PALUBA
March 29, 2024, 07:03:09 am *
Welcome, Guest. Please login or register.

Login with username, password and session length
News: Važno, dopuna Pravilnika foruma PALUBAinfo, tačka 22
 
   Home   Help Login Register  

Prijatelji

▼▼▼▼

Mesto za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Del.icio.us Digg FURL FaceBook Stumble Upon Reddit SlashDot

Pages:  1 ... 198 199 200 201 202 203 204 205 206 207 208 209 [210] 211 212 213 214 215 216 217 218 219 220 221 222 ... 337   Go Down
  Print  
Author Topic: Српске буне  (Read 722450 times)
 
0 Members and 1 Guest are viewing this topic.
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3135 on: April 20, 2021, 08:44:16 am »

Син: Ти знаш, мајко! Владика, духовно лице, веома се поштује код нас; и да смо га на суд извели или прогнали, народ би се узбунио и наду своју изгубио, плашећи се да Бог више неће нашем оружју помагати.

Мати: Је ли он одавно из Цариграда за вашег архијереја послан к вама?

Син: Он је био код последњег митрополита, кога је везир у Београду задавио – био је много година његов протосинђел; покојни митрополит волео је овог Леонтија као своју душу и поверавао му све, као свом рођеном сину; он га је, уосталом, и произвео у протосинђела.

Мати: Зашто је везир удавио онога митрополита, добротвора овога другога?

Син: Сви људи говоре, а казивали су верни Турци и миљеници везирови, да га је поменути митрополит Леонтије набедио код везира како је веома богат и хришћанима наклоњен. Везир, пак, према Леонтијевим измишљотинама, затвори у тамницу покојног митрополита, а њега посла у Цариград, к својој Порти, с препоруком да заповеде патријарху да га произведе у чин архијереја и потом у Београд врате. Патријарх се не сагласи с тим да другог произведе у виши чин све док је жив тадашњи митрополит; Леонтије се из Цариграда врати у Београд к везиру и каза му патријархов одговор; везир одмах заповеди да се митрополит задави, а Леонтија опет посла у Цариград с извештајем цареву дивану о смрти митрополитовој. Тако патријарх рукоположи Леонтија за митрополита и у Београд га посла; он, пак, са задовољством заседе у отету крваву резиденцију свога добротвора. Ево почетка Леонтијевог у хришћанском архипастирству!

Мати: О сине мој! Какав чудан тровач је живео међу вама!

Син: Ми смо веома погрешили што смо га примили, објавили га народу као архијереја, много добра му учинили и части указали, а све да га својим добрим срцем убедимо да он нама добро жели и веран нам буде; тако да и остала браћа, поштени Грци, могу о нама добро да мисле и добро желе; него, у томе смо се љуто преварили и змију у нашим недрима грејали.

Мати: Јесте ли ви уређење и право неко у народу завели кад је митрополит међу вас избегао?

Син: Ми смо, мајко, Правитељствујушчи совјет народни били установили уз помоћ учених људи, наше браће Срба, који су свет прошли и учили, па своја места и службе оставили и из привржености своме роду дошли к нама; они су засновали корен управљања нашега и унутрашње уређење, онако како и други европски народи уживају и напредују према одредбама правнога поретка. Ми, без знања, без учене браће своје, нисмо знали да установимо и руководимо овим народним добром.

Мати: Јесте ли ви, сложно, овим народним добром руководили и учену браћу своју слушали и ценили?

Син: Ми смо сви у томе неко време једнодушни и сложни били; само се митрополит Леонтије трудио да, иза леђа, ону уредбу омрази, и учену нашу браћу Србе с нама посвађа; и неке од наше браће већ је био уверио и отровао својим духом да Правитељство и Совјет народни није потребан као ни учени људи међу нама; и овакве речи беше у народ посејао: да немају за кога да се боре, да је боље да се Турцима предају, те зашто су дошли јеретици, учени људи, који у Бога не верују?

Мати: Зашто је митрополит вашу браћу, учене људе, толико мрзео?

Син: Ето зашто, мајко! Mа колико год да је наша храброст непријатеља поражавала, ми се без Правитељства не бисмо могли одржати. Дакле, митрополит је зато настојао да то уништи и испуни турски налог да учену нашу браћу удаљи од нас.

Мати: Кад сте Совјет установили, зар нисте могли да митрополиту границе положите, да се не меша у народна дела или да му, као издајнику, судите?

Син: Мајко моја! Тегобама прилика и времена, и велики цар и кнезови каткада се покоравају и трпе; тако смо и ми морали њега да трпимо. Имао је доста новца и просипао га је у народ као песак; и као духовно лице добијао је део за себе.

Мати: У Совјету, у почетку, о чему сте се највише договарали?

Син: Од кога ћемо помоћ тражити и коме ћемо се искрено поверити.

Мати: Од кога сте били намеравали да тражите помоћ и себе да поверите?

Син: На почетку нашег устанка, од нашега суседа, милостивога цара Франца, под чијим жезлом живи у благостању неколико милиона наше браће уживајући сва људска права, имали смо добру помоћ и подршку у нашим потребама; стицајем ондашњих околности и према самој природи тих прилика, просудили смо да никоме другоме не можемо себе искреније и поузданије поверити до једноплеменој и једноверној Русији. Тако ми, као прости људи, просудисмо; а и учена браћа наша, као деловође наше, саветоваше нам да нигде не можемо бити срећнији и безбеднији него у савезу са једноплеменом и једноверном Русијом; стога чврсто закључисмо да се ње држимо и помоћ од ње молимо.

Мати: Јесте ли сви сложни били у тим намерама?

Син: Сви ми Срби, мајко, једнодушно смо тако ми осим митрополита Леонтија. Није смео да нам говори јавно, него тајно, преко трећег лица да он 'не налази за добро споразум са Русима, јер ће Руси преварити Србе, као што је Орлов у Грчкој преварио Мореју и њу на жртву Турцима оставио'. Ово су биле митрополитове речи против Руса.

Мати: Послacте ли ви тада депутате у Русију?

Син: Послали смо; и по одласку наших депутата султан турски нам је слао понуде да се примиримо, да ће нам дати наша права с којима слили ћемо убудуће слободу уживати и да ће нас од насиља својих непослушника бранити; да већ једном прекинемо трогодишњу борбу, да смо, рече, његове непослушнике довољно казнили.

Мати: Што сте ви на то одговорили султану?

Син: Ми смо време којекако продужили и послали султану депутате да против његове воље нећемо поступати; међутим, чекали смо одговор од наших депутата из Русије.

Мати: Какав одговор су вам депутати из Русије послали, или донели?

Син: Депутати су нам из Русије донели одговор да ħe ускоро почети рат с Турцима и да ће се нама свака помоћ дати; да себе не поверавамо султану, да ће Русија уз помоћ својега оружја будућност наше среће и независности од Турака обезбедити за вечност; к свему томе, да ће нам послати једног свог чиновника, у чије руковођење и упутства можемо имати поверење.

Мати: Је ли прошло много времена до појаве рата између Русије и Капије (Порте) отоманске?

Син: За кратко време букну рат и Руси завладаше Бесарабијом, уђоше у Молдавију и Влашку а на Дунав код Кладова и Брзе Паланке храбри генерал Исајев са делом своје војске дође у помоћ нашој војсци и на Штубику, на нашој страни, војску видинскога везира од двадесет хиљада војника, заједно са нашим храбрим братом Миленком и његовом војском која је била спрам везира, разбише потпуно. То је било 1807. године. У међувремену, Руси беху у Београд послали свога агента, државнога саветника Родофиникина, којега су синови твоји, мајко, с неописивом радошћу примили, кличући: 'Нека живи наш свемилостиви заштитник, хришћански велики цар Александар! Нека живи његов генерал Родофиникин, наш премили гост!'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3136 on: April 20, 2021, 08:47:46 am »

Мати: Јесте ли се ви са својим милим гостом добро опходили?

Син: Ми смо се према њему тако опходили да смо тебе, мајко, као и себе, неограничено поверили његовим наређењима и упутствима. При том, известисмо га у вези са митрополитом Леонтијем: да је веома опасан човек, да му не верује и да га се чува као живе ватре; а своје тајне послове које ће с нама имати, њему да не открива, јер, ако му што каже, то ће преко њега и наши непријатељи Турци знати. А код свих осталих синова твојих Срба, наћи ће срце и душу руску и једнодушну.

Мати: Је ли између вас и Родофиникина залог љубави трајао вечно?

Син: После неког времена приметисмо да Родофиникин с нама хладније поступа, па и неповерљиво.

Мати: Јесте ли могли изнаћи узрок за ту његову промену?

Син: Кад смо приметили промену код Родофиникина, забринусмо се и у жалост западосмо. Дању и ноћу бесмо обузети размишљањем како да дознамо откуд та његова промена према нама; тако сазнадосмо да митрополит Леонтије ноћу код Родофиникина доходи, улази и излази на нека мала врата, а не на она кроз која смо обично сви ми улазили и излазили. Сазнадосмо, такође, како је митрополит успео да нађе пут којим ће се увући код Родофиникина и пријатељство задобити, те да му он верује све што му Леонтије говори.

Мати: Како је митрополит Леонтије успео Родофиникина отровати против вас?

Син: У Београду беху живели неки трговци Грци, које је Родофиникин веома волео и преко којих је митрополит успео да Родофиникина на своју страну превари, да њему све верује.

Мати: Како је митрополит успео да вас набеди код Родофиникина?

Син: Мајко моја! Митрополитово дело понајвише је била ова брига: знајући да ми без учених људи нисмо могли никакав поредак у народу завести, он се старао да у народу посеје сумњу како 'учени људи нису за нас, јер у Бога не верују'; тако је успео и да Родофиникина увери да су приврженији иноплеменом двору неголи руском и да ми, такође, с Родофиникином притворно и дволично поступамо зато што је Грк, као и да намеравамо затражити од цара другог чиновника.

Мати: Како је Родофиникин могао веровати трговцима Грцима и Леонтију више него вама, народу?

Син: Зато што је Грк, успели су да га окрену против нас; да је био рођени Рус, не би смели ништа да помену против нас.

Мати: Дакле, како сте се понели и шта сте чинили?

Син: Било је веома тешко. Пре него што смо приметили да је Родофиникин отрован против нас, радили смо и писали према његовим упутствима; то је служило његовој подлости, да потврди своје пријаве које је писао у Главни војни квартир (стан) да и главнокомандујући може мислити против нас, као и остали Руси, онако како је желео наш митрополит Леонтије.

Мати: Како сте се владали и шта сте чинили у тим приликама?

Син: Опет смо се трудили да Родофиникинову љубав заслужимо и уверимо га у нашу искреност. Своја простосрдачна осећања према њему излили смо чак и у стиховима које смо у Београду, на Нову 1808. годину њему, као и самом Господару сачинили и који су после штампани у Венецији. Уз то, посласмо и наше депутате у Главни војни стан фелдмаршалу кнезу Прозоровском и у Петроград цару Александру, да се препоручимо његовој царској милости и покровитељству.

Мати: Шта су вам депутати јавили из Главног војног стана?

Син: Наши депутати су нам писали да их је фелдмаршал кнез Прозоровски веома хладно примио и опходио се с њима као туђинцима; на исти начин поступали су и сви у његовом окружењу; у њих се преко Родофиникина увукао и уселио дух митрополита Леонтија и у њиховом обраћању нашим депутатима примећивало се велико неповерење: сваку реч тумачили су двојако; првобитно понашање и поверење руско беху сасвим ишчезли.

Мати: А депутати, јесу ли се у Петроград упутили из Главног војног стана?

Син: Ни утоме нисмо могли успети. Кнез Прозоровски је из Јаша 8. марта 1808. године, писмом под бројем 326, известио нашега вожда и Совјет: да смо посредовањем и старатељством његовим и ми, Срби, укључени у примирје с Портом до коначног мира између Русије и Порте отоманске у којем свемилостиви господар нeħe оставити Србе без личне своје пажње и старања о обезбеђењу будуће наше судбине; да смо дужни да останемо мирни и у свим пословима у вези са благостањем и потребама које се тичу народа српскога, са Родофиникином да се саветујемо и његове савете следимо, и да он не налази потребним слање депутата пред лице господара императора; ово је био одговор Прозоровскога.

Мати: Јесу ли депутати код њега остали?

Син: Један депутат је остао у Главном војном стану, а други се вратио к нама (један наш учени брат) и у Совјету нашем одржао овај говор: 'Ја сам онај који је још у Смедереву, када смо Совјет правитељства установили, своје мишљење изнео да, ако се Русије не будемо чврсто држали и замолили је да буде наша подршка, ми ни са ким другим нећемо моћи да поставимо добар основ нашега дома нити ћемо себе обезбедити. Сви се можете присетити ових речи из које сам изговорио и којих сам се до сада чврсто држао. Но, отровни митрополит наш, Леонтије, преко свих наших напора и оданости наше према Русији, надвладао нас је и успео да нашу браћу Русе усмери на лажно мишљење о нама и да преко Родофиникина престану да маре за нас: и овај ланац, из Србије митрополитове гадне душе преко Родофиникиновога слабога срца – пружио се до Петрограда, а може бити да је свој корен пустио и у царево срце. За сада се не може пресећи, него треба да се старамо о будућности народнога добра: јер, кад је наш непријатељ митрополит Леонтије успео Родофиникина да окрене на своју руку, а агенту цареву и главнокомандујући и сви Руси морају веровати – њему једном једином – више него свима нама... то за нас добра не може бити.'

Мати: Што сте ви закључили на његове речи?

Син: На његове речи сви смо плакали у својој души, а њега посматрасмо као огорчена човека; старали смо се да свим могућим средствима уверимо Родофиникина - оно честито срце његово које се у почетку показало добро према нама – да опет буде онај наш Родофиникин и да Леонтија не слуша. И кад се понадасмо да ћемо успети у својој жељи, роди се у нашем дому друга несрећа; за помоћника Родофиникину дође колегијски саветник Недоба, који одмах, даноноћно, поче да ради са митрополитом и отворено показа негодовање према нашем поступању, нашим обичајима, нашем поретку, нашој љубави и оданости; ишчезну сасвим и престаде Родофиникинова сарадња са нама. А митрополитом пак, јавно, даноноћно, у народ бацаше ватру да се не покорава нашој управи; и на крају, посрећило им се да заваде нашу најславнију браћу, нашега вожда и господара Миленка и Петра Добрњца. На исти начин осудише и пензионисаног капетана Новокрштеног, који је из Русије дошао к нама пре Родофиникина, у бојеве с нама одлазио, толико пута рањен био, да се његове услуге нашем народу показаше и преко свих граница очекивања. Под изговором службе, Родофиникин га отпреми у Главни војни стан, главнокомандујући пак у Петроград, а из Петрограда послаше га у заточеништво, јер је нама био верани одан, а митрополита није трпео. Ми смо молили главнокомандујућег да нам врати Новокрштенога, но он нам је на то одговорио да не може, јер се тако меша у духовне послове. Ево, види се да је важнији био неверник Леонтије и слуга код главнокомандујућег неголи ми сви Срби!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3137 on: April 21, 2021, 08:25:27 am »

Мати: Кад већ нисте могли имати Родофиникина на својој страни, а Недоба међу вас као још гори отровник стиже, шта сте могли учинити?

Син: Ништа нисмо могли учинити, једино што смо имали добру позорност на себе. Иза цариградских султанових посланика који су били код нас и тражили да од руског савеза одступимо, обећавајући да ће нам Порта сва права према нашој жељи дати и које смо ми већ послали назад с одговором да од Русије никада нећемо одступити, осташе њихови репови – неки владике и друга духовна лица и њих се у Београду беше много накупило, а све Грци, понајвише из Цариграда. Опажасмо њихова шапутања којекуда по угловима, против нашега Правитељства, а све с Недобом и нашим митрополитом удружени; сазнавши све то, као и да им из Цариграда често писма долазе, поразмислисмо и закључисмо да сва беспocлeнa лица заједно са нашим митрополитом Леонтијем уведемо у једну лађу и пошаљемо низ Дунав преко границе судбини на провиђење; Родофиникину, потом, јавимо о томе; он се на то страшно окомио на нас, посебно је протестовао за нашег митрополита Леонтија у име цара Александра, јер он, рече, под царским покровитељством има да буде међу нама, те он не може да га прогна. Ми уважисмо само царево покровитељство над нашим неверником Леонтијем – а све друге преко границе отправисмо; међу њима је и владика Краљевић био: Родофиникин му даде новац за трошак и препоруку; он се отправи у Далмацију и код Француза добије службу да у Далмацији буде владика. Колико год је скитница Грка прошло и дошло међу нас, свакоме је Родофиникин дао плату, а на рачун тога да је на нас Србе потрошио. Постојаност и оданост нашу према Русији, истомишљеност и уређење нашега поретка, Родофиникин је на почетку боравка међу нама похваљивао и све нас браћом називао, а на крају, све врлине невернику митрополиту приписивао и високу руску управу уверавао да је међу нама једино Леонтије привржен Русији и да се само с њим може имати посла; нас Србе, варварима је називао...

Мати: Како је Родофиникин могао описати митрополита као преданог Русији, кад се митрополит противио било каквим вашим односима с Русијом и кад је тврдио да ће вас Руси преварити?

Син: Зато што је Грк. Још више да ти кажем, мајко моја! Један руски чиновник, по презимену Каменски, донео нам је свето миро из Русије; тог младића, који нам донесе ту ствар, ми смо угостили колико год смо боље могли, обдаривши га једном сабљом сребром окованом. По свом одласку од нас, наше понашање и обичај наш описао је што је могао црње и дао да се штампа у Прусији! Ево, колико је Леонтије успео да више браће Руса виче против нас и њему да сведоче!

Мати: Када је примирје између Руса и Турака прекинуто?

Син: Почетком 1809. године, наш депутат, који се налазио код кнеза Прозоровског, известио нас је да мира нема и да ће примирје ускоро бити прекинуто а рат с Турцима започети изнова; недуго после тога (у пролеће), Родофиникин у Совјету нашему прочита писмо главнокомандујућега да његова руска војска већ прелази преко Дунава у Бугарску; ми, пак, да ударимо са свих страна што скорије, а један корпус из Мале Влашке ка Видину доћи ће нам у помоћ; кад Родофиникин прочита писмо, смота га и стави у џеп.

Мати: Јесте ли Родофиникина послушали и ударили на Турке?

Син: Ми смо, мајко, сви били спремни за бој и ударили смо са три стране: против Ниша од стране Румелије, против Босне и против Албаније; освојили смо Нови Пазар и Сјеницу; ту пећког пашу с албанском жестоком војском, наш вожд, који је заповедао својим делом војске, потпуно разби и сатера на Сјеничко поље; Пријепоље, град на реци Лиму, опколисмо и предње крило наше војске дође до Васојевића и саједини се с Брђанима и Црногорцима; кад – морасмо брже-боље да се повратимо натраг од Албаније и похитамо својој војсци, као помоћ, код Делиграда и на Каменици код Ниша.

Мати: Зашто је та војска од Албаније морала да похита у помоћ против Ниша?

Син: Зато, што се у војсци, која је стајала против Ниша, старешине нису покоравали један другоме, јер је и ту било отровнога масла митрополита Леонтија – отровао их је својим отровом; а друго, турска војска је веома ојачала и толико се умножила да и пре него што је наша војска од Албаније пристигла у помоћ, Турци на наше шанчеве на Каменици код Ниша силно, на јуриш ударише и ту наше разбише; изгубисмо око три хиљаде војника, а остале узбише назад ка реци Морави, где им наш вожд дође у помоћ и постави се против непријатеља.

Мати: Зар је толика турска сила на вас навалила?

Син: И она турска војска, која се у Бугарској против Руса борила, дошла је чак од Црног мора и дејствовала против нас.

Мати: Зар вам руска војска није дошла у помоћ?

Син: Не само што нам није дошла у помоћ него ни Дунав нигде није била прешла – тако нас је известио наш депутат из Главнога војног стана. А већ је и било касно, ми смо с Турцима ступили у бојеве и сву њихову силу на себе навукли.

Мати: Јесте ли Родофиникина молили за помоћ?

Син: Наш вожд му је из војске писао много пута, дајући му на знање да је и она турска војска, која је била против Руса на свим пунктовима на Дунаву, дошла на нас, и нека пише у Влашку главнокомандујућем да се Руси отпреме на Дунав и да нас растерете; такође, наш вожд је писао и депутату да све јави главнокомандујућем и моли за помоћ, да изврше диверзију оној војсци која је била против њих а сада је сва на нашој страни; да каже, такође, да смо на Родофиникинову реч на Турке ударили. Све то наш депутат јави, али и све залуду; кнез Прозоровски умре, други главнокомандујући су се смењивали; тако се цело пролеће и лето тукосмо са свом турском силом и отпор давасмо ми сами.

Мати: Шта вам је Родофиникин на то одговорио?

Син: Родофиникин, Недоба и митрополит, у августу месецу, у Београду, договоре се тајно на бекство; и Недоба неку нашу браћу са породицама зовну да дођу увече с њима у шетњу – неки дођу, те од вечери до поноћи они шетаху – док их најпосле позове да проведу неко време на води; кад су били на половини Дунава повиче Недоба на кормилара да вози на немачку страну. Кад су се превезли, онда Недоба нашој браћи, који нису знали, објави: 'Ви сте с нама на моју реч дошли. Ваше куће, пуне имовине, остале су, ви ништа са собом нисте могли узети; будући да није било могуће да вам на оној страни саопштимо да Србија овај пут мора пропасти, а Турци у Београд стижу за два дана, немојте се нимало узнемиравати, вама ће наш цар сву вашу имовину и штету надокнадити.'
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3138 on: April 21, 2021, 08:36:16 am »

Мати: Колико је с Родофиникином било руских чиновника и како то да су вас сви тако сагласно оставили?

Син: Били су: колегијски саветник Недоба, губернијски секретар Прокурович и Лазар Павковић, родом из Далмације, који је добежао од Француза; колико је било гадно – цео Београд је од њега смрдео; својој нацији је на штету био а за шта му је Родофиникин издејствовао нижи официрски чин; они су живели у дому Родофиникина и с њим побегли. Стари наш, покојни, Доситеј Обрадовић и архимандрит Спиридон Филиповић, такође су живели заједно с Родофиникином у његовом дому, но Родофиникин је од ове двојице тајно побегао и они о његовом бекству ништа нису знали до сутрадан, кад су чули да је пребегао на немачку страну.

Мати: Јесу ли Турци били прешли преко Мораве пре бекства митрополита Леонтија, Недобе и Родофиникина?

Син: Турци јесу прешли Мораву около Ћуприје до Јагодине - раздаљине од 30 сати јахања од Београда; везир је с војском дошао на Петку, где се Морава улива у Дунав; од Смедерева до везирова табора било је добрих 5 сати, а Мораву, на ону страну ка Смедереву, турска војска никада није била прешла; наше војске су стајале и браниле богазе (кланце).

Мати: Зашто побеже Родофиникин с Недобом и митрополитом?

Син: Зато, да ми што пре пропаднемо. Јер, мајко, да су они били верне цареве слуге, могли су у Београду остати све до часа кад би Турци на једна врата у Београд – они би на друга ка Дунаву, тамо се у лађу укрцати и на немачку страну превести без сваке опасности; но, с том намером, да ми пропаднемо, владика Леонтије је успео да уз помоћ Недобе превари Родофиникина да испадне овако: када руски генерал побегне а с њиме и српски митрополит, онда ће народ скочити, убити нашега вожда, све нас поглаваре, и предати се Турцима; по свом бекству, управо је такве отровне трагове у Београду владика успео да остави преко својих истомишљеника: да побуне народ, па да бежи куда ко зна, јер Турци у Београд морају доћи и свом Србијом завладати, а Руси, пак, наводно, неће више никакву помоћ дати откако је Родофиникин пребегао.

Мати: Како сте ви после њиховог бекства могли народ утешити и охрабрити?

Син: Наш вожд, после њихова бекства, стиже ускоро у Београд и народу београдском, који беше спреман да иде на Дунав, заповеди да се сви у свој дом врате и у својим домовима мирно живе, да се Турака нимало не боје и да се не обзиру на бегунце који, како рече, да нису желели да Србија падне, не би ни бежали; и тако се сав народ утиша и свога вожда послуша. Наш вожд је непрестано, дању и ноћу, по народу ходио и њега и војску храбрио: да не обраћају пажњу на Родофиникиново бекство, јер ми још увек градове држимо у својим рукама, да смо цело пролеће и цело лето Турке одбијали, да нам сада преостаје само кишовита јесен када Турци морају бежати и тражити место где ће да презиме; тако је и било.

Мати: Кад је Родофиникин побегао с владиком, јесте ли писали Русима у Влашку?

Син: Писали смо Русима у Влашку да смо по њиховој заповести на Турке ударили, а они, пак, свој турској сили допустили да крене да нас порази; ми, сиромаси, бранисмо се цело пролеће и лето, а они на наше молбе никакве помоћи не дадоше; најпосле, њихов агент Родофиникин избеже од нас без икакве потребе, само да ми што пре пропаднемо. Него, рекосмо, ако су наша браћа Руси прави хришћани, нека пређу Дунав на турску страну – ми смо још увек ту, живи – да нам олакшају турску силу.

Мати: Најпосле, какву сте помоћ добили?

Син: Кнез Багратион је у јесен отпремио војску на Дунав у Бугарску; Турци, који чак од Рушчука и Шумне дођоше против нас с великим везиром, морали су поћи да бране тај крај – нама је одмах лакнуло. И тако, 1809. године остадосмо спасени – избависмо се гроба који нам се припремао.

Мати: Јесте ли могли истинито сазнати како је та ствар, план за ваш пад, учињена? У време окончања примирја између Руса и Турака сва руска војска је на Дунаву мирно стајала, а ви сте, по руском налогу преко Родофиникина, на Турке ударили и цело пролеће и лето војевали; Руси вам никакву помоћ нису дали; чак је и она турска војска, која је стајала против Руса, могла слободно напустити онај крај и кренути на вас да вас порази: то је ствар мутна и није чиста, ма како било; макар да је дошло и до промене војних планова, Руси нису морали допустити да сва турска сила крене на вас; да вас шест месеци непријатељ изнурава и поражава!

Син: Истина је, мајко! То што су Руси извршили диверзију на крају лета ударивши на Турке, могли су учинити и почетком пролећа или лета; но, руководиоца овога дела и издаје, нашега митрополита Леонтија, ваљало би до вешала довући, па би, можебити, тада изашло дело на видело: његова лукавства и преписке које је водио са Цариградом у време примирја, колико је новаца примио од Порте да сву турску силу навали само на наша плећа, и уреди да нас њоме цело лето туче.

Мати: Куда су се Родофиникин, митрополит и остали упутили преко Немачке?

Син: Они су преко Немачке пребегли у Влашку. А Poдофиникин, дошавши к Русима заједно с Недобом и сазнавши да нас Турци нису победили и да смо издржали њихове интриге и жеље, није могао ништа друго измислити у своју одбрану што је побегао од нас но да смо хтели да га убијемо, те је зато морао избећи; при томе је и другим бегунцима – нашој браћи – који су били с њим, обећавао златне горе, само да сведоче за њега. Није се Родофиникин, као ни Недоба, стидео да измисли такву ствар која никада не може бити истинита. Целом свету је познато да не само да ми Срби волимо и високо поштујемо руске чиновнике, него и обичне Русе; кад се коме деси да овуда путује, наша браћа их данима угошћавају; често у овом, иноплеменом царству, наши људи страдају од власти, али њих не издају. Целом свету је познато, а тиме су упозната и иноплемена царствa дa, и себе да продају, не би могла нашу приврженост и преданост купити да их волимо као што своју браћу обожавамо. Но, истина је: нужда закон мења; и Родофиникин је код наше браће Руса свашта морао измишљати како би покрио своју срамоту како га је турски калуђер Леонтије преварио и на танак лед довео. Ево још нешто: нису се Родофиникин и Недоба стидели да митрополита Леонтија и ону нашу преварену браћу бегунце означе као народне депутате и кнезу Багратиону их као такве представе у наше име! Та њихова преварантска депутација, сачињена од бегунаца, то јест митрополита Леонтија и осталих, писала је нама овамо отровна писма: да нам Руси неће помагати док не сменимо нашега вожда и Правитељствујушчи совјет, да пошаљемо другу депутацију која ће се сајединити с митрополитом Леонтијем и да та депутација донесе потписе свих наших старешина како наш народ моли кнеза Багратиона да владику Леонтија и Родофиникина поново пошаље к нама, јер, наводно, народ не може себе никоме другом поверити осим њима двојици.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3139 on: April 21, 2021, 08:51:31 am »

Мати: Јесу ли они успели у свом отровном науму?

Син: Они у народу нису никада могли успети, нити од нас, старешина, добити потписе против нашега вожда, као ни молбу да нам издајнике врате; међутим, чули смо да су они сами нека лажљива писма написали и од неке наше браће, која су још раније митрополитом заслепљена била, потписе добили да их подрже, па да се њихова издаја не открије у Главном војном стану.

Мати: Како су бегунци успели код кнеза Багратиона са својим планом?

Син: Мајко моја! Они су своју интригу тако умели зашити и ушити да су кнеза Багратиона тако заслепили да је он бегунцима веровао све, а ништа нашим извештајима и депутатима правим, народним, које смо ми послали. На крају 1810. године, кад је кнез Багратион предвидео да дејствује против Турака, писао је нашем вожду и Совјету, додајући и 'српском митрополиту' у наслову, што раније никада није писано, већ само нашем вожду и Совјету. У писму од 18. фебруара, број 164, из Краљева пише: да ће се с нама један корпус његове војске сајединити за дејствовање против Турака и бити нам у помоћи; да он Родофиникина, који је и пре међу нама био, шаље поново са свом његовом свитом, да би нам препоручивао добре савете и пружао неопходна средства, како Правитељствујушчему совјету тако и народу српском и да сви ми треба да се према њему добро опходимо и ценимо га; да је, стицајем околности, а можда и самом незнаном судбином, народ српски претрпео током прошле године пораз од непријатеља који се ни на самом почетку није могао отклонити, а све због велике раздаљине и тешкоћа зарад којих више није било могуће изменити усвојени план војевања. Ево, из овога писма цео свет може видети како се виша власт може заслепити, а наши помагачи нама наше очигледне непријатеље наметати!

Мати: Ја сам у великој недоумици: кнез пише за ваш пораз од непријатеља 'да се то није могло предвидети', а они су вас преко Родофиникина позвали да ударите на Турке, као и да 'због велике раздаљине није било могуће изменити усвојени план војевања', а изменили су првобитан план и народ оставили да се жртвује - јер, диверзију, коју је кнез крајем лета извео ударивши на Турке у Бугарској, могуће је било извести и почетком лета и пролећа, како се сва турска сила не би слегла на вас. Такође, зашто вам оне чиновнике које ви не желите, силом намећу, и како то да три грчка лица, која су од вас побегла, уваже више неголи све Србе? А доиста, и они сами, да су поштени људи, на она места где их не трпе не би се наметали, тј. не би чинили интриге да опет дођу међу вас.

Син: Кнежеву писму се и не треба чудити јер смо сазнали и ко га је сачинио: Недоба, уметајући препpeдeнe изговоре који су могли послужити да се пред нама оправдају за своје бекство; при том, пак, писмо је било написано на српском, може бити да Багратион није све ни разумео, а ако и јесте разумео, то је опет све намерно учињено као оправдање некоме за Родофиникина; уосталом, писати нама, простим људима, и не кошта много, знају они да ми Русима све верујемо, а сада се опет Родофиникин, Недоба и митрополит Леонтије силом намећу к нама, а да су поштени и честити чиновници, дали би оставку својој управи и стидели би се да поново дођу међу нас кад их ми не трпимо. Но, зло би било да се тиква изгуби а интриге и издаја се открију: они ће радије и стид претрпети само да у тајности остане њихово погано дело; јер, кад би други, рођени Рус, међу нас дошао, како смо ми то касније Багратиона не једном молили, то би се њихова дела открила. И зато су се старали да свуда камен спотицања убаце како ми у својим жељама не бисмо успели, да њихови смрдљиви трагови остају покривени и да се у наше дипломатске послове не меша нико осим њих.

Мати: И, да ли је дошла војска, и Родофиникин с Недобом и митрополитом Леонтијем, како је кнез јавио?

Син: Ми смо кнезу одговорили да нашу браћу Русе молимо за помоћ и драге воље бисмо је од њих примили, те заједно с њима против непријатеља војевали, а митрополита Леонтија, Родофиникина, Недобу, нити било кога од њихове свите који су као чиновници раније боравили међу нама, ми више не можемо да примимо. И после толико доказа с наше стране у вези са бегунцима, а којима се, на нашу жалост, не верује, ми бисмо, у случају да они ипак с војском на силу дођу, били принуђени да се војном руком заштитимо од својих непријатеља и издајника митрополита.

Мати: Шта вам је кнез на то одговорио?

Син: Није прошло много времена, а Багратион оде из војске; његово место заузео је гроф Каменски, пешадијски генерал, те се тако план о војном дејствовању против Турака одужио; прошло је цело пролеће и половина лета кад је гроф Цукатов с једним корпусом дошао на нашу страну из Мале Влашке; наша војска, која је стајала на овој страни Дунава, удари заједно с њима на Турке у Брзој Паланци и на шанчеве по другим местима. Турке униште, саобраћај отворе и цео корпус руске војске, око седам хиљада, пређе, саједини се с нашом војском, опседну град Неготин и шанац Прахово; гроф Цукатов је после писао нашем вожду да жели лично да се с њим види и разговара.

Мати: Да ли је вожд отишао код грофа Цукатова у Прахово?

Син: Наш вожд је са задовољством отишао и видео се са грофом Цукатовом.

Мати: О чему је вожд разговарао са грофом?

Син: Нашем вожду гроф Цукатов је, у име грофа Каменскога, предлагао да опет примимо митрополита Леонтија и Недобу, да ће се они старати да заслуже наше поштовање.

Мати: Шта му је вожд одговорио на то?

Син: Вожд је одговорио грофу да ће бегунцима, својој браћи Србима који су преварени, опростити, и да ће их у своја недра примити, а o Недоби и митрополиту Леонтију, који су отворени издајници, замоли вожд грофа да о њима не говори и не доводи их пред његове очи. И тако гроф Цукатов обећа вожду да ће писати грофу Каменском да опозове слање Недобе и митрополита. Међутим, Недоба и митрополит су све време боравили при поменутом корпусу, штавише, писма, кореспонденција између грофа и нас, сва су ишла преко Недобиних руку.

Мати: Како сте 1810. године окончали рат с Турцима?

Син: Кад је наш вожд пошао назад к нама од генерала-мајора грофа Цукатова, вратио се уз Тимок с неколико стотина коњаника и на два места у шанчевима на Тимоку уништио Турке, тај крај од непријатеља ослободио и срећно приспео к нашој војсци у Ћуприју. После тога, гроф Цукатов је грофа Орурка отпремио уз Тимок да учини диверзију са хиљаду војника; гроф Орурк дође до утврђења Бања и то место на јуриш од непријатеља предобије и преда га у руке нашем гарнизону. Према добијеним инструкцијама, гроф Орурк реши да настави с напредовањем ка Неготину, но, у исто време од стране Босне, Албаније и Ниша ударе Турци на нас и нишки везир са двадесет хиљада војника дође на Крушевац. Наш вожд то јави грофу Цукатову и замоли га да нам пошаље помоћ; на исти начин замоли и грофа Орурка да опозове свој план, да измени своје кретање, како би к нама у помоћ похитао на Варварин и Крушевац.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3140 on: April 22, 2021, 10:12:31 am »

Мати: Да ли је гроф Орурк, преко заповести, могао од Бање доћи к вама у помоћ на Крушевац?

Син: Овај храбар војсковођа уважио је нашу молбу, знајући да цени потребу једнога народа; преко заповести, одустао је од свога плана и дошао к нама на Варварин и Крушевац, где је сваког Србина гледао као свога Руса: једном душом дисаху и његове наредбе драге воље испуњаваху; под његову команду наш вожд је дао нас четири хиљаде Срба, па са хиљаду његових војника, нашом браћом Русима, једнодушно пружасмо храбар отпор везировoј војсци од двадесет хиљада војника на Крушевцу и Варварину. И на крају, предвођени оним незаборавним и храбрим војником, честим биткама изнурисмо везира и на коначно бекство натерасмо, натраг ка Нишу. У међувремену, грофу Орурку стиже још више наше браће Руса и заповест да он међу нама и остане. Тако он узе под заштиту крај око Делиграда од стране Ниша; остала наша војска отправи се против Босне и Албаније: и тако, до дубоке јесени тукосмо се са Турцима и на свим пунктовима непријатеља разбисмо и прогнасмо. Ево шта значи храбар војник који зна да цени дух народа и своме цару верно служи! Не гледа да му неко из прикрајка донесе какву лаж је Недоба лагао својој управи. А наш гроф, мио и храбар Орурк, стављао је наше Србе с браћом Русима у параду, а душа се његова радовала што се сваки Србин с првим храбрим војницима поредити могао и што је драге воље ка јуначком боју стремио. Наш премили гроф Орурк водио нас је ка победи и с вољом с нама велике тешкоће подносио. Ако и није имао много своје војске, нама је било доста што његово име стоји међу нама; он је током 1810. године био наш велики помагач. Кад се отпремио на презимљавање из Делиграда у Малу Влашку, успут је тврђаву Гургусовац од Турака преотео и дао нашој управи која држи саобраћај од Видина до Ниша: за нас важно место.

Мати: Шта се догађало 1811. године?

Син: Почетком исте године гроф Каменски је дао на знање вожду и Совјету да ће молби наших депутата удовољити у свему и послати један пук да се стационира у Београду; и у име цара Александра он позива вожда и наш Совјет да митрополита Леонтија прими у своја недра; при том јавља да ће са пуком у Београд бити послат и један дипломата и да ће тиме царско покровитељство побољшати напредак нашега отечества.

Мати: Што сте грофу Каменском одговорили за Леонтија, вашега издајника?

Син: Шта смо још могли учинити? Толико пута смо писали, јављали преко наших депутата за митрополита и Недобу; они су се свему томе одупирали, остајући при мишљењу да се издајницима нашим више верује и да више вреди лаж и превара двојице Грка него сва оданост и услуге целога народа српскога! На крају уважисмо жељу главнокомандујућега - кога не треба срдити молбама - у име цара, и прећутасмо, без икаквог одговора у вези са митрополитом, о прихватању или неприхватању.

Мати: У које време је пук дошао? И да ли се митрополит Леонтије осмелио да дође?

Син: У месецу фебруару 1811. године у Београд је дошао Нејшлотски пук; с њим је стигао и митрополит Леонтије заједно са Недобом, као руским дипломатом.

Мати: Тако је опет и Недоба дошао међу вас, у служби дипломате, као што је гроф Каменски писао Совјету, не именовавши да ће то бити Недоба! Кажи ми, како сте дочекали пук, јесте ли то учинили како треба?

Син: Од наше границе имали су пратњу наших чиновника, на свим местима били су припремљени конаци, јело и пиће у изобиљу: браћа Руси су били задовољни. На два сата од Београда наш вожд им је, са неколико стотина коњаника и осталим чиновницима, пошао у сусрет, духовни клер са литијама, такође. И тако су браћа Руси спроведени у Београд уз наше певање и пуцање топoвa београдских, у знак поздрава нашим милим гостима. Беше велико весеље и радост; но, с друге стране и велика жалост и плач при погледу на издајника митрополита Леонтија и његовог бранитеља Недобу, јер су и они морали бити учесници нашега братског пријема и гостопримства, баш као и они официри који стигоше с добрим жељама, спремни да заједно с нама и крв против непријатеља пролију. Зар опет злотвори наши, Леонтије и друг његов Недоба, у утроби нашој морају да живе! О Правдо и Свевидеће око! Откриј цареву срцу издајнике наше! Тако смо уздисали и у души изгарали.

Мати: Како сте уредили ствари са издајником Леонтијем?

Син: Из поштовања према грофу Каменскоме, ми смо му дали на управу Београдску епархију, са напоменом да столује у Крагујевцу, а не у Београду близу Правитељства, како не би могао да трује својим отровом нити да води кореспонденцију с ким он хоће. К томе смо још у нашем Совјету установили једну врсту конституције, назначивши сваком главном чиновнику место и границу дужности и службе.

Мати: У одређивању граница дужности чиновницима, јесте ли сви били једнодушни?

Син: Сви смо били сложни и свако је ступио на своје место осим најславније наше браће: господе Миленка и Добрњца због Младена Миловановића; они се нису сложили да заједно с њим заседају у Совјету; тако су своју отаџбину оставили и пошли да живе у Влашкој.

Мати: Зашто они не трпе Младена Миловановића?

Син: Они су изјавили вожду и Совјету да се не слажу с тим што је најстарије место у Совјету дато Младену, човеку који ће за своју сопствену корист учинити све на свету што се може и злоупотребити што може, само да напуни своју кесу.

Мати: Какво је било понашање Недобе, митрополита и осталих официра пука, јесу ли били задовољни с вама?

Син: Пуковник, сви официри и прости војници били су презадовољни нашим поступањем и гостопримством, размештајем, непрекидном расподелом меса, дрва и свећа за цео пук; сви су једнодушно с нама живели, сваког Србина братом називали и време весело проводили. Но, њихово понашање према нама није било по вољи Недоби, те је он којешта налагао њиховом командиру корпуса генералу Засу, да би после пуковник примио заповест од Заса како треба да се понашају по упутствима Недобиним! - Понашање митрополитово: у почетку се чувао, али касније сазнасмо да у Београду преко свога синовца често Недоби пише, а Недоба, пак, њему доставља писма која прима из Влашке и других страна на своје име. Понашање Недобино: он се стално, даноноћно, дружио с Грцима, Чивутима и Турцима који су били у нашем подаништву и са свима онима који нас нису могли да трпе. Ти Недобини другови били су управо они пријатељи који су се отворено хвалили да је сам Недоба, уз митрополитову помоћ, све Србе сасвим срозао код свога цара, тврдећи да, док му је Родофиникин у Петрограду и брат (Недобин) у Министарству иностраних дела, цео петроградски двор у своме цепу држи. - Истога лета, по препоруци министра војног Берклаја (Барклија) де Толија, господин потпуковник Дибич са својом госпођом из Петрограда дође у Београд; овог господина и његов наступ једнодушно поздрависмо, радујући се што га видимо међу собом. А Недоба, видећи да је овај господин нама веома предан и бојећи се да се некако његова и митрополитова издаја не открије, побрине се да то предупреди код командира корпуса Заса у Краљеву и господина Дибича оцрни и набеди; он је убрзо опозван, те је на крају и његова госпођа морала да се врати у Петроград к свом господину. Поред тога, сазнали смо поуздано неке ствари у вези са нашим архимандритом Хаџи-Мелентијем, кога смо били послали у Влашку код главнокомандујућег с молбом да позове митрополита Гаврила и у архијерејски чин рукоположи овог нашега заслужног земљака: Недобине лажи и писма, послата у Главни војни стан, учинили су своје, па ми остасмо лишени своје жеље, а архимандрит Хаџи-Мелентије вратио се к нама без успеха. Ето Недобиних дела! Спречио је да имамо архијереја, по крви и племену нашег! И све то зло успео је код своје власти учинити оног лета када је поново дошао  к нама.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3141 on: April 22, 2021, 10:19:14 am »

Мати: Како сте те године окончали војевање с Турцима?

Син: Гроф Каменски престави се те године, а Кутузов ступи на његово место као заповедник воjске у Влашкој. У Влашкој није остало више од 30.000 војника на свим пунктовима од Црног мора до Видина. Но, ми смо имали среће што смо као помоћ на Дунаву имали нашег храброг ратног савезника садашњега генерал-лајтнанта грофа Орурка, који је с нама одржавао везе у Неготину. У међувремену, кнез Кутузов разби под Рушчуком великог везира и те године срећно окончасмо све битке са Турцима.

Мати: Куда је остатак руске војске из Влашке био отишао? И што је следовало по разбијању везира?

Син: Сва руска сила окупила се у Пољској против Француза. А после разбијања везира код Рушчука, Порта отоманска тражила је примирје и Турци ступише у мировне преговоре с Русима.

Мати: Шта сте ви у том случају радили?

Син: У новембру 1811. године отпремили смо депутате у Петроград пред самога цара, с молбом да не будемо остављени; крајем пролећа 1812. године вратише се из Петрограда у Београд; хвалили су се царским великодушним пријемом и његовим обећањем да нас неће оставити без покровитељства нити учинити мир с Турцима пре него што Порта призна нашу независност; уз то, наши депутати су нам казали да су од једног чиновника из царског Министарства иностраних дела били укорени што је наше Правитељство казнило неке бунтовнике.

Мати: Како то да су они у Петрограду били укорени зарад бунтовника, кад свака влада своје зле људе оштро кажњава?

Син: Зато, мајко, што су бунтовници, који су буну дизали и у народу ватру палили сви били Недобини пријатељи, свакодневно су код њега време проводили. А Недоба својој влади ову ствар није описао као верни слуга свога цара, јер су се они у том крају и бунили по његовом наговору како би он своју владу могао боље уверити да међу нама има деоба и раздора; после је лажно бунтовнике описивао као људе поштене, а наше Правитељство окривио и оцpнио. Будући да се све то десило после одласка наших депутата у Петроград, они нису били обавештени о тој ствари, па оног чиновника нису знали известити нити су могли открити лажан и смрдљив Недобин извештај. Ево, како је Недоба успевао да нас оклевета код високих личности у Петрограду и нашу срећу да убија!

Мати: Кад су депутати били удостојени да разговарају са царем Александром, зашто се нису постарали да Недоба буде опозван?

Син: Депутати су добили налог да им прва ствар буде да затраже Недобин опозив и да измоле да на његово место дође један чиновник рођени Рус; но, у Петрограду наши депутати нису били сложни, а разлози су били ови: многе особе су их (преко Родофиникина) саветовале да у вези са Недобом не говоре ништа лоше и да не траже другог чиновника као смену за Недобу, јер и самом цару неће бити право да слуша жалбе против својих чиновника! И тако, депутати преплашени овим саветима нису смели да говоре и Недобу прећуташе. По доласку наших депутата, цар Александар указа нашем вожду милост и удостоји га орденом кавалира Свете Ане првог степена, а чланове нашег Совјета истим орденом другог степена. После месец и по дана јави митрополит Леонтије вожду и нашем Совјету да је и он, преко Недобе, примио царску милост, орден Свете Ане првог степена. Мора да су се наши непријатељи чудили и ишчуђавали како цар награђује отвореног српског издајника митрополита Леонтија исто онако као и заслужног вожда истог народа!

Мати: Шта је произашло из примирја с Турцима после победе под Рушчуком?

Син: Цело пролеће и половину лета провели смо у неизвесности о преговорима између Руса и Турака. У међувремену, Руси су у Пољској сакупили силну војску против војске француске и свих европских краљева под заставом и командом гордога Наполеона, императора француског. Потом адмирал Чичагов, који је уместо Кутузова заповедао војском у Молдавији и Влашкој, с митрополитом Петром Петровићем, славним и трудољубивим владаром Црне Горе, и нашим вождом, ступи у договоре како да јединствено дејствују против свих руских непријатеља. И када у Европи ниједан народ није хтео да пружи пријатељство Русији на чврстом тлу, него се све државе заносише поробљавањем Русије, једино ми, Срби и наша браћа Црногорци, ступисмо с Русима у јединство. И како смо и раније, неколико пута, отказивали мир турском цару, тако смо и Французима, у време док су били у Илирији и Далмацији, одбацили толико пута изложене нам понуде за помоћ и побољшавање темеља нашега дома. На сличан начин и друге су нам државе, не једанпут, штошта обећавале, само да одступимо од руског савеза; но, ми, свагда постојано, као и Црногорци, ни у какав план иноплеменог царства нисмо хтели да ступимо и себе поверимо, осим Русији. После свих наших услуга и последњих договора, адмирал Чичагов прими заповест да с војском из Молдавије и Влашке крене у Пољску; прогласи се мир, учињен између Руса и Порте отоманске, уз припајање Бесарабије и дела Молдавије Русији; нашем вожду и Совјету Недоба објави осму тачку Трактата, која се односила на нас: да све градове с војним стварима предамо Турцима, пограничне шанчеве да разоримо, а ми потпаднемо у потпуно подаништво.

Мати: Током толико година ви се изнурaвaсте страшно, борећи се сами против Турака, Босне, Херцеговине, Албаније, дела Македоније од стране Ниша и Видина, помажући тиме Русима и држећи толику силу на себи; уместо да Руси код Видина држе војску од 40.000 људи да би у овом нашем крају могли да се боре против свих ових Турака, они никада нису имали ни пуних 10.000 људи, јер сте им ви држали десно крило и заустављали силу европских Турака на себи: после толике ваше постојаности и одбачених понуда турског цара за мир с вама, такође од Француза и неких других држава које вам будуће спокојство обећаваху само да одступите од савеза са Русијом како вас, најпосле, за све те показане услуге и приврженост Русија остави као жртву и на вашим плећима мир с Портом закључи?
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3142 on: April 22, 2021, 10:22:29 am »

Син: Мајко моја! Кад је Наполеон са осамнаест европских народа похитао да покори Русију са осам стотина хиљада војника, све под једном заставом – кад се, дакле, све то устремило против нашег православља, ми смо у то време и нашу несрећу били заборавили и мучили се у души: како да тог лета неколико хиљада своје браће Срба отпремимо у Пољску, у помоћ Русији, да умиримо и успокојимо пламена осећања своје душе и крви, једноплемене са Русима, која у нама изгара; но, ништа друго нисмо могли учинити, само колико-толико свој душевни бол савладати и дуг хришћански испунити даноноћно молећи се Богу по свим црквама и бденије држати за ослобођење Русије, да Свевишњи помогне оружју руском за победу над непријатељем. Тако је, Богу хвала, најпосле, и било! И они народи, који су на поробљавање Русије ишли, на крају беху доброчинством обасути од Русије! А шта ће бити од нас Срба и Црногораца, још не знамо. Међутим, као и пре учињеног мира с Турцима, ми не могосмо да се отарасимо митрополита Леонтија и Недобе: да је Русија и била у стању да нам пружи успешан мир, ми бисмо морали да га се лишимо, јер будуће спокојство нашега неверника митрополита Леонтија и његовог присталице Недобе захтевало је да ми неизоставно пропаднемо. Тако су наши издајници умели да своју руску владу, која је руководила нашом срећом у вези са миром, лукаво засене и сметну јој с ока нашу срећу и све наше услуге, да никако није било могуће проникнути у ту њихову работу толико година кројену. После толико пута обећаног нам покровитељства, Русија своје обећање не одржа и свој, готово руски народ, нас, на жртву остави, а мир закључи с Портом, уз добитак неједноплеменог краја Бесарабије и дела Молдавије! Са ма ког политичког погледа на свету да се просуђивало у корист Русије и нашег географског положаја, ми не бисмо били морали да се од руског тела отцепимо у оним околностима, осим да је Русија којим случајем била принуђена да од својих старих граница уступи неки део свога царства: тек тада бисмо ми морали бити остављени, а Русија би од свога обећања могла одступити и осма тачка садашњег Трактата могла би имати своје место за нас... за ону срећу нашу, коју смо ми толико пута имали у својим рукама, нуђени од турске Порте а по нашој жељи да се с Турцима умиримо, само да смо хтели одустати од руског савеза. Ето Недобиног дела које нас је до овог пада довело! Недоба, као царски човек, живећи међу нама, требало је да даје добру наду народу, да буде подршка нашем Правитељству; уместо тога, он је, не једном, подговарао нашу браћу да се не покоравају својој власти и подбуњивао их; после је писао својој влади да бунтовници имају право да се буне против нас. О великим трошковима које смо имали за оружје, јер смо топове изливали и барутане одржавали, Недоба је извештавао своју владу да ми само своје кесе пунимо а на општу корист не гледамо; на тај начин је успевао да ми од царске дарежљивости имамо мање користи. У нашој постојаној оданости и привржености Русији Недоба нас је описивао као лицемерне, а све врлине приписивао је само нашем невернику, Грку, митрополиту Леонтију, називајући све нас Србе варварима и говорећи нам у очи да смо ништаван народ, нас, које цар Александар назива једноплеменим, а цео свет храбрим; име, које смо ми, синови твоји, синови Србије, од славних праотаца својих наследили, на самом делу то и показали и чиме се свагда можемо дичити, као и својим чврстим карактером – Недоба је поништио, обмануо своју владу и у тој влади придао нам малу важност, па је Русија закључила онакав мир, нас Србе оставила а Бесарабију присвојила. Лаж и злоба Недобина против нашега Правитељства све је надвладала и сав наш труд и оданост претворише се у ништа.

Мати: Шта сте могли да учините у таквом неочекиваном стању?

Син: Упутили смо свог депутата адмиралу Чичагову у Влашку да нам остави макар какву помоћ пре него што пође и обезбеди нас док ми некако своју несрећу не усмеримо ка неком бољем крају. И тако се Чичагов показао у свему благонаклон према нама, да смо ми, српски народ, дужни да према том великом човеку осећамо вечну благородну љубав.

Мати: После одласка браће Руса из Молдавије и из ваше средине, какав сте закључак донели о будућности својој с Турцима?

Син: О многим стварима смо мислили и просуђивали: ако Турцима све градове предамо и пограничне шанчеве обрушимо, спомињући се при том да смо потоке крви пролили док смо их од Турака задобили и десет година бранили, такође, да смо толико пута турске предлоге за мир одбили по томе никако нисмо могли изнаћи начин да се Турцима можемо предати на веру кад им предамо све градове, знајући поуздано да ни сам султан не би могао поставити границе Турцима да нам се не свете и не изложе нас огњу и мачу. Ради тога смо отпремили депутате султану у Цариград, с молбом да данак од нас узима сваке године одсеком, колико хоће, само да у градовима не живе Турци; или, пак, као крајњу меру, да нам остави у рукама грађански део нашега Правитељства; сви наши предлози и сав наш труд остадоше узалудни; и не само то, на крају још, јавише нам Турци да имају намеру да нам одузму и ситно оружје и на нас пошаљу силну војску. Према свему томе, решили смо да се заштитимо, да своје десетогодишње страдање и исцрпљивање искупимо последњом капљом крви и избавимо се од жртвовања.

Мати: На каквим основама и којим уређењем сте могли да се упустите сами у рат с Турцима?

Син: Ми смо се тако добро припремили, народну свету војску свим потребним стварима опремили, све наше градове у унутрашњости и пограничне шанчеве утврдили, да смо тог лета, уз добре положаје које смо држали, могли дати отпор свакој сили. Главни наши градови и шанчеви, почевши од стране Влашке и аустријске границе, били су ови: град Кладово на Дунаву, град Неготин од стране Видина ка Бугарској; по реци Тимок (некадашњој граници Србије са Бугарском) главни шанац био је Гургусовац, даље Бања и Делиград ка Нишу, од Делигpaдa кa Новом Пазару леже непроходне горе и у њима, на неким местима, невелики шанчеви, даље град Карановац; ка страни Албаније и Херцеговине стоји Златибор, насупрот Босне по реци Дрини Лозница и Лешница, град Шабац на реци Сави, граници са Немачком, па Београд на Сави и Дунаву, град Смедерево на Дунаву, острво Пореч – главни шанац, и Текија на Дунаву насупрот града Адакале; ово су све главни градови и шанчеви који нас окружују од немачке и турске стране; главни унутрашњи градови и шанчеви су ови: град Јагодина, Ћуприја, Варварин, Крушевац, Чачак, Ваљево и Ужице; сва ова погранична и унутрашња места била су снабдевена потребним војним стварима да се могу годинама бранити од непријатеља; и од свих ових места непријатељ не може ни шести део освојити, осим са великом војском и држањем опсаде; на овакав начин смо се припремили и засновали своју одбрану да смо се те 1813. године могли од Турака избавити и после им предложити да нам дају мир који би нас могао спасити од жртвовања. У међувремену, надали смо се променама европских прилика и успеха руског оружја и њихових савезника који су окренули оружје против Француза – и наша борба с Турцима учествовала је у јединству са Европом; јер, да турска Порта оно цело лето није имала посла са нама, неизоставно би ступила у помоћ Наполеону (чији се један чиновник, гроф Такс, налазио у то време у војсци код великог везира) и ударила на суседне државе; при том, савезници су успели да код Лајпцига разбију Наполеона, а и зима се приближила; и тако се Порта отоманска више није осмелила да у оно време буде пријатељ Французима.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3143 on: April 23, 2021, 11:50:43 am »

Мати: Јесте ли своје границе могли држати тешње, не би ли то било корисније за вас?

Син: Ни једно од означених места, пограничних градова и шанчева, нисмо могли изоставити; јер Неготин, непобедиво место, представља одбрану од стране Дунава и Видина, и докле имамо Неготин у рукама, турска сила не може проћи према Кладову и острву Пореч; уз помоћ Поречких планина, пак, не могу у унутрашњост Србије; Гургусовац, тврђава на Тимоку, затвара кретање и саобраћај непријатеља између Видина и Ниша; шанац Бања и Делиград, уз помоћ планина, спречавају непријатеља да свом силом груне у наше груди и удари на шанчеве који стоје иза Делиграда на реци Морави, тј. Ћуприју, Варварин, Крушевац и Јагодину; пре него што би непријатељ могао имати непобедиви Делиград у својим рукама, не може ни стићи до поменутих шанчева и досађивати им, дакле, ни те шанчеве не би имао у својим рукама; у нашу унутрашњост преко Мораве и у планине које стоје иза Мораве, неће се осмелити да крене, јер су на многим местима богази и бусије, па је и велику војску могуће дочекати и разбити са мало војника; од Делиграда до Новог Пазара, града према Албанији, штите нас саме планине, те се никаква непријатељска војска не може пробити у нашу унутрашњост; од стране Херцеговине налази се шанац на Златибору, а иза њега непобедиви град Ужице – то је одбрана и кључ од стране Херцеговине; од стране Босне много нам помаже река Дрина: ту су шанчеви Лозница и Лешница пре него што непријатељ освоји ова два шанца не може доћи до града Шапца и горе Китог; да би освојио ова два шанца, непријатељ би морао изгубити много времена, а ако би их и освојио, у прcима његове војске остаје му град Шабац и бусије по Китог планини - ова места су несавладива; а да би могао да продре у нашу унутрашњост од стране Босне, морао пре тога управо та места да има у својим рукама; ево, ослонили смо се на ове старе градове које су још наши праочеви саградили, као и на шанчеве које смо ми на неопходним местима придодали, на саму природу, која нас је горама и рекама ојачала, а највише на храбра прса српска која ти, мајко, рађаш, синове, од детињства штитоноше, и своје победоносне ратнике и витезове током свих ових десет година! Све што је било потребно, у сваком погледу, за одбрану једне мале државе, ми смо то имали.

Мати: Колико је турске војске на вас ударило и на која места? И колико сте ви своје војске могли поставити против непријатеља?

Син: Непријатељска војска која је ударила на нас бројила је укупно до 120.000 људи, а ударила је на три места: од Видина на Неготин, од Ниша на Бању и Делиград, од Босне на Лозницу и Лешницу; ми смо, на свим местима, имали укупно преко 50.000 својих војника.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3144 on: April 23, 2021, 11:56:28 am »

Мати: Казуј ми, сине, о војним дејствима и борби коју сте с непријатељем својим водили!

Син: Цело лето до јесени држали смо се храбро на свим странама; непријатељ није могао да нас освоји до дубоке јесени, осим два шанца од стране Босне и два града од стране Видина на Дунаву; Неготин изгубисмо зато што нам погибе наш храбри војвода Вељко, заповедник оног краја и војске; изгибоше и многи други чиновници или осташе рањени; после смрти храброга Вељка наша војска остави тај град у непријатељским рукама; непријатељ после завлада Кладовом, из разлога тога што су већим делом на одбрани Кладова били Власи, будући да у том крају понајвише обитавају управо Власи; тако турска војска преко острва Пореч, до дубоке јесени, једва успе да се на ушћу Мораве (у Дунав) и у Пожаревцу на Петки утабори; део непријатељске војске дође од Делиграда низ Мораву и саједини се у Пожаревцу са војском пристиглом од стране Видина; но, наш заповедник војске такође похита од Делиграда са својом војском против непријатељске војске на ушће Мораве у Дунав – сви положаји и кланци на Морави (код Дунава) беху у нашим рукама, а известан број наших војника, који су били у Гургусовцу и Бањи, стиже у помоћ Делиграду; због пада Неготина и Кладова, више није требало да држимо та места, јер су Поречке планине, од Дунава до Делиграда, остале у нашим рукама а непријатељу за леђима; такође, од стране Босне, цело лето до јесени, непријатељ није успео освојити више осим два шанца; Лешницу и Лозницу; нама је, наиме, у јесен било корисније да под ратничком ногом држимо планину Китог и Шабац, па из унутрашњости Китога турску силу изнуравамо и поражавамо. Већ је и она непријатељска војска од Босне почела да слаби и Турци Бошњаци почеше свакодневно, без дозволе свога паше, да беже, како би своме племену припремили зимницу. Овде не треба заборавити да се похвале наши војници који ратоваxу против Босне, као и сви чиновници и вође, а посебно протопрезвитер Матеја Ненадовић, духовно лице, али веома вредно у распоређивању и уређењу војске за борбу, такође храбре војводе Милош Обреновић и Петар Николајевић Молер. Делиград је и 1809. године претрпео непријатељску опсаду, бомбе, лубaрде; било је преко 40.000 непријатељских војника, али га на јуриш не могаху освојити; најпосле, поткопима испод земље, до делиградских шанаца, Турци су долазили, но ништа нису могли учинити нити преплашити оне две хиљаде војника који су стајали на одбрани Делиграда. Тако је било и овог последњег лета, у време нашега пада: непријатељи су окружили Делиград, али га цело пролеће и лето до дубоке јесени нису могли предобити; после бекства нашега вожда, Делиград се држао још шест недеља; тек кад су се наша браћа сасвим уверила у његово бекство, оних 3.000 војника што је било у граду удари тада на јуриш и кроз непријатељску војску својим оружјем отворе себи пут и избаве се. Постојани Делиград био је одбрана груди и трбуха нашега тела и наше унутрашњости; раме нашега тела, од Делиграда до Новог Пазара ка Албанији, штитиле су нам непроходне планине; такође, леђа нашега тела, од стране Херцеговине, бранили су шанац Златибор и град Ужице; а од стране Немачке, од Пожаревца, по Дунаву и Сави до Шапца, леђа су нам била слободна; само по Дунаву од стране Неготина и по Дрини од Босне једна и друга непријатељска војска једва су успеле да током целог пролећа и лета до јесени изведу напад на бокове нашега тела; но, ми имасмо Поречке планине, и леђа непријатељске војске која стајаше на Морави код Дунава у својим рукама и своју војску насупрот њих, поврх тога, иза Делигpaдa имaсмо све градове и шанчеве у унутрашњости: Крушевац, Ћуприју, Варварин, Јагодину, а од стране Херцеговине и Босне шанац Златибор и град Ужице, Китог планину и град Шабац на Сави: тако цело тело имaсмо у рукама, осим назначених бокова; према томе, тог лета нисмо морали да се бојимо непријатеља; приспела је кишовита јесен и приближавала се ледена зима, која би турској војсци под отвореним небом, на голом пољу и у студеним горама, у настављању борбе са нама, значила вечан гроб; за одбрану и избављење до слободе крвљу својом киптаху сви једнодушно: и народ и војска, а кад сазнадоше да је наш вожд са Недобом (21. септембра 1813. године) пребегао на немачку страну, све се живо преплашило и окренуло на потпуно бекство; више од 100 пешадијских топова, поред више од 600 великих топова укопаних по градовима и шанчевима, такође војничку храну, прах и олово, све градове и шанчеве препустише непријатељу у руке без борбе, а војска се разбежала. После бекства нашега вожда и наше војске, непријатељска војска, која је преко Мораве прешла ка Смедереву, као и претходница непријатељске војске, једва се осмелише да четврти дан дођу у Београд – тако је Београд три дана стајао пуст! Сва турска војска зачудила се и запрепастила бекством нашега вожда, а везир и паша написаше извештај своме цару да се нису надали да ће завладати Београдом дубоко у јесен; но, истомишљеници турски, који су међу нама живели у Београду, дали су средство Турцима да Београдом и без борбе завладају, а који, пак, никада ни од кога није узиман без борбе. И у бечким новинама, после нашега слома те године, вести из Цариграда извештавале су управо тако.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3145 on: April 23, 2021, 12:13:52 pm »

Мати: После бекства вашега вожда, зар између вас, преосталих синова, ниједан није могао да ступи на његово место и војску против непријатеља постави у ред и охрабри је?

Син: Било је твојих синова који би могли заузети вождово место и том дужношћу успешно руководити, но, неочекивано вождово бекство и бекство руског чиновника Недобе толико је смело народ да није умео да се икоме више да у руке и под управу.

Мати: Извести ме, сине мој, о руковођењу вождовим бекством и издајом народном!

Син: Ево, мајко, ко је покретач нашега пада и издајства - митрополит Леонтије, који је укопао свој отровни реп у наше груди! Наш вожд је имао за секретара Јанићија Димитријевића, којему је веровао и волео га више него све нас; овај Јанићије је у детињству учио књигу код митрополита Леонтија и овај га је рукоположио за ђакона; ми смо знали да он пријатељује с Леонтијем и подржава га, но, своме вожду никада нисмо смели напоменути тако нешто за његовог љубимца Јанићија, јер је наш живот стајао у његовим рукама и он је владао срцем нашега вожда. Митрополит Леонтије је живео у Крагујевцу, шест сати удаљеном од Страгара, села и дома Јанићијева; он је к њему често долазио, највише ноћу и тајно, и дању би у његовом дому био скривен све док не би завршили своје договоре. Другу ствар да ти кажем, мајко, на нашу већу несрећу! Пре него што смо се упустили у борбе пре нашега слома, Недоби је из Влашке дошла девојка, вереница већ неколико година, с којом се он оженио исте године нашега пада; венчаше се код нас и наш вожд им је кумовао и сведочио на венчању. А ти знаш, моја мајко, код нас је кумство велики залог пријатељства и поверења, које се код нас слави. Леонтије је опсенио Јанићија, а Недоба, као кум, нашега вожда; тако ове две змије успеше пустити отровни корен у срце нашега поглавара; више никада свога вожда нисмо могли наћи у првобитном духу неустрашивости ни горљивости за народна дела, но стално с Недобом у преписци и договорима. Совјету народном више ништа није јављао по пређашњем обичају; истовремено, заповедио је да се наша учена браћа удаље од народних послова; власт је задржао у својим рукама и могао је кога му драго, ма и најзнатнијег чиновника, да осуди на смрт а да никоме за то не одговара! И по отпочињању борбе против непријатеља, наш вожд више није обилазио војнике, како је то раније имао обичај да чини, него је остајао у своме селу Тополи, где га је и болест за неко време задесила; уместо њега, војску је обилазио његов секретар Јанићије! Ево, сада, дела митрополита Леонтија и ватре коју је у народу запалио откако смо се с непријатељем у борбу упустили! Митрополит Леонтије је, откако се наш вожд разболео, посејао сумњу у народ да је вожд умро; такође, из потаје, разгласио је да ћивот Светога краља шкрипи и да је то знак да те године Србија мора пропасти. Леонтије се тако, подмукло, трудио да увери народ како Турци народу неће чинити никаква зла, него ће само одстранити неколико старешина, подваљујући питање: за чије господство народ гине и за кога? Непосредно пре него што ће битке отпочети, Леонтије је од турске стране, из Ниша, примио писма од везира и двојицу писмоноша неколико дана држао скривене, потом опет отпремио у Ниш к везиру. Када је из Крагујевца дошао у Београд, Леонтије је одмах стао да подбуњује трговце да од Правитељства траже дозволе да своју робу, еспап, пренесу на немачку страну да би се тако обезбедили. Леонтије и Недоба, увидевши да народ ни у чему не могу подбунити, наканили су да вожда тајно позову да своје драгоцене ствари из Тополе пренесе у Београд, па у народ пустише глас о тој вождовој намери како би се народ побунио, а вожда, пак, плашили су народном побуном; у београдској цркви, на самом крају свете литургије, када су деца појала Спаси Господи и помилуј, Леонтије није могао да свој отровни језик задржи за зубима, него је пред свима говорио 'да ће Господ спасти онога ко има лађу да се у Немачку преко Дунава може превести'; он је такође, преко добошара, огласио у Београду да је већ купио једну лађу да се народ пребацује у Немачку, да је он руски каваљер и да се никога не боји; све је то из Правитељствујушчега јављено вожду, али он је ове гласе прећутао! Део стајаће војске у Београду митрополит Леонтије је уплашио да напусти град и војници побегну у села, својим кућама; ти војници су казивали митрополитове речи: за кога да гину и да чувају Београд, а своју децу и жене остављају да их Турци робе? Све ове ствари, подбуњивања, Леонтије је сејао у време кад је наша војска на свим пунктовима успешно одбијала турске нападе; главни заповедник наше војске, која је стајала на ушћу Мораве код Дунава, сазнавши за митрополитов долазак у Београд, за његове свакодневне договоре с Недобом и паљење и жарење буне у Београду, позва митрополита да дође к њему у војску, само да га удаљи од Недобе и држи га под својом руком за сваки случај; на тај позив Леонтије се узврпољи као ђаво у мало воде, но у исто време дође вожд у Београд, па се заједно с њим, једним колима, упути у табор наше војске на Морави; тамо проведоше неко време; куд год да су пролазили а где вожд није могао чути, митрополит је говорио народу да бежи куд ко зна; такође, кад су обилазили нашу војну претходницу, митрополит је на одласку пришапнуо на уво војводи Вулу Илићу да, чим Турци пређу преко Мораве, он своје топове, прах и олово у воду потопи и бежи куд зна. Вожд и митрополит се вратише у Београд, а турске чете на неким местима успеше да се прокраду, пређу преко Мораве и попушкарају се с нашим стражама; војвода Вуле одмах учини онако како му Леонтије беше пришапнуо, тобоже у име вожда, и после то исприча свом главном команданту, мислећи да је вожд такву заповест и њему оставио; видећи у чему је ствар, главни командант похита у Београд да се, у вези с митрополитовом издајом, с вождом договори колико војске ће послати у Београд и друге потребне позиције на планинама ухвати, како би наша леђа остала у нашим рукама. Истина је, колико год смо градова и шанчева имали, сви су били снабдевени прахом и оловом, као и осталим војним потребама да могу много година да се бране; из Београда је такође слата војна опрема, а и све наше војне јединице имале су уза се своју војну опрему и то сасвим довољно; само је у Београду остало најмање праха и олова и то зато што смо на граници с Немачком увек имали начина да набавимо требовање за сам Београд; а војска, која би била дошла да брани Београд, донела би своју опрему са собом; зато смо удаљенe пoгрaничне шанчеве и градове напунили војним стварима и требовањем, јер у случају опсаде не бисмо били у могућности да им помоћ дотурамо. Главни начелник војске са Мораве стиже у Београд 21. септембра 1813. године али више не затече ни вожда, ни Леонтија, ни колегијског саветника Недобу; кад су се известили да су неке турске чете прешле преко Мораве, једва су дочекали да вожда уплаше и превезу с породицом и секретаром Јанићијем у Земун, укрцали су се на лађу и прешли у саму зору тог истог дана, док је свитало; током самог бекства, Леонтије је успео да по војсци и народу пошаље вест о вождовом бекству, бојећи се да после њихова бекства који од наших војних начелника не би искористио тај тренутак за сабирање и окупљање, као и охрабрење народа за поновно уређење без вожда, да се градови и шанчеви одбране и отечество сачува. На исти начин, Недоба је, три дана пре њиховог бекства, јавно викао, чак и председнику Београдског магистрата господину Николи Делигеоргијевићу отворено и у очи говорио: за кога народ да гине? За господство три-четири човека! Да је Србија призната као турско власништво и да сам цар Александар хоће да Турци заповедају и владају Србијом. Ево, овако: када су Турци 1809. године стигли до истога места на Морави као и сада, Леонтије и Недоба бежећи тада као и сада, оно што тада нису могли успети, сада – знајући да ако вожд остане међу нама, ми ћемо сваку интригу, издају и силу непријатељску савладати као и раније - успели су вожда опсенити, преварити, од нас украсти и превести преко реке, а све нас у земљу, под гробну даску закопати: и блажен је онај који није био сведок погибељи своје браће!
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3146 on: April 24, 2021, 08:39:05 am »

Мати: Како се тај изрод, Недоба, не ожени негде у својој скитњи, у неком крају света? И каквог је он то рода и племена? Његово само име Недоба носи не-добро!

Син: Недоба је и пре био ожењен, тако смо разумели, и прву жену је отерао; нисмо могли право сазнати одакле је, јер је тајио своју отаџбину, но, карактер и његово владање беху веома мрски и одбојни; и уопште, звали су га човекомрсцем; с ким год је живео, ни с ким се није пријатељски растао; чиновници, који су радили код њега, губернијски секретар Прокурович, а после титуларни саветник Мелинков, једва су успели да нађу начин да се избаве и удаље од његове управе; неки су говорили да је Недоба Пољак, други да је Грк, а трећи да је син љубавнице једног руског конзула који је живео у Дубровнику; стар је око 50 година, био је бедан и сиромах, а сада, пак, знамо да је богат и да у Цариграду и Бечу има велики новац на проценат; при том, веома је шкрт, прича се да је његово понашање у Мађарској, кад је од нас одбегао, наишло на велики подсмех и поругу. Господа угарска су отворено говорила: 'Да ли сви руски дипломати имају овако мрско опхођење као Недоба?'

Мати: Како је моме сину Георгију у новом отечеству?

Син: Поуздано смо сазнали да даноноћно јадикује и тугује, откако је сазнао да је после његова бекства Београд три дана стајао пуст; све војске су успешно одбијале непријатељске нападе док нису сазнале за његово бекство и Делиград се шест недеља држао против турске силе; отворено проклиње Недобу, Леонтија и свога секретара Јанићија који га уверише да нећемо моћи да се одржимо и да је боље благовремено побећи, јер, док је човек жив, може се надати; посебно, што му је Недоба у име цара обећавао све на свету за његову будућност, само да га што пре намами на бекство од нас; ово су сада јади нашега вожда, обелодањује нам њихове тајне предлоге које су му износили пре бекства; поред тога, чујемо да је наш вожд туговао у Земуну гледајући Леонтија и Недобу заједно у великом весељу, радости и усхићењу, као да су царство задобили. Леонтије је у Земуну хтео да се тамошњој власти пријави као турски поданик, па да му дају пасош за Влашку и за Београд, да се врати међу Турке; Недоба га је саветовао и молио га да ћути, јер би се тако открила издаја о којој је сада већ цео народ говорио, а сва немачка господа у Земуну сматрали су митрополита и Недобу везировим агентима, саосећали су са нашом жpтвом, видећи како смо издани; сазнадосмо за још једну жалост нашега вожда: он је хтео да о свом трошку, преко курира, пошаље молбу цару Александру у Теплице, Главни руски војни стан – Недоба се није сагласио с предлогом да пође још неко до цара осим митрополита Леонтија и секретара Јанићија; ово Недобино неслагање у вези са слањем гласника потрајало је до окончања карантина, а потом је нашем вожду и свим чиновницима, међу њима и митрополиту Леонтију, забрањен прелазак границе од стране немачке владе; тако се слање гласника цару одужило на четрдесет дана по приспећу њиховом у Земун; најпосле, Недоба се једва осмелио да пошаље чиновника Томића као курира, под присегом, да у руском Главном војном стану, ако га упитају, неће ништа рећи о томе како је Србија пала; требало је само да каже да се више нисмо могли одржати од турске силе и да придода томе неке недостатке зарад којих смо морали бити поражени од непријатеља!

Мати: Каква је даља судбина сина мога Георгија и оних који су тамо с њим?

Син: Наш вожд и други чиновници који су с њим, отпремљени су у Русију и бораве у Хотину, у Бесарабији; Леонтије је заједно с њима у звању српског митрополита. Чули смо да је писао неким Грцима у Нови Сад, у Мађарску, да вожд и сви чиновници живе под његовом руком, хвали се, и некакву славу себи приписује, а све друге понижава.

Мати: Дакле, издајник митрополит, на мојим леђима, преко Недобе, зна себи и три столице да намести: да га Русија штити међу вама и да га трпите у случају да се одржите, а ако паднете као што и јесте пропали, да у Русији има добро прибежиште и пријем, уместо Сибира; најзад, остаје му и трећа столица у Турској, спремна за његову службу – ако би хтео некад да избегне из Русије и врати се да живи међу Турцима. Но, сада се чудим вожду: будући да се налази у Русији, зашто цару Александру не саопшти све о издајству, толико година припреманом за ваш слом?

Син: Баш зато, што је данас наш вожд у Русији, па да га и сам цар Александар упита, њега и остале чиновнике, они се сада не би осмелили да ишта кажу против Недобе и Леонтија, јер, ни док је вожд још био господар међу нама, многе пријаве против Недобе нису биле уважене; Недоба је и тада умео да подметне камен спотицања, сада и боље, и то на такав начин да вожд и сви чиновници царску милост примају из Недобиних руку, штавише, сви њихови послови упућени цару, такође преко њега и његових руку морају проћи, а царска решења могу стићи само преко његових информација из тих разлога су принуђени да ћуте.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3147 on: April 24, 2021, 08:54:53 am »

Мати: Дакле, како су се се вожд и остали Срби прилагодили животу у Русији?

Син: Сва наша браћа Срби који преко царских генерал-ађутаната, кнеза Волконског, Чернишева и државног саветника Булгакова, примају своја решења, хвале се на добром пријему и великој милости цара Александра, док све што иде преко Недобе, за нашу браћу несрећно испада, презрени су у сваком погледу. И ово је победа и крај дела Недобиног, који је користио сва могућа средства да подржи нашега отвореног непријатеља Леонтија: или да он међу нама остане тријумфујући или да на крају свега пропаднемо, како је најпосле и било, и ето, завршава се с нашим великашима.

Мати: Задивљујуће је како је Недоба све то у потаји чинио и може још да чини! Како је могуће да Руси једног таквог свог чиновника, преко кога су намеравали да од срца помажу српском народу а он, пак, дао толико повода да не буде вољен од тог народа, презирући и затирући срећу народну, мрзећи га, не ценећи га и не подржавајући, осим једног јединог духовног лица, несрпског, народу отворено непријатељског, који је извршио злодело осујетивши благодатну цареву намеру и изневеривши царев налог, настављајући да то чини и данас – како је, дакле, могуће да Руси таквог свог чиновника пошаљу назад српском народу и до данас не сазнаше... ах... ово је и пред Богом за плакање и уздисање, како су све велможе руске могле бити преварене... и преко кога је Недоба могао успети и паклена своја дела тако загладити да жртва и невина крв једнога народа, чему је он узрок, толико остану у дубокој ћутњи? Турци знају, Немци знају, многи Руси такође; а цар Александар још ништа не може сазнати о томе – је ли то могуће?

Син: Недоба је умео да се улагује многим чиновницима; посебно је успео да се препоручи грофу Каподистрији, и доброг човека, као што сви људи кажу, знао је преварити и опсенити. И уместо да Недоба буде жестоко кажњен, он прима царску милост и награду. Ево, како је чудно живети на овом свету: читав један народ пропада и страда, а двојица отворених неверника његових уживају милост цара том народу благонаклоног и праведног!

Мати: Кажи ми, да ли је код Недобе било више руских чиновника кад су избегли и вожда премамили?

Син: Код Недобе је био колегијски асесор Симо Орловић, руски пензионер архимандрит Спиридон Филиповић и капетан Теодоровић. Но, они су, мајко, своме роду били веома предани, а поводом нашег слома од срца су саосећали с нама; а како смо чули да су, можебити, истину проговорили, могли су и они од Недобине лажи настрадати као и други. Мене, мајко, овде жалост и туга обузимају; испричао сам ти и показао почетак и свршетак издаје и пада нашега, а по мери живе истине. Ја сам се још у младости определио да служим роду своме и у садашњем времену и у овом великом вртлогу света трудио сам се да што више искусим тајне којима се воде судбине народа; није ми било суђено да у оној слаткој служби дуго опстанем, но, да напредујем, у свакој добро пруженој прилици, у предузетом послу - у томе ме нико не може спречити. Да бих што боље у томе успео, намеравам сада, мајко моја, да се упутим и по копну и по таласима морским до их насеља, одакле ћу у ћутњи и дубокој замишљености чекати да видим блистави сјај, да видим да се зажари источно небо, да зађе блиједа студена луна, а у свој својој великодушности изађе топло сунце, да разнесе и разаспе црне облачине испод веселе ведрине и хришћански озари и оживотвори дубоко смрзнуте, некада вољене, своје пределе и народе; да се звезда Даница појави на српском хоризонту и благотворним зракама својим смањи и просветли густу помрчину наших дугих ноћи; угасло српско огњиште да се разгори неугасивим пламеном; да из травом зараслих развалина васкрсну свети храмови наши и да у њима ужеже кандила муња чисте науке и човекољубља Христовог; на крају, после толико стотина година, да ти, мила мајко, преко нежне љубави и помоћи једнородне ти Русије, опет, и на вечна времена, будеш срећна мајка наша Србија и ми срећни синови твоји Срби. О, ми имамо право да се томе надамо од ње, за осведочену нашу оданост и преданост, јер је и наша природна дужност да смо јој одани и предани, и по роду, и по језику и по вери.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3148 on: April 24, 2021, 09:09:16 am »

Мати: Сине драги! Бедно ли ти је стање царства и народа на овом свету! Кад се нечија целокупна сила и крајње витештво сломи и падне од противничке веће снаге, узрок може да се види: правда је на некој од страна, но, кад се пространа држава и најбројнији народ стрмоглави и пострада зарад неколицине или, пак, једног јединог човека ох, то је жалосно и пред Богом и пред људима! А ко може избећи такву пропаст, против које сва његова сила, сва храброст и сва срчаност не користе и не вреде ништа? Из овога свеопштега ужаса рађа се дужност и право народа, према којима један народ правосуђу предаје злодела другога народа. Сине мој! Докле ће се том правосуђу ругати наши непријатељи? И хоће ли се мени, пред светом, за крваву смртоносну штету, нанесену њиховим злочинством, дати кaквa зaмена? Злочинство њихово је доказано! Али, слушај, сине! С мало речи ћу ти рећи: против њих се може и тужба и осуда громогласно објавити! Митрополит Леонтије је успео да на зао и подмукао начин затрује срце царевог агента који је боравио међу вама и против цареве жеље нахушка га против вас; па, уместо да Леонтије зато од руске владе буде гоњен, ако ни за шта друго а оно за савет који је вама препоручио, тј. да се не поверавате Русима, он је умео да све то уз помоћ интрига заглади посредством поменутога агента и вама безбрижно настави да ломи врат. И поред свих ваших услуга и неограничене преданости, Леонтију се више веровало него свеколиком народу и вожду – народу, који друге државе мрзе и тлаче ради привржености својим једноплеменима и једновернима; ви се, према томе, никако нисте могли надати добром крају своје ствари. Невера митрополита Леонтија и његовог оруђа Недобе, за све време њиховог боравка међу вама и њихово погано деловање на вашој пропасти довољно, пред целим светом, сведочи о њиховом последњем владању којим су упропастили народ и учинили га жртвом; да нису желели да угасе огњиште народно, не би они народ ни подбуњивали, не би тражили свако средство да се на бекство окрене народ који је решио да се избави жртвовања својом крвљу, удружујући десетогодишње своје напоре крајњим снагама, који се цело последње лето упуштао у битке и пружао успешан отпор све до дела кишовите јесени и до оног дана – за Леонтија и Недобу одавно жељеног дана - када су успели вожда народног украсти и на превару превести преко реке; Леонтије и Недоба, да су само једну једину искру човекољубља имали и колико-толико добро мислили српском народу, да нису били отворени непријатељи народни, или, пак, да су се држали равнодушно, сматрајући пад народни као избављење или избављење као пад, у том случају они су се могли спасити једним малим превозом ако су се чега бојали, будући да су имали готов превоз на располагању којим су у свако време, кад год би хтели, могли да се превезу преко Дунава, на немачку страну, без икакве опасности, а не народ и војску бунити и главара народног премамљивати. Ово је једна очигледна издаја којој на овом свету нема оправдања за издајнике, осим за оног који би хтео да суди и мисли из подле слабости. Зато, сине мој, видећи јасно да цар Александар и браћа Руси не знају ништа о томе, да су цареве добре намере на зло и погибељ народа српског окренуте и злоупотребљене уз помоћ његовог агента, заветујем те задојеним млеком материним да сва моја питања и све своје одговоре, од почетка до краја, у вези са издајом и сломом народним опишеш и светим царским рукама упутиш да цар све прочита, да се опомене проливене хришћанске наше крви и жртве српскога народа. Кад иноплемене народе помаже и својим велемоћним крилом штити, нека ни мене, жалосну мајку Србију, не заборави, да ме неверни не угњетавају и не даве. Својим Србима нека шаље чиновнике рођене Русе, као ослонце, који ни за какво благо неће свога цара изневерити ни народ продати, као што ни Срби никада неће издати своју милу браћу Русе. Ово завештање остављам за нашега хришћанскога цара. А свим својим синовима Србима остављам у вечни аманет да српског издајника митрополита Леонтија и његовог друга Теодора Недобу, на дан 21. септембра, када су, наиме, вожда премамили и из Београда на бекство упутили, сваке године, јавно, при светој литургији, проклињу и обојицу стављају под анатему: баш као што браћа Руси проклињу невернога Мазепу, који је издао цара Петра Великога и целу Русију. Сине! Испуни заклетву материну!

Син: Мила моја Мајко! Вапај твој, који се већ пред Бога узнeo, узнеће се и пред цара који седи на највишем престолу земаљском.
Logged
JASON
Stručni saradnik - istorija
kapetan bojnog broda
*
Offline Offline

Gender: Male
Posts: 9 119



« Reply #3149 on: April 26, 2021, 10:20:18 am »

Повесница од почетка времена српског вожда Карађорђа Петровића написана од пензионираног советника Књажества Србског, полковника и каваљера Антонија Протића 1853. године у Смедереву.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Година 1804. Први устанак српски под вождом својим Карађорђем Петровићем против Турака Дахија и насилника царских. Овде немам толико знаменитих бојева описивати. Зашто од почетка последњег јануара Карађорђе се занимао по Србији народ дижући проти Турака, ханове палећи, Турке Субаше, где је кога ухватио, убијајући, а некима и живот праштајући. Тако су се до Ђурђева дне Турци у варош прикупили.
Карађорђе сада поведе војску на Врачар, и намести пожаревачку и смедеревску у Кумодражи, а београдску у Железнику, ваљевску до Саве на Камаљ.
Ово лето и спахије су с нама војевале, и у помоћи биле. Истог лета дође и босански везир са једно 3000 војника да помири Србе и Турке. Четири дахије буду истеране и у  Адакалу од Реџепа побијене, и главе им донете у Београд, кромје једне пала у воду.
Ово лето јака врућина. Бошњаци, ненаучени пити врућу воду из Саве, поболеду се, и многи остану на Врачару, а прочи који су се вратили, слабо је који видео свога отечества, него је праћен преко Дубокога и Китога до на Дрину.
У почетку подизања народа, појави се и неки Стојко Кривокућа, који је имао под собом више од 1000 душа. Био је из села Aџбеговца у смедеревском округу. Палећи ханове, он пређе у Ресаву, а оданде на параћинску границу. Овде изиђу Турци и побију се с њим. Онај први дан он се држао добро, а ону ноћ вратио се на траг, и станио се у Грабовачком потоку и подрумима. Ту га Турци затеку, и опколе. Док су имали барута (Срби) бранили су се, а кад је барута нестало они куд који. Ту погине Стојко, и с њим много друга. Једнога Србина из Аџбеговца ухвате Турци жива, садеру му живом кожу на плећима говорећи му:
-То је за Србе чепкен !
И онако бедан дође у Аџбеговац и умре.
Ове 1804 године изиђе сва наша војска и спусти се доле у Врачар и ухвати се Лаудановог Шанца, београдска и ваљевска од Топчидера. Била је страшна баталија, но Турци потискују ваљевску, и она се докопа Топчидера, где се и одржа. После се сви Турци окрену на смедеревску и пожаревачку. Овде је било доста гоњења. Око 30 људи погинуло је. Сажаљенија је достојно било за Стојка Батинића из округа смедеревског из села Азање, гледајући га како је на свом коњу белцу јуришавао на Турке, бранећи своје саотечественике, докле и сам не погину. Наша војска поукрепила се у шанчевима и опет стадоше Турке узнемиривати који би по траву излазили.
Ове јесени изиђу Крџалије под старешином Топал-Демом, њих до 300 хатлија. Ове Крџалије Гушанац отпустио да иду на вилајет, зашто нису имали хране. Пошавши преко Гроцке, ударе на Смедерево. У Смедереву их нису примили него су их увукли у Кључ Кулички где збија Морава у Дунав. Срби их овде затворе из Дунава у Мораву, а Миленко од преко Мораве склопи с пожаревачком. Топал-Дема докучи се до једног чамца и са осамнаест друга нагне бежати низ воду. Миленко их предсретне. Турци поискачу на суво, упадну у једну кућу, и ту бранећи се сви изгину. Остали (код Кулича) кад су видели да их је старешина издао, и док они ту чекају, Срби се све више прикупљају: онда потраже Карађорђа. По малом времену и он стигне, и из Кулича крете Турке и одведе их собом у Паланку на конак. Ту ноћ Срби одреше коње Турцима и одведу на страну , а тако узму и оружје од кога се могло. Сутра дан, Турци, видећи шта се случило, посвађају се, и почну да се бију. Турци су ухватили обалу Јасенице, и многи су се оданде бранили. Који остану живи, најпосле се предаду. Кара-Ђорђе их пусти да иду у Турску, и да им једнога таоца именом Антуна Миздраклију родом Грка.
У Баточину дођу на конак. Кад ноћу неки Турака удари на Турке, и оно што су имали. Одатле пошљу их преко Јагодине у Турску, а је ли који онамо жив стигао -  не знам. У Паланци сам се и ја тревио (који ово пишем), и ону ноћ сам 7 коња одвео Крњевачкој цркви, до које има један сат растојанија, те смо их ондe прикрили.
Ово довде би година 1804, мога знања, а устанка српског прва.


* Антоније Протић.jpg (64.83 KB, 498x650 - viewed 3 times.)
Logged
Pages:  1 ... 198 199 200 201 202 203 204 205 206 207 208 209 [210] 211 212 213 214 215 216 217 218 219 220 221 222 ... 337   Go Up
  Print  
 
Jump to:  

Prijatelji

▼▼▼▼

Prostor za Vaš baner

kontakt: brok@paluba.info

Powered by MySQL Powered by PHP Powered by SMF 1.1.19 | SMF © 2013, Simple Machines
Simple Audio Video Embedder

SMFAds for Free Forums
Valid XHTML 1.0! Valid CSS!
Page created in 0.059 seconds with 22 queries.