Српске буне

[JASON]

Глас о пребегу Вожда Србског у Цесарију, кад се као муња по свој Србији у једанпут распростре, био је громовни удар за сав народ Србски, већи потрес није он осетиo ни после пропасти на Косову, и тешко ће се онако обштө народна не надна бура наћи у целој историји света. Реко би човек, да се све живо, а и само дрвље и камењe у стра, забуну, и јаук претворило. Па тако свуда по свима местима, војска остави своје Војсковође и поjури сваки својој кући да своју породицу спасава, да ји варвари не поробе и не побију. Који су били ближе Аустријске границе пребегну листом у Аустрију, а који су се налазили подаље побегну у збегове, и по сакривају се по густим шумама, каменим врлетима и пећинама. Затекше се Војводе у Делиграду, Вуица Вулићевић са 3.000 Срба, и испод Делиграда, и у Топољаку Антоније Пљакић, држали су се јуначки у обсади и после пребега Вожда и главара Србски јошт 40 дана; па кад узнаду за пропаст Србску. Вујица изиђе ноћу из свог шанца провуче се Рујишким потоком између сами Турака, да ни опазили нису, дође до по више Смедерева и Орашца к Дунаву, и готово са свим својим војницима пређе преко Дунава у Аустрију и дође у Панчево. А војвода Пљакић, зет Вождов, исте ноћи изађе из шанца у Топољаку и тако исто са свим његових војницима прокраде се између Турака, и оде у Карановац гди му је и кућа била, па тек доцније са неколико момака и са Жупским Војводом Милошем Сарановцем, који се нехтену на позив Милоша Турцима предати, провучу се и код великог Дубоког више Остружнице у Срем пређу. И тако се тим и последња храбра сјајна и светлећа Србска војена жишка угаси. И Срби који су се без пушака, топова, барута, олова, и без и какове ратне спреме у почетку устанка свог, са голим рукама противу силни угњетача дивљи Турака подигли, и своју земљу дичну Србију из четристотине петнесто-летног робства Турског сами ослободили, 7 камени Градова са 600 Градски и 130 пољски топова, са многом муницијом и другом ратном спремом, од Турака својом храброшћу отели, 40 шанчева јако утврђени у земљи поградили, многе уредбе и установе у земљи држављанске увели, и Србију до највеће славе слободе и сјаја подигли. Сад све то, морадоше навалом многобројни Турака скупљени из три части света Турске Царевине, Европе, Азије и Африке, одолети; и са највеће своје славе коју су је кроз десетогодишње ратовање и проливање своје племените Србске крви задобили; у понор пропасти низвргнути! — Гди све изгубе, и у првобитно рајетинско робство дођу!

[JASON]

Јован Хаџић - Страданије Србско године 1813.

Од Босне се Турска војска силна љута диже,
Сабља сјева, пушка пуца, чета чету стиже,
A Дрина се плачем гуши, Мачва тежко дише,
Јадар са њом и Поцерје и Шабац уздише.
                                        Облак се вије
                                        Сунце се крије
                                        Србији.

С Делигpaдa, Неготина, и Кладова тутњи,
A Морава предаје се горке судбе слутњи;
Већ и Петки јављају се силна грома гласи,
Београду ударају грозна рока часи.
                                        Сузе, ах! лије,
                                        и прси бије
                                        Србија.

Срб Србина довикује, к'обрани позива,
Диже гласе до небеса, и Бога презива;
Руса виче и нариче, сињи пуца камен,
Али Москве више нема, сву прoгута пламен.
                                        Помоћи није,
                                        Жалост ах! није
                                        Србија.

Болан Ђорђе у Тополи у постељи лежи,
Десна рука клонула му, Турчин већма с' јежи.
Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило,
Устава се провалила, бурја продре силно.
                                        Jaук се чује,
                                        Враг ланце кује
                                        Србији.

Залуд Вила са планина биљем Ђора диже,
Притиснута кад Србија веће слабо дише;
Нит' се грудма устављају громовни ударци;
Ђорђе броди преко Саве, и дјеца и старци.
                                        Главе кад није
                                        Ни срдца није
                                        Србији.

Остављена скорбна мајка неутјешна гледи,
Преко Савским Царским Србма плачевно бесједи:
Примите ми у загрље моју дјецу драгу,
'Љебом, вином и љубавју дижите им снагу.
                                        Брат вам се вије
                                        Нек срдце бије
                                        Србину.*)

А! хоће ли Божје око Срба озарити,
Хоће ли се кадгод сунце опет нам родити,
Љубвом, слогом и јуначством крст и образ бјелит',
и кроз силне ове муке вјечном славом свјетлит'?
                                        Где срдце бије,
                                        Ту с' свјетлост вије
                                        Србији.

*) О Боже! Дал је тад било у Граници Срба, и код Срба свести? да бар они својој страдајућој браћи, бар у колико је могуће тугу и невољу олакшавају. — Ваљда ји је било? А и, свести ? - Јер по већој части били су како војени тако и цивилни по Граници чиновници Срби!! Но 1847-8 год. пребегавшим из Аустрије Србима у Србију. Сваки Србин, Србину је, братац био; братски са је угостијо, и за Србе крвцу лио!

[JASON]

Кад тако Турци као што је више речено, заузму сву Савску и Дунавску обалу и пођу села палити, народ харати и робити, Прота Матија Ненадовић који је у Ваљевској Посавиии међу народом заостао био, види ту грозоту гди се димови од Шабца и Београда свуд според Саве као облаци до небеса дижу, а пламенови од горећи кућа до облака у висину вију, топови и пушке на све стране пуцају и стра у срце Срба уливају. Прота стане мислити шта да ради? Па смисли; да своје душмане и крвопије за милост моли. Напише писмо на Везира Босанског Дерен-дели Али-Пашу и Хаџи-Бега свога старог пријатеља, у ком ји у име народа моли, заклиње и преклиње, да престану од јарости, да не пале, робе, а не затиру народ, јер народ ће се сав разбећи и разселити. Па шта ће онда Цару пуста земља, кад народ затру и растерају. А народ ће се предати Цару, који само жели мира. Нађе неког старца Јакова из Паљуа, и силом га са угрожењем живота натера да носи писмо у Турски логор, и таково му преда, у једног дугачког прута процепу углављено, те Везиру Али-Паши однесе. Идући Турцима старац трипута је на колена од страа падо, докле до Везира недође и не преда писмо. Турци кад писмо прочитају обуставе харање и палење; а Јакова невредима одпусте. И одатле низа Саву спусти се Везир с војском к Београду. Одавде Ваљевци оду Турцима на Врачар, те се предаду, приме Муселиме и Кадију и одведу у Ваљево. И сотим се од Колубаре до Дрине мир учини, и Турски судови и кнезови поставе.
По том Прота Ненадовић пређе и он у Срем, састане се са пребеглим Србским Главарима и Вождом који су сви под стражом били у Фенеку, па пошто се са истима договори, као слободан, у првој половини Декемвра крене се за Беч гди у исти 15. Декемвра приспје. У Бечу остане, гди је по договору Војвода код Царева радио, да би се што Србском народу помогло, које је он својих уметним радом доста знатне користи за Србски народ учинио.

[JASON]

Кад се Ваљевска нахија Турцима преда, одма томе посљедује и Кнез Београдске нахије Аксентије Миладиновић, који се са народом нахије Београдске и Кнезом Аврамом Лукићем Турцима преда, гди Турци поставе своје Турске власти и у Београдској нахији. И онда одатле велики Везир изашље свога Делибашу Али-Агу Серчесму придавши му Кнеза Аксентија и Лукића који са 2.000 Делија оду кроз народ, те су га предавали докле и у Рудничку нахију недођу, и ту позову на предају све Србске Војводе и Војводу Милоша Обреновића са обећањем да им ништа неће чинити. Милош са његовим момком Димитријем изиђе пред Серчесму и пред његове ноге положе оружје. Но овај им само одузме сабље, а проче оружје код њи остави. Затим дође Војвода Лазар Мутап, Арсеније Ломо и Милић Дринчић те се и они Серчесми на веру предаду, а и сво окружије Рудничко покори се Турцима; тако и из Ужичке нахије дођу Кнезови и Војводе те се Серчесми предаду. Сад Дели-Баша Серчесма најименује Милоша Кнезом његове Рудничке нахије узме га узасе, и оде у Чачак гди ту и Пожешку нахију на предају склони, но Војвода Хаџи-Продан једва се на молбу народа и Муселима Чачанског, Латиф-Аге, зета и љубимца Сераскера Рушид-Паше, преда. Кога Латиф-Ага једва дочека и под своју заштиту као пријатељ његов одма узме, па и сву Хаџи-Проданову породицу у Трнавски Манастир смести, и заклони, да ји нико узнемиривати несме. Па одатле Арап-Ага Серчесма кад му се те нахије по испредају, пође са Кнез Аксентијем и Милошем преко Крагујевачке нахије која се упливом Милоша и Кнеза Аксентија и она преда, и одатле оду у Београд. Тад Дели-Баша Серчесма, код заступника великог Везира који је из Београда по позиву отишо, код Сулејман-Паше који је одма за Београдског Везира постављен, Милоша Обреновића, за учињене његове за Турску услуге у предавању народа под власт Турску, препоручи. Те га Сулејман-Паша лепо прими, и за показану верну и свесрдно вршећу службу у предавању народа Србског Турцима; назове 'посинком', поклони му сребром оковане и позлаћене пиштоље, и ата; и учини га Баш-Кнезом Рудничке нахије, изда му бурунтију да га сваки као Царевог верног служитеља има слушати.
После тога даде му устмено нека особена тајна поверљива наставлења, која су ишла у корист Турака, па га пошље те оде у Рудничку нахију међ народ, да такова врши, да Кнезује и да Цара верно служи! - А код себе у Београду задржи Београдског кнеза Аксентија Миладиновића као ћефила и већила свију други у даљенији Кнезова. И тако се сав народ испредаје Турцима, и подпадне под старо њиово господство и тиранију. Свуд по народу испоставља Везир Сулејман-Паша Турске власти од Турака, а и Срба који су Турцима говили и вољу Турску вршити хтели.

[JASON]

Кара-Ђорђе у Аустрији од 21. Септемвра 1813. до 21. Септемвра 1814.

Како је Кара-Ђорђе на Аустријску земљу 21. Септемвра 1813. године ногом ступијо с намером да се са Генералом Црвенком споразуме за случај превоза Срба у Аустријску страну, за коју је цел по на говору Недобе и Митрополита Леонтија и прешао. Види да је преварен, почем одма под стражу буде стављен, без да је се са Генералом Црвенком и састао био. О ком прелазу Кара-Ђорђевом, Црвенка је у напред већ пре једног дана знао. И тако Земунски Генерал Црвенка, одма пошље свога Ађутанта те пита Кара-Ђорђа ког је Цара човек, и гди жели живити? Кара-Ђорђе одговори, да је свима је познато под чијом је се он заштитом са Србским народом до сад налазио, и да живити жели близу Фрушке горе. Но Црвенка потражи писмени одговор, гди живити жели у Аустрији или Русији? У одговору споменута буде Русија. Сад Аустријиски Генерал нареди, те Кара-Ђорђа одма под стражом одпрате у Манастир Фенек. А Кара-Ђорђеву породицу и Секретара Јанићија оставе под стражом у Земуну, и узму им све што су год имали, па и саме њиове ствари, и оне, које им је Руски Цар Александaр І. испоклањао, па и писма и преписке из Русије. Одузимајући од жене Кара-Ђорђеве Госпоје Јелене новце, хаљине накит и остале ствари; управитељ Земунске Полиције говорио је: 'Eто какво вам је понижење учинила Русија; а да сте се ви држали нашег Двора, не би се тако осрамотили.'
Међу тим посланик Кара-Ђорђев, ког је он још из Београда послао Цару Александру, стигне са писмама из главног Руског логора; но Црвенка недадне Кара-Ђорђу да на ова писма одговори. Но и Недоба је од Цара добио писмо, који му јавља, да ће се Цар почем је дозно за несрећу Срба која ји је снашла постарати, као и за све Србе прешавше у Аустрију да ји избави и у Русију пресели! Генерал Црвенка по том оде сам Кара-Ђорђу у Фенек, да би га он лично склонио да остане у Аустрији. Но и по трећи пут добије одговор да он жели живити у Русији. Тако исто и сви пребегли Србски главнији главари, по договору са Кара-Ђорђем најавили су да желе поћи у Русију да се тамо настане. После тога спроведу Кара-Ђорђа под стражом у Голубинце, заједно са Јаковом Ненадовићем, Младеном Миловановићем, Симом Марковићем и Луком Лазаревићем, где ту проведу једну недељу дана, а одатле 29. Октомвра преведу ји у Варадински Град. Гди Кара-Ђорђе са Младеном и Јаковом буде у горњем Граду у оној засебној - која и данас постоји - касарни затворен. А друге војводе као Сима Марковић, Лука Лазаревић, Павле Цукић, Јеврем J. Ненадовић, Илија Марковић и многи други буду у дојњем Граду по затварани, а Јанићије Димитријевић Ђурић буде у казамату затворен. У Граду Арадском затворене су биле војводе: Вуле Илић, Вујица Вулићевић, Јанко Поповић и Јован Стевановић, а проче Војводе биле су под стражом тамо гди је се ко затеко.
Аустријске власти нису боље поступале ни с другим Србима, чим су се они појавили на обали Аустријској, одма су им одузимали оружије, не остављајући им ни украсе, што је ишло уз оружије, ово, делили су између себе по гранички чиновници, по већој части Срби. Котроманац морали су одлежавати избегли Срби у простим лађама поред обале Савске; но како је било време кишно, лађе су се ове напуњавале воде, тако да су људи стајали до колена у води, а жене држале су на рукама своју децу да се не подаве. Негледајући на то нису хтели пуштати народ на обалу из ових лађа; много је људи и жена, а јошт више деце помрло од ладноће и мочари; но и мртво тело нису дали саранити, докле за свако нису наплатили по 6 форината. По издржању котроманца, Србима су дозвољавали насељавати се, али само подаље од границе: а многи немајући станишта, станили су се наравни под ведрим небом. Све ово принудило је већи део Срба да се врати натраг под Турску власт, - али су их Аустријанци и у томе с метали!

[JASON]

Међу тим Кара-Ђорђе и друге Војводе пошљу, 10. Декемвра Архимандрита Филиповића у главни Руски логор, који је онда био на Рајни, с молбом, да се преселе у Русију. 22. Декемвра 1813. год. би објављено Србским Војводама, да ће ји преместити у Штајерску. Тада Кара-Ђорђе опет пошље 3. Јануара 1814. године новог посланика у Руски логор Максима Јакшића, с молбом онаком какву је и пре послао био. А 7. Јануара Кара-Ђорђа и његовог старијег сина Алексија пошљу Аустријанци у Грац под стражом, која је имала пуне пушке. Гди 22. и. м. стигну у Грац. Младена Миловановића преведу у Брук на Мури; Јакова Ненадовића у Цили, Симу Марковића у Марбург, Луку Лазаревића у Еденбург, Секретара Јанићија Димитријевића у Петаву; Павла Матејића у Леобен, Митрополита Леонтија у Целовац (Клагенфурт), а остале, у друге вароши и Градове. Губернатор Штајерске, Кнез Xохенцолерн, више је пута шиљао Кара-Ђорђу свога Ађутанта, с понудом, да се подпише на верност дому Аустријиском, и да остане да живи у Аустрији, а за награду добиће 'титулу Књаза', а у случају, ако Аустријанци освоје Србију, Босну и Херцеговину нега ће поставити за Владаоца ти земаља под покровителством Аустрије. Али Кара-Ђорђе је увек одговаро, да неће. На последку Xохенцолерн позове Кара-Ђорђа својој кући, па између многи други разговора, упита га: 'Каквом је Цару веран?' Кара-Ђорђе, покаже руком на Руски орден на прсима, па одговори: 'Чији знак на себи носим, томе и верујем, и остаћу тврд у томе докле год будем жив, а ако не би био веран њему, онда ни другоме веран бити не могу.' Хохенцолерн одговори Кара-Ђорђу: 'Кошуља је ближе телу, него горња аљина, а Аустрија је ближе Србији, него ли Русија, а Руси неће никада владати Србијом!' Кара-Ђорђе није променио свога одговора. Тад кад види Хохенцолерн љутито му рекне 'кајаћеш се!' и од тог времена, увек је према Кара-Ђорђу био ладан.
У том времену већ су Савезници освојили Париз, и у Беч скупе се владаоци и отворе Европски Конгрес, гди је се решавало питање за умирење народа. Овом Конгресу обратили су се били и Срби, и сви како у Србији заоставше, тако и у Аустрију пребегавше Србске старешине, и сам Вожд Кара-Ђорђе. Још 8. Декемвра месеца 1813. год. послали су свога Посланика Проту Матију Ненадовића, коме су дали обширно и Генерално овлашћење да код Дворова ради, да Цареви у милостиве се и настану код Турске Порте, да Султан опрости Србскому народу, да га до корена не сатире, и да милостивије са Србима управља. И да Цар Александер, пребегши у Аустрију Србски народ и Србске Војводе под своју заштиту узме.
За прво, тешка је сугласност Дворски Конгреслија била. - А за друго Цар Александер І. заузме се код Двора Аустријског, гди Гроф Неселроде у месецу Марту 1814. год. извести Кара-Ђорђа да му је наклоњен Руски Господар. Јунија месеца добије Кара-Ђорђе писмени извештај и од Максима Јакшића, свога Посланика к Цару Александру одправљеног, који му то исто јавља. Јула месеца, Аустријска влада попушта све Војводе и проче Србе, које је у притвору држала, и дозволи им да у Русију ићи могу. Којим дозвољено буде те дођу и у Новисад, и oнде гди су им породице биле, али ипак праћен је био властима сваки корак њиов. - А и Кара-Ђорђе из Граца сиђе доле својој породици, и оде у Карловце Митрополиту Стратимировићу, одакле мислио је да се искраде и у Србију пређе, да наново устанак противу Турака подигне; но због јаке Аустријски власти позорности неиспадне му за руком. И у том Руски посланик код Бечког Двора Гроф Штакелберг пошље Кара-Ђорђу и његовим Војводама Руске пасоше; а у месецу Августу и новце за путни трошак. Гди 17. Септемвра Кара-Ђорђе са његовом породицом, његове Војводе, и многи други Срби, крену се на пут преко Темишвара и кроз Ердељ испраћени буду, оставивши све своје имање и новац у рукама Аустријски чиновника. Гди у Руску Варош Бесарабске области Хотин 26. Октомвра 1814. год. дођу. Ту се сместе и од Цара Александра I. добију сви пристојно издржање, које су таково уживали докле је се год који, у Русији налазијо. Кара-Ђорђе је од Руског цара добиво годишње на своје издржање по 1.000 дуката цесарски, Младен и Јаков по 500 цесарски а проче Војводе, који по 400 који 300 цесарски па на мање, годишње добијали су.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Тужно стање Срба у Србији за време борављења Кара-Ђорђева у Аустрији од 21. Септемвра 1813. до 21. Септемвра 1814.

Докле је се Кара-Ђорђе у Аустрији са многим пребегшим Bojводама који су по разним местима и Градовима Царевине Аустријиске разсејани, и одвојено један од другога у притвору налазио, и пропаст народа Србског оплакиво; дотле Турци пошто им је се народ Србски са заоставшим у Србији Војводама и осталим народним старешинама на милост и не милост предаво, сву земљу заузму, и по Србији Муселиме, Кадије и проче Турске власти изпостављају. Па у то време, кад им се народ предаво, као и неку благост спрема народу Србском и старешинама показивали су; но мало доцније, кад се у земљи уреде, утврде, и сву власт над народом у своје руке снажно узму, и од после половине 1814. године стану над народом и бив. старешинама, по урођеној нарави њиовој најжешће тиранствовати, Србе убијати, и сећи, женску чељад по дивљој навики њиовој одводити, и злостављати. Од народа стану отимати: коње, оружје, новац, одело, накит, волове, овце, и све друго што је и најмању вредност имало, морао им је Србин, ако је хтео, да му на рамени жива глава остане, најгорем гољи Турчину, ал Царевом сину дати. Моро ји је Србин ранити, појити, и сваки им рад радити, и робску угодност чинити, без икакове наплате; наплата је Србину довољна била та, ако је Србину његов, или његове породице живот поштеђен био. Угрожени Срби, том Турском дивљом тираниом, многи, а по већој части бивше Србске старешине за владе Кара-Ђорђеве несмедну збегове оставити, и на позив Србски предавши се кнезова, Турцима поверитисе, и предати; него су, како по једини, тако и у четицама оружани по шумама и гудурама лутали, крили и с народом договарали се шта да раде; дал сви опет наново да листом на Турке устану, па или да стресу јарам тиранства или да сви изгину. Па и ако су Турци од народа што је се одузети могло, све до голе душе одузели, и у лико га опасали, али омиљено Србима кроз десетогодишње ратовање у њиовој самосталости ношено оружије, нису могли Турци од народа покупити, јер су Срби таково све које куд, и по самих клaдaмa и дупљама по сакривали; а имали су у срцу свом наду, да се опет противу Турака подигну, и пропалу своју слободу пошто по то извојују. Имали су тврду надежду да ће омиљени њин Вожд Кара-Ђорђе међу њи опет доћи, за слободу ји противу Турака у рат на ново повести, и слободу им коју су имали извојевати. И тако морао је рат Срба противу Туракама раније ил доцније опет бити.
Па како Аустријски Император Франц І. по молби Руског цара Александра I., све Србске Војводе и Кара-Ђорђа затвора ослободи. Кара-Ђорђе тад смисли, да се опет тајно у Србију међу народ Србски врати, па наново за слободу Срба да се бори, па или да се ига Турског Срби ослободе, или да једанпут сви изгину. И тако, из Градца у Штајерској, дође у Карловце Митрополиту Стратимировићу, под видом као у гости; али имао је другу намеру, да одатле ако и како узмогне избегне у Србију међу своју браћу. Но од бодри очију Аустријски Власти, које су га свуд пратиле, и на сваки његов корак, стопу, и сењку пазиле. Небуде му могуће да се искраде, и у Србију врати; гди га одма одатле преко Ердеља у Русију испрате. О његовом из Градца ослобођењу силаску у Карловце, и смеру да дође у Србију, пуко је глас и у Србији, и стала су се разлеђавати, залеђена Србска срца, и шапутајући очекивали су га тужни Срби, као озебо сунца; и с нестрплењем, тајанствено изгледали су на долазак његов као на Спаситељев, но све напразно би не може од Аргусови очију, и Цербера чувајући га, измаћи!
Отуда је се управо и зажего устанак Војводе Хаџи-Продана, и плануо 21-га Септемвра месеца баш у тај дан кад је пр. 1813. год. Србија пропала, и кад је Кара-Ђорђе на путу за у Русију кроз Ердељ испраћиван био.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

История найважній догађая у Сербiи одъ год. 1489. до 1/20. Септ. 1815. списана одъ Павла Јоаноновића, списателя.

Предговоръ

Шта є у прошаста времена было и догађалосе, и за срећно управлянѣ прошасты времена догађає предъ очима имати, и непредаватисе руководству слепогъ случая, или непостояной срећи у обятія несмысленно бацатисе, изъ Исторiє найболѣ се научити можемо; єръ она насъ упознає са догађаима, кои су се одъ неколико хиляда година у свету догађали и променама коє су међу людма бывале. Свакій є онай човекъ срећніи, кои читаюћи Исторію са таковыма догађаима и промѣнама упoзнaсе, и с' ньима као са примѣри себө свагда и у свакомъ случаю исправля. Исторiя не само што описує такове догађає, нрави, животъ, и дѣла, понаособиты славны и добродѣтелны мужева; но и саме народе са славнымъ свойствама и пороцы, и разне обычає  народа предъ очи ставля.
У Исторіи као у огледалу стои, како є гдикои незаслужанъ, недостойне груди своє, златомъ, кадифомъ, и другимъ драгоцѣннымъ знацыма китіо, другій пакъ добаръ, правъ, заслужанъ, чистъ срцемъ, и разуманъ, убієнъ или у тежки оковы уморенъ быо. Она такођеръ показує постанакъ велики и пространны Царства, Кралѣвства, Княжества и други маньи Правленія; средства и начине, чрезъ коя су растила и цветала, а по томъ мало помало падала, и найпосле са свимъ затрласе (као што є царство Сербско, Грчко и пр.). Она учи мало по мало такове повѣсти запамтити, и отуда правила обхожденя и живлѣня вадити; дає способь право судити и разсуждавати о човеческимъ дѣлыма, и чувствовати што є лепо и добро; на кратко Исторія є преизредна учительица, коя са туђи примѣри поучава добро добрымъ слѣдовати, а зло злымъ избѣгавати.
Исторiя као єдно вѣрованя достойно казыванѣ, найважніи догађая, промѣна на свету, знаменты людій, разумны дѣйства, сваке причине, союза , раздора, величине и паданя, мора истиннита и безпристрастно списана быти, изъ когъ узрока Исторioписацъ мора се истинне и правде, као две найглавніє у Исторіи ствари придржавати. Будући да є о догађаима или рату Кара Ђорђа у Сербіи, много и често и учена струка людій, и самы простака говорила, а и данасъ непрестанно говори, и єданъ другомъ како є слушао или нешто о тыма догађаима читао, преповеда; и будући да є тежко и невозможно такове догађає слушаюћи изъ преповѣдкій, запамтити зато самь я и одважіосе списати Исторію тіи догађая, али не у цѣлой нѣной обширности, (премда су гдигди у кньигама нашима поменути догађаи, одъ наши списателя, понешто онисани и на светъ издани) но само найважніе и паметодостойніє догађае мало обширніє, и то истиннито и право описати, и оне кое самь я покупіо придодати, и различныма читательима нашима уколико є могућно удовлетворити. (Къ болѣмъ разумеваню ове Исторiє, принеће ползу и Штатистическо Описаніє Сербіє: такођеръ ново изпословано Землѣопсианіє.)
Будући да є у Исторiи свакій догађай спрама другогъ или причина, или слѣдство, єданъ извире изъ другога, єданъ другій изяснява; зато самь я описаніе бывши догађая у Сербій укратко iоштъ одъ год. 1439. и започео, за коє мыслимъ и тврдо уфамсе да ме благонаклонни читательи осудити нећеду: а какавъ самь успѣхъ у овой могой намѣри учинio, оставлямъ нашимъ ученымъ людма, нека они пресуде, збогъ чега имена списателя, кои самь дѣла у момъ послу употребio, назначуємъ.
1. Забавнике одъ - Вука Стеф. год. 1827. и 1828.
2. Петъ Кньига Голубице у Бѣограду.
3. Allgemeine Weltgeschichte von Siegfried Becher, Wien 1842.
4. Животъ Кара Ђорђа одъ Светића у Бѣограду 1846.
5. Лѣтописи Серб. часть 6. час. 7. год. 1826. час. 8 и час. 11 год. 1827 и час. 12 год. 1828. У Пешти.
6. Сербіє Плачевно Пакипорабощеніє год. 1813. у Липиску.
7. Ausfüsrliche Darstellung des Feldzuges in Nußland im Jahre 1812. Von Eugen Labaum, Kapitain in königl. Korps sc. des Prinzen Eugen, vorinaligen Vicekönigs sc. Pefth 1815.
8. Napoleons Krieg gegen Rußland 1812. von Liebenstein. Frankfurt am M. 1819.
9. Исторія Милутиновића год. 1837. У Лацйцыгу.
Кромѣ наведены списателя, я самь по казываню старых людій, кои су се по войнама Сербскимъ онда на'одили, и крозъ онай ратъ воєвали, више догађая по различнымъ краєвыма Сербіє догодившисе, описаны; къ тому писама, диплома, различных свидѣтелства Вожда Ђорђа, Попечительски квита, нарочно Ивана Юговића 'Примѣчанія найважніи догађая у Сербіи' у рукопису при себи имао.Овакове самь догађає, бывши учитель у Смедереву (одъ 1842. м. Окт. до 1845. 20. Юлія) после опетъ бавећисе у Бѣограду (до 18. Януар. 1846.) саслушавао и на артію ставляо. При саслушаваню да небы у басне и неистинна измышленя упао, чувао самь се свагда и избѣгавао неизвѣстне бесѣде и пуке просте гласове, єръ такови историческимъ предмѣтыма остати немогу. Остала пакъ као писма, дипломе, свидѣтелства, квите, опетъ у Сербіи одъ людій подобыяо самь; а Примѣчанія Юговићева нашао самь кодъ сыновца нѣгова, и све као чисте и праве изворе при писаню Исторiє ове употребio caмь.

у Новомъ Саду 1-гa Окт. 1847.                                      Списатель.