, и силесија Турски коња мртви падне. Конац овог боја биће 15. Августа.
Турци кад разбију Србе на Равњу, и сву готово Мачву до Поцерине притисну. Сви скупа пођу Шабцу. Но како је у од ступању Кнез Сима Марковић у Китогу налазећу се Србску војску под Војводом Протом Смиљанићем знатно подкрепио. Турци не усуде се да нагло пођу за Србима Шабцу, и да похите, да се са у средоточеном искупљеном Србском војском у бој упусте, па ако су више него и десет пута већу војску него Срби имали, застану, и стану се прекупљати да џумле кроз непроходиму шуму Китог, њиово свагдашње страшило прођу и на Србску војску код Шабца бану.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кара-Ђорђе као болан у Тополи још раније знао је, да су Турци обвладали Источним крајевима Србије гди је је Хајдук Вељко бранећи погинуо, и да су Турци продрли у Србију. Но кад добије извешће, да је Босански Везир и на Западном крају Србије завладао Лозницом, Лешњицом и Равњом, као најважнијим местима тога краја; и да смера даље Шабцу. Он онако болан, и тек што се мало од болести опорављати почео, полети из Тополе у Шабац. И кад тамо приспје изда заповест Главнокомандујућем тог краја Кнез Сими и Војводи Луки Лазаревићу, да се сва војска око Шабца прибере, и поред тог, да увaту Китог планину имајућу пред собом, и да се добро одупру, да Турци даље непродpу. А он одатле оде у Београд. Гди добије извешће са више страна да су агенти*) Турски продрли у Србију и наговарају народ да положи оружије, и да им Турци неће ништа чинити, но само да ће њиове Војводе казнити, зато што су убили Пашу у Београду, покрстили многе Турке, што су се поженили многим Турским булама и девојкама, и што су ишли на Сјеницу. Кара-Ђорђе бојећи се за народне Војводе, и видећи ту опасност која народу Србском са свију страна грози: напише писмо Цару Александру I., и оправи га у главни Руски стан у Теплицу у Ческој. У ком писму јавља, о свему, и о напредовању Турака; и моли за скорију, ма какову помоћ. Но нато никакови одговор недобије!
Одма затим, добије Кара-Ђорђе и са Јужне стране Србије, од Младена Миловановића извештај, да је битку код Делигpaдa изгубио, и да се повлачи с војском натраг к Ражњу и Параћину. Кара-Ђорђе опет полети у Шабац, да изда наредбе Војводама и војску да охрабри, па онда, да иде Јужној Србској војски Младену. Но тамо разуме, да сви становници између Дрине и Саве беже у Срем, и да ји пограничне Аустријске власти ласкаво примају, и обећавају им олакшице, шта више примају ји и у Царску војену службу, и да су већ четири баталијона од пребегли Срба склопили. У Шабцу изда наредбу Војводама, како да се противу Турака бране, и после три дана врати се у Београд, с намером, да одатле иде на Мораву Младену, да га бар морално подпомогне кад му помоћи ни од куд дати нема. Но ту опет застане од Младена извешће: да је Велики Везир оставио Делиград, и у Делиграду обседнутог Војводу Вуицу Вулићевића и Антонја Пљакића са 3.000 Срба, но он, да је писо да им војска од Гургусовца и Бање притече упомоћ; а он - Младен - да неби и од Видинске војске с леђа нападнут био, и између две ватре дошо, прешо је својском на леву обалу Мораве, и почем је увидио, да је се већ нека час Видинске војске са војском Великог Везира сојединила, да он одступа ближе Смедереву, како би у сојузу са војском Војводе Вула Илића лакше могао одупрети се – да Турци непређу Мораву, јер он са својом војском сам толикој сили Турској, противу стати није могао; и да Турска војска десном страном Мораве за њим упоредо иде.

*) Ови агенти били су по већој части Грци и Цинцари које је Митрополит Леонтије из Београда у народ изаслао, те су народ бунили, а и он је сам по Београду и народу такове лажи сејао, и говорио да је Кара-Ђорђе умро у Тополи, и да Србија мора пропасти, да шкрипи Кивот свет. Краља Студеничког итд.

[JASON]

Кара-Ђорђа та вест као гром порази, који увиди, скору и неодклониму пропаст. Па се посаветује са Саветом и Недобом - шта да се ради? Руски агент Недоба видивши и сам скору пропаст, и да се Срби противу толике наваливше многобројне Турске војске, са свију страна Турске Царевине искупљене никако одржати немогу. Саветује Кара-Ђорђу, да пише писмо Великом Везиру, и тражи примирије на шест недеља, те да би за то време могли изселити се сви они Срби, који неће да остану у Турском поданству; а остали предаће се на милост и немилост Великом Везиру. Кара-Ђорђу се допадне тај савет, јер се надао за то време поправити поремећено стање ствари у Србији. Напише писмо и пошље Великом Везиру у логор, овог содржаја:
'Чујемо, да сте ви дошли на реку Мораву са свом силом, коју сте имали поред Дунава; да је сав народ с оне стране Мораве побијен; села и вароши попаљене, жене и деца поробљена, а видимо, да смерате упропастити сву Србију; но ја се надам, да се то неможе свршити тако брзо и без проливања крви, а ако се и сврши, биће вам грехота пред Богом, а Цар неће имати никакове користи од пусте земље. Но ако хоћете сами да се користите, а опет и од своје стране да учините богоугодно дело, то дајте нам времена, ради преговора о миру: тако ће остати народ нерастеран и под вашим поданством, ода шта ће бити Цару велика корист, а ви ћете учинити богоугодно дело, тако ћете примити народ као у цветану башту, и не упропашћен до корена. Ако пристанете на преговоре за мир, онда пишите Босанском Везиру и објавите свој војсци, која је обколила Србију, да престане нападати за шест недеља, како би ми имали времена да вам пошљемо депутацију, ради преговора, и да би сваки, који не смедне остати, из селио се за то време из Србије и настанио се гди хоће.'
Кад Велики Везир добије то писмо, позове на договор главне началнике поједини делова војске; но они му изјаве да је ствар са Србима већ скоро свршена, а много крви проливено, па ако се сад продужи на шест недеља, примаћи ће се зима, а Срби само омаyју као што су омајивали 10 година. - Везир и не одговори на писмо Кара-Ђорђево.
Кара-Ђорђе и ако је писо Великом Везиру нудио га на примирије, он је са војничког гледишта добро знао, да Везир неће на понуђено му примирије пристати. И тако у том очајничком положају очекивајући одговор, имао је у срцу бољу и грижу. Зашто га Руси као сојузници у једанпут тако оставише; зашто закључише ништави и штетан мир за Србију; а по Русе користан, задржавши за себе Бесарабију и неку част Молдавије; чему се таковом штетном миру нико надати није мого! Тим више уверавањем самога Цара Александра I., да он пре неће са Турском мира закључити, докле Порта непризна независимост Србије. Врло га је то потресало, размишљаво је: како на последку тражи, помоћ и заштиту да спасе свој мили народ од пропасти - код Француза, па не нађе; тражи код Аустрије, па неби; па на последку моли и самог Србског злотвора Султана да се умилостиви и да Србски народ незатире, но и код њега ништа неуспеде. А сви ти раније, сами нудили су му више пута, помоћ и заштиту, само да Срби од сојуза Руског одступе. Султан нудио га је више пута на мир и обећавао повољна права народу Србском дати. Но све то он одби, држећи се чврсто једноверне браће Руса. А они га од једанпут нечајано у самљена оставише, и са највећег виса славе и среће драге му Србије у понор и пропаст Букурештским миром низвргоше! Гризла га је савест! Зашто неприми понуду Султанову, који га нуђаше на повољан мир. Зашто неприми покровителство и савез Француске, гди му је сам Наполеон својеручно писо, нудио га, и увераво: 'да ће старе Србске границе Србији повратити и стару Србску славу подићи.' Тако и зашто се на последку и у наручје Аустрије недаде, која га је нудила, и заштиту му покровителства обећавала. Све га је то мучило, и срце му арало. - Но из тог празног размишљавања и кајања прене; и кад види, да нема одговора од Великог Везира о понуди мира; стане се спремати да на Мораву иде, и види дал се јошт што земљи помоћи може.

[JASON]

Издаја митрополита Леонтија.

Младен извештен буде на Морави, да је Митрополит Леонтије дошо из Крагујевца у Београд, и да он интригира не само у Београду него и по народу, по средством своји агената Фанаријота, сеје: 'да је Кара-Ђорђе болујући у Тополи умро. Да Светог Краља Кивот шкрипи, и то да је знак, да Србија ове године мора пропасти. Дао је уверавати народ да Турци неће народу никаква зла чинити, него само неколико старешина истребити; и за чије господство народ да гине, и за кога?' У Београду старао је се изпод руке да трговце узбуни, да ишту дозволење од правителства да своје еспапе пренесу у Аустрију. Леонтије је и у цркви Београдској, при окончању Божествене литургије када су деца појала 'Спаси Господи и помилуј,' говорио - немогући се уздржати пакостник - 'да ће Господ спасти онога, који има лађу, да се у Немачку преко Дунава превести може.'
Леонтије је добошем обзнанио у Београду, да је он једну лађу купио, за превозити народ у Немачку страну; и да је он Руски кавалер, да се небоји никога. О чему је и Кара-Ђорђе извештен, - но он прећути! Митрополит Леонтије старао је се да Београдску посаду побуни, да Град оставе; и да иду својим кућама, говорио је: 'за кога да гину, и да чувају Београд, а своју децу и жене да допуштају Турцима робити.' Ове бунтовне речи Леонтије је свуд по народу сејао и још неке и за раније, док су Срби Турцима свуда одпор давали, а неке на крају, кад су Срби притесњени били. Усљед ови бунтовни речи, Младен пише Митрополиту Леонтију и позове га у логор на Мораву, под изговором да дође да пређу у Ковин на Аустријску страну ради договора о миру са његовим старим познаником Реџепом, кога би он молио, да се прими посредовања за преговоре о миру са Великим Везиром. А Младен га је позиво да би га само из Београда од Недобе одвоијо, и под своју руку ставио, да непали дању и ноћу, и по народу буну да диже. Митрополит здраво се устумара због тог позива, јер увиди лукава зверка, да га Младен за то што му пише непозива.
Покаже то писмо Кара-Ђорђу, па дода да двоуми о истином позиву Младеновом, па незна дал да иде или не? Кара-Ђорђе неувиди ни он из содржине тог писма да га Младен баш за то зове да с Реџепом преговара. А и не посумња да Младен под тим изговором, жели с њиме у Аустрију умаћи. Каже Митрополиту, да он и сам намерава ићи на Мораву у логор к војсци, и тако позове Митрополита те седне с њиме у његова кола и заједно оду на Ушће Мораве, гди је био шанац начињен кога су Срби бранили под заповедничеством Војводе Вула Илића. Ту Кара-Ђорђе охрабри војнике, и обећа им јошт помоћи и топова из Београда послати, па одатле оде уз Мораву у логор Младену. Овде је злоковарни Митрополит Леонтије при поласку, у име Кара-Ђорђа лажно, и насамо казао Војводи Вулу Илићу, да он ако Турци Мораву пређу побаца топове и џебану у воду, па да распусти војску да бега куд који зна. Које је то Вуле и поверово, несумњајући у подлу издају његову, тако и учинио, а после ту превару објаснио је војеном Попечитељу Младену.
Кад се Кара-Ђорђе у логору на Морави са Младеном састане, ту се разговоре о силесји Турака, и убеде, да од преговора мира неће бити ништа, него да се бране до последње капи крви, па шта Бог да. Овде Младен све исприча Кара-Ђорђу, како Митрополит буни народ у договору са Недобом и смера да земљу упропасти, и јави му да га је у писму звао, да га код себе задржи, да нежари и немути по народу. На које Кара-Ђорђе због Недобе (Кара-Ђорђе је Недоби био кум при венчању), каже Младену, да Митрополита Леонтија сад остави на миру, па ако Бог да, те се срећно одрже и одбију Турке, знаће он шта ће с њим учинити. Посоветује Младена и Војводе како да се држе противу Турака, па одатле врати се у Београд. Но уз пут најилазио је на гомиле народа, који је бегао у Аустрију. У залуд ји је Кара-Ђорђе убеђавао и говорио им да се врате натраг, и да то нечине, но и њега већ није, нико хтео ни да слуша.

[JASON]

Пропаст Србије.

Турци разбију Србе на свима местима, заузму сву Србију; Кара-Ђорђе, Советници, многе Војводе и народ, пребегне у Аустрију.

Кад Кара-Ђорђе 18. Септемвра са Мораве дође у Београд, напише одма неким Војводама и Кнезовима писмо овако: 'Јављам вам да сам дознао, да ви спремате чамце, и превољавате народ, да бежи и да се сели у Аустрију. Чудим се, шта вам је, кад се наше војске свуда по границама боре с непријатељем и бране шанчеве, и колико ми имамо народа, у унутрашњости који живи далеко од границе, па он не бега, а ви се уклањате и чините неред, само да себе спасете, па ма каквим начином то било. Зато препоручујем, где год кога ово писмо застане, поред воде или у унутарњости земље, нека сваки тамо остане, и да се нико не сели ради спасења живота свога на ону страну, јер и онамо нема спасења зато, што Немци шиљу на Французе све оне, који год пређу на ону страну. И тако објавите народу, нек сваки зна, да и тамо немају куда, и да сви остану овде; ми немамо никакве нужде да се селимо и бегамо икуд, јер се ми јошт свуда тврдо држимо.' 
Но 20. Септемвра стигне из Шабачког логора Кара-Ђорђев Секретар Јанићије Ђурић, ког је он тамо кад је на Мораву пошо, посло био, са писмом. У ком све Војводе и старешине Дринске Западне стране, достављају Врховном Вожду и правителствујућем Совету, да се они налазе у најжалостнијем стању и траже најбржу помоћ. У исто време, кад су у Совету, поводом овога писма саветовали се шта да раде, стигне извештај и са Мораве, да су прве ноћи, по одласку Кара-Ђорђевом Турци прешли на леву обалу Мораве и принудили Србску војску под Војводом Вулом Илићем, те се повукла натраг, која се одма за тим сва распрштала и својим кућама отишла, да склањају жене и децу да ји Турци не поробе и не потуку. Кара-Ђорђе неимајући ни једног војника са собом, да пође пред непријатеља или да се затвори у Београдски Град; и у место тражене помоћи јави у Шабац, да се велики Везир примиче Београду. Потом Кара-Ђорђе похити Недоби, да се посаветује шта да ради гди код истог застане и Митрополита Леонтија, и јави му за сав несрећни догађај, како су Турци у Шабцу на Србе навалили, а доле и преко Мораве прешли.
Недоба му и Митрополит Леонтије каже, да нема ту спасења, него да пређемо у Земун, и да се договоримо са Генералом Црвенком да нареди лађе да се народ у Аустрију превози и спасава, како Турци заузму јошт Смедерево и пођу Београду. На то Кара-Ђорђе престане и сутра дан у Недељу рано из јутра 21. Септемвра 1813. године седне у чамац са Руским агентом Недобом, Митрополитом Леонтијеи, Архимандритом Филиповићем и Секретаром својим Јанићијем, и пређе на Аустријску страну у Земун, гди се више и неврати; јербо му повратак скучен буде, по чем је одма и под стражу стављен био. А то му је његов кум Недоба, и Леонтије Грк за раније преправио био! Тим више, што се у то време Аустрија ни уколико није, слагала са назорима Кара-Ђорђевим и правитељства Србског, због ојачатог уплива Руског у Србији.

[JASON]

Чланови Совета Србског кад разуму да им се Вожд Србски вратити више неможе, да Турци од Смедерева наступају, и они сутра дан 22. Септемвра у Понедељник, заједно са Кара-Ђорђевицом, госпођом Јеленом, и породицом Кара-Ђорђевом у Земун пређу, и сав народ из Београда на лађама на врат, на нос, и дању и ноћу превозити се стане гди су им Аустријске власти за превоз на руци биле.
Младен Миловановић кад Турска војска по више ушћа, Мораву пређе, и војска се Србска под Војводом Вулом сва разиђе, он одма похити у Београд да се са Вождом и Советом споразуме, шта и како да се ради; но кад 22. Септемвра у подне у Београд дође, незастане ни Вожда ни Советнике. Он се одма и најбрже врати к Морави, распусти остатак војске, да бега куд који зна. Па се одма врати, и више Смедерева кришом провуче се између сами Турака, јер су Турци већ Смедерево заузели и на Београдску нахију наступили били; у Ковин на Аустријску страну, са многим Србима преко Дунава пређе, гди одатле у Земун под стражом допраћен буде.
Попечитељ унутрашњи дела Советник Јаков Ненадовић за остане сам у Београду и тог истог дана 22. Септемвра, покупи сва најважнија акта Советска нека у једно буре сложи и у земљу закопа, а нека још важнија у два бурета сложи; Советско зданије запали, да се Турци са за оставшом архивом неползују. Па из Београда уза Саву на колима оде на Забрежје, да прими своју породицу за коју је најбрже посло момке, да му из Бранковине у Забрежје дође; да је у Аустрију преведе, и да та два бурета наслагана с актама и задневена, на име ракије тајно у Срем претури.
Када Војводе под Шабцем 23. Септемвра пре подне у Вторник баш у тај дан, кад је Рушид-Паша после подне с војском од Смедерева дошавшом, Београд већ заузео био, прво од Земунског трговца Николе Мариновића у Кленку извештени буду, да је Кара-Ђорђе са Недобом, Леонтијем и са свима Советницима у Земун пребего, и да је Београд пуст осто. Договоре се и одреде Војводу Милоша Обреновића и Буљубашу Петра Јокића Тополца, да трче са 2.000 коњаника да Београд пре Турака заузму (незнајући да су Турци Београд већ заузели били), а они да ће са војском свом похитати. Но када им у исто време дође и Андрија Милошевић из Котешице Ваљевског округа, кога је Јаков са забрежја посло да им за ту пропаст јави, то исто потврди; и каже да су Турци заузели Смедерево, и да су већ јуче наступили на Београдску најију, који пале и села харају. И да је и он јуче по заповести Јакова, Советско зданије запалио, и после тог, да је синоћ заједно са Јаковом у Забрежје дошо. За које и војска узна да су Турци продрли из Смедерева к Београду и да је Кара-Ђорђе у Цесарију пребего, у коју уђе одма стра, оставе војници саме Војводе, разиђу се, и потрчи сваки својој кући, да жене и децу спасавају да ји Турци не поробе и не побију. Војводе сад остављене сами себи од војника; потраже и они у бегству спасења, и тако све Војводе нагну да беже у Аустрију. Командант Града Шабачког Војвода Лука Лазаревић запали у Граду конак у ком је седио, па се из Града на водену Су капију преко Саве са породицом превезе у Срем, с којим пређе и млади Војвода Сима Алекс. Ненадовић, Кнез Сима Марковић и друге Војводе које су ближе обале Савске са кућама становале, пошљу своје момке да им породице њиове доведу, да у Немачку бегају; или у збегове склоне, а неки од млађи Војвода и Капетана и сами кућама оду. Милош Обреновић тог истог дана одма из Шабца и он пошље свог момка Димитрија Ђорђевића у Брусницу Рудничке најије да му жену и децу на Забрежје доведе, да у Аустрију бегају, а он сиђе са Јевремом Ј. Ненадовићем у Забрежје, гди ту још застану Попечитеља и члана Совета Јакова Ненадовића, који је из Београда дошо, и очекиво породицу да му из Бранковине дође, да је у Аустрију преведе.

[JASON]

Тог дана 23. Септемвра Прота Ненадовић са Капетаном Јовицом Милутиновићем и 18 своји момака заостане у свом шанцу код Шабца, који је из топова на Турке пуцао да ји уздржава да народ лакше бегати може, но кад сила Турска у вече приближи се, и он, те ноћи остави топове и побегне преко Коцељеве Ваљевске нахије, и преко села дође у Забрежје Јакову, ту у шанцу преноћи и сутра дан 25. Септемвра пође опет уза Саву пред Турке, да народ склања у збегове који се узнемогне у Немачку превозити, па одатле кад види да Турци села пале оде међу народ у Посавину Ваљевску.
Кад Јакова Ненадовића породица 26. Септемвра из Бранковине стигне, и одма стане у Немачку да се преважа; а Милоша Обреновића породице јошт неби да дође, да је Димитрије из Бруснице (јер је далеко) доведе, и у Немачку претури, коју два дана Милош у Забрежју очекиваше, но кад је неби, Милош тад препоручи Јакову Ненадовићу свог синовца ђака Ристу, сина пок. Милана Обреновића, кога је Јаков из Београда са собом и довео, и да му сабљу Миланову на аманет. Ког Јаков прими, у Аустрију са својом породицом у Срем преведе, и доцније истога Ристу и у Русију одведе и на школовање га даде.*)
После тог Војвода Милош Обреновић свуче са себе Војводско одело, и таково заједно са својом сабљом и једним скупоценим бињишом преда Војводи Јеврему Ненадовићу, да он то у Аустрију пренесе и код себе чува докле и он у Срем не пређе.**)

*) Овог је Христофора-Ристу Јаков чуво као свог сина, и намести га у Петрограду у Руски кадетски корпус, гди је преко 40 Србски синова, који су у Бесарабију добегли, било примљено, да поред други и војене науке изучавају; међу којима је био и најстарји син Кара-Ђорђев Алексије, кога доцније у Пажки кор, по заповести Царевој, преведу. Доцније биће 1818. или 1819. год. по истога Ристу дође у Петроград Герман, и по налогу Милошевом поведе га у Србију, гди на пречац, у Варшави умре. Кажу да га је Герман по заповести Милошевој отрово; зато што је се он заклео у Петрограду сину Кара-Ђорђевом Алексију с ким је добро живио; да ће Милоша убити, и осветити му се што је он Вожда Србског Кара-Ђорђа мучки убио. А друго и зато што је Милош, cвo имање и благо његовог оца Милана Обреновића себи приграбио.
**) Ове аљине пренео је Јеврем Ненадовић у Аустрију, а одатле однео и у Русију, гди је такове као аманет чуво, а пошто у Србију у 1830. год. врати се, исте донесе и преда Кнезу Милошу. Осим сабље који су му Аустријанци као и од Јакова што су узели сабљу Миланову, не преда. Том приликом кад су Аустријанци и од Јеврема, његову сабљу одузети хтели, бацио је он исту у Дунав код Варадина.

[JASON]

А по том Милош Обреновић обуче друге простије грађанске аљине на себе и по вр исти узме од Дамњана Марковићa из Бранковине велики гуњ од сукна, обуче, и оде у Брусницу да жену и децу своју тражи, и да ји у Немачку преведе.*) Но Милош још и не дође до Бруснице, а Турци заузму и само Забрежје, и увате сву обалу Савску од Раче до Београда и одатле свуд низ Дунав, и тиме пресеку свако бегање Срба у Цесарију. И тако Милош Обреновић и многе друге Војводе као: Станоје Главаш, Хаџи Продан, браћа Стеван и Јован Јаковљевићи, Лазар Мутап, Арсеније Лома, Милић Дринчић, Миливоје Тадић, Прота Матија Ненадовић, Никола Катић, Кнез Аврам Лукић Советник, Аксентије Миладиновић, Радован Грбовић, Василије Јовановић, Капетан Панто Илић, Васиљ Павловић, Георгије Лазаревић.**) А и осим ови јошт и све друге Војводе, Кнезови, Капетани, и друге Србске старешине, које су по удаљенији са кућама од обале Савске и Дунавске били, заостану у Србији и не могну пребећи у Аустрију него се у шуме и пећине, као и други народ са породицама својим у збегове склоне; гди су доцније по већој части били жертва тирана. Војвода Милош Обреновић, кад у Брусницу дође, и нађе, своју породицу, тад склони се са истом у збег у Манастир Никоље код свога кума Игумана, Хаџи-Атанасија, кога Турци у Јануару 1815. год. у Београду код Батал-Џамије жива на колац набише.

*) Види Мемоаре Проте Ненадовића на стр. 213. који све ово тврди. Но има неки који би хтели да другчије изведу него што је: као и сам Нил Попов у Историји Србија и Русија на стр. 99. што каже: да је Јаков наговаро Милоша да пређе у Срем, па и по други пут, да је нарочито опет из Срема враћо се, и звао га да пређе у Аустрију, но да му је Милош одговорио: 'Шта ћу ја да радим у Аустрији, кад би ја тамо отишо, душман би уватио моју жену, моју стару мајку, моје дете и продао би их у робство. Неможе се бежати од обште, несреће.' И тад каже да је отишо кући. Но то је гола измишљатина; Јаков како је прешао у Срем одма је узет под стражу и одводен у Ашању па у Фенек, и да је хтео није могао опет у Србију враћати се, а шта више да с Милошем говори и да га наговара да у Срем пређе, а друго никакове Јаков није имао ни нужде, ни потребе, да он као Попечитељ једног другог реда Војводу Милоша на прелазак склања.
**) Од ови војвода који су после пропасти у Србији заостали њи једанест, у Топчидеру 8. Августа 1814. год. подписале су се заједно с Милошем, на једну жалбу, коју су послали у Беч Проти Ненадовићу, да је Царевима достави. Види Мемоаре Протине на стр. 222, 223. A Нил Попов у својој Историји Србија и Русија на стр. 99. каже: 'А на Србској страни у Србији остао је један једини Војвода - Милош Обреновић.' А друге као да су све Војводе у Аустрију пребегле. Ово је крупна и хотимична неистина! Јербо оне су само војводе, Кнезови и Капетани као и прочи прост народ што је, пребегли у Аустрију, који су били близу Саве и Дунава, и такови је било у великој мањини. А из удаљенији места Србије сви су заостали, па су се у шуме и врлетна места у збегове скрили. Као што је тако и Милош учинио и у манастир Никоље у шуми у збег склонио се; почем чак из Рудничке нахије није могао стићи да до Саве дође, и да са својом породицом у Аустрију пређе, као што је намераво, почем су Турци Савску и Дунавску обалу заузели, и бегању Срба на пут стали.

[JASON]

Глас о пребегу Вожда Србског у Цесарију, кад се као муња по свој Србији у једанпут распростре, био је громовни удар за сав народ Србски, већи потрес није он осетиo ни после пропасти на Косову, и тешко ће се онако обштө народна не надна бура наћи у целој историји света. Реко би човек, да се све живо, а и само дрвље и камењe у стра, забуну, и јаук претворило. Па тако свуда по свима местима, војска остави своје Војсковође и поjури сваки својој кући да своју породицу спасава, да ји варвари не поробе и не побију. Који су били ближе Аустријске границе пребегну листом у Аустрију, а који су се налазили подаље побегну у збегове, и по сакривају се по густим шумама, каменим врлетима и пећинама. Затекше се Војводе у Делиграду, Вуица Вулићевић са 3.000 Срба, и испод Делиграда, и у Топољаку Антоније Пљакић, држали су се јуначки у обсади и после пребега Вожда и главара Србски јошт 40 дана; па кад узнаду за пропаст Србску. Вујица изиђе ноћу из свог шанца провуче се Рујишким потоком између сами Турака, да ни опазили нису, дође до по више Смедерева и Орашца к Дунаву, и готово са свим својим војницима пређе преко Дунава у Аустрију и дође у Панчево. А војвода Пљакић, зет Вождов, исте ноћи изађе из шанца у Топољаку и тако исто са свим његових војницима прокраде се између Турака, и оде у Карановац гди му је и кућа била, па тек доцније са неколико момака и са Жупским Војводом Милошем Сарановцем, који се нехтену на позив Милоша Турцима предати, провучу се и код великог Дубоког више Остружнице у Срем пређу. И тако се тим и последња храбра сјајна и светлећа Србска војена жишка угаси. И Срби који су се без пушака, топова, барута, олова, и без и какове ратне спреме у почетку устанка свог, са голим рукама противу силни угњетача дивљи Турака подигли, и своју земљу дичну Србију из четристотине петнесто-летног робства Турског сами ослободили, 7 камени Градова са 600 Градски и 130 пољски топова, са многом муницијом и другом ратном спремом, од Турака својом храброшћу отели, 40 шанчева јако утврђени у земљи поградили, многе уредбе и установе у земљи држављанске увели, и Србију до највеће славе слободе и сјаја подигли. Сад све то, морадоше навалом многобројни Турака скупљени из три части света Турске Царевине, Европе, Азије и Африке, одолети; и са највеће своје славе коју су је кроз десетогодишње ратовање и проливање своје племените Србске крви задобили; у понор пропасти низвргнути! — Гди све изгубе, и у првобитно рајетинско робство дођу!

[JASON]

Јован Хаџић - Страданије Србско године 1813.

Од Босне се Турска војска силна љута диже,
Сабља сјева, пушка пуца, чета чету стиже,
A Дрина се плачем гуши, Мачва тежко дише,
Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише.
                                        Облак се вије
                                        Сунце се крије
                                        Србији.

С Делигpaдa, Неготина, и Кладова тутњи,
A Морава предаје се горке судбе слутњи;
Већ и Петки јављају се силна грома гласи,
Београду ударају грозна рока часи.
                                        Сузе, ах! лије,
                                        и прси бије
                                        Србија.

Срб Србина довикује, к'обрани позива,
Диже гласе до небеса, и Бога презива;
Руса виче и нариче, сињи пуца камен,
Али Москве више нема, сву прoгута пламен.
                                        Помоћи није,
                                        Жалост ах! није
                                        Србија.

Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи,
Десна рука клонула му, Турчин већма с' јежи.
Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило,
Устава се провалила, бурја продре силно.
                                        Jaук се чује,
                                        Враг ланце кује
                                        Србији.

Залуд Вила са планина биљем Ђора диже,
Притиснута кад Србија веће слабо дише;
Нит' се грудма устављају громовни ударци;
Ђорђе броди преко Саве, и дјеца и старци.
                                        Главе кад није
                                        Ни срдца није
                                        Србији.

Остављена скорбна мајка неутјешна гледи,
Преко Савским Царским Србма плачевно бесједи:
Примите ми у загрље моју дјецу драгу,
'Љебом, вином и љубавју дижите им снагу.
                                        Брат вам се вије
                                        Нек срдце бије
                                        Србину.*)

А! хоће ли Божје око Срба озарити,
Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити,
Љубвом, слогом и јуначством крст и образ бјелит',
и кроз силне ове муке вјечном славом свјетлит'?
                                        Где срдце бије,
                                        Ту с' свјетлост вије
                                        Србији.

*) О Боже! Дал је тад било у Граници Срба, и код Срба свести? да бар они својој страдајућој браћи, бар у колико је могуће тугу и невољу олакшавају. — Ваљда ји је било? А и, свести ? - Јер по већој части били су како војени тако и цивилни по Граници чиновници Срби!! Но 1847-8 год. пребегавшим из Аустрије Србима у Србију. Сваки Србин, Србину је, братац био; братски са је угостијо, и за Србе крвцу лио!

[JASON]

Кад тако Турци као што је више речено, заузму сву Савску и Дунавску обалу и пођу села палити, народ харати и робити, Прота Матија Ненадовић који је у Ваљевској Посавиии међу народом заостао био, види ту грозоту гди се димови од Шабца и Београда свуд според Саве као облаци до небеса дижу, а пламенови од горећи кућа до облака у висину вију, топови и пушке на све стране пуцају и стра у срце Срба уливају. Прота стане мислити шта да ради? Па смисли; да своје душмане и крвопије за милост моли. Напише писмо на Везира Босанског Дерен-дели Али-Пашу и Хаџи-Бега свога старог пријатеља, у ком ји у име народа моли, заклиње и преклиње, да престану од јарости, да не пале, робе, а не затиру народ, јер народ ће се сав разбећи и разселити. Па шта ће онда Цару пуста земља, кад народ затру и растерају. А народ ће се предати Цару, који само жели мира. Нађе неког старца Јакова из Паљуа, и силом га са угрожењем живота натера да носи писмо у Турски логор, и таково му преда, у једног дугачког прута процепу углављено, те Везиру Али-Паши однесе. Идући Турцима старац трипута је на колена од страа падо, докле до Везира недође и не преда писмо. Турци кад писмо прочитају обуставе харање и палење; а Јакова невредима одпусте. И одатле низа Саву спусти се Везир с војском к Београду. Одавде Ваљевци оду Турцима на Врачар, те се предаду, приме Муселиме и Кадију и одведу у Ваљево. И сотим се од Колубаре до Дрине мир учини, и Турски судови и кнезови поставе.
По том Прота Ненадовић пређе и он у Срем, састане се са пребеглим Србским Главарима и Вождом који су сви под стражом били у Фенеку, па пошто се са истима договори, као слободан, у првој половини Декемвра крене се за Беч гди у исти 15. Декемвра приспје. У Бечу остане, гди је по договору Војвода код Царева радио, да би се што Србском народу помогло, које је он својих уметним радом доста знатне користи за Србски народ учинио.

[JASON]

Кад се Ваљевска нахија Турцима преда, одма томе посљедује и Кнез Београдске нахије Аксентије Миладиновић, који се са народом нахије Београдске и Кнезом Аврамом Лукићем Турцима преда, гди Турци поставе своје Турске власти и у Београдској нахији. И онда одатле велики Везир изашље свога Делибашу Али-Агу Серчесму придавши му Кнеза Аксентија и Лукића који са 2.000 Делија оду кроз народ, те су га предавали докле и у Рудничку нахију недођу, и ту позову на предају све Србске Војводе и Војводу Милоша Обреновића са обећањем да им ништа неће чинити. Милош са његовим момком Димитријем изиђе пред Серчесму и пред његове ноге положе оружје. Но овај им само одузме сабље, а проче оружје код њи остави. Затим дође Војвода Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић те се и они Серчесми на веру предаду, а и сво окружије Рудничко покори се Турцима; тако и из Ужичке нахије дођу Кнезови и Војводе те се Серчесми предаду. Сад Дели-Баша Серчесма најименује Милоша Кнезом његове Рудничке нахије узме га узасе, и оде у Чачак гди ту и Пожешку нахију на предају склони, но Војвода Хаџи-Продан једва се на молбу народа и Муселима Чачанског, Латиф-Аге, зета и љубимца Сераскера Рушид-Паше, преда. Кога Латиф-Ага једва дочека и под своју заштиту као пријатељ његов одма узме, па и сву Хаџи-Проданову породицу у Трнавски Манастир смести, и заклони, да ји нико узнемиривати несме. Па одатле Арап-Ага Серчесма кад му се те нахије по испредају, пође са Кнез Аксентијем и Милошем преко Крагујевачке нахије која се упливом Милоша и Кнеза Аксентија и она преда, и одатле оду у Београд. Тад Дели-Баша Серчесма, код заступника великог Везира који је из Београда по позиву отишо, код Сулејман-Паше који је одма за Београдског Везира постављен, Милоша Обреновића, за учињене његове за Турску услуге у предавању народа под власт Турску, препоручи. Те га Сулејман-Паша лепо прими, и за показану верну и свесрдно вршећу службу у предавању народа Србског Турцима; назове 'посинком', поклони му сребром оковане и позлаћене пиштоље, и ата; и учини га Баш-Кнезом Рудничке нахије, изда му бурунтију да га сваки као Царевог верног служитеља има слушати.
После тога даде му устмено нека особена тајна поверљива наставлења, која су ишла у корист Турака, па га пошље те оде у Рудничку нахију међ народ, да такова врши, да Кнезује и да Цара верно служи! - А код себе у Београду задржи Београдског кнеза Аксентија Миладиновића као ћефила и већила свију други у даљенији Кнезова. И тако се сав народ испредаје Турцима, и подпадне под старо њиово господство и тиранију. Свуд по народу испоставља Везир Сулејман-Паша Турске власти од Турака, а и Срба који су Турцима говили и вољу Турску вршити хтели.

[JASON]

Кара-Ђорђе у Аустрији од 21. Септемвра 1813. до 21. Септемвра 1814.

Како је Кара-Ђорђе на Аустријску земљу 21. Септемвра 1813. године ногом ступијо с намером да се са Генералом Црвенком споразуме за случај превоза Срба у Аустријску страну, за коју је цел по на говору Недобе и Митрополита Леонтија и прешао. Види да је преварен, почем одма под стражу буде стављен, без да је се са Генералом Црвенком и састао био. О ком прелазу Кара-Ђорђевом, Црвенка је у напред већ пре једног дана знао. И тако Земунски Генерал Црвенка, одма пошље свога Ађутанта те пита Кара-Ђорђа ког је Цара човек, и гди жели живити? Кара-Ђорђе одговори, да је свима је познато под чијом је се он заштитом са Србским народом до сад налазио, и да живити жели близу Фрушке горе. Но Црвенка потражи писмени одговор, гди живити жели у Аустрији или Русији? У одговору споменута буде Русија. Сад Аустријиски Генерал нареди, те Кара-Ђорђа одма под стражом одпрате у Манастир Фенек. А Кара-Ђорђеву породицу и Секретара Јанићија оставе под стражом у Земуну, и узму им све што су год имали, па и саме њиове ствари, и оне, које им је Руски Цар Александaр І. испоклањао, па и писма и преписке из Русије. Одузимајући од жене Кара-Ђорђеве Госпоје Јелене новце, хаљине накит и остале ствари; управитељ Земунске Полиције говорио је: 'Eто какво вам је понижење учинила Русија; а да сте се ви држали нашег Двора, не би се тако осрамотили.'
Међу тим посланик Кара-Ђорђев, ког је он још из Београда послао Цару Александру, стигне са писмама из главног Руског логора; но Црвенка недадне Кара-Ђорђу да на ова писма одговори. Но и Недоба је од Цара добио писмо, који му јавља, да ће се Цар почем је дозно за несрећу Срба која ји је снашла постарати, као и за све Србе прешавше у Аустрију да ји избави и у Русију пресели! Генерал Црвенка по том оде сам Кара-Ђорђу у Фенек, да би га он лично склонио да остане у Аустрији. Но и по трећи пут добије одговор да он жели живити у Русији. Тако исто и сви пребегли Србски главнији главари, по договору са Кара-Ђорђем најавили су да желе поћи у Русију да се тамо настане. После тога спроведу Кара-Ђорђа под стражом у Голубинце, заједно са Јаковом Ненадовићем, Младеном Миловановићем, Симом Марковићем и Луком Лазаревићем, где ту проведу једну недељу дана, а одатле 29. Октомвра преведу ји у Варадински Град. Гди Кара-Ђорђе са Младеном и Јаковом буде у горњем Граду у оној засебној - која и данас постоји - касарни затворен. А друге војводе као Сима Марковић, Лука Лазаревић, Павле Цукић, Јеврем J. Ненадовић, Илија Марковић и многи други буду у дојњем Граду по затварани, а Јанићије Димитријевић Ђурић буде у казамату затворен. У Граду Арадском затворене су биле војводе: Вуле Илић, Вујица Вулићевић, Јанко Поповић и Јован Стевановић, а проче Војводе биле су под стражом тамо гди је се ко затеко.
Аустријске власти нису боље поступале ни с другим Србима, чим су се они појавили на обали Аустријској, одма су им одузимали оружије, не остављајући им ни украсе, што је ишло уз оружије, ово, делили су између себе по гранички чиновници, по већој части Срби. Котроманац морали су одлежавати избегли Срби у простим лађама поред обале Савске; но како је било време кишно, лађе су се ове напуњавале воде, тако да су људи стајали до колена у води, а жене држале су на рукама своју децу да се не подаве. Негледајући на то нису хтели пуштати народ на обалу из ових лађа; много је људи и жена, а јошт више деце помрло од ладноће и мочари; но и мртво тело нису дали саранити, докле за свако нису наплатили по 6 форината. По издржању котроманца, Србима су дозвољавали насељавати се, али само подаље од границе: а многи немајући станишта, станили су се наравни под ведрим небом. Све ово принудило је већи део Срба да се врати натраг под Турску власт, - али су их Аустријанци и у томе с метали!