Српске буне

[JASON]

Содржанѣ.

 1. Станѣ Сербіє и нѣны жителя одъ паденія Смедерева и Серба у Сербіи живећи са свимъ подъ туђе иго; или одъ год. 1459. до 1804 мес. Феvр.
 2. Буна Серба противъ удручителя (даія), Верховный Старешина Ђорђе Петровићь, война са Турцы, установленіє Совѣта и освоєніє Смедерева; или одъ 1804. до половине мec. Ноемв. 1805.  
 3. Верховный Старешина Ђорђе Петровићь одъ 1804. до 1813. 20. Септ.
 4. Война Серба са Турцы, завоєваніє Бѣограда, союзъ са Русси и примиренѣ измеђъ Турака и Серба учинѣно, или одъ 1805. до свршетка 1807.
 5. Уставъ (конштитуціа) преносъ Сената у Бѣоградъ примиреніє на неопредѣлено време учинѣно; или одъ почетка Новемб. 1807. до 1809.
 6. Несрећна война Серба са Турцы, бѣгство Родофінікина, Недобе, Митрополита Леонтія, неки грађана и членова Сената год. 1809.
 7. Приключенія год. 1810.
 8. Устроєніє Сената, война, преговори мира измеђъ Русса и Турака одъ 1810. до мес. Юнія 1812. - Миленко Стойковићь
 9. Заключеніє мира Русса са Турцы, договори Серба са Турцы, одлазакъ Вожда, Недобе и Леонтія, опетъ паденіє Сербіє одъ 1812. до 20. септ. 1813
10. Владѣніє Серба чрезъ прошавши 10 год.  
11. Животъ Ивана Юговића (или Јована Савића).

[JASON]

1. Станѣ Сербіє и нѣны жителя одъ паденія Смедерева и Серба у Сербіи живећи са свимъ подъ туђе иго; или одъ год. 1459. до 1804 мес. Феvруарia.

Пре него што се у читанѣ важны догађая упустимо, нуждно намъ є знати, какво є  станѣ Сербіє и нѣны жителя Серба было, пре него што се буна 1804. год. започела.
Одкадъ Турцы год. 1459. Сербіомъ овладаше и достоинство се владѣтельско у Сербіи са свимъ укиде; одъ то доба Сербія постаде ужасно разореніє; нѣни предѣли постадоше страшнымъ пустолинама; монастири, цркве, коє су прадѣдови и дѣдови Серба смиренно и са страхопочитаніємъ, изъ превелике своє побожности подизали, преокренушece у развалине; свете олтаре невѣрницы осквернише и обезсветише; Сербіє  жительи постадоше поданицы или сужницы невѣрника, кои су іи свакомъ свомъ самовольству и мученю немилостиво излагали, тукли, убіяли, секли, гонили, робили, палили. — Серби одъ насилія и мачева турски бѣгали су и крылисе по горама, шумама, брдыма, пећинама и развалинама; многи су опетъ бегали у Сремъ и Маџарску, нарочито год. 1521 - 1526. Но и тамо іи та иста судба постигне: Турцы крвопіє наставе те исте 1526. год. своя опустошения и разоренія, продру у Славонію и 1529. дођу до самогъ престолнoгъ града Австріє Беча, одъ кога узбієни вратeсе крозъ Славонію и многе Сербе у робство одведу. Год. 1541. опетъ ударе на Маџарску и многе градове покоре а 1562. освоє и Банатъ Темишварскiй и Сербө тамо побію и растераю. Год. 1690. изведе Патріархъ Сербскій Арсеній Чарноевићь 37.000 Сербски племена и насели мѣста у Маџарской око Будима. Год. 1716. Турцы пређу Саву и на Сремъ нападну и поробе, многе Сербе немилостиво мачу предаду и побію, у намѣренію освоити Варадинъ; но Кнезъ Евгеніє побіє іи, и те исте године обседне Бѣоградъ, а 1718. са горньіомъ часћу Сербіє освои га, по тому завлада Ужицомъ и Нишемъ, коє градове Туркомъ опетъ врати. Тада Патріархъ Пећскій Арсеній ІV. Іоанновићь са некомъ часћу отмѣній Серба побѣгне подъ покровителство Австрійско. Год. 1739. отму Турцы Бѣоградъ са Сербіомъ одъ Австріанаца и 1765. год. Грцы Сербску Патріаршію у Пећій укину, но год. 1789. опетъ Австріанцы подъ управомъ Генерала Лаудона Бѣоградомъ завоюю.
Завоєвавши тако Бѣоградомъ Австріанцы, дођу у Сербію и заведу Сербскій Фрайкоръ подъ Обрштеромъ Вулетомъ Miялѣвићемъ. Многи Серби у овомъ Фрайкору буду поставлѣни за капетане, међъ кои є быо найзнатніи Коча, родом изъ Левча села Панѣвца. Онъ утече одъ Турака пре у Банатъ, одкудъ на годину дана предъ што ћеду Австріанцы завладати Сербіомъ, пређе опетъ у Сербію и побуни Сербе противъ Турака; зато се у Сербіи и данасъ онай ратъ 'Кочинъ ратъ' зове. Выше Пореча чувао є онъ Дунавъ са неколико стотина свои Фрайкора, а кадъ Турцы продру у Банатъ, онда га на томъ мѣсту обколе, и после найжесточieгъ боя жива у руке са 60 Фрайкора добыю, и све іи прама Оршави на колѣ понатичу, остали пакъ сви на боишту остану. И будући да су многи Серби узъ овай ратъ кодъ Австріанаца и самъ Ђорђе (о коєму повѣсть слѣдує) у служби воєной были: зато при заключенію мира Шиставскогъ год. 1790. кромѣ што уговорено буде, да Австріанцы Бѣоградъ са цѣломъ Сербіомъ Туркомъ врате, и то се дода: да Турцы Сербе кои су са Австріанцы противъ ньи воєвали неукораваю, нити што узнемирую, изъ когъ узрока и за тврђу уговора, да се Яничари, удручительи Серба, у Сербію невраћаю.

[JASON]

По чемъ се миръ утврди, Бекиръ Паша пошавши да прими градове одъ Австріанаца, кадъ у Нишъ дође, позове све землѣдржателѣ (спаiє) по оной околини к' себи, и Ферманъ коимъ царъ Яничарима у Сербію вратитисе забранює, прочита. По тому са воинствомъ оде и прiими одъ Австріанаца градове и одржи у Сербій правый опроштай. Многи Серби не само да на миру остану, него гдикой и Кнезови народньи постану (Као Алекса Ненадовићь изъ села Бранковине и многи други.)
Кадъ Пасванъ-Оглу у Видину, прикупивши себи Яничаре изъ Босне и Арнаутлука, противъ самога Султана устане, онда бяше у Бѣограду славный онай Везиръ Аџи-Мустафа-Паша, кои Сербе противъ Пасванъ-Огла и Яничара, кои су већъ єданпутъ у самый Бѣоградъ продрли были, подигне. Год. 1796. крене самъ Султанъ подъ управомъ капетанъ Паше силно Воинство на Пасванъ-Огла, коє онъ преваромъ разбіє. Истинна да одъ Цара одтргне чрезъ то, али му се опетъ после покори: зато га царъ постави Пашомъ Видинскимъ. При свемъ томъ настоio є Турскій Дворъ непрестанно да ослаби Пасванъ-Огла. Науми дакле изданымъ Ферманомъ Яничарима повратакъ у Сербію обезбѣдити, и са тымъ Яничаре одъ Пасванъ-Огла одцепити и силу му ослабити. Яничари враћаюћисе у Сербію поведу са собомъ двоиномъ коєкаквы приятеля, познаника, момака, готована, кои найпре мирно живише и многи се кодъ самога Паше додворише и службе подобiяше. Непрође година две ли, алъ Яничари погазе трактатъ и почну Сербима, кои су у воєной Австрійской служби были преговарати и пребацывати; што выше тако свирѣпствовати и насилія чинити, да народъ на Австріиску страну у контумаць нагне да бѣжи: зато єданъ одъ поглавиты Серба преда Генералкоманди у Земуну противъ Яничара тужбу, придодавши да се 20.000 душа спрема, да у контумаць пређе, на коє Генералкоманда пише Паши у Бѣоградъ, коє писмо Паша, кадъ призове Яничарскогъ господара Мулу и прочу господу, и прочита, онда се обећаю да унапредакъ насилія чинити нећею само да Царевима далѣ неявляю. Наскоро за тымъ некій Бегъ Новлянинъ дошлякъ, убіє у Шабцу Тамнавскогъ кнеза Ранка Лазаревића. Дознавши Алекса Ненадовићь, яви Мустафа Паши кои є Сербе особыто пазio и штедіо: зато одма и пошлѣ 600 Крџалія у Шабац, кои градъ окруже, но Бегъ Новлянинъ утече ноћу у Босну, а Крџаліє уђу сутра данъ у градъ и 36 Турака удаве и у Бѣоградъ врате се.
Године 1801. по налогу Султана оправи Аџи Мустафа-Паша сына свога Дервишъ Бега са воинствомъ противъ Пасванъ-Огла. У отсутствію нѣговомъ Яничари дигнусе на Мустафа-Пашу, и почемъ горньимъ градомъ у кои се онъ одъ ньи затворio бяше, овладаю, Мустафа-Пашу погубе. По тому Яничари огласившисе господарима све землѣдржателѣ, коє побію, коє растераю изъ Пашалука Бѣоградскогъ и ньи четворица Фочићь Мемедъ Ага, Кучукъ-Алія, Аганлiя и Мула Юсуфъ поглавице те буне назовусе даіє (удручительи) и савъ Бѣоградскiй Пашалукъ на четыри части измеђъ себе подѣле и онда Цару са прошеніемъ обрате се, да имъ се други Везиръ у Бѣоградъ пошлѣ єръ є Аџи Мустафа Паша неверникъ царевъ быо, зато да є и убієнъ.

[JASON]

Протерани одъ удручителя землѣдржцы нарочито Хасанъ-Бегъ и Мемедъ ага Конялія, неколико су пута Сербе на удручителѣ подизали и бунили. Они се договоре са Царскимъ Турцыма и одреде данъ у кои ћеду на удручителѣ устати, збогъ чега Конялія потайно преметне изъ Австріє у Сербію доста пра'а пушчаногъ и олова. Но Хасанъ Беговъ братъ почне пре уреченога дана у Пожаревцу буну, гди га  Яничари разбію, жива увате и убію, а Хасанъ Бегъ утече у Цариградъ, и тако се ньiова предузета намѣра осуєти.
Како се чує да су Мустафа-Пашу Яничари са света спремили, одма поврве сви безпосленицы, кривцы и безкућани изъ Босне и Арнаутлука у Бѣoградъ. Кнезови Сербски изгубе тада Власть у народу, удручительи постану землѣдржцы пограде гостилнице (Анове) и чардаке, и помећу своє надгледаче (Субаше) што више удручительи и ньiови тѣлохранительи (Кабадаiє) и надгледачи были су судіє, Сербима пресуђивали по својой вольи, Сербе гонили, били, убіяли, глобили, конѣ и оружіє и друго што имъ се допало отимали и найпосле жене и дѣвойке злоставили. Ова насилія, удрученя и неволя нагони и упути Сербе те на удручителѣ своє подигнусе: зато у почетку 1803. год. кнезъ Алекса Ненадовићь желећи извѣститисе, имали iоштъ кoгoдъ у Австріи одъ приверженика Хасанъ Бегови; и може ли се Сербима каквимъ годъ начиномъ пра' и олово изъ Австріє додавати; пошлѣ писмо на єдногъ свогъ приятеля у Земунъ; но то писмо на скели увати Газія надгледачъ и Мусъ аги Фочићу однесе.
У време владаня Мустафа Пашина редко су се гди айдуцы оглашавали, али садъ одъ насилія и удрученія Яничарскогъ десета се часть народа поайдучи, осимъ тога многи су одъ Турака зазирали и крылисе по шумама и селима, и кодъ свои приятеля и познаника. Кнезови и остали поглавари народньи тайно тужилисусе изгнанымъ землѣдржцыма, но ови имъ одговоре, да се сами Цару туже. И кадъ тако удручительи и ньiови чиновницы одъ дана на данъ Сербе све више и више удручивати почну, онда се у некомъ монастыру састане неколико Сербски кнезова и у име цѣлогъ народа тужбу цару саставе, и напишу, и землѣдржцыма є предаду. Землѣдржцы додавши тужби нешто одъ стране ньіове пошлю у Цариградъ и посредствомъ свои приятеля Султану є изъ доякошньи тужбій землѣдржаца безчовечный и скотскій поступакъ удручителя по Сербій, добро познатъ быо: зато кадъ му садашня тужба одъ Серба дође, разгнѣвисе гнѣвомъ на удручителѣ, и прати имъ преко Паше Бѣоградскогъ страшно укорителный и угрожатeлный Ферманъ, кои кадъ Паша удручительима найпре прочита, а после имъ преда, они онда разгледавши га на само, и сетившисе Алексина писма, измысле да є царъ наумio на ньи Сербе напустити; договоресе и по окружiяма заиђу и све Мустафа-Пашине люде и приятелѣ и проче знатиніє люде по народу год. 1804. мес. Феvруар. изсѣку.
Кнезъ Никола Грбовићь (изъ Мратишића) кадъ чує шта се ради, некудъ утече и сакрыєсе, а Аџи Рувимъ, Архимандритъ Боговаћкій, побѣгне у Бѣоградъ подъ покровителство Кучукъ-Аліи, но овай га пошлѣ Аганліи, кои га у кулу затворити, и после неколико дана на полѣ извести, и найпре тирянски измучити, и по томъ посећи даде.
Извѣстившисе народъ о томъ, прсне на све стране и почнесе крыти, будући су Турцы свакога онога кои имъ є на позывъ дошао, или су га дома затекли, секли; а оне кои су имъ поутицали нетражећи оставлялису и далѣ ишли, и друге докъ имъ измакли нису ватали и убіяли. Тако хотећи и Ђорђа Петровића иначе Кара Ђорђа  названога, а познатога у народу трговца, ньима пакъ опаснога човека убити: пошлю неколико Турака у Тополу, но Ђорђе дочувши то, латисе са своима момцыма оружія, и почемъ неколико Яничара смакне проче у бѣгство обрати, отиснесе са момцыма у планину.

[JASON]

2. Буна Серба противъ удручителя (даія), Верховный Старешина Ђорђе Петровићь, война са Турцы, установленіє Совѣта и освоєніє Смедерева; или одъ 1804. до половине мес. Ноемв 1805. 

Незнаюћи Серби зашто іи Турцы тако немилостиво секу узбунесе, а Ђорђе Петровићь, Янко Катићь (изъ села Рогаче ) и Васа Чарапићь (изъ села Бѣлога Потока) састанусе са многима бѣгунцыма и прибравши себи айдуке, кои су по ятацыма были, почнусе договарати, и по окончаномъ договору отважесе юначки као люди мрети и замѣнити своє главе и покаяти свою браћу. Ова чета бѣгунаца и айдука у селу Сибницы запали у по дана гостилницу и побіє овде затекавшесе Турке и разграбивши имъ конѣ, одѣло и оружіє, узму са собомъ изъ Сибнице люде, кои су за оружіє были и оду далѣ народъ да буне, непрестанно палећи гостилнице и убіяюћи Турке. За неколико дана не само да се сва Шумадія узбуни, него кадъ се буна по свой Сербіи огласи; онда Миленко Стойковићь (родомъ изъ Кличевца) и Петарь Добрняцъ (изъ Добрнѣ) преко Мораве почну прикупляти бѣгунце и айдуке и са ньима ударати на оной страни на Турке по селыма; преко Кулубаре Яковъ Ненадовићь (братъ Кнеза Алексе изъ Добрнѣ) и нѣговъ сыновацъ Maеiя Прота са Грбовићемъ и другима бѣгунцыма опетъ одметалису народъ.
Видивши Турцы да се народъ узбунio, вратесе у Бѣоградъ, а непоубіяни надгледачи побѣгну одъ стра'а у Вароши. Фочићъ Мемедъ ага идући изъ Валѣва у Шабац, и мыслећи Тркића и Ніколу Чаркацію (два знатна трговца свинска) и неке iоштъ одъ кнезова побити; алъ кадъ се извѣсти да га на дубокомъ потоку чекаю айдуцы Валѣвски, онъ онда седне на лађу и одплови у Бѣоградъ. Саставшисе удручительи у Бѣограду, посовѣтовавшисе, пошлю са неколико стотина Турака Аганлію, кои идући кроз Окружіє Бѣоградско, прикупи себи јоштъ неколико стотина Серба, и тражећи Сербе нађе у селу Дрлупи. Ту се са Сербскимъ поглаварима о миру договарати почне; но Серби траюћемъ тако договараню са Турцы по селу тумараюћи потукусе, на коє поглавице Сербске одма растанусе са Аганліомъ и живо ударе на Турке, и изъ села истераю и распуде, и самогъ Аганлію ране. Аганлія онако ранѣнъ у селу Борку преноћи и оданде сутра данъ оде у Бѣоградъ, а Серби оду у Губерацъ одмећући и непрестанно скупляюћи народъ. По томъ изиђе Фочићь Мемедъ ага да мири Сербе, но кадъ и онъ ништа не учинни, онда Везиръ и удручительи Митрополіту Леонтію обећаю, што є годъ зажелити могао, да само ньовъ налогъ испуни. Онъ є истинна народу ишао и трудioce къ покорности привести га; но народъ знаюћи да су удручительи противницы Цареви, непослуша га, а онъ вратисе натрагъ. Видећи удручительи да су сва ньioвa нaпpeзaня и труди суєтни, што выше да се народъ ошлява, и да сили треба одпоръ дати: зато пошлю Кучукъ Алію са неколико стотина Турака, да иде крозъ Шумадію к Арнаутлуку и тамо купи воинство подъ плату, но онъ біюћиcе са Сербскимъ четама, єдва продре до Крагуєвца.
Будући да су се Серби подобро већъ са Турцы позавађали и одъ Турака одметнули, а безъ старешине, зато се побрину садъ себи старешину изабрати. Но будући да є свакій одъ себе одбіяо и старешинства се примити ние хтео, зато навале сви на Ђорђа Петровића; па и онъ изговараюћисе да є прекомерно строгъ, старешинства се као и други одрицати почне, али кадъ му сви єдногласно одговоре, да имъ є таковъ строгъ старешина и нужданъ, онъ се онда старешинства пріими и обнародує га по цѣлой Сербій.

[JASON]

3. Верховный Старешина Ђорђе Петровићь одъ 1804. до 1813. 20. Септ.

Серби у Сербіи подъ туђимъ игомъ три столѣтія и више стеняюћи, подигнусе подъ бодрымъ своимъ Войводомъ Ђорђемъ Петровићемъ године 1804. и ударе прво на Рудникъ и одма Варошъ запале и Турке коє потуку, коє у бѣгство обрате. Чувши ово Турцы по другимъ варошима побѣгну у градове, а Серби заиђу, и не само што по Шумадiи села поробе и у пепео обрате, и гдигодъ кога Турчина дочепаю уморе; него и Турке отуда по паланкама угнѣздившесе са свимъ искорене. По томъ ударе на Ягодину, но буду са великомъ штетомъ одбієни, али кадъ воинства мало више прикупе и по други путъ навале онда продру унутра, варошь запале, оплѣне и онако огорчени побію Турке готово до ноге. Кучукъ-Алія са неколико свои момака єдва бѣгствомъ се спасе.
Гушанцъ-Али извѣстившисе о буни Сербской подигнесе изъ Македоніє са 600 крџалія; и кадъ приспѣ на Сербску границу, многи му Турцы совѣтова'у, да се са Сербима, caєдини; но пошто на Мораву дође, Серби се прама нѣму и нѣговой помоћи ладни покажу. Кучукъ-Алія напротивъ побоисе и обећа му што є годъ на месецъ заискао и пошлѣ га у Бѣоградъ. Онъ прешавши Ягодину, премда є гдигди одъ Серба нападанъ быо и неколико коня и момака изгубіо; опетъ є у Бѣоградъ дошао. Но удручительи страшећи се горе одъ овога него одъ Серба, одреде му на полю Малый Врачаръ да пребыва.
Пре него што Яковъ окружіє Валѣвско подигне и пође к' Шабцу, Мусъ-ага поручи Али-Бегу Видаићу у Зворникъ, да имъ у помоћь дође. Овай скупи по Зворничкомъ Окружію неколико стотина Турака, и прешавши у Лозницу, узме неколико стотина Ядрана Серба, коє дошавши к' Валѣву одпусти натрагъ у Ядаръ, а онъ оде у Шабаць. Ту се састане са Мусъ-агомъ и кадъ дознаду да су Сербске чете дошле у Свилеуву и малый некій обкопъ оградиле; онда пошлю све свое служителѣ и осталу войску, да Сербе или оданде растераю, или потуку, или живе у руке добыю. Но Серби кадъ виде Турке дa нa ньи иду, изъ обкопа изиђу и уклонесе, а Турцы обкопъ заузму; за тымъ окруже Серби обкопъ и на Турке по мало пуцати, а непрестанно чете прикупляти почну. Потрошивши Турцы тако окружени у обкопу, што су у торбама имали, огладне и они и коньи имъ; Серби су - напротивъ непресѣчно убіяли люде и конѣ у обкопу. Поплашившисе Турцы почну Сербе дозывати и говорити ньима, да су дошли пытати іи изъ когъ су се узрока подигли, а не да се с' ньима туку. Серби на то обезбѣде одлазакъ Бошняцыма узa кoє и Бѣограђани нагну, алъ іи Серби изъ засѣда дочекаю и тако и растераю, да єданъ за другога нису знали и кои су живи остали, тіи су у Босну утекли. Чувши ово Лешньичани, Липничани, брже болѣ жеме и децу преко Дрине у Босну испрате, а они се натрагъ врате.
Серби су у почетку буне толико само пра'а пушчаногъ и олова имали, колико да се буна започне, али да продуже моралису тражити и єдно и друго: зато Яковъ пошлѣ сыновца свога Проту Маеiю у Земунъ, кои преко приятеля єдногъ са Стефаномъ Живковићемъ нађе у Мемедъ-аге копяліє много барута и олова приправлѣногъ. Овай садъ савъ пра' пушчаный Сербима поклони, само да се допуштенѣ изиште, да се изъ Земуна у Сербію пренесе. Тога се прiими Живковићь и о трошку Серба радити за допуштенѣ почне; а Проти даде за садъ пріятель тай неколико ока пра'а и олова на даръ и препоручи му Дели-Амета, кога Прота у Сербію преведе. Дели-Аметъ како у Сербію дође пише околнымъ Турцыма да Сербима помажу воєвати на удручителѣ, коє су Турцы и чинили, даюћи Сербима помало пра'а и олова. Серби су трпили недоскутицу и у новцу: изъ писма се у име цѣле Сербіє купіцыма земунскимъ писатогъ видити може, да су одъ ньй 50.000 грош. у заямъ искали. Яковъ подигне Шабачко окружіє на Шабац, побів се с' Турцы, запали Варошь и Турке у градъ побећи принуди; а Мачвани ударе на Лешньицу и управо уђу у Варошъ, но Лешньичани утврдившисе добро, дочекаю Мачване и многе побивши узбію іи натрагъ и станесе у Лешньицы. А Яковъ немогавши се граду одъ топова приближити, постарасе и добави преко приятеля єданъ топъ и почне на градъ пуцати.

[JASON]

Испрва протерани землѣдржцы поручивалису само Сербима, да продуже што су почели, да ће имъ они на то Фермане одъ Цара набавити; а садъ се башъ са Сербима саюзе и Фермане сами напишу, кои се свуда по Сербіи разашлю, а по збеговима попрекиваю, да свакій читати може. Такођеръ изъ Срема многи люди особыто бећари прибѣгну у Сербію, и започнесе крыюћи приносити изъ Австріє пра'а пушчаный олово, и оружіє. Чрезъ два три месеца о Сербскимъ пословыма различни гласови разносилисусе. Некій Ножинъ-ага изъ Бѣограда, башъ у то време оде у Босну, и чувши о тому вратисе и дође у Зворникъ са своимъ момцыма, и по Яньи и Бѣлини и по паланкама oнде сакупи 1500 Турака, и прешавши у Лешньницу, намысли оданде продрети у Бѣоградъ, и Сербе смести како бы іи пређе Шабчани и Бѣограђанн надвладали. Сербаля кромѣ неколико стотина айдука око Цера и кои се већа часть у Монастыру Чокешини налазила, ниє више было, зато науми ударити на Чокешину. Чувши то Ђорђе Ћурчія (изъ Босута у Срему) позове Якова у найвећой сметньи, башъ кадъ су се Турцы о предаи Шабца разговарати почели. Яковъ немогавши раздвaяти войску, остави сыновца свога Проту кодъ Шабца, а онъ оде само са неколико свои момака, к' Ђорђу: Ђорђе знаюћи да Турака има много, каже Якову кадъ види да є безъ войске дошао, да є советніє уклонитисе; но Яковъ га непослуша, што више добро га зато укори и изобличи, на кое се Ћурчія нађе увређенъ и са своимъ момцыма узъ Церъ оде. Серба кои по одлазку Ћурчиномъ неостане выше одъ 200 неслушаюћи Якова нарочнө Недићи (два брата айдуцы изъ Валѣ. Окр.) на сусретъ Турцыма (ово се догодило на Лазареву субботу) изиђу и повaтавши бусіє бранилисусе до мрака, а кадъ предъ саму ноћь Турцыма стигне помоћь те онда ударе на полакъ изгинувше и изранивше се Сербе коима є веђъ и пра'а и олова нестало и после страшне сече, тученя, рваня, и чупаня изгину готово сви Серби, а Яковъ одма у почетку битке измакне. Чокешина остане незапалѣна, Турцы изгубе више одъ 1000 людій, остали вpaтeсе у Босну; a Ножинъ ага са 50 людій пређе у Ядаръ на преноћie, и сутра данъ окренесе узъ Ядаръ къ Сребрницы; но Сребрнички Паша бывши у пріятельству са Серби прати - момке, кои га дочекаю и побію на великій петакъ тако, да се крозъ Лозницу само са петъ людіи врати и преко Смрдана оде у Босну. Премда су на боишту кодъ Чокешине найхрабріи готово Сербски войницы попадали; опетъ зато Турцы разбієни буду и Шабацъ се Сербима преда. Яковъ постави Туркомъ у граду старешину єдногъ Турчина, такођеръ по скелама и окружаю Шабачкомъ, понамешта друге Сербске старешине. По тому на позывъ Црнога Ђорђа са нешто Войске и повуче топъ, оде на Врачаръ, гди су прочи Серби давно свой станъ поставили и шанцеве око Бѣограда поградили были.

[JASON]

Будући да се явный ратъ на границы Австріанаца садъ породи, зато сиђе Варадинскiй Генералъ Женей у Земунъ. На препоруку нѣгову око Ђурђева 22. Априла 1804. 30 до 40 Турака и Сербски готово сви поглавари у Земунъ, да се о миру ради дођу; но будући да су Серби томъ приликомъ искали, да имъ се удручительи, кои међу тымъ Сербе станившесе на Врачару ударе, живи у руке предаду: зато се договори прекину; старешине како Турске тако и Сербске вратесе натрагъ. Серби пошто добро утврде шанцеве и страже око Бѣограда, Ђорђе Црный узме неколико старешина и са Войскомъ пређе Мораву и обседне Пожаревацъ. Кадъ Турцы виде да Серби куће с топови обараю и пале, онда се петый данъ предаду и по уговору Сербима 50 кеса, неколико коня, сребрны ножева и други стварій даду, а Серби ньи испрате на лађама низъ Дунавъ. Одатле ударе на Смедерево. Смедеревцы Турцы поплашесе топова, давши Сербима нешто новаца и осталы дарова, учине примиріе, подъ тымъ уговоромъ, да се у окружія више нити мешаю, нити изилазе.
Кадъ Бѣоградскiй Паша яви у Цариградъ Султану, да су Серби противъ удручителя устали, онда се Асанъ-Бегъ, бывшіи тефтерџія у Сербiи и Вели-ефендія (бывши ћехая Мустафа Паше) и Ибраимъ ага Видаићь и десивши се у Цариграду Старовлашкій кнезъ Іованъ Рашковићь састану, и напишу писмо у име свію Сербски землѣдржаца на Асанъ-Бега и Вели-ефендію, као да бы они изходатайствовали кодъ Цара Сербомъ помоћь противъ удручителя, како бы землѣдржцы опетъ своя добра у Сербій добыли. Ово се писмо потайно подметне и дође у руке Великомъ везиру, на коє Везиръ призове Султанъ ћехаю Мемишъ-ефендію и заповеди му дозвати Асанъ-Бега и Вели-ефендію. Ови изишавши предъ Везира, стварь пространіє разложе и Iована Рашковића препоруче; нa кoє Турскій Дворъ пошлѣ Вели-ефендію са Ферманомъ на Босанскогъ Везира Бекиръ-Пашу да иде Сербима у помоћь противъ удручителя; а Асанъ-Бега пошлѣ са другимъ Ферманомъ на Нишъ да, све землѣдржце подъ управу Бекиръ-Паши пуномоћнику Царскомъ одправи; а Рашковића са трећимъ преко Каравлaшке у Австрію, да Сербима што одъ потребе буде набавля. И будући да су поменута двоица у Цариграду се изяснили, да су Турцы управительи надъ овымъ Сербскимъ четама: зато пишу одма изъ Цариграда Балоти Делибаши Мустафа-Пашиномъ, Бимбаши-Дели-Ахмету и iоштъ гдикоимъ Турцыма да ce ca Cepбима саюзе, а Янку Катићу и Васи Чарапићу и осталыма Сербскимъ поглаварима, да iи у друштво пріиме. Сербима су дакле были Турцы 1804 год. врло наклонѣни што више и сами су найпосле воєвали съ ньима на удручителѣ.
Бекиръ-Паша како прими пуномоћіє одъ Цара узме собомъ 4 Алай-Бега и скупи коє землѣдржаца, коє други Турака у Босни до 4600 войника и дође у Зворникъ. Оданде посредствомъ неколико свои Турака яви Сербима на Врачару, да имъ као пуномоћникъ Царевъ иде, да iи са Турцыма смири. Серби по писму Хаџи-Бега изъ Сребрнице одъ г. 1804. на старешине Сербске послатомъ; пошлю Милована Грбовића са неколико iоштъ Кнезова изъ окружія Бѣоградскогъ предъ Бекиръ-Пашу.

[JASON]

Премда се Ћурчія са Яковомъ кодъ Чокешине свадіо, али се опетъ после помиріо и с ньимъ на Пожаревацъ отишао; а кадъ се Пожаревац, предао Сербима, онда се са Яковомъ збогъ плѣна повторително посвађа и са свои момцы одъ нѣга одвои. Такођеръ на Црногъ Ђорђа кои му момка, што противъ наредбе пушку испразни, убіє, разсердисе, и са своимъ момцыма , кои су га Ћуртомъ звали, а ньи све скупа други люди Ћуртиновцыма, оде са Врачара и побуни Ядаръ и Paђевину и Турке преко Дрине претера. По тому све Яковлѣве люде растера по Мачви, и свое на мѣсто ньино старешинама постави, као и на Митровачкой скели што намѣсти свога брата lована, пакъ онда пређе преко Цера у Ядаръ 2. Юлія у вече запали Али-Бегове дворе у Шурицама и све онде десившесе Турке побіє. Сутра данъ пошлѣ левомъ страномъ Ядра Арамбашу Симу Сарића, изъ Цікота, са Петромъ баряктаремъ (изъ горнѣгъ Добрића) и неколико момака, а десномъ айдука старога Теодора - Бойновића на Лешньицу, Ћурчія пакъ са прочима момцыма оде у Рађевину на Крупань. Сима Сарићь подигне Ядране и дође у Тршићь на преноћіє, оданде пошлѣ момка у Лозницу, алъ є Лозница была већь пуста, Лозничани се разбегли. Пo тому оде у Лозницу и оцлѣнивши све, остави Мелентію, Игунана изъ Монастыра, Троноше, место Судie и Арамбашу Митра, и отишавши на Смрданъ, станисе на дну Ковиляче на єдномъ брегу, а после сиђе у Равань, а Бойновићь десномъ страномъ Ядра удари и претера Леншньичане преко Дрине, а Крупняни и сами утеку, пакъ и онъ станисе у шуми Ранитовачи на утоку Ядра у Дрину. Ћурчія подигнувши Рађевину и учинивши наредбу, скупи єданъ џелепъ говеда и отера у Митровицу на скелу и прода пакъ купи пра'а пушчаногъ и олова и дошавши у Ядаръ подѣли войсцы.
Међу тымъ скупи Бегъ и Мусъ-ага са Али-Бегомъ у Зворнику подоста воинства и ударе на Бойновића ноћу и освоє Ранитовачу. Одатле оду у Лозницу и станившисе у ньiой безъ икакова велика препятствия и борбе; изилазилису и села узъ Ядаръ палили и робили и гди су годъ кога Сербина уватили секлису и опетъ враћалисе у Лозницу. Како се ово чує, одма на заповѣсть Ђорђа и Якова, Милованъ Грбовићь, са неколико стотина людiй изъ Валѣвскогъ окружія, такођеръ и Попъ Лука Лазаревићь, братъ покойнога Кнеза Ранка изъ Свилеуве, изъ Шабачкогъ Окружия и Ћурчія са айдуцы коє є накупіо быо, к' Дрини оду. Но докъ су Серби скупилисе и приспѣли, Турцы су непрестанно узъ Ядаръ палили и робили. Текъ што се Серби скупе и договори се учини, алъ изненада на Преображенѣ уютру, чує се да су Турцы отишли у Шабаць: зато пође воинство низъ Поцерину предъ Турке, но Турцы у Шабцу конѣ су само одморили, пакъ поарали, попалили и изсѣкли кога су затекли и преко Дрине натрагъ отишли. Воинство дакле пође к Дрини и дође у Чокешину на преноћіє гди и Ћурчiинъ братъ Iованъ добѣгне са Митровачке скеле и гласъ му донесе, да га Яковлѣви люди убити спремаюсе.
Яковъ добывши згодну прилику, да се Ћурчій за пређашинѣ освети, обтужи га на Врачару кодъ Црнога Ђорђа и осталы поглавара; да є за новце Туркомъ Ядаръ и Мачву издао; да є онъ са Ћуртиновцы люде харао, и удручавао. На тужбу Якова Ћурчія као издайникъ, айдукъ и удручитель буде на смрть осуђенъ, и Якову се даде пуномоћіє да то у дѣйствіє приведе. Поведе дакле Яковъ нешто войске изъ Бѣоградскогъ окружія, и изиђе у Шабачко окружіє, и недираюћи Ћурчійна брата и по селыма Ћурчіине люде, дође у Ново-Село и одатле поручи Ћурчій да му договара ради дође. Ћурчія преноћивши у Чокешини удари преко Лешньице и оде с Грбовићемъ и прочомъ войскомъ у Турску Липницу и ону ноћь све попале, одатле сутра данъ оде у Лозницу гди такођеръ све остало попали, пакъ онда се измакну у Клубца и ту станисе по єдномъ брду, одкудъ Грбовићь оде у Тршићь на преноћіє, а Ћурчія се заноћи ондe и сутра данъ дође и онъ у Тршићь. Изъ Тршића oдe са Симомь (изъ Церовца), Петромъ и Ніколомъ (два рођена брата) у Ново-Село Якову на договоръ. Яковлѣвцы после обѣда кадъ Ђурчія подъ чадоромъ заспи, преваромъ му момка Симу заколю коє, кадъ опази другій момакъ, оде и пробуди га и яви му: Ћурчія на то выкне 'коня овамо дай,' но доцканъ буде, до коня се ниє доћи могло; зато счепа пушку пакъ преко стана бежи, а Яковлѣвцы га онако у бѣжаню сагоне у неку колибу и ту га убію. Исто тако убієна буду и она двоица изъ Баданѣ и братъ Ђорђевъ Iованъ на Митровачкой скели. Такођеръ побіє Яковъ по Шабачкомъ Окружію више одъ 30 Ћуртиноваца а прочи се разбѣгну и посакрываю, пакъ онда понамѣшта своє люде и за тым, вратисе са воинствомъ у Бѣоградъ,

[JASON]

Приближивши се пуномоћникъ Царскій Бекиръ-Паша к Бѣограду станисе кодъ Бѣлы вода неколико дана, а удручительи седну на лађу и побѣгну Дунавомъ у Адакале. По одлазку ньовомъ Гушанц-Али са Крџалiяма юриши у варошъ, и прикупивши зликовце, бећаре и бескућане, настави далѣ удручeнiя и свирѣпствoвaня. Бекиръ-Паша є почео добро дѣйствовати да миръ воспостави, но небывши доволно предосторожанъ падне у замке зликоваца, кои употребе средства домамити га у градъ. Онъ извѣстившисе о бѣгству удручителя, кренесе са воинством, и уђе уградъ, но са улазкомъ нѣговимъ и власть му се украти и престане, и чрезъ то и Сербска дѣла добыю другій изгледъ, єръ су дѣйствованя нѣгова одъ Гушанца зависила. Истинна да Бекиръ-Паша Сербима прогнанѣ удручителя саобшти, но Серби се с тымъ незадоволѣ него поишту іи или живе или мртве у руке да имъ се предаду: зато Бекиръ-Паша наложи Реџепу десевшемсе тада у Бѣoграду, те напише писмо Ибраиму управителю Адакалскому да удручителѣ Сербомъ по налогу Цареву изда. Овай написавши писмо, даде га Сербима а Серби пошлю Миленка Стойковића са писмомъ Ибраиму, овай кадъ оде и преда му писмо, а онъ му одговори: са момцыма у вече да дође. Миленко дакле како се смркне дође са момцыма и Ибраимъ му покаже пребывалиште удручителя, коє Миленко са момцыма окружи и сву четворицу побіє, главе имъ одсече и у Бѣоградъ однесе. С тымъ се тобоже оконча и миръ учини, и Дворъ Турскій пошлѣ другогъ Везира Сулейманъ-Пашу, а Ага-Асанъ Паша и Бекиръ–Паша спремесе да одлазе. При полазку Гушанцъ-Али и нѣгови привержиницы Бекиръ-Пашу затворе и смрћу му претити почну, ако имъ неплати што су оно лѣто воевали; и с тымъ примораю Сербе те за одкупъ живота Бекиръ-Пашина 200 кеса плате.
При учинѣномъ тако миру са Турцы Серби на концу 1804. године измеђъ себе немирни буду. Гдикой одъ старешина Сербски чезнећи за старешинствомъ выкалису на Кара-Ђорђа, нарочито кадъ су видили да старешинство честь, славу и богатство приноси, да земльомъ и народомъ управляти неможе. Свакій є желіо у свомъ окружію независимый господаръ да буде, изъ чега се међу ньима зависть, злоба и неслога породи. При свему тому незадовольившисе са убиствомъ улручителя, єръ видивши срећанъ напредакъ и познавши сладость свободе, изгубе простацы, а камоли Поглавари опетъ подъ ярамъ Турскій подпасти: зато се єдинодушно сагласе и месеца Августа 1804. пошлю Петра Новаковића Чардаклію, Проту Матію Ненадовића и Јована Протића у Петербург са прошеніємъ: 'да Руссiа посредствованѣмъ своимъ издѣйствує, да они Отоманской Порти одсѣкомъ плаћаю, а сами собомъ владаю.'