Српске буне

[JASON]

Ioштъ у почетку ове 1811. год. яви Главнокомандуюћій, Вожду и Совѣту, да ће єданъ полкъ Русске войске у Сербію послати, кои у Бѣограду да стои, и єдногъ Диломата; такођеръ опомене одъ стране Цара Александра Вожда и Совѣтъ, да шилѣ и Митрополита Леонтія, кога да приме; но они на то Главнокоммандуюћемъ неодговоре, него пређуте. Главнокомандуюћій у месецу Феvруару исте године пошлѣ Нейшлотскій Полкъ у Сербію, са коимъ опетъ Недоба у виду Дипломата и Митрополiтъ Леонтіє дође. Миленко, Добр'няцъ, и Велько, дошавши такођеръ у Бѣоградъ са Русси, упну се да Уредбу начинѣну покваре, Младена и Юговића изъ службе исключе и Верховногъ Вожда да ограниче; напротив, тога Яковъ постане задовольнымъ и ступи на опредѣлено себи мѣсто. Овай поступакъ Миленка и нѣговы приверженика даде поводъ, те се Верх. Вождъ са Миленкомъ у квартиру Коменданта Русскогъ Полка Балле у Бѣограду явно свади и за малымъ остане што га подъ стражу нестави. Изъ овогъ узрока Вождъ поднесе войводску Диплому Вельку и обдари га са неколико стотина дуката, са коимъ кадъ се Велько задовольи и на мѣсто му опредѣлено оде, Миленко пакъ и нѣговъ Секретаръ и Петаръ са наколико јоштъ свои слугу остану сами; и кадъ Верховный Вождъ дозна да Управитель Русскогъ полка нема подъ својомъ заштитомъ Миленка и Петра: онда обоицы и Миленку и Петру, са подписомъ своимъ и Сенатскимъ Діпломе Попечительске или Сенаторске пошлѣ, коє они онай истый данъ са писменымъ одговоромъ: 'да они у доякошньимъ своимъ службама остати желе', натрагъ врате; и будући да се чрезъ ово 11. точки Уредбе противни - покажу: зато имъ се одма другій данъ свакому пошлѣ пресуда одъ стране Сената, да се изъ отечества по истой точки изгнати имаю, лишеніємъ добара. Подъ стражомъ дакле дођу до Пореча и Кладова, одкуда кадъ све своє са Фамиліямa зaєдно узму, добра пакъ у притяжаніє брату свомъ, Миленко остави; онда одъ Серба и козака преко Дунава испраћени буду, а Митрополiтъ Леонтіє добыє опетъ Епархію Бѣоградску, и да небы у напредакъ опетъ интригирати могао, удали га Ceнатъ одъ Правления и у Крагоєвцу да столицу свою има одреди, гди є по томъ и седio. На мѣсто Миленка буде поставлѣнъ за Попечителя иностранны дѣла Милько Радонићь; на мѣсто Петра за Попечителя Правасудія Илія Марковићь; на мѣсто Доситея за Попечителя Просвѣштенія Иванъ Юговићь; на мѣсто Юговића за Статс-Секретара, Філліпъ Грујовићь.

[JASON]

Будући да є већъ и Юній мес. настао быо, и време се воєно кодъ Серба приближило было, зато Верховный Вождъ расположеніє са войводама учини и на све стране распише, да се воинство купи и войводе у приправности буду. Александеръ Русскій Імператоръ іоштъ око половине (г. 1811.) воинство противъ Француза у Польской скупляти є почео. У Валахій противъ Турака остави подъ командомъ Графа Каменскогъ на свима точкама одъ Црнога мора до Видина само 30.000 людій а остало войнство све у Польску противъ Француза одвуче.
Юлія 29. кренесе Верх. Вожд Ђорђе са своимъ воинствомъ и оде к' Делиграду. На Босанской страни Авг. 2. дигнусе Серби подъ управом Проте Maтiє по нередби Вожда противъ Сокола и заузму положеніє своє Мерчко и Рожань. Септ. 16. Зворнички Турцы ударе на Костайникъ, а Серби извѣстившисе о томъ 17. Септ. пре зоре пођу и оду у Крупань; но Турцы се 18. Септ. натрагъ у Зворникъ тргну. Окт. 5. извѣстесе Серби чрезъ уводе да се Везиръ Травничкій къ Спречи са Муниціомъ приближio a Окт. 8. да є скупіо 8000 войске и да є намѣріо, вручивши воинство подъ команду Сулейманъ Паше Скоплька, придруживши му јоштъ Али Пашића са нѣговимъ воинствомъ, скупа привести преко Дрине и улогорити га на Рађевому полю. Тай истый данъ почнусе Турцы спрамъ Сокола на скели превозити у станъ, се ондe полагати, а Серби се ставе у речено Рађево полѣ и ону ноћь ископаю шанаць за 2500 пѣшака и три топа на батеріє противъ неприятеля намѣсте. Одъ 9. Окт. чекали су Серби Турке до 12. Окт. а тай данъ чую да є неприятель за ньи дознао, и окренуо топове, и да намѣрава ударити на Баурићь. Серби одма покваре шанацъ и око полъ ноћи кренусе и освану кодъ Мерчкога 13. Окт. гди се соедине са резервомъ и предузму путь к' Баурићу. Угледавши Серби Турке предъ собомъ, помысле да ће на ньи ударити: зато пошлѣ Прoтa Maтiє авангарду, коя кадъ опази, да се Турцы спуштаю к' Валѣвскомъ окружаю, онда пођу све войводе и коняницы крозъ шуму Туркомъ на сусретъ, а Турцы оду брже и на Братачићу станесе. Серби положе свой станъ на єдномъ брдашцу у средъ села Остружня и два топа противъ непріятеля намѣсте. Видивши 14. Окт. Турцы Сербе спрамъ ньи улогорене, пограде тай данъ до полдне шанцеве а одъ полдне навале широмъ на станъ Сербскiй и изъ топова ватру давати почну. Серби опале такођеръ изъ топова, а войницы Сербски изъ гарaбиля на Турке. Шестъ са'атій траяла є битка и Серби уђу у шанацъ, и затворесе, и тако мѣсто побѣде одрже, а Турцы на мѣсту сраженія преноћіє учине. Ту остане Турака 73 и 224 ранѣны, одъ Серба єданъ и три ранѣна. 15. Окт. рано уютру заопуцаю Серби на ново изъ топова, люде и конѣ у Турскомъ шанцу убіяти; на коє Турцы дигнусе оданде и прешавши Ядаръ оду к' друму Валѣвскомъ. Прота Maтiя и Ефремъ Ненадовићь гонећи ове Турке, предъ саму ноћь стигну у Буковицу, гди су и Турцы на преноћіє стали. Ту дође Грбовићь и Тадићь са коняницы и воинство подъ управомъ Симе Марковића, и станисе у Буковицы. У зору 16. Окт. потегну Серби изъ топова и пушака на непріятеля пуцати; битка є траяла два са'ата, Турцы буду изъ стана избачени и пренуђени к' Соколу натрагъ бѣгати и подъ Рожнѣмъ заноћесе, гди іи Серби претисну изъ Мерчкога Шанца тако бити, да іи за брдо сагоне. На Буковицы погине 37 Турака а ранѣны было є 52, одъ Серба само двоица погину. Окт. 17. пре зоре кренусе Турцы одъ Рожня и оду на оцекъ Дрине (Сикирићь скелу) и ту се єдномъ углу стане. Одатле пођу къ Соколскомъ окружію и Баурићу, а Серби 18 Окт. кренусе са воинствомъ; са коняницы caєдинесе у Равной гори надъ Морникомъ, два са'ата одъ Баурића, гди противъ непріятеля стану и шанацъ ископаю. До 25 окт. на реченомъ мѣсту стоєћи Турцы своє войнство са 5000 людій подкрѣпе и тако воинство имъ се до 22.000 людій умножи. Окт. 26. пођу Турцы подъ управомъ Сулейманъ Паше низъ Дрину са свомъ својомъ силомъ и саме лађе страномъ Босанскомъ Дрине, повезу. Пре полдне истога дана и Главный управитель Милошъ Обреновићь у станъ Сербскій дође, а по тому и вѣсть стигне, да є неприятель пошао низъ Дрину. Серби крену све свое войнство и дошавши у Овчину и ту совдинившисе са воинствомъ главногъ управителя, и Турке тай данъ претеку. Окт. 28. ту на брду Овчини ставесе обе войске противъ Турака и битка се ужасна започне. Турцы са найвећомъ яросћу на Сербе ударе, а Серби имъ опетъ храбро одпоръ дава'у. Двадутъ су Турцы на Сербе на юришъ ударали, и двапутъ одъ Серба узбiєни были, трећій путъ кадъ юрдишу Турцы; онда іи Серби тако нападну, да пренуђени буду леђа обрнути. По томъ заокупе и Сербски коняницы до самога стана гонити и притесне іи к' самому оцеку Дрине, и са тымъ побѣду одрже. Турака колико є пало незнасе; а Серба є ранѣно и погинуло 100. За тымъ се у стреме онако на Турке при самому оцеку Дрине и до близу Новембра исчисте Турке на Дрини тако да се ни єданъ ниє видити дао.

[JASON]

Докъ су се Серби овако срећно на Дрини са Турцы борили, дотле Нишкій Везиръ сакупивши воинство, дође у почетку Окт. у Грамаду три са'ата далеко одъ Ниша и ту се са воинствомъ стани; Верховный Вождъ сузбивши срећно Албанезе на Делиграду, остави нуждно воинство у Делиграду ради обране, и са прочимъ се воинствомъ крене и дође у Алексинацъ 10. Окт. на преноћіє. Ту расположеніє учини тако, да у єданъ махъ и воинство подъ управомъ нѣговомъ одъ Делиграда, и одъ Банѣ подъ управомъ Младена са коимъ є Русскій баталіонъ саєдинѣнъ быо, удари на Везира. На Дунаву држао є Графъ Opуркъ союзъ и имаюћи Сербе у помоћи, бio сe са Турцы око Видина.
Кадъ Русси обсаде Рушчукъ и обколе ту Великогъ Везира заєдно са воинствомъ, онда Порта притеснѣна будући око Дунава ступи у преговоре мира са Руссіомъ. Градъ Ђурђево опредѣлисе; гди се пуномоћницы одъ стране Руссiє и Порте ради договора скупе, и о миру радити почну. Томъ приликомъ понуди Порта и Сербе посредствомъ Рушидъ Паше Нишкогъ, да и с' ньима миръ заключи Юнія мес. 1811. и то по свои прилицы наговоромъ Француза: 'Да ioй одсекомъ плаћаю; да своє внутреннѣ правленіє имаю за себе; да Верх. Вождь Бератомъ Царскимъ за Княза потврђенъ буде.' - Са тымъ су само Турцы мысли путъ Босанцемъ преко Сербіє отворити, да могу Царской войсцы противъ Русса у помоћь доћи; а после кадъ бы Турцы надъ Русси побѣду одржали, онда бы текъ видили Серби како бы Турцы с ньима поступили. Єръ несрећа є Руссіє свагда паденіє Сербіє, а паденіє Руссіє несрећа є Сербіє.
Верховный Вождъ пошлѣ тай Трактатъ у Влашку у главный квартиръ Главнокомандуюћемъ, єръ су неки одъ Серба, Прота Maтiя и други явили попре јоштъ Руссима за то; и добивши одговоръ, Рушидъ Паши одпише, да ће Серби пристати, како Цареви Турскiй и Русскій уговоре и миръ заключе. Међу тымъ Графъ Каменскій умре а Князъ Кутузовъ заступивши мѣсто нѣгово, настави войну и срећно пређе кодъ Рушчука Дунавъ, и удари изменада на Великогъ Везира и побієга тако, да 5000 Турака на мѣсту мртвы остане, а 1000 буде зароблѣно, кромѣ тога многе топове, барутъ, олово, баpяке шаторе, найпосле и кассу отму. (22. Юнія 1811.) Овымъ пораженіємъ Великогъ Везира склонѣна Порта, заиште конечный миръ одъ Руссіє.

[JASON]

Сербе є не єданпутъ, но више пута, као што смо и изъ повѣсти напредъ видили, Царъ Турскій понуђавао да се примире и одъ союза са Русси одступе, обирчући имъ пробытачна права дати, али Серби су свагда одбацывали. Богъ самъ зна, єсу ли ова намѣренія Порте искренна была! Французи бывши у Іллиріи и Далмаціи нудили су іи више пута, да имъ помоћь даду и темель ньiова дома осную; но выше Серба Великаша, бывши привержени Руссій, таково што, премда су и посланицы и писма Французима шиляна одъ стране Серба, опетъ нису допустили. Такођеръ и друге државе одвраћале су ій одъ союза истогъ, но напразно су сва средства употреблявана. По свой прилицы Французи својомъ политикомъ хтели су само то учинити, да сломію рогъ Русіє; а друге државе, да помире Сербе са Турцы. Истинна да су у оно доба Русси Турке здраво око Дунава притеснили были, али су такођеръ и Французи са много већомъ силомъ предуготовилисе да Руссе упропасте. Наполеонъ сакупивши више одъ 500.000 людіи пође у саму утробу Руссіє (1812 г.) Руссіи є тада велика нужда была са Турцы миръ имати. Она є Богъ зна како желила и єдва чекала да Порта одъ нѣ миръ заиште. У оваковымъ обстоятелствама приморана є была миръ са Турцы заключити, єръ є неприятель обштій са воинствомъ готово цѣле Европе на врати нѣни быо.
Ступивши тако Порта у преговоре мира са Руссіомъ воинства на свима странама поставесе у миръ; Верховный Вождъ вратисе са Младеномъ одъ Ниша и са старешинама Сенатскимъ, на скупштини изберу Юговића и с ньимъ іоштъ двоицу одъ Старешина и одправе іи 26. Декем. 1811. г. у Петербургъ к' Цару Александру са прошеніємъ: 'Да iи при заключенію мира са Турцы изъ вида неизгуби и по несрећи, да и како неизостави.' Цѣла зима 1811. и 1812 г. протече, а кадъ посланицы 15. Maiя 1812 год. натрагъ дођу у Бѣоградъ, онда врло поволянъ гласъ донесу: 'Да Царъ Александеръ неће Сербе безъ покровителства оставити, нити са Портомъ миръ пређе заключити, неголи Порта призна независимость Серба.' Такођеръ обдари посредствомъ овы посланика Вожда са єдномъ сабльомъ, єднимъ прстеномъ и бурмутицомъ. По тому найменує га Кавалѣромъ и удростой га Ордена Свете Анне I. степена, а членове Сената истымъ Орденомъ II. степена, почествує. По истеченію некогъ времена и Митрополіт Леонтіє преко Недобе, као и Вождь Орденъ добыє, у тому пролеће и лето 1812. год. прође и ништа се извѣстно о миру измеђъ Турака и Русса неможе дознати.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

9. Заключеніє мира Русса са Турцы, договори Серба са Турцы, одлазакъ Вожда, Недобе и Леонтія опетъ паденіє Сербіє одъ 1812. до 20. септ. 1813.

Наполеонъ 23. и 25. Юнія 1812. са цѣлымъ воинствомъ своимъ преко рѣке Нимна пређе и 28. у Вилну, градъ одъ Русса оставлѣни, дође. Руссія попре заповѣди Главнокомандуюћемъ Князу Кутузову, да миръ са Турцы заключи и што брже ради избавления отечества по'ити. Кутузовъ, видећи отечество своє у нужди, на брзу руку миръ у Букарешту 21. Maiя 1812. год. срећно учини, и предавши главну команду Адмиралу Чичагову отиде у Петербургъ. Турска по уговору овога мира уступи Руссіи Безарабію и полакъ Молдавіє. Чичаговъ по одлазку нѣговомъ примивши главну команду, учини договоръ са Митрополітомъ Црногорскимъ и Вождомъ како ћеду дѣйствовати противъ неприятеля Руссіє. Но будући да миръ заключеный између Порте и Руссіє наєданпутъ се у Сербіи огласи, Русско Правленіє изда, да се воинство изъ Валахіє и Молдавіє крене: зато Дипломатъ Русскій Недоба Вожду и Сенату осму точку*) Трактата Серба касаюћусе, прочита. Выдећи Серби како су іи Русси несрећно и безъ икакове надежде и помоћи оставили, у крайньiой нужди и очаянію отправе Депутате у Влашку Адмиралу Чичагову са молбомъ: 'Да имъ пре него што пође, каквугодъ помоћъ остави.' Чичаговъ имъ се у свему благонаклонъ покаже, али имъ никакове помоћи неостави.

*) Сообразно тому, что постановлено четвертою статьею предварителныхъ пунктовъ, хотя и нѣтъ никакого сомнѣнія, что Бластателная Порта по правиламъ своимъ употребитъ снисхожденіө и великодушіе противъ народа Сербскаго, какъ издревле подданаго сей Державѣ и дань ей платящаго однакожъ взирая на участіє, какоє Сербы принимали въ дѣйствіяхъ сей войны, признано за приличное постановить нарочныя условiя о ихъ безопасности. Въ слѣдствие чего Блистателная Порта ударуєтъ Сербамъ прощеніє и общую амнистію, и они никоимъ образомъ не могутъ бытъ обезпокоиваемы за прошедшiя ихъ дѣянія. Крѣпости, какія могли они построитъ по случаю войны въ земляхъ или обитаємыхъ, и коихъ тамъ совсѣмъ не было прежде, будутъ, такъ какъ оныя для будущаго времени безполезни, разрушены, и Блистателная Порта вступить во владѣніє по прежнему всѣми крѣпостями, паланками и другими укрѣпленными мѣстами всегда существующими, съ артиллерiею, вовными припасами и другими предметами и воєнными снадобьями, она тамъ учредитъ гарнизони по своєму благоусмотрѣнію. Но да бы сiи гарнизоны не дѣлали Сербамъ никакихъ притѣсненіи въ противность правъ подданымъ принадлеужащихъ; то Блистателная Порта, движимая чувствіємъ у милосердія, приметъ на сей конецъ съ народомъ Сербскимъ мѣры, нуждныя для безопасности. Она даруєтъ Сербамъ, по ихъ просбамъ, тѣ самыя выгоды, коими пользуются подданные ея островъ Архипелажскихъ и другихъ мѣстъ, и дастъ имъ возчувствовать дѣйствіє великодушія ея, предоставивъ имъ самымъ управленіє внутренныхъ дѣлъ ихъ, опредѣливъ мѣру ихъ податей, получая оныя изъ собственныхъ ихъ рукъ, и она распорядить на конецъ всѣми сими предметами обще съ народомъ Сербскимъ.

[JASON]

По одлазку Русса изъ Валахіє и Молдавіє Серби сами себи оставлѣни, свашта су мыслили и разсуждавали, опоминюћисе, да су потоке крви пролили, докъ су Сербію одъ Турака очистили и градове задобыли, садъ пакъ по осмой точки Трактата Шанцеве пограничнө, да поруше, све градове са воєнымъ стварма Туркомъ предаду и себе у совршено поданство опетъ да даду. Такођеръ, да су толико пута Турска предложения мира одбацывали, никако за совѣтно и добро наћи немога'у, да себе Туркомъ вовере, єръ су многе Турке изсекли, многе крстили, буле ньове за себе вѣнчали, џаміє имъ порушили, свака зла и пакости одъ Турака имъ учинѣна троиномъ су Туркомъ враћали; добро знаюћи, да кадъ се предаду ни самъ Султанъ неће у станю быти предѣлъ, свирѣпости и тирянству Турака положити. Зато исте год. у саму єсень на народньiой скупштини у манастыру Враћевшницы посланицы одређени и у Цариградъ, да миръ одъ Султана измоле, послати буду.
Међу тымъ докъ Сербски посланицы на опредѣлено мѣсто дођу, Турцы наговоромъ Француза полiтiку свою преокрену: Великогъ Везира збаце и на мѣсто нѣга поставе бывшегъ у Нишу Рушидъ Пашу Великимъ Везіромъ, кои изъ Ниша пређе и Шумлу. Сербски посланицы дошавши у Цариградъ буду послати Рушидъ Паши у Шумлу, а овай имъ кадъ му дођу одговори: да одређеному на то Дипломату Челеби Ефендіи у Нишъ и подручной му комисіи иду.
Кадъ се посланицы врате у Нишъ, Сенатъ, и Вожда Ђорђа о оному шта Турцы мысле, говоре, и одговараю, извѣсте; онда Вождъ на свршетку Декемврія позове све войводе 1. Януар. 1813. на скупштину у Крагуєвацъ, те изберу посланике по другій путъ: Живка Пожеревачкогъ Кнеза, Илію Параћинскогъ кнеза, Евту Лозничкогъ Кнеза, и Гаврила Секретара Великогъ Суда, и прате у Нишъ къ Челеби Ефендіи, да нѣму и подручной му комисіи одъ стране Серба условия мира у слѣдуюћимъ точкама у кратко содржаваюћace поднесу:
1. Докле страже Сербске стоє, дoнде и границе Сербске да буду.
2. Кара Ђорђа Вожда да призна Порта за Княза и потврди своимъ Царскимъ Бератомъ.
3. Земальско правление Сербско своимъ Ферманомъ да утврде.
4. Обећаваюсе Серби высокой Порти вѣрни и поддани быти.
5. Еднога Царскога Мухасила са онолико Турака примити, колико садъ уговорено буде.
6. Данакъ годишный одсекомъ плаћати.
7. Помоћь Порти противъ неприятеля свагда давати и вѣрно воєвати.
8. Царске градове као Царево найвеће добро чувати и обдржавати.

[JASON]

Кадъ Сербски посланицы Януар. Мес. ова условія мира Турской Комисіи у Нишу поднесу, онда є комисія одъ ньи слѣдуюће захтевала :
Да се по уговору мира са Руссіомъ сви по Сербій пограђени шанцеви зароне; топови у градове да се свезу; Сербія и ситно оружіє да Туркомъ све преда; Турцы се опетъ у Сербію населе; Турско што є было да Серби врате као: куће, ливаде, башче, ньиве и пр.; напоследaкъ и Турска влада у Сербіи да буде.
Будући да ова захтеваня Турака, нису ни найманѣ сходна была предложенію Серба; зато Сербски посланицы вpaтeсe празни натрагъ, а Челеби Ефенди обећа предложеня Серба Порти поднети.
Турцы су се непрестанно крозъ то времо за войну приправляли, изъ когъ узрока и Турска комисия са границе премѣстисе у Софію; куда Серби будући имъ є Челеби Ефенди писао, повторително посланике пошлю. Посланицы саставивши сва своя пређашня захтеваня у 2. точке комисіи, при концу Maiя 1813. у Софій передаду:
Да имъ се ситно оружје неодузима; да се изгонѣни Турцы натрагъ у Сербію невраћаю, а у Бѣоградъ Мухасиля са одређенымъ броємъ воинства да примаю.
Но сви труди, напpeзaня и предложеня не само што суєтна буду, него напоследокъ яве Турцы Сербима, да намѣраваю противъ ньи неброєно воинство подићи. Са овымъ договаранѣмъ, види се да су Турцы само време протезали, докъ се болѣ спреме, и виде шта ће бити са Наполеономъ, кои се тада прогнанъ изъ Руссіє по Германiи и Прайской са Прайзи и Русси борio; и кои є непрестанно Турке подстрекавао да на Сербе ударе, и почемъ ньи к' покорности приведу, онда на сусѣдне Австріиске државе нападну; каковымъ бы начиномъ Австрія принуђена была воинство своє доле к' Дунаву и Сави повући и одъ Турака се бранити, и тако небы у станю была Руссима и Прайзима противъ нѣга помоћи давати. Тога се ради и єданъ чиновникъ Францускій Графъ Таксъ у стану Турскомъ при Великомъ Везиру на'одіо.
На противъ и Серби су се непрестанно за ратъ приправляли и рѣшившисе садъ са Турцы воєвати подигну 'Народну Свету Войну.' Верховный Вождь разашлѣ прокламаціє по Сербій у коима є позываюћи свакогъ Сербина за пушку способногъ на ову Свету Воину при самому готово заключенію овако говоріо: 'Я  се увѣрявамъ на усердiє Ваше, кое имате к' православной вѣри и отечеству и на храбрость Вашу, кою сте до данасъ показывали да труда поштедити нећете, и крви своє пролити, за любовь вѣре и отечества и потомства нашега', к' тому имаюћи добра мѣста и положенія, заповѣди іоштъ да се утврде и потребнымъ за войну стварма снабдѣду и то: починюћи одъ стране Влашко и Австрійске границе; градъ Кладово на Дунаву, Неготинъ градъ одъ стране Видина, къ Болгарiи по рѣцы Тімоку шанацъ главный Гургусовaцъ, Баня и Делиградъ к' Нишу; одъ Делигpaдa к' Новомъ Пазару по непроходимымъ онымъ горама, на нѣкимъ мѣстама потребни шанцеви, градъ Карановацъ; одъ Албаніе и Ерцеговине Златиборъ; противъ Босне по рѣцы Дрини, Лозница и Лѣшница, до града Шабца на рѣцы Сави границы Австріє, гди Бѣоградъ тврдиня на Сави и Дунаву; Смедерево градъ на Дунаву; островъ Поречъ главный шанацъ; Текiє на Дунаву противъ Адакале града.

[JASON]

На позывъ Верховнога Вожда Ђорђа сви Серби по'ите на избавленіє отечества и скуписе свега до 50.000 войника одъ кои на Делиграду подъ командомъ Младена 12.000 людій стаяло є, на Дрини управляо є кнезъ Сима Марковићъ са 10.000 людій; Велько у Крайни са 3.000 людій; Вождъ Ђорђе да стане опетъ у Ягодини са 5.000 людій. Напротивъ Турака є было 120.000, кои са три стране одъ Ниша на Баню и Делиградъ; одъ Босне на Лозницу и Лешницу; одъ Видина на Неготинъ, приправяѣни су были да ударе. Спремлѣни овако Турцы, науме найпре на Сербе ударити, и покорити іи, и почемъ ньи покоре, Бѣоградъ, Шабацъ, Смедерево, и проче по внутренности градове освоє, онда изъ Сербіє на Австріиску државу напасти. У почетку дакле Юнія Мес. са свомъ своiомъ силомъ на Сербе у три колоне са звѣрскомъ яростю нападну. Една колона одъ 20.000 людій подъ предводителствомъ Великогъ Везира Рушидъ Паше удари на Неготинъ; узъ Дунавъ на великій островъ навале опетъ на шайкама; друга колона начинивши ћупрію на Дрини пређе и обседне Леньицу; трећа пакъ колона и главна сила Турскогъ воинства на Делиградъ удари.
Премда є Турска сила спроћу Сербскогъ, воинства, iоштъ єданпутъ и више већа была; опетъ су ioй Серби храбро и са найвећимъ постоянствомъ одпоръ давали, и бранећи се до саме єсени држалисусе тако; да Турцы нису више одъ два шанца на Дрини и два града на Дунаву одъ Видина лежећа, освоити могли. На Дрини Сима Марковићь имаюћи подъ командомъ својомъ Милоша Обреновиһа, нехотећи ударитисe са Турцы да обрани Лозницу, него премѣстисе у другій шанаць у Поцерини, а Турцы подкопаю шанаць у Лешницы и принуде Янка Стойчевића войводу Поцерскогъ, те се са нѣму подчинѣни у шанцу 800 людій, ньима на вѣру преда. По томъ са свомъ силомъ ударе на Лозницу, но Петарь Молеръ заповѣдникъ у Лозницы бывши, нехотећи се на позыванѣ Туркомъ предати, протучесе крозъ Турке и срећно се са своима Ярданима одъ робства спасе. Кадъ тако Серби изгубе Лешньицу, и Лозницу, и кадъ Сима нареди войводу Милоша са 2000 пѣшака да чува Китогъ планину; онда Турцы низъ Дрину и низъ Саву ударе на Равань Сербскій обкопъ измеђъ Саве и Засавице. У обкопу є быо Сима Катићь прекодрински войвода, а после му дође у помоћь и Милошъ Обреновићь, Стоянъ Чупићь, и Матія Ненадовићь. Овде су се дакле противу све силе Турске одъ Босне са топовыма и кумбарама дошавше, са крайнымъ очаяніємъ борили. Турцы су непрестанно на юришъ ударали и често к' Сербскоме Шанцу тако се прикучивали, да су баряке одъ Серба, а Серби одъ ньи отимали, често пакъ приватаюћисе рукама, узъ шанац узпужати и унутра силомъ ући хтели: Борба є ова чрезъ 17 дана непрестанно траяла; и будући да су Серби, не одмараюћисе и неспаваюћи крозь то време непрестанно узъ шанацъ стаяти и са Турцы боритисе морали, што више недостане имъ пра'а пушчаногъ: зато после 17 дана оставе Туркомъ шанацъ, и на єданпутъ сви заєдно побѣгну низъ Саву к' главной Сербской войсцы, коя се на полю Шабачкомъ прикупила была.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Великій Везиръ удари на храброгъ оногъ войводу Велька, кои є Неготинъ са 3000 людій чувао. Онъ є са обычнымъ своимъ юначествомъ и постоянствомъ Неготинъ браніо 15 дана; но несрећомъ кадъ га Турскій топъ убіє и многи чиновницы изгину и изранесе; єръ є са 20.000 Турака реченый Везиръ напао быо, онда воинство остави Турком Неготинъ, и протучесе крозъ Турке и побѣгне преко планине к' Поречу. Почемъ завоює Великій Везиръ Неготиномъ, оде са половиномъ войске на Делиградъ , а половина са шайкама пође узъ Дунавъ и приближившисе къ Кладову, опали изъ топова; войвода Живко Константиновићь (Шльивићь) остави войску и побѣгне изъ града и тако Турцы подчину и Кладово подъ свою власть. Одавде пођу сувымъ и кадъ ноћу крозъ маглу, коя тада велика бяше, одъ Сербске стране извезу неколико шайкій Турака у Поречъ, онда сви воиницы Сербски бывши у Поречу, побѣгну на лађама у Банатъ, самъ Аџи Нікола са кнезомъ Кладовскимъ Крачуномъ и iоштъ 70 бећара у шанцу остане, и неимаюћи ране, обколѣни будући предадусе Реџепу са бећарима на вѣру. Рецепъ управитель Адакалскій Крачуна одпусти у Банатъ, бећаре као роблѣ задржи, а Аџи Ніколу посече. Тако дакле Турска войска дође на усће Мораве у Дунавъ и у Пожаревцу на Петки станисе; къ тому приспѣ єдна часть Турске войске одъ Делиграда и соєдиниcе са истомъ войскомъ у Пожаревцу.
Младенъ остави Вуицу са 3000 людій на Делиграду, а проче войнство узевши са собомъ дође и стависе на усће Мораве у Дунавъ противъ неприятелске войске; а воинство коє є кодъ Гургусовца и Банѣ было оде у помоћь к' Делиграду. Сва мѣста за обрану и положения на Морави была су у Сербскимъ рукама; планине Поречке одъ Дунава до Делиграда, коє су остале Туркомъ за леђи; одъ Дрине планину Китогъ, изъ коє су Турску силу изнуравати могли, и Шабац, градъ подъ воєномъ ногомъ ималису. Нису се дакле Серби оно цѣло лѣто одъ неприятеля страшити могли; а будући да є єсень приспѣла, што више кишовита была; и зима приближаваласе: зато Турцы подъ ведрымъ небомъ на чистымъ поляма и ладнымъ горама небы са Серби битку продужити могли, и ако бы продужили; то бы имъ свима Сербія вѣчитый гробъ была.
Крозъ цѣло време, докъ су се Серби на Неготину, Делиграду и Дрини са крайнымъ очаяніємъ за вѣру православну, и отечество борили и за свободу крвь проливали: Вождъ по пређашнѣмъ свомъ обычаю, ниє се по войскама на'одіо но непрестанно у Тополи. Єдномъ изиђе у Мачву, али се наскоро врати у Тополу опетъ гди се разболе и неко є време лежао; а Секретара свогъ Янићія Димитрієвића на мѣсто себе у войску шиляо, тада є Митрополiтъ Леонтіє огласіо быo дa є Вождъ умр'о. Духъ неустрашимости изгубio є Вождъ, разговоре пређашнѣ и намѣренія ниє имао, нити є више одважанъ и рѣшитeлaнъ быо; непрестано є у преписки и разговору са кумомъ своимъ Недобомъ быо. Са Сенатомъ ниє се више договарао, нити є Сенатъ шта онъ ради и намѣрава дознати могао, єръ Сенату ништа являо ниє; што више заповѣди да се сви Сенатори и Чиновницы други одъ дѣла народньи удале. Юговићу пакъ, кому є свагда наклонѣнъ особито быо, и тайне му сообштавао, да изъ отечества одлази строго наложи. Овай примивши налогъ ноћу измеђъ 26. и 27. Авг. 1813. пређе у Земунъ, а одатле дође у Cтару Паланку (Варошица Паланка лежи покрай Дунава у Бач. Коммітату прама Іллоку) къ своєму рођеному брату Мойсею Савићу бывшему Свештеннику реченнога мѣста.

[JASON]

Дошавши Младенъ са воинствомъ на Мораву и извѣстившисе о долазку Митрополітовомъ изъ Крагуєвца и о интригама нѣговымъ по Бѣограду; да бы га изъ Бѣограда удалити и путъ интригама прекратити и намѣру му осуєтити могао (єръ є стараосе непрестанно народъ подбунити, само да Вожда и Сенатъ остави и Туркомъ се опетъ покори) позове га к себи у станъ кодъ Мораве бывши. На ово узтумapace Леонтіє и почне као врагъ по плиткой води мутити, но срећомъ нѣговомъ дође Вождь изъ Тополе у Бѣоградъ и узме га са собомъ на кола и тако обоица оду у станъ воинству на Морави станившемсе. Овде є Леонтіє подпальивао и смештао такођеръ, будући є Вожда обмануо и већъ да остави народъ и отечество посредствомъ Вождова Секретара Янићія, приволео; да и друге знатніє войводе превари и воинство да бѣга побуни; тайно каже войводи Вулу Илићу, да како Турцы преко Мораве пређу, топове, танета, пра пушчаный и олово у воду побаца, и да бѣже сви кудагодъ знаю. По тому отишавши с Вождомъ к' Бѣограду, а ноћу неке чете Турске пређу преко Мораве протукусе са стражама Сербскимъ. Вуле учинивши доказано му Митрополітомъ у Смедереву, изяснисе после Попечителю Воєны дѣла Младену, да му є таковъ налогъ Вождъ оставio; на коє Попечитель по'ити у Бѣоградъ да сообшти Вожду издаю Митрополітову но кадъ дође около полдне 21. Септ. 1813. у Бѣоградъ, незастане ту више ни Вожда ни Леонтія ни Недобе.
Како се дознало у Бѣограду да су Турске чете преко Мораве прешле и са Сербскимъ стражама потуклесе Вождь 21. Септ. 1813. седне са Недобомъ, Леонтіємъ и Янићіємъ Секретаромъ у чамацъ и пређе на Австрійску страну у Земунъ. За ньима одма оде Младенъ, Яковъ, Сима кнезъ, Петаръ Молеръ; и све друге войводе, кромѣ Милоша Обреновића, кои у свою домовину к' својой фамилiи оде и тамо остане. Народъ и воинство, коє є єдинодушно за свободомъ, кою є крвлю својомъ одъ варвара задобыло, како дозна за Вождовъ одлазакъ, пр'сне коєкудъ и разбегнесе на све стране, и неприятелю 130 воєны и лежећи по градови и шанцеви више одъ 600 топова, седамъ градова камениты, пограничны и по внутренности 40 малы градова, толику рану, пра пушчаный, танета, олово, безъ боя непріятелю остави. По одлазку Вожда три є дана Бѣоградъ пусть быо, и текъ четвртый данъ покушаюсе Турцы, дознавши найпре за одлазакъ Вождовъ, (преко Митрополита Леонтія, єръ є онъ после себе оставio кoдъ свои единомысленика писма на Великогъ Везира да се отправе) доћи у Бѣоградъ; а воинство на Делиграду 40 дана iоштъ храбро држалосе, но кадъ се и оно увѣри да є Вождь у Земунъ прешао, онда удари на юришъ изъ шанцева и крозъ неприятеля протучесе, и себи своимъ оружіємъ, одважносћу, постоянствомъ и храбросћу путъ отвори и одъ вѣчите погибели себе спасе.

[JASON]

10. Владѣніє Серба чрезъ прошавши 10 год. 

O владенію Серба Юговићь каже ово: 'У почетку востанія на Турке года 1804. сви отъ могућныхъ и богатыхъ Серба, гди є и у коєму є углу Сербіє, кои хтео и могао, господствовао и заповѣдао єсть. Таковый свакій Сербинъ самъ є себе за Господара, управителя и заповѣдателя поставляо и са себи приверженыма, борio сe са Турцыма и Турке гоніо. Но кадъ изберу себи за старешину Верховнаго, Црнога Ђорђа Петровића и нѣму єдномъ Верховну Власть поднесу постане Владѣніє Самовластно Деспотическо. Ово са установленіємъ Совѣта Народня, помощію коєго выше ньихъ Верховну Власть, као и Ђорђе добыю, постане Владѣніє Сербовъ Аристократическо Неограничено, и ово єсть до самыя пропасти постояло, премда є по већой части Деспотія владала. Выше є кратъ по обстоятелствамъ времена и чрезвичайны промѣна и замѣшателство Анархія владала.' - Давидовићь пакъ у Дѣянiяма к' Истории Народа Сербскогъ говори: 'Управитель ньинъ быо є Црный Ђорђе, часъ по налогу Совѣта а часъ о своiой глави владавшисе, заєдно са осталымъ већимъ поглавицама, кои су свакій своє приврженике имали и по ньима се у свачему владали.'

[JASON]

11. Животъ Ивана Юговића (или Јована Савића).^a)

Иванъ Юговићь родіо се^б) у свободной Кралѣвской вароши Сомбору Међе Бачке. Отацъ нѣговъ по имену Гаврилъ у истой вароши, горныiой Цркви, Свештенникъ бяше. Са својомъ попадіомъ кромѣ Ивана имао є онъ iоштъ два сына, Мойсея и Григорія и єдну кћерь Февронію.^в) Мойсей бяше Свештенникъ у Старой Паланки, Григорій по свршетку наука правдословны положи Цензуру и као Адвокатъ седio є у Бечкереку, а Ивань такођеръ учio се, и кадъ науке сврши вознамѣри примити монашески чинъ: зато и оде у Карловце Сремске почившемъ Митрополіту Стратимировићу; при концу год. 1801. и онъ га профессоромъ друге школе у Гимназіи Карловачкой постави. Као профессоръ друге школе пребуде у Карловцы чрезъ год. 1802. и 1803. и 1804. Крозъ време ово некако падне у немилостъ кодъ Стратимировића и непокалуђерисе; но остави профессорство са концемъ 1804. год. са почеткомъ Іануарiа 1805. Црному Ђорђу у Сербію пређе. Попре іоштъ као наученъ муж пронашавши своє старо праиме Юговићь пошто у Сербію дође, одма се почне старымъ своимъ праименомъ Юговићь писати.^г) Онъ є одъ велике ползе у оно време народу Сербскомъ быо.^д) Прво при установляваню Совѣта Народня и устроєнію Канцеларія, друго ишао є год. 1808. одъ стране Сербаи Црногъ Ђорђа у Главный квартиръ Рускій у Букарештъ као посланикъ, а оданде да иде и о срећи народа Сербскогъ ради къ самому Імператору Александру у Петербургъ заключено є было, но Князъ Прозаровскій недозволи. Треће, као тайный Совѣтникъ и Секретаръ Црнога Ђорђа, одъ самогъ нѣга у Бечъ к' Імператору Астрійскому послать є быо. Чертврто ишао є године 1811. одъ стране народа и Црнога Ђорђа опетъ у Петербургъ къ самому Імператору Александру, кодъ кога својомъ речитостю издѣйствує, те Імператоръ Вожда обдари са єдномъ бурмутицомъ, прстеномъ, и почествує га Орденомъ Свете Анне I. Степена, Членове пакъ Сената истымъ Орденомъ II. Степена; Юговића пакъ као и Членове єднымъ орденомъ и прстеномъ. Год. 1812. постави га Црный Ђорђе по смрти Доситея за Попечителя Просвѣштенія. Напоследaкъ год. 1813. предъ само паденіє, Вождъ Ђорђе, све Членове Сената и остале Чиновнике одъ народньи дѣла удали, а Юговићу кои є о томъ непрестанно настоiо и дѣиствовао и совѣтомъ своимъ подпомагао га и пре и у оной смотньи кадъ су Турцы навалили были, да се усили и за неко іоштъ мало време подржи и постоянъ остане, обманутъ политикомъ Недобе и Митрополіта Леонтія, заповѣди да изъ отечества чрезъ 24 са'ата изиђе. На изданый оваковый налогъ ноћу измеђъ 26. и 27. Августа на 21 данъ предъ самый прелазакъ Вожда Ђорђа на Австріиску страну у Земунъ пређе и оданде у Стару Паланку брату оде. Изъ Паланке у Темишваръ, изъ Темишвара у Бечъ, изъ Беча пакъ вратившисе дође у Бечкерекъ и гди се исте 1813 год. и престави.

^а)За удовлетворити болѣ благонаклоннымъ Читательима, одъ Юговића сыновце или брата му Мойсея кћери Маріє сынъ будући, животъ Юговићевъ онако, како самъ одъ мои старій, то єстъ одъ мога оца и матере, а и одъ сыноваца Юговићеви мои пакъ уяка саслушао, списао самь.
^б)Кадъ и кое године дознати нисамъ могао, премда самъ се на г. Јована Теодоровића Катіxета и Пароха Сомборскогъ са писмомъ ради извода протоколла обратіо, єръ ми на моє писмо ниє одговоріо.
^в)Ову самь као предуготовникъ бывши у Сомбору више пута у нѣной дубокой старости походіо.
^г)О праймену нѣговомъ (Юговићь) многи говоре, а неки и пишу као г. Вукъ у свомъ Лексикону є прибавіо и писао се Юговићь за приуготовити себе за престолъ Сербскіи, но у томъ се вараю и неправедно таково што на нѣга потвараю, єръ є то далеко одъ намѣре нѣгове было. Сыновацъ Юговићевъ Стефанъ Савићь майсторъ и трговаць Старо Паланачкій доказує, да є саслушао одъ свога брата почившегъ Аврама такођеръ учена човека, да се праиме Юговићь води одъ старина и да є право праиме ньiово, а Савићь напротивъ да є преденуто и то овако: у Фамилiи той была су два брата дѣдови Юговића (Савића) одъ кои єдномъ є было име Сава. Сынъ Саве Гаврилъ отаць Юговића Ивана, придене или узме одъ имена оца свога Саве праиме Савићь, коимъ праименомъ писаласусе и нѣгова деца Мойсей, Григоріє, и Јованъ или Иванъ а и данасъ се пишу, и неки су у Бечкереку сынови Григорія Савића, а неки су у С. Паланки сынови Мойсеа.
^д)Многи одъ Серба казывалису ми нарочно г. Глиша Филиповићь Членъ Апел. I. Одѣл.            Списатель.

[JASON]

Србије жалосно поновно поробљење 1813. године: зашто и како? У разговору поробљене Матере с рођеним јединим Сином својим, којему оставља последње своје завештање.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мати Србија: Ах, жалосна ја, после десетогодишег праведног и успешног рата, наједанпут упропашћена Србија! За незаборавну свету слободу, за слободу у којој ће као часни људи моћи да живе толики синови моји; једнородни Срби и из околних земаља, Босне, Херцеговине, Црне Горе и сестре моје Бугарске, у помоћ долажаху; устајући против тиранина, приносише себе драговољно на крвави жртвеник грознога Марса: десетогодишња грмљавина победоноснога оружја храбро се пробијала до накрај запада, југа, истока и севера, сви човекољупци обзираху се с великодушним радовањем на моје избављење; највећега на свету царства цар, при том једноплемен и једноверан са мном, у милостиво покровитељство своје беше узео наду моју; и кад учини да боре лица мојега, потамнелог од толиких стотина година, почеше сјајне зраке некадашњег лика мојега одавати и кад нада моја беше у самом окончању дела... ах, љута судбина или подвале злих анђела - напротив - шта закључише?! Може ли ко од вас, о синови моји, пре него што ме тиранин сасвим удави и пре него што смртно заспи памет ваша, а који сте још живи у недрима мојим, или који се, прежалосној мајци, потуцaтe од немила до недрага, може ли ме ко истинито известити како рођени син мој, а брат ваш Георгије, напусти без икаквог боја храбре наше градове и пограничне шанчеве, остави матер своју Србију, без крајње нужде, упропашћену, пребеже неславно у Немачку - и како се овакав гроб изненада мени отвори? Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!

Син Србин: С растрзаним срцем и у језеро суза утопљеним очима, ја ћу, мајко, волећи те колико и сваки други син твој; од почетка устанка твојега све време у боју бејах, служећи те синовски верно и радо; ја ћу ти истинито, све што је у знању мојем, казати: за памћење нама, као занимљивост другима, о поновном поробљавању твојем, поробљавању народа једнога - јер, присетимо се, после четири стотине година и Срби су један европски, а не мален народ. Ја сам спреман да одговарам на питања твоја, мајко! Питај!

Мати: Кажи ми, сине мој! Који зао час принуди Георгија мојега на бекство? Можда га не послуша војска, или пак недостатак праха и олова, хране, осујети храброст вашу, или вас превелики број непријатељске војске угуши; без неког великог разлога он своју матер Србију не би оставио, до последњег бојног града и шанца и до последње капи крви!

Син: Мајко моја! Ми нисмо ни пошли у одлучујући бој, нити је наша војска изгинула. Праха и олова имали смо у свим градовима и шанчевима; много година могосмо се бранити и од непријатеља штитити их. Хлебом особито, ти си нас из утробе своје обилно хранила; ни у томе никакве нужде нисмо имали. Дух храбрости синови твоји нису били изгубили, и све је једнодушно ка јуначком боју кипело, ка одбрани своје миле матере и слободе. Цело лето 1813. године и део јесени на свим пунктовима успешно отпор давасмо, а како син твој Георгије пребеже у Немачку земљу - свако се учуди; и тако ми остадосмо тело без главе, уђе страх у народ, остависмо топове, градове, шанчеве пуне хране, праха и олова, разбежасмо се куд који, од немила до недрага.

Мати: Сине мој! Ово је за мене много недоумица, па и ужасно; ја не знам како о Георгију да мислим; кажи ми што поиздаље о понашању његову, ја га још не смем осудити, а не могу ни оправдања имати. Зар је устанка мога виновник такође виновник и пада мојега? Ко је крив за пропаст моју? Све да ми поменеш, сине; говори!

Син: Познато је, како је у тешкој невољи 1803. године, против нечовечних тлачитеља Турака, непослушника цару своме, којима ни сам цар не могаше ништа учинити, син твој, храбри Георгије, са мало наше браће војевати започео, а све више нас придружило се било у прогону варвара. Познато је, како их ми, под руководством његовим, успешно разбијасмо, и из груди твојих, мајко, поистребисмо. Но, још од онога доба кад преостале Турке у градове позатвaрaсмо, везир и дахије из Београда поручиваше нам да се умиримо с њима, да ће они Турке злочинце казнити (где ми њиховој речи не могосмо поверовати, будући да смо толико пута били преварени, а наши кнезови и многа браћа од њих посечена), од тога доба, дакле, као што витез наш Георгије у отвореном великом рату с Турцима и у највећим опасностима током десет година никада своје првобитно понашање није изменио, тако се, с његовим јунаштвом и успехом, заједно и упоредо, залегла и расла, у мраку, отровна једна аждаја која је, укратко речено, све десетогодишње наше муке и труде успела најпосле поништити и твоју, мајко, крваво изборену слободу прождерати.

Мати: Откриј ми, сине, за проклету ту аждају! Почни од онога срећног и, како разумем, у исти мах несрећног доба, кад први пут Турци хтедоше да се мире с вама и де срећу матере ваше Србије. На какве услове мира вас Турци позиваху и кога вам везир и дахије из Београда послаше на договоре?

Син: Нама је понајвише слат наш митрополит Леонтије.

Мати: Зар је ваш архипастир за све оно време међу Турцима, непослушницима цара својега, живео?

Син: Јесте, мајко, све док није видео да Турци морају бити поражени од нас.

Мати: Што је митрополит, као ваш архипастир, предлагао вама од турске стране?

Син: Да се Турцима покоримо и предамо.

Мати: Би ли добро било да сте га послушали?

Син: Ко би себе хајдуцима, одметницима свога цара могао поверити?

Мати: Зашто вас је митрополит тако саветовао?

Син: За своју сопствену корист. Њему су везир и дахије били обећали: што год зажели и затражи - даће му ако њихов налог испуни. И то ти је, мајко, она љута аждаја о којој ћеш, све по реду, чути.

Мати: Будући да је он ваш хришћански архипастир, морао вас је боље саветовати, с вама зло и добро делити и вама веран бити.

Син: Он јесте био наш архипастир, наше вероисповести, но, он није твој син Србин, нити си га ти родила. Турци међу нас шаљу владике Грке, такве, који нас, хришћане, за своју личну корист продају Турцима и Мухамеду, особито цариградски Грци.

Мати: Како се митрополит од Турака одвојио и к вама прешао?

Син: Од велике нужде и страха. Када ми добро Турке на све стране потукосмо и у градове позатвaрaсмо, он, видећи да ће Турци бити уништени, избеже к нама, с објашњењем да у својој пастви, с нама, жели добро и зло делити.

Мати: Како се он владао међу вама?

Син: Веома опасно за нас. Тајно и поуздано, сазнали смо да је желео да не успемо у нашем подухвату. Он је, боравећи међу нама, преко Немачке Турцима у градове писао, а после из Цариграда од дивана турскога писма примао, настојећи да у народу посеје убеђење да се небијемо против Турака.

Мати: Зашто сте га трпели међу собом?