Српске буне

[JASON]

Великій Везиръ удари на храброгъ оногъ войводу Велька, кои є Неготинъ са 3000 людій чувао. Онъ є са обычнымъ своимъ юначествомъ и постоянствомъ Неготинъ браніо 15 дана; но несрећомъ кадъ га Турскій топъ убіє и многи чиновницы изгину и изранесе; єръ є са 20.000 Турака реченый Везиръ напао быо, онда воинство остави Турком Неготинъ, и протучесе крозъ Турке и побѣгне преко планине к' Поречу. Почемъ завоює Великій Везиръ Неготиномъ, оде са половиномъ войске на Делиградъ , а половина са шайкама пође узъ Дунавъ и приближившисе къ Кладову, опали изъ топова; войвода Живко Константиновићь (Шльивићь) остави войску и побѣгне изъ града и тако Турцы подчину и Кладово подъ свою власть. Одавде пођу сувымъ и кадъ ноћу крозъ маглу, коя тада велика бяше, одъ Сербске стране извезу неколико шайкій Турака у Поречъ, онда сви воиницы Сербски бывши у Поречу, побѣгну на лађама у Банатъ, самъ Аџи Нікола са кнезомъ Кладовскимъ Крачуномъ и iоштъ 70 бећара у шанцу остане, и неимаюћи ране, обколѣни будући предадусе Реџепу са бећарима на вѣру. Рецепъ управитель Адакалскій Крачуна одпусти у Банатъ, бећаре као роблѣ задржи, а Аџи Ніколу посече. Тако дакле Турска войска дође на усће Мораве у Дунавъ и у Пожаревцу на Петки станисе; къ тому приспѣ єдна часть Турске войске одъ Делиграда и соєдиниcе са истомъ войскомъ у Пожаревцу.
Младенъ остави Вуицу са 3000 людій на Делиграду, а проче войнство узевши са собомъ дође и стависе на усће Мораве у Дунавъ противъ неприятелске войске; а воинство коє є кодъ Гургусовца и Банѣ было оде у помоћь к' Делиграду. Сва мѣста за обрану и положения на Морави была су у Сербскимъ рукама; планине Поречке одъ Дунава до Делиграда, коє су остале Туркомъ за леђи; одъ Дрине планину Китогъ, изъ коє су Турску силу изнуравати могли, и Шабац, градъ подъ воєномъ ногомъ ималису. Нису се дакле Серби оно цѣло лѣто одъ неприятеля страшити могли; а будући да є єсень приспѣла, што више кишовита была; и зима приближаваласе: зато Турцы подъ ведрымъ небомъ на чистымъ поляма и ладнымъ горама небы са Серби битку продужити могли, и ако бы продужили; то бы имъ свима Сербія вѣчитый гробъ была.
Крозъ цѣло време, докъ су се Серби на Неготину, Делиграду и Дрини са крайнымъ очаяніємъ за вѣру православну, и отечество борили и за свободу крвь проливали: Вождъ по пређашнѣмъ свомъ обычаю, ниє се по войскама на'одіо но непрестанно у Тополи. Єдномъ изиђе у Мачву, али се наскоро врати у Тополу опетъ гди се разболе и неко є време лежао; а Секретара свогъ Янићія Димитрієвића на мѣсто себе у войску шиляо, тада є Митрополiтъ Леонтіє огласіо быo дa є Вождъ умр'о. Духъ неустрашимости изгубio є Вождъ, разговоре пређашнѣ и намѣренія ниє имао, нити є више одважанъ и рѣшитeлaнъ быо; непрестано є у преписки и разговору са кумомъ своимъ Недобомъ быо. Са Сенатомъ ниє се више договарао, нити є Сенатъ шта онъ ради и намѣрава дознати могао, єръ Сенату ништа являо ниє; што више заповѣди да се сви Сенатори и Чиновницы други одъ дѣла народньи удале. Юговићу пакъ, кому є свагда наклонѣнъ особито быо, и тайне му сообштавао, да изъ отечества одлази строго наложи. Овай примивши налогъ ноћу измеђъ 26. и 27. Авг. 1813. пређе у Земунъ, а одатле дође у Cтару Паланку (Варошица Паланка лежи покрай Дунава у Бач. Коммітату прама Іллоку) къ своєму рођеному брату Мойсею Савићу бывшему Свештеннику реченнога мѣста.

[JASON]

Дошавши Младенъ са воинствомъ на Мораву и извѣстившисе о долазку Митрополітовомъ изъ Крагуєвца и о интригама нѣговымъ по Бѣограду; да бы га изъ Бѣограда удалити и путъ интригама прекратити и намѣру му осуєтити могао (єръ є стараосе непрестанно народъ подбунити, само да Вожда и Сенатъ остави и Туркомъ се опетъ покори) позове га к себи у станъ кодъ Мораве бывши. На ово узтумapace Леонтіє и почне као врагъ по плиткой води мутити, но срећомъ нѣговомъ дође Вождь изъ Тополе у Бѣоградъ и узме га са собомъ на кола и тако обоица оду у станъ воинству на Морави станившемсе. Овде є Леонтіє подпальивао и смештао такођеръ, будући є Вожда обмануо и већъ да остави народъ и отечество посредствомъ Вождова Секретара Янићія, приволео; да и друге знатніє войводе превари и воинство да бѣга побуни; тайно каже войводи Вулу Илићу, да како Турцы преко Мораве пређу, топове, танета, пра пушчаный и олово у воду побаца, и да бѣже сви кудагодъ знаю. По тому отишавши с Вождомъ к' Бѣограду, а ноћу неке чете Турске пређу преко Мораве протукусе са стражама Сербскимъ. Вуле учинивши доказано му Митрополітомъ у Смедереву, изяснисе после Попечителю Воєны дѣла Младену, да му є таковъ налогъ Вождъ оставio; на коє Попечитель по'ити у Бѣоградъ да сообшти Вожду издаю Митрополітову но кадъ дође около полдне 21. Септ. 1813. у Бѣоградъ, незастане ту више ни Вожда ни Леонтія ни Недобе.
Како се дознало у Бѣограду да су Турске чете преко Мораве прешле и са Сербскимъ стражама потуклесе Вождь 21. Септ. 1813. седне са Недобомъ, Леонтіємъ и Янићіємъ Секретаромъ у чамацъ и пређе на Австрійску страну у Земунъ. За ньима одма оде Младенъ, Яковъ, Сима кнезъ, Петаръ Молеръ; и све друге войводе, кромѣ Милоша Обреновића, кои у свою домовину к' својой фамилiи оде и тамо остане. Народъ и воинство, коє є єдинодушно за свободомъ, кою є крвлю својомъ одъ варвара задобыло, како дозна за Вождовъ одлазакъ, пр'сне коєкудъ и разбегнесе на све стране, и неприятелю 130 воєны и лежећи по градови и шанцеви више одъ 600 топова, седамъ градова камениты, пограничны и по внутренности 40 малы градова, толику рану, пра пушчаный, танета, олово, безъ боя непріятелю остави. По одлазку Вожда три є дана Бѣоградъ пусть быо, и текъ четвртый данъ покушаюсе Турцы, дознавши найпре за одлазакъ Вождовъ, (преко Митрополита Леонтія, єръ є онъ после себе оставio кoдъ свои единомысленика писма на Великогъ Везира да се отправе) доћи у Бѣоградъ; а воинство на Делиграду 40 дана iоштъ храбро држалосе, но кадъ се и оно увѣри да є Вождь у Земунъ прешао, онда удари на юришъ изъ шанцева и крозъ неприятеля протучесе, и себи своимъ оружіємъ, одважносћу, постоянствомъ и храбросћу путъ отвори и одъ вѣчите погибели себе спасе.

[JASON]

10. Владѣніє Серба чрезъ прошавши 10 год. 

O владенію Серба Юговићь каже ово: 'У почетку востанія на Турке года 1804. сви отъ могућныхъ и богатыхъ Серба, гди є и у коєму є углу Сербіє, кои хтео и могао, господствовао и заповѣдао єсть. Таковый свакій Сербинъ самъ є себе за Господара, управителя и заповѣдателя поставляо и са себи приверженыма, борio сe са Турцыма и Турке гоніо. Но кадъ изберу себи за старешину Верховнаго, Црнога Ђорђа Петровића и нѣму єдномъ Верховну Власть поднесу постане Владѣніє Самовластно Деспотическо. Ово са установленіємъ Совѣта Народня, помощію коєго выше ньихъ Верховну Власть, као и Ђорђе добыю, постане Владѣніє Сербовъ Аристократическо Неограничено, и ово єсть до самыя пропасти постояло, премда є по већой части Деспотія владала. Выше є кратъ по обстоятелствамъ времена и чрезвичайны промѣна и замѣшателство Анархія владала.' - Давидовићь пакъ у Дѣянiяма к' Истории Народа Сербскогъ говори: 'Управитель ньинъ быо є Црный Ђорђе, часъ по налогу Совѣта а часъ о своiой глави владавшисе, заєдно са осталымъ већимъ поглавицама, кои су свакій своє приврженике имали и по ньима се у свачему владали.'

[JASON]

11. Животъ Ивана Юговића (или Јована Савића).^a)

Иванъ Юговићь родіо се^б) у свободной Кралѣвской вароши Сомбору Међе Бачке. Отацъ нѣговъ по имену Гаврилъ у истой вароши, горныiой Цркви, Свештенникъ бяше. Са својомъ попадіомъ кромѣ Ивана имао є онъ iоштъ два сына, Мойсея и Григорія и єдну кћерь Февронію.^в) Мойсей бяше Свештенникъ у Старой Паланки, Григорій по свршетку наука правдословны положи Цензуру и као Адвокатъ седio є у Бечкереку, а Ивань такођеръ учio се, и кадъ науке сврши вознамѣри примити монашески чинъ: зато и оде у Карловце Сремске почившемъ Митрополіту Стратимировићу; при концу год. 1801. и онъ га профессоромъ друге школе у Гимназіи Карловачкой постави. Као профессоръ друге школе пребуде у Карловцы чрезъ год. 1802. и 1803. и 1804. Крозъ време ово некако падне у немилостъ кодъ Стратимировића и непокалуђерисе; но остави профессорство са концемъ 1804. год. са почеткомъ Іануарiа 1805. Црному Ђорђу у Сербію пређе. Попре іоштъ као наученъ муж пронашавши своє старо праиме Юговићь пошто у Сербію дође, одма се почне старымъ своимъ праименомъ Юговићь писати.^г) Онъ є одъ велике ползе у оно време народу Сербскомъ быо.^д) Прво при установляваню Совѣта Народня и устроєнію Канцеларія, друго ишао є год. 1808. одъ стране Сербаи Црногъ Ђорђа у Главный квартиръ Рускій у Букарештъ као посланикъ, а оданде да иде и о срећи народа Сербскогъ ради къ самому Імператору Александру у Петербургъ заключено є было, но Князъ Прозаровскій недозволи. Треће, као тайный Совѣтникъ и Секретаръ Црнога Ђорђа, одъ самогъ нѣга у Бечъ к' Імператору Астрійскому послать є быо. Чертврто ишао є године 1811. одъ стране народа и Црнога Ђорђа опетъ у Петербургъ къ самому Імператору Александру, кодъ кога својомъ речитостю издѣйствує, те Імператоръ Вожда обдари са єдномъ бурмутицомъ, прстеномъ, и почествує га Орденомъ Свете Анне I. Степена, Членове пакъ Сената истымъ Орденомъ II. Степена; Юговића пакъ као и Членове єднымъ орденомъ и прстеномъ. Год. 1812. постави га Црный Ђорђе по смрти Доситея за Попечителя Просвѣштенія. Напоследaкъ год. 1813. предъ само паденіє, Вождъ Ђорђе, све Членове Сената и остале Чиновнике одъ народньи дѣла удали, а Юговићу кои є о томъ непрестанно настоiо и дѣиствовао и совѣтомъ своимъ подпомагао га и пре и у оной смотньи кадъ су Турцы навалили были, да се усили и за неко іоштъ мало време подржи и постоянъ остане, обманутъ политикомъ Недобе и Митрополіта Леонтія, заповѣди да изъ отечества чрезъ 24 са'ата изиђе. На изданый оваковый налогъ ноћу измеђъ 26. и 27. Августа на 21 данъ предъ самый прелазакъ Вожда Ђорђа на Австріиску страну у Земунъ пређе и оданде у Стару Паланку брату оде. Изъ Паланке у Темишваръ, изъ Темишвара у Бечъ, изъ Беча пакъ вратившисе дође у Бечкерекъ и гди се исте 1813 год. и престави.

^а)За удовлетворити болѣ благонаклоннымъ Читательима, одъ Юговића сыновце или брата му Мойсея кћери Маріє сынъ будући, животъ Юговићевъ онако, како самъ одъ мои старій, то єстъ одъ мога оца и матере, а и одъ сыноваца Юговићеви мои пакъ уяка саслушао, списао самь.
^б)Кадъ и кое године дознати нисамъ могао, премда самъ се на г. Јована Теодоровића Катіxета и Пароха Сомборскогъ са писмомъ ради извода протоколла обратіо, єръ ми на моє писмо ниє одговоріо.
^в)Ову самь као предуготовникъ бывши у Сомбору више пута у нѣной дубокой старости походіо.
^г)О праймену нѣговомъ (Юговићь) многи говоре, а неки и пишу као г. Вукъ у свомъ Лексикону є прибавіо и писао се Юговићь за приуготовити себе за престолъ Сербскіи, но у томъ се вараю и неправедно таково што на нѣга потвараю, єръ є то далеко одъ намѣре нѣгове было. Сыновацъ Юговићевъ Стефанъ Савићь майсторъ и трговаць Старо Паланачкій доказує, да є саслушао одъ свога брата почившегъ Аврама такођеръ учена човека, да се праиме Юговићь води одъ старина и да є право праиме ньiово, а Савићь напротивъ да є преденуто и то овако: у Фамилiи той была су два брата дѣдови Юговића (Савића) одъ кои єдномъ є было име Сава. Сынъ Саве Гаврилъ отаць Юговића Ивана, придене или узме одъ имена оца свога Саве праиме Савићь, коимъ праименомъ писаласусе и нѣгова деца Мойсей, Григоріє, и Јованъ или Иванъ а и данасъ се пишу, и неки су у Бечкереку сынови Григорія Савића, а неки су у С. Паланки сынови Мойсеа.
^д)Многи одъ Серба казывалису ми нарочно г. Глиша Филиповићь Членъ Апел. I. Одѣл.            Списатель.

[JASON]

Србије жалосно поновно поробљење 1813. године: зашто и како? У разговору поробљене Матере с рођеним јединим Сином својим, којему оставља последње своје завештање.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Мати Србија: Ах, жалосна ја, после десетогодишег праведног и успешног рата, наједанпут упропашћена Србија! За незаборавну свету слободу, за слободу у којој ће као часни људи моћи да живе толики синови моји; једнородни Срби и из околних земаља, Босне, Херцеговине, Црне Горе и сестре моје Бугарске, у помоћ долажаху; устајући против тиранина, приносише себе драговољно на крвави жртвеник грознога Марса: десетогодишња грмљавина победоноснога оружја храбро се пробијала до накрај запада, југа, истока и севера, сви човекољупци обзираху се с великодушним радовањем на моје избављење; највећега на свету царства цар, при том једноплемен и једноверан са мном, у милостиво покровитељство своје беше узео наду моју; и кад учини да боре лица мојега, потамнелог од толиких стотина година, почеше сјајне зраке некадашњег лика мојега одавати и кад нада моја беше у самом окончању дела... ах, љута судбина или подвале злих анђела - напротив - шта закључише?! Може ли ко од вас, о синови моји, пре него што ме тиранин сасвим удави и пре него што смртно заспи памет ваша, а који сте још живи у недрима мојим, или који се, прежалосној мајци, потуцaтe од немила до недрага, може ли ме ко истинито известити како рођени син мој, а брат ваш Георгије, напусти без икаквог боја храбре наше градове и пограничне шанчеве, остави матер своју Србију, без крајње нужде, упропашћену, пребеже неславно у Немачку - и како се овакав гроб изненада мени отвори? Нека све знам ја, нека зна свет! Казујте!

Син Србин: С растрзаним срцем и у језеро суза утопљеним очима, ја ћу, мајко, волећи те колико и сваки други син твој; од почетка устанка твојега све време у боју бејах, служећи те синовски верно и радо; ја ћу ти истинито, све што је у знању мојем, казати: за памћење нама, као занимљивост другима, о поновном поробљавању твојем, поробљавању народа једнога - јер, присетимо се, после четири стотине година и Срби су један европски, а не мален народ. Ја сам спреман да одговарам на питања твоја, мајко! Питај!

Мати: Кажи ми, сине мој! Који зао час принуди Георгија мојега на бекство? Можда га не послуша војска, или пак недостатак праха и олова, хране, осујети храброст вашу, или вас превелики број непријатељске војске угуши; без неког великог разлога он своју матер Србију не би оставио, до последњег бојног града и шанца и до последње капи крви!

Син: Мајко моја! Ми нисмо ни пошли у одлучујући бој, нити је наша војска изгинула. Праха и олова имали смо у свим градовима и шанчевима; много година могосмо се бранити и од непријатеља штитити их. Хлебом особито, ти си нас из утробе своје обилно хранила; ни у томе никакве нужде нисмо имали. Дух храбрости синови твоји нису били изгубили, и све је једнодушно ка јуначком боју кипело, ка одбрани своје миле матере и слободе. Цело лето 1813. године и део јесени на свим пунктовима успешно отпор давасмо, а како син твој Георгије пребеже у Немачку земљу - свако се учуди; и тако ми остадосмо тело без главе, уђе страх у народ, остависмо топове, градове, шанчеве пуне хране, праха и олова, разбежасмо се куд који, од немила до недрага.

Мати: Сине мој! Ово је за мене много недоумица, па и ужасно; ја не знам како о Георгију да мислим; кажи ми што поиздаље о понашању његову, ја га још не смем осудити, а не могу ни оправдања имати. Зар је устанка мога виновник такође виновник и пада мојега? Ко је крив за пропаст моју? Све да ми поменеш, сине; говори!

Син: Познато је, како је у тешкој невољи 1803. године, против нечовечних тлачитеља Турака, непослушника цару своме, којима ни сам цар не могаше ништа учинити, син твој, храбри Георгије, са мало наше браће војевати започео, а све више нас придружило се било у прогону варвара. Познато је, како их ми, под руководством његовим, успешно разбијасмо, и из груди твојих, мајко, поистребисмо. Но, још од онога доба кад преостале Турке у градове позатвaрaсмо, везир и дахије из Београда поручиваше нам да се умиримо с њима, да ће они Турке злочинце казнити (где ми њиховој речи не могосмо поверовати, будући да смо толико пута били преварени, а наши кнезови и многа браћа од њих посечена), од тога доба, дакле, као што витез наш Георгије у отвореном великом рату с Турцима и у највећим опасностима током десет година никада своје првобитно понашање није изменио, тако се, с његовим јунаштвом и успехом, заједно и упоредо, залегла и расла, у мраку, отровна једна аждаја која је, укратко речено, све десетогодишње наше муке и труде успела најпосле поништити и твоју, мајко, крваво изборену слободу прождерати.

Мати: Откриј ми, сине, за проклету ту аждају! Почни од онога срећног и, како разумем, у исти мах несрећног доба, кад први пут Турци хтедоше да се мире с вама и де срећу матере ваше Србије. На какве услове мира вас Турци позиваху и кога вам везир и дахије из Београда послаше на договоре?

Син: Нама је понајвише слат наш митрополит Леонтије.

Мати: Зар је ваш архипастир за све оно време међу Турцима, непослушницима цара својега, живео?

Син: Јесте, мајко, све док није видео да Турци морају бити поражени од нас.

Мати: Што је митрополит, као ваш архипастир, предлагао вама од турске стране?

Син: Да се Турцима покоримо и предамо.

Мати: Би ли добро било да сте га послушали?

Син: Ко би себе хајдуцима, одметницима свога цара могао поверити?

Мати: Зашто вас је митрополит тако саветовао?

Син: За своју сопствену корист. Њему су везир и дахије били обећали: што год зажели и затражи - даће му ако њихов налог испуни. И то ти је, мајко, она љута аждаја о којој ћеш, све по реду, чути.

Мати: Будући да је он ваш хришћански архипастир, морао вас је боље саветовати, с вама зло и добро делити и вама веран бити.

Син: Он јесте био наш архипастир, наше вероисповести, но, он није твој син Србин, нити си га ти родила. Турци међу нас шаљу владике Грке, такве, који нас, хришћане, за своју личну корист продају Турцима и Мухамеду, особито цариградски Грци.

Мати: Како се митрополит од Турака одвојио и к вама прешао?

Син: Од велике нужде и страха. Када ми добро Турке на све стране потукосмо и у градове позатвaрaсмо, он, видећи да ће Турци бити уништени, избеже к нама, с објашњењем да у својој пастви, с нама, жели добро и зло делити.

Мати: Како се он владао међу вама?

Син: Веома опасно за нас. Тајно и поуздано, сазнали смо да је желео да не успемо у нашем подухвату. Он је, боравећи међу нама, преко Немачке Турцима у градове писао, а после из Цариграда од дивана турскога писма примао, настојећи да у народу посеје убеђење да се небијемо против Турака.

Мати: Зашто сте га трпели међу собом?

[JASON]

Син: Ти знаш, мајко! Владика, духовно лице, веома се поштује код нас; и да смо га на суд извели или прогнали, народ би се узбунио и наду своју изгубио, плашећи се да Бог више неће нашем оружју помагати.

Мати: Је ли он одавно из Цариграда за вашег архијереја послан к вама?

Син: Он је био код последњег митрополита, кога је везир у Београду задавио – био је много година његов протосинђел; покојни митрополит волео је овог Леонтија као своју душу и поверавао му све, као свом рођеном сину; он га је, уосталом, и произвео у протосинђела.

Мати: Зашто је везир удавио онога митрополита, добротвора овога другога?

Син: Сви људи говоре, а казивали су верни Турци и миљеници везирови, да га је поменути митрополит Леонтије набедио код везира како је веома богат и хришћанима наклоњен. Везир, пак, према Леонтијевим измишљотинама, затвори у тамницу покојног митрополита, а њега посла у Цариград, к својој Порти, с препоруком да заповеде патријарху да га произведе у чин архијереја и потом у Београд врате. Патријарх се не сагласи с тим да другог произведе у виши чин све док је жив тадашњи митрополит; Леонтије се из Цариграда врати у Београд к везиру и каза му патријархов одговор; везир одмах заповеди да се митрополит задави, а Леонтија опет посла у Цариград с извештајем цареву дивану о смрти митрополитовој. Тако патријарх рукоположи Леонтија за митрополита и у Београд га посла; он, пак, са задовољством заседе у отету крваву резиденцију свога добротвора. Ево почетка Леонтијевог у хришћанском архипастирству!

Мати: О сине мој! Какав чудан тровач је живео међу вама!

Син: Ми смо веома погрешили што смо га примили, објавили га народу као архијереја, много добра му учинили и части указали, а све да га својим добрим срцем убедимо да он нама добро жели и веран нам буде; тако да и остала браћа, поштени Грци, могу о нама добро да мисле и добро желе; него, у томе смо се љуто преварили и змију у нашим недрима грејали.

Мати: Јесте ли ви уређење и право неко у народу завели кад је митрополит међу вас избегао?

Син: Ми смо, мајко, Правитељствујушчи совјет народни били установили уз помоћ учених људи, наше браће Срба, који су свет прошли и учили, па своја места и службе оставили и из привржености своме роду дошли к нама; они су засновали корен управљања нашега и унутрашње уређење, онако како и други европски народи уживају и напредују према одредбама правнога поретка. Ми, без знања, без учене браће своје, нисмо знали да установимо и руководимо овим народним добром.

Мати: Јесте ли ви, сложно, овим народним добром руководили и учену браћу своју слушали и ценили?

Син: Ми смо сви у томе неко време једнодушни и сложни били; само се митрополит Леонтије трудио да, иза леђа, ону уредбу омрази, и учену нашу браћу Србе с нама посвађа; и неке од наше браће већ је био уверио и отровао својим духом да Правитељство и Совјет народни није потребан као ни учени људи међу нама; и овакве речи беше у народ посејао: да немају за кога да се боре, да је боље да се Турцима предају, те зашто су дошли јеретици, учени људи, који у Бога не верују?

Мати: Зашто је митрополит вашу браћу, учене људе, толико мрзео?

Син: Ето зашто, мајко! Mа колико год да је наша храброст непријатеља поражавала, ми се без Правитељства не бисмо могли одржати. Дакле, митрополит је зато настојао да то уништи и испуни турски налог да учену нашу браћу удаљи од нас.

Мати: Кад сте Совјет установили, зар нисте могли да митрополиту границе положите, да се не меша у народна дела или да му, као издајнику, судите?

Син: Мајко моја! Тегобама прилика и времена, и велики цар и кнезови каткада се покоравају и трпе; тако смо и ми морали њега да трпимо. Имао је доста новца и просипао га је у народ као песак; и као духовно лице добијао је део за себе.

Мати: У Совјету, у почетку, о чему сте се највише договарали?

Син: Од кога ћемо помоћ тражити и коме ћемо се искрено поверити.

Мати: Од кога сте били намеравали да тражите помоћ и себе да поверите?

Син: На почетку нашег устанка, од нашега суседа, милостивога цара Франца, под чијим жезлом живи у благостању неколико милиона наше браће уживајући сва људска права, имали смо добру помоћ и подршку у нашим потребама; стицајем ондашњих околности и према самој природи тих прилика, просудили смо да никоме другоме не можемо себе искреније и поузданије поверити до једноплеменој и једноверној Русији. Тако ми, као прости људи, просудисмо; а и учена браћа наша, као деловође наше, саветоваше нам да нигде не можемо бити срећнији и безбеднији него у савезу са једноплеменом и једноверном Русијом; стога чврсто закључисмо да се ње држимо и помоћ од ње молимо.

Мати: Јесте ли сви сложни били у тим намерама?

Син: Сви ми Срби, мајко, једнодушно смо тако ми осим митрополита Леонтија. Није смео да нам говори јавно, него тајно, преко трећег лица да он 'не налази за добро споразум са Русима, јер ће Руси преварити Србе, као што је Орлов у Грчкој преварио Мореју и њу на жртву Турцима оставио'. Ово су биле митрополитове речи против Руса.

Мати: Послacте ли ви тада депутате у Русију?

Син: Послали смо; и по одласку наших депутата султан турски нам је слао понуде да се примиримо, да ће нам дати наша права с којима слили ћемо убудуће слободу уживати и да ће нас од насиља својих непослушника бранити; да већ једном прекинемо трогодишњу борбу, да смо, рече, његове непослушнике довољно казнили.

Мати: Што сте ви на то одговорили султану?

Син: Ми смо време којекако продужили и послали султану депутате да против његове воље нећемо поступати; међутим, чекали смо одговор од наших депутата из Русије.

Мати: Какав одговор су вам депутати из Русије послали, или донели?

Син: Депутати су нам из Русије донели одговор да ħe ускоро почети рат с Турцима и да ће се нама свака помоћ дати; да себе не поверавамо султану, да ће Русија уз помоћ својега оружја будућност наше среће и независности од Турака обезбедити за вечност; к свему томе, да ће нам послати једног свог чиновника, у чије руковођење и упутства можемо имати поверење.

Мати: Је ли прошло много времена до појаве рата између Русије и Капије (Порте) отоманске?

Син: За кратко време букну рат и Руси завладаше Бесарабијом, уђоше у Молдавију и Влашку а на Дунав код Кладова и Брзе Паланке храбри генерал Исајев са делом своје војске дође у помоћ нашој војсци и на Штубику, на нашој страни, војску видинскога везира од двадесет хиљада војника, заједно са нашим храбрим братом Миленком и његовом војском која је била спрам везира, разбише потпуно. То је било 1807. године. У међувремену, Руси беху у Београд послали свога агента, државнога саветника Родофиникина, којега су синови твоји, мајко, с неописивом радошћу примили, кличући: 'Нека живи наш свемилостиви заштитник, хришћански велики цар Александар! Нека живи његов генерал Родофиникин, наш премили гост!'

[JASON]

Мати: Јесте ли се ви са својим милим гостом добро опходили?

Син: Ми смо се према њему тако опходили да смо тебе, мајко, као и себе, неограничено поверили његовим наређењима и упутствима. При том, известисмо га у вези са митрополитом Леонтијем: да је веома опасан човек, да му не верује и да га се чува као живе ватре; а своје тајне послове које ће с нама имати, њему да не открива, јер, ако му што каже, то ће преко њега и наши непријатељи Турци знати. А код свих осталих синова твојих Срба, наћи ће срце и душу руску и једнодушну.

Мати: Је ли између вас и Родофиникина залог љубави трајао вечно?

Син: После неког времена приметисмо да Родофиникин с нама хладније поступа, па и неповерљиво.

Мати: Јесте ли могли изнаћи узрок за ту његову промену?

Син: Кад смо приметили промену код Родофиникина, забринусмо се и у жалост западосмо. Дању и ноћу бесмо обузети размишљањем како да дознамо откуд та његова промена према нама; тако сазнадосмо да митрополит Леонтије ноћу код Родофиникина доходи, улази и излази на нека мала врата, а не на она кроз која смо обично сви ми улазили и излазили. Сазнадосмо, такође, како је митрополит успео да нађе пут којим ће се увући код Родофиникина и пријатељство задобити, те да му он верује све што му Леонтије говори.

Мати: Како је митрополит Леонтије успео Родофиникина отровати против вас?

Син: У Београду беху живели неки трговци Грци, које је Родофиникин веома волео и преко којих је митрополит успео да Родофиникина на своју страну превари, да њему све верује.

Мати: Како је митрополит успео да вас набеди код Родофиникина?

Син: Мајко моја! Митрополитово дело понајвише је била ова брига: знајући да ми без учених људи нисмо могли никакав поредак у народу завести, он се старао да у народу посеје сумњу како 'учени људи нису за нас, јер у Бога не верују'; тако је успео и да Родофиникина увери да су приврженији иноплеменом двору неголи руском и да ми, такође, с Родофиникином притворно и дволично поступамо зато што је Грк, као и да намеравамо затражити од цара другог чиновника.

Мати: Како је Родофиникин могао веровати трговцима Грцима и Леонтију више него вама, народу?

Син: Зато што је Грк, успели су да га окрену против нас; да је био рођени Рус, не би смели ништа да помену против нас.

Мати: Дакле, како сте се понели и шта сте чинили?

Син: Било је веома тешко. Пре него што смо приметили да је Родофиникин отрован против нас, радили смо и писали према његовим упутствима; то је служило његовој подлости, да потврди своје пријаве које је писао у Главни војни квартир (стан) да и главнокомандујући може мислити против нас, као и остали Руси, онако како је желео наш митрополит Леонтије.

Мати: Како сте се владали и шта сте чинили у тим приликама?

Син: Опет смо се трудили да Родофиникинову љубав заслужимо и уверимо га у нашу искреност. Своја простосрдачна осећања према њему излили смо чак и у стиховима које смо у Београду, на Нову 1808. годину њему, као и самом Господару сачинили и који су после штампани у Венецији. Уз то, посласмо и наше депутате у Главни војни стан фелдмаршалу кнезу Прозоровском и у Петроград цару Александру, да се препоручимо његовој царској милости и покровитељству.

Мати: Шта су вам депутати јавили из Главног војног стана?

Син: Наши депутати су нам писали да их је фелдмаршал кнез Прозоровски веома хладно примио и опходио се с њима као туђинцима; на исти начин поступали су и сви у његовом окружењу; у њих се преко Родофиникина увукао и уселио дух митрополита Леонтија и у њиховом обраћању нашим депутатима примећивало се велико неповерење: сваку реч тумачили су двојако; првобитно понашање и поверење руско беху сасвим ишчезли.

Мати: А депутати, јесу ли се у Петроград упутили из Главног војног стана?

Син: Ни утоме нисмо могли успети. Кнез Прозоровски је из Јаша 8. марта 1808. године, писмом под бројем 326, известио нашега вожда и Совјет: да смо посредовањем и старатељством његовим и ми, Срби, укључени у примирје с Портом до коначног мира између Русије и Порте отоманске у којем свемилостиви господар нeħe оставити Србе без личне своје пажње и старања о обезбеђењу будуће наше судбине; да смо дужни да останемо мирни и у свим пословима у вези са благостањем и потребама које се тичу народа српскога, са Родофиникином да се саветујемо и његове савете следимо, и да он не налази потребним слање депутата пред лице господара императора; ово је био одговор Прозоровскога.

Мати: Јесу ли депутати код њега остали?

Син: Један депутат је остао у Главном војном стану, а други се вратио к нама (један наш учени брат) и у Совјету нашем одржао овај говор: 'Ја сам онај који је још у Смедереву, када смо Совјет правитељства установили, своје мишљење изнео да, ако се Русије не будемо чврсто држали и замолили је да буде наша подршка, ми ни са ким другим нећемо моћи да поставимо добар основ нашега дома нити ћемо себе обезбедити. Сви се можете присетити ових речи из које сам изговорио и којих сам се до сада чврсто држао. Но, отровни митрополит наш, Леонтије, преко свих наших напора и оданости наше према Русији, надвладао нас је и успео да нашу браћу Русе усмери на лажно мишљење о нама и да преко Родофиникина престану да маре за нас: и овај ланац, из Србије митрополитове гадне душе преко Родофиникиновога слабога срца – пружио се до Петрограда, а може бити да је свој корен пустио и у царево срце. За сада се не може пресећи, него треба да се старамо о будућности народнога добра: јер, кад је наш непријатељ митрополит Леонтије успео Родофиникина да окрене на своју руку, а агенту цареву и главнокомандујући и сви Руси морају веровати – њему једном једином – више него свима нама... то за нас добра не може бити.'

Мати: Што сте ви закључили на његове речи?

Син: На његове речи сви смо плакали у својој души, а њега посматрасмо као огорчена човека; старали смо се да свим могућим средствима уверимо Родофиникина - оно честито срце његово које се у почетку показало добро према нама – да опет буде онај наш Родофиникин и да Леонтија не слуша. И кад се понадасмо да ћемо успети у својој жељи, роди се у нашем дому друга несрећа; за помоћника Родофиникину дође колегијски саветник Недоба, који одмах, даноноћно, поче да ради са митрополитом и отворено показа негодовање према нашем поступању, нашим обичајима, нашем поретку, нашој љубави и оданости; ишчезну сасвим и престаде Родофиникинова сарадња са нама. А митрополитом пак, јавно, даноноћно, у народ бацаше ватру да се не покорава нашој управи; и на крају, посрећило им се да заваде нашу најславнију браћу, нашега вожда и господара Миленка и Петра Добрњца. На исти начин осудише и пензионисаног капетана Новокрштеног, који је из Русије дошао к нама пре Родофиникина, у бојеве с нама одлазио, толико пута рањен био, да се његове услуге нашем народу показаше и преко свих граница очекивања. Под изговором службе, Родофиникин га отпреми у Главни војни стан, главнокомандујући пак у Петроград, а из Петрограда послаше га у заточеништво, јер је нама био верани одан, а митрополита није трпео. Ми смо молили главнокомандујућег да нам врати Новокрштенога, но он нам је на то одговорио да не може, јер се тако меша у духовне послове. Ево, види се да је важнији био неверник Леонтије и слуга код главнокомандујућег неголи ми сви Срби!

[JASON]

Мати: Кад већ нисте могли имати Родофиникина на својој страни, а Недоба међу вас као још гори отровник стиже, шта сте могли учинити?

Син: Ништа нисмо могли учинити, једино што смо имали добру позорност на себе. Иза цариградских султанових посланика који су били код нас и тражили да од руског савеза одступимо, обећавајући да ће нам Порта сва права према нашој жељи дати и које смо ми већ послали назад с одговором да од Русије никада нећемо одступити, осташе њихови репови – неки владике и друга духовна лица и њих се у Београду беше много накупило, а све Грци, понајвише из Цариграда. Опажасмо њихова шапутања којекуда по угловима, против нашега Правитељства, а све с Недобом и нашим митрополитом удружени; сазнавши све то, као и да им из Цариграда често писма долазе, поразмислисмо и закључисмо да сва беспocлeнa лица заједно са нашим митрополитом Леонтијем уведемо у једну лађу и пошаљемо низ Дунав преко границе судбини на провиђење; Родофиникину, потом, јавимо о томе; он се на то страшно окомио на нас, посебно је протестовао за нашег митрополита Леонтија у име цара Александра, јер он, рече, под царским покровитељством има да буде међу нама, те он не може да га прогна. Ми уважисмо само царево покровитељство над нашим неверником Леонтијем – а све друге преко границе отправисмо; међу њима је и владика Краљевић био: Родофиникин му даде новац за трошак и препоруку; он се отправи у Далмацију и код Француза добије службу да у Далмацији буде владика. Колико год је скитница Грка прошло и дошло међу нас, свакоме је Родофиникин дао плату, а на рачун тога да је на нас Србе потрошио. Постојаност и оданост нашу према Русији, истомишљеност и уређење нашега поретка, Родофиникин је на почетку боравка међу нама похваљивао и све нас браћом називао, а на крају, све врлине невернику митрополиту приписивао и високу руску управу уверавао да је међу нама једино Леонтије привржен Русији и да се само с њим може имати посла; нас Србе, варварима је називао...

Мати: Како је Родофиникин могао описати митрополита као преданог Русији, кад се митрополит противио било каквим вашим односима с Русијом и кад је тврдио да ће вас Руси преварити?

Син: Зато што је Грк. Још више да ти кажем, мајко моја! Један руски чиновник, по презимену Каменски, донео нам је свето миро из Русије; тог младића, који нам донесе ту ствар, ми смо угостили колико год смо боље могли, обдаривши га једном сабљом сребром окованом. По свом одласку од нас, наше понашање и обичај наш описао је што је могао црње и дао да се штампа у Прусији! Ево, колико је Леонтије успео да више браће Руса виче против нас и њему да сведоче!

Мати: Када је примирје између Руса и Турака прекинуто?

Син: Почетком 1809. године, наш депутат, који се налазио код кнеза Прозоровског, известио нас је да мира нема и да ће примирје ускоро бити прекинуто а рат с Турцима започети изнова; недуго после тога (у пролеће), Родофиникин у Совјету нашему прочита писмо главнокомандујућега да његова руска војска већ прелази преко Дунава у Бугарску; ми, пак, да ударимо са свих страна што скорије, а један корпус из Мале Влашке ка Видину доћи ће нам у помоћ; кад Родофиникин прочита писмо, смота га и стави у џеп.

Мати: Јесте ли Родофиникина послушали и ударили на Турке?

Син: Ми смо, мајко, сви били спремни за бој и ударили смо са три стране: против Ниша од стране Румелије, против Босне и против Албаније; освојили смо Нови Пазар и Сјеницу; ту пећког пашу с албанском жестоком војском, наш вожд, који је заповедао својим делом војске, потпуно разби и сатера на Сјеничко поље; Пријепоље, град на реци Лиму, опколисмо и предње крило наше војске дође до Васојевића и саједини се с Брђанима и Црногорцима; кад – морасмо брже-боље да се повратимо натраг од Албаније и похитамо својој војсци, као помоћ, код Делиграда и на Каменици код Ниша.

Мати: Зашто је та војска од Албаније морала да похита у помоћ против Ниша?

Син: Зато, што се у војсци, која је стајала против Ниша, старешине нису покоравали један другоме, јер је и ту било отровнога масла митрополита Леонтија – отровао их је својим отровом; а друго, турска војска је веома ојачала и толико се умножила да и пре него што је наша војска од Албаније пристигла у помоћ, Турци на наше шанчеве на Каменици код Ниша силно, на јуриш ударише и ту наше разбише; изгубисмо око три хиљаде војника, а остале узбише назад ка реци Морави, где им наш вожд дође у помоћ и постави се против непријатеља.

Мати: Зар је толика турска сила на вас навалила?

Син: И она турска војска, која се у Бугарској против Руса борила, дошла је чак од Црног мора и дејствовала против нас.

Мати: Зар вам руска војска није дошла у помоћ?

Син: Не само што нам није дошла у помоћ него ни Дунав нигде није била прешла – тако нас је известио наш депутат из Главнога војног стана. А већ је и било касно, ми смо с Турцима ступили у бојеве и сву њихову силу на себе навукли.

Мати: Јесте ли Родофиникина молили за помоћ?

Син: Наш вожд му је из војске писао много пута, дајући му на знање да је и она турска војска, која је била против Руса на свим пунктовима на Дунаву, дошла на нас, и нека пише у Влашку главнокомандујућем да се Руси отпреме на Дунав и да нас растерете; такође, наш вожд је писао и депутату да све јави главнокомандујућем и моли за помоћ, да изврше диверзију оној војсци која је била против њих а сада је сва на нашој страни; да каже, такође, да смо на Родофиникинову реч на Турке ударили. Све то наш депутат јави, али и све залуду; кнез Прозоровски умре, други главнокомандујући су се смењивали; тако се цело пролеће и лето тукосмо са свом турском силом и отпор давасмо ми сами.

Мати: Шта вам је Родофиникин на то одговорио?

Син: Родофиникин, Недоба и митрополит, у августу месецу, у Београду, договоре се тајно на бекство; и Недоба неку нашу браћу са породицама зовну да дођу увече с њима у шетњу – неки дођу, те од вечери до поноћи они шетаху – док их најпосле позове да проведу неко време на води; кад су били на половини Дунава повиче Недоба на кормилара да вози на немачку страну. Кад су се превезли, онда Недоба нашој браћи, који нису знали, објави: 'Ви сте с нама на моју реч дошли. Ваше куће, пуне имовине, остале су, ви ништа са собом нисте могли узети; будући да није било могуће да вам на оној страни саопштимо да Србија овај пут мора пропасти, а Турци у Београд стижу за два дана, немојте се нимало узнемиравати, вама ће наш цар сву вашу имовину и штету надокнадити.'

[JASON]

Мати: Колико је с Родофиникином било руских чиновника и како то да су вас сви тако сагласно оставили?

Син: Били су: колегијски саветник Недоба, губернијски секретар Прокурович и Лазар Павковић, родом из Далмације, који је добежао од Француза; колико је било гадно – цео Београд је од њега смрдео; својој нацији је на штету био а за шта му је Родофиникин издејствовао нижи официрски чин; они су живели у дому Родофиникина и с њим побегли. Стари наш, покојни, Доситеј Обрадовић и архимандрит Спиридон Филиповић, такође су живели заједно с Родофиникином у његовом дому, но Родофиникин је од ове двојице тајно побегао и они о његовом бекству ништа нису знали до сутрадан, кад су чули да је пребегао на немачку страну.

Мати: Јесу ли Турци били прешли преко Мораве пре бекства митрополита Леонтија, Недобе и Родофиникина?

Син: Турци јесу прешли Мораву около Ћуприје до Јагодине - раздаљине од 30 сати јахања од Београда; везир је с војском дошао на Петку, где се Морава улива у Дунав; од Смедерева до везирова табора било је добрих 5 сати, а Мораву, на ону страну ка Смедереву, турска војска никада није била прешла; наше војске су стајале и браниле богазе (кланце).

Мати: Зашто побеже Родофиникин с Недобом и митрополитом?

Син: Зато, да ми што пре пропаднемо. Јер, мајко, да су они били верне цареве слуге, могли су у Београду остати све до часа кад би Турци на једна врата у Београд – они би на друга ка Дунаву, тамо се у лађу укрцати и на немачку страну превести без сваке опасности; но, с том намером, да ми пропаднемо, владика Леонтије је успео да уз помоћ Недобе превари Родофиникина да испадне овако: када руски генерал побегне а с њиме и српски митрополит, онда ће народ скочити, убити нашега вожда, све нас поглаваре, и предати се Турцима; по свом бекству, управо је такве отровне трагове у Београду владика успео да остави преко својих истомишљеника: да побуне народ, па да бежи куда ко зна, јер Турци у Београд морају доћи и свом Србијом завладати, а Руси, пак, наводно, неће више никакву помоћ дати откако је Родофиникин пребегао.

Мати: Како сте ви после њиховог бекства могли народ утешити и охрабрити?

Син: Наш вожд, после њихова бекства, стиже ускоро у Београд и народу београдском, који беше спреман да иде на Дунав, заповеди да се сви у свој дом врате и у својим домовима мирно живе, да се Турака нимало не боје и да се не обзиру на бегунце који, како рече, да нису желели да Србија падне, не би ни бежали; и тако се сав народ утиша и свога вожда послуша. Наш вожд је непрестано, дању и ноћу, по народу ходио и њега и војску храбрио: да не обраћају пажњу на Родофиникиново бекство, јер ми још увек градове држимо у својим рукама, да смо цело пролеће и цело лето Турке одбијали, да нам сада преостаје само кишовита јесен када Турци морају бежати и тражити место где ће да презиме; тако је и било.

Мати: Кад је Родофиникин побегао с владиком, јесте ли писали Русима у Влашку?

Син: Писали смо Русима у Влашку да смо по њиховој заповести на Турке ударили, а они, пак, свој турској сили допустили да крене да нас порази; ми, сиромаси, бранисмо се цело пролеће и лето, а они на наше молбе никакве помоћи не дадоше; најпосле, њихов агент Родофиникин избеже од нас без икакве потребе, само да ми што пре пропаднемо. Него, рекосмо, ако су наша браћа Руси прави хришћани, нека пређу Дунав на турску страну – ми смо још увек ту, живи – да нам олакшају турску силу.

Мати: Најпосле, какву сте помоћ добили?

Син: Кнез Багратион је у јесен отпремио војску на Дунав у Бугарску; Турци, који чак од Рушчука и Шумне дођоше против нас с великим везиром, морали су поћи да бране тај крај – нама је одмах лакнуло. И тако, 1809. године остадосмо спасени – избависмо се гроба који нам се припремао.

Мати: Јесте ли могли истинито сазнати како је та ствар, план за ваш пад, учињена? У време окончања примирја између Руса и Турака сва руска војска је на Дунаву мирно стајала, а ви сте, по руском налогу преко Родофиникина, на Турке ударили и цело пролеће и лето војевали; Руси вам никакву помоћ нису дали; чак је и она турска војска, која је стајала против Руса, могла слободно напустити онај крај и кренути на вас да вас порази: то је ствар мутна и није чиста, ма како било; макар да је дошло и до промене војних планова, Руси нису морали допустити да сва турска сила крене на вас; да вас шест месеци непријатељ изнурава и поражава!

Син: Истина је, мајко! То што су Руси извршили диверзију на крају лета ударивши на Турке, могли су учинити и почетком пролећа или лета; но, руководиоца овога дела и издаје, нашега митрополита Леонтија, ваљало би до вешала довући, па би, можебити, тада изашло дело на видело: његова лукавства и преписке које је водио са Цариградом у време примирја, колико је новаца примио од Порте да сву турску силу навали само на наша плећа, и уреди да нас њоме цело лето туче.

Мати: Куда су се Родофиникин, митрополит и остали упутили преко Немачке?

Син: Они су преко Немачке пребегли у Влашку. А Poдофиникин, дошавши к Русима заједно с Недобом и сазнавши да нас Турци нису победили и да смо издржали њихове интриге и жеље, није могао ништа друго измислити у своју одбрану што је побегао од нас но да смо хтели да га убијемо, те је зато морао избећи; при томе је и другим бегунцима – нашој браћи – који су били с њим, обећавао златне горе, само да сведоче за њега. Није се Родофиникин, као ни Недоба, стидео да измисли такву ствар која никада не може бити истинита. Целом свету је познато да не само да ми Срби волимо и високо поштујемо руске чиновнике, него и обичне Русе; кад се коме деси да овуда путује, наша браћа их данима угошћавају; често у овом, иноплеменом царству, наши људи страдају од власти, али њих не издају. Целом свету је познато, а тиме су упозната и иноплемена царствa дa, и себе да продају, не би могла нашу приврженост и преданост купити да их волимо као што своју браћу обожавамо. Но, истина је: нужда закон мења; и Родофиникин је код наше браће Руса свашта морао измишљати како би покрио своју срамоту како га је турски калуђер Леонтије преварио и на танак лед довео. Ево још нешто: нису се Родофиникин и Недоба стидели да митрополита Леонтија и ону нашу преварену браћу бегунце означе као народне депутате и кнезу Багратиону их као такве представе у наше име! Та њихова преварантска депутација, сачињена од бегунаца, то јест митрополита Леонтија и осталих, писала је нама овамо отровна писма: да нам Руси неће помагати док не сменимо нашега вожда и Правитељствујушчи совјет, да пошаљемо другу депутацију која ће се сајединити с митрополитом Леонтијем и да та депутација донесе потписе свих наших старешина како наш народ моли кнеза Багратиона да владику Леонтија и Родофиникина поново пошаље к нама, јер, наводно, народ не може себе никоме другом поверити осим њима двојици.

[JASON]

Мати: Јесу ли они успели у свом отровном науму?

Син: Они у народу нису никада могли успети, нити од нас, старешина, добити потписе против нашега вожда, као ни молбу да нам издајнике врате; међутим, чули смо да су они сами нека лажљива писма написали и од неке наше браће, која су још раније митрополитом заслепљена била, потписе добили да их подрже, па да се њихова издаја не открије у Главном војном стану.

Мати: Како су бегунци успели код кнеза Багратиона са својим планом?

Син: Мајко моја! Они су своју интригу тако умели зашити и ушити да су кнеза Багратиона тако заслепили да је он бегунцима веровао све, а ништа нашим извештајима и депутатима правим, народним, које смо ми послали. На крају 1810. године, кад је кнез Багратион предвидео да дејствује против Турака, писао је нашем вожду и Совјету, додајући и 'српском митрополиту' у наслову, што раније никада није писано, већ само нашем вожду и Совјету. У писму од 18. фебруара, број 164, из Краљева пише: да ће се с нама један корпус његове војске сајединити за дејствовање против Турака и бити нам у помоћи; да он Родофиникина, који је и пре међу нама био, шаље поново са свом његовом свитом, да би нам препоручивао добре савете и пружао неопходна средства, како Правитељствујушчему совјету тако и народу српском и да сви ми треба да се према њему добро опходимо и ценимо га; да је, стицајем околности, а можда и самом незнаном судбином, народ српски претрпео током прошле године пораз од непријатеља који се ни на самом почетку није могао отклонити, а све због велике раздаљине и тешкоћа зарад којих више није било могуће изменити усвојени план војевања. Ево, из овога писма цео свет може видети како се виша власт може заслепити, а наши помагачи нама наше очигледне непријатеље наметати!

Мати: Ја сам у великој недоумици: кнез пише за ваш пораз од непријатеља 'да се то није могло предвидети', а они су вас преко Родофиникина позвали да ударите на Турке, као и да 'због велике раздаљине није било могуће изменити усвојени план војевања', а изменили су првобитан план и народ оставили да се жртвује - јер, диверзију, коју је кнез крајем лета извео ударивши на Турке у Бугарској, могуће је било извести и почетком лета и пролећа, како се сва турска сила не би слегла на вас. Такође, зашто вам оне чиновнике које ви не желите, силом намећу, и како то да три грчка лица, која су од вас побегла, уваже више неголи све Србе? А доиста, и они сами, да су поштени људи, на она места где их не трпе не би се наметали, тј. не би чинили интриге да опет дођу међу вас.

Син: Кнежеву писму се и не треба чудити јер смо сазнали и ко га је сачинио: Недоба, уметајући препpeдeнe изговоре који су могли послужити да се пред нама оправдају за своје бекство; при том, пак, писмо је било написано на српском, може бити да Багратион није све ни разумео, а ако и јесте разумео, то је опет све намерно учињено као оправдање некоме за Родофиникина; уосталом, писати нама, простим људима, и не кошта много, знају они да ми Русима све верујемо, а сада се опет Родофиникин, Недоба и митрополит Леонтије силом намећу к нама, а да су поштени и честити чиновници, дали би оставку својој управи и стидели би се да поново дођу међу нас кад их ми не трпимо. Но, зло би било да се тиква изгуби а интриге и издаја се открију: они ће радије и стид претрпети само да у тајности остане њихово погано дело; јер, кад би други, рођени Рус, међу нас дошао, како смо ми то касније Багратиона не једном молили, то би се њихова дела открила. И зато су се старали да свуда камен спотицања убаце како ми у својим жељама не бисмо успели, да њихови смрдљиви трагови остају покривени и да се у наше дипломатске послове не меша нико осим њих.

Мати: И, да ли је дошла војска, и Родофиникин с Недобом и митрополитом Леонтијем, како је кнез јавио?

Син: Ми смо кнезу одговорили да нашу браћу Русе молимо за помоћ и драге воље бисмо је од њих примили, те заједно с њима против непријатеља војевали, а митрополита Леонтија, Родофиникина, Недобу, нити било кога од њихове свите који су као чиновници раније боравили међу нама, ми више не можемо да примимо. И после толико доказа с наше стране у вези са бегунцима, а којима се, на нашу жалост, не верује, ми бисмо, у случају да они ипак с војском на силу дођу, били принуђени да се војном руком заштитимо од својих непријатеља и издајника митрополита.

Мати: Шта вам је кнез на то одговорио?

Син: Није прошло много времена, а Багратион оде из војске; његово место заузео је гроф Каменски, пешадијски генерал, те се тако план о војном дејствовању против Турака одужио; прошло је цело пролеће и половина лета кад је гроф Цукатов с једним корпусом дошао на нашу страну из Мале Влашке; наша војска, која је стајала на овој страни Дунава, удари заједно с њима на Турке у Брзој Паланци и на шанчеве по другим местима. Турке униште, саобраћај отворе и цео корпус руске војске, око седам хиљада, пређе, саједини се с нашом војском, опседну град Неготин и шанац Прахово; гроф Цукатов је после писао нашем вожду да жели лично да се с њим види и разговара.

Мати: Да ли је вожд отишао код грофа Цукатова у Прахово?

Син: Наш вожд је са задовољством отишао и видео се са грофом Цукатовом.

Мати: О чему је вожд разговарао са грофом?

Син: Нашем вожду гроф Цукатов је, у име грофа Каменскога, предлагао да опет примимо митрополита Леонтија и Недобу, да ће се они старати да заслуже наше поштовање.

Мати: Шта му је вожд одговорио на то?

Син: Вожд је одговорио грофу да ће бегунцима, својој браћи Србима који су преварени, опростити, и да ће их у своја недра примити, а o Недоби и митрополиту Леонтију, који су отворени издајници, замоли вожд грофа да о њима не говори и не доводи их пред његове очи. И тако гроф Цукатов обећа вожду да ће писати грофу Каменском да опозове слање Недобе и митрополита. Међутим, Недоба и митрополит су све време боравили при поменутом корпусу, штавише, писма, кореспонденција између грофа и нас, сва су ишла преко Недобиних руку.

Мати: Како сте 1810. године окончали рат с Турцима?

Син: Кад је наш вожд пошао назад к нама од генерала-мајора грофа Цукатова, вратио се уз Тимок с неколико стотина коњаника и на два места у шанчевима на Тимоку уништио Турке, тај крај од непријатеља ослободио и срећно приспео к нашој војсци у Ћуприју. После тога, гроф Цукатов је грофа Орурка отпремио уз Тимок да учини диверзију са хиљаду војника; гроф Орурк дође до утврђења Бања и то место на јуриш од непријатеља предобије и преда га у руке нашем гарнизону. Према добијеним инструкцијама, гроф Орурк реши да настави с напредовањем ка Неготину, но, у исто време од стране Босне, Албаније и Ниша ударе Турци на нас и нишки везир са двадесет хиљада војника дође на Крушевац. Наш вожд то јави грофу Цукатову и замоли га да нам пошаље помоћ; на исти начин замоли и грофа Орурка да опозове свој план, да измени своје кретање, како би к нама у помоћ похитао на Варварин и Крушевац.