Српске буне

[JASON]

При приказивању тока догађаја послужићу се оним што је о томе записао адвокат г. Драгомир С. Петровић, који је бранио оптужене за учешће у пучу, пред судом, и исказом г. Радована Илића, угледног трговца у Шапцу.

Извођењу пуча приступили су Радомир и Арса Алавантић. Први корак учињен је наручивањем стотине официрских униформи за ниже и више официре, у Земуну. Предвиђена је и једна генералска, за Радомира. Радомир је ургирао израду генералске униформе, па, чим му је она уручена, кренуо је за Сремску Митровицу. Овде је у једној штампарији наручио велики број прогласа у разним бојама и величинама. Прогласима је позивао на послушност и безусловну покорност диктатору Алавантићу, а били су намењени народу, војсци, просветним радницима и школској омладини. Овако припремљен Радомир је ангажовао четворицу аласа у Сремској Митровици, не рекавши им прави циљ пута и када су поодмакли од Митровице и навезли се на Саву, Алавантић се свукао и, извадивши из кофера обукао генералску униформу. Дотле тих, врло љубазан (говорили су доцније аласи на суду), Алавантић је одједном променио држање, почео је да наређује и аласи у неприлици, морали су да му се покоравају.
На српску обалу искрцао се у праскозорје 20. фебруара код пограничне финансијске карауле на Чевритији, код села Дреновца. Пробудио је оба стражара, који су били не мало изненађени појавом овог 'ђенерала' у пратњи неколико одрпаних цивилних лица.  
- Ја сам командант пограничне страже, - рекао је Алавантић строго по војнички збуњеним финансима. Наређујем вам да се одмах спремите и да пођете са мном у Шабац! Јесте ли разумели?
- Јесмо!
Затим им је саопштио да је ноћас у Београду збачена с престола династија Обреновића и прочитао им је, с нарочитом интонацијом, према свећи штампану прокламацију, узвикнувши на крају, заједно с аласима, 'слава диктатору'.
И већ кроз пола сата једна чудна поворка, састављена од финансијских стражара, неколико цивила, предвођена једним 'ђенералом' кренула је за Шабац. На сличан начин Алавантић је увео у своју пратњу и финансе са такозване 'Јањићеве карауле', где се финансијском стражару Милану Јовићу претставио као нови шеф финансијске страже, прегледао записнике и књиге, и ставио неке примедбе.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Аласи: Ђура Штрк, Фрањо Екнер, Паулика Вернер и Ференц Вермотни.

[JASON]

Кад је стигао у Шабац, Алавантић се најпре упутио у Царинарницу на Сави и позвао на покорност Исидора Николића, Милоша Ђукановића и друге. Од пристаништа до Општине покупио је све стражаре и са том пратњом ушао у Општину, где је затекао неколико пандура и општинских ватрогасаца. И њима се он претстави као командант пограничне страже, нареди да се построје, прочита им прокламацију и, заклињајући их на верност, позва да узвикну: 'Доле две жене које каљају српски престо! Живели завереници! Живео диктатор!' Проглас је излепио на неколико места у општинској згради, а онда наредио целој пратњи да се построји у двојне редове и да марширају на жандармеријску станицу. Пандури и ватрогасци повероваше му и пођоше за њим.
О нападу на жандармеријску станицу говори г. Радован Илић:
- Стражар који је био пред касарном, мислећи да је то нека војна јединица, пустио је чету да уђе у касарнски круг. Ту се чета постројила са пушкама 'на готовс'. Сам Алавантић ушао је у касарну. Ја сам био дежурни каплар. 'Ђенерал', саслушавши рапорт, нареди ми да пробудим војнике и да се ставе под оружје. Поступио сам по наредби, те ушао у другу собу да реферишем о догађају најстаријем подофициру. Нисам се обазирао, те нисам ни слутио да ме 'ђенерал' прати. Пробудио сам поднаредника и рекао му: 'Поднаредниче, неки ђенерал захтева да војници стану под оружје, известите командира'… На ово Алавантић, који је био иза мојих леђа, викну: 'Наредниче, тако си се заклео на верност краљу?', - и с упереним револвером, истера ме пред касарну. Ту ме је разоружао, те дозвао апсанџију и отео му кључеве. Одмах затим ухапсио је мене, поднаредника, ордонанса и посилног утеравши нас у ходник. Међутим, док још није успео да закључа врата за овим последњим чуло се из дворишта: 'Бог ти помого!' Алавантић је одмах бацио кључеве не закључавши врата, те пође у сусрет командиру кога су жандарми поздрављали. Ја сам потрчао за Алавантићем. Пред капијом стајао је капетан Танасије Николић, тадашњи командир жандармерије. Он се обратио Алавантићу, колико сам чуо: 'Ко сте ви, господине?' Алавантићев одговор нисам чуо, али видех како је извадио револвер и, говорећи нешто, брзо испалио у правцу командира. Овај се трже, извуче револвер и са два метка уби Алавантића. (Алавантићев метак, како се доцније утврдило, пробио је командиру блузу, али дебели нотес задржао га је тако да је само на грудном кошу направио велику модрицу.) Жандарми, који су видели када је Алавантић пао, припуцаше да га дотуку, а Алавантићева 'гарда', мислећи да жандарми на њих пуцају, осу паљбу на касарну, да би се ускоро разбегла…

[JASON]

Један жандарм нешто другачије сведочи о догађају пред жандармеријском станицом:
'Кад је стигао у начелство, Алавантић нареди да цео жандармеријски вод изађе у двориште. Жандарми су изишли, упарадили се и чекали даље наређење. А Алавантић нам онда одржа говор:
- Војници, ја верујем да ћете се показати храбри, а не кукавице! Србија се налази у великој опасности. Ми сви морамо да је бранимо до последње капи крви! Будите спремни на све! Ја ћу бити са вама и од овога тренутка имате се покоравати само мојим наредбама. За вашу верност ја ћу умети достојно да вас наградим…
И ако је говорио убедљиво, ипак се мени учинило сумњиво држање и говор 'ђенерала', највише ради тога, што није потражио командира нити пак питао за њега, већ се одмах обраћа нама и ставља нас под своју команду. Зато се неопажено извучем из строја и са још једним колегом трчећи одем до командира, капетана Танасија Николића.
- Господине капетане! – реферишем му, - доле у начелству налази се један сумњиви ђенерал!
- Сумњив? А по чему?
- Па ето, уместо да је дошао у пратњи војске, или официра, он је дошао са неким финансима, пандурима и ватрогасцима!
- Добро. Па шта тражи он?
- Тражи да му будемо верни и да будемо на све спремни. Каже да морамо радити све само по његовом наређењу и његовој команди.
И самом капетану Николићу учини се све то сумњиво. Зато се на брзу руку спреми и отрча у начелство. Стигао је баш у моменту кад је Алавантић завршавао свој распаљиви говор. Капетан салутира.
- Господине ђенерале, ја сам капетан Танасије Николић, командир жандармерије! Молим да ми кажете ваше име и шта желите.
Али, уместо одговора Алавантић извади револвер и припуца…'
А сутрадан (пише г. Драгомир С. Петровић у свом 'Успелом животу'),
- … кад је освануло, грађанство шабачко које је те ноћи мирно спавало, дознало је о овој опасности која му је претила од овог убијеног ђенерала-диктатора, око чијег су се леша у дворишту Начелства тискали радозналци, а капетан Таса, већ до зоре, за ово јуначко дело, добио је мајорски чин и Таковски крст и, са већ окаченим крстом на широким грудима, тријумфално је причао и свима и сваком објашњавао до ситница његово херојство. Штарка и Спевака, тек сутрадан, нашли су у каналу у блату, једва их извукли и опрали.

[JASON]

Према изјави ватрогасца Милана Гајића и Михаила Поповића, капетан Танасије Николић обратио се Радомиру Алавантићу речима: 'Одавно ја тебе чекам, али нисам ни сада одоцнио!' (На основу тога није искључена чињеница да је полиција у Шапцу очекивала упад Алавантића у варош.) Смртно погођен револверским хицима, Радомир је после пола часа издахнуо. Последње његове речи биле су : 'Живео Карађорђевић!'

Истога дана када је у Шапцу угушена Алавантићева завера (20. феб.), састала се Народна скупштина у Београду. Председник скупштине Риста Поповић обавестио је о том догађају народне посланике. Поред осталих, у дебати је учествовао и народни посланик Станко Петровић. Он је предложио да се народно преседништво јавно захвали полицијској власти у Шапцу, посебно командиру жандармерије Атанасију – Таси Николићу, 'што је спасао земљу од човека, који је имао задње намере и који је био инспирисан у том циљу, да би се земља довела у забуну.' Говорио је и о јединству уземљи као и о привржености народа владаоцу. По његовом мишљењу, у Србији се неће наћи нико, 'који би се хтео да прихвати таква прљава и несрећна дела.'
Плашећи се протеста опозиције, иако за то није било никаква повода, вођа радикала самосталаца Љубомир Живковић, у име радикалне левице, изјавио је у Народној скупштини да је догађај у Шапцу имао заверенички карактер, да је исувише неозбиљан да би му се могао придавати какав значај. 'Он само утолико изазива пажњу – наставио је Живковић – што је инспирисан на земљишту суседне монархије, чије су власти имале могућности да га спрече.'
На заседању Сената 21. фебруара, под председништвом Љубомира Каљевића, сенатори су се придружили изјавама народних посланика, 'строго осуђујући тај злонамерни покушај у Шапцу.'

[JASON]

О Алавантићевој афери писала је сва грађанска штампа у Србији. Извештачи листова углавном су се слагали у оцени догађаја. Завера није била добро припремљена, имала је карактер 'просте акробатске игре, која је у стању да произведе презрење за њене иницијаторе. Ова авантура би требало да буде глогов колац за напредњачке смицалице, ако је то њихово масло, те да ову земљу оставе једанпут на миру и не клевећу људе од реда и рада.'
Мали журнал захтевао је отварање дебате  у Народној скупштини поводом догађаја у Шапцу, али да се у дискусији 'ничија брука не забашури.' Уредник Вечерњих новости сматрао је да је 'ово дело оних непријатеља Србије, који живе у Аустро-Угарској, и који, без обзира какву штету могу нанети Србији, то чине.' Од београдских дневника једино је Народни лист био уздржљив у коментарисању догађаја у Шапцу, штавише редакција ових новина била је оптужена од полиције да је одржавала везу са Радомиром Алавантићем. Због тога управник града Београда Божа Маршићанин добио је лично наређење од краља Александра да претресе редакцију листа и стан власника Саве Шибалића, који се истицао опозиционим ставом према влади.
Дописник новосадске Заставе био је мишљења да ова акција није имала организован карактер. Она се јавила у глави Алавантића, који је био спреман на авантуристичке потезе. А имао је пред очима и Катанску буну из 1844. године. О њој је доста слушао и читао брошуру, коју је написао његов очух Јован Алавантић. Није искључено – констатује Застава – да је Радомир Алавантић покушао да изведе преврат по налогу руске обавештајне службе и Алексија Карађурђевића, претендента на српски престо. Застава такође преноси писање Пештанског Лојда, који у својој верзији догађаја износи да је Радомир Алавантић носио са собом прокламацију Петра Карађорђевића.
И Слободан Јовановић квалификује Алавантићеву аферу као неозбиљан покушај државног удара, иза кога су стајали агенти руске тајне полиције. Нико није очекивао значајне политичке последице после фебруарског догађаје у Шапцу. Ипак, рачунало се да ће афера изазвати неповерење краља према радикалима, који продужују век његовом режиму, а веровало се и да ће влада оптужити за ово дело самосталце и либералну опозицију и предузети против њих ванредне мере.

[JASON]

После афере у Шапцу министар унутрашњих дела Никола Стевановић пребацио је део одговорности на начелника Алексу Ж. Весовића и његовог помоћника Драгутина Гавриловића. Посебним декретом Министарства они су смењени са својих положаја. Затим, уместо Милорада Вујичића, среског начелника у азбуковачком срезу, постављен је нови капетан Никола Гачић, а у посавско-тамнавском срезу уместо Милорада Деспотовића постављен је за среског начелника Бошко Новаковић. Нови окружни начелник подрињског округа Васа Драгићевић и његов помоћник Стеван Гудовић одмах су примили дужност.

Полицијска власт оптужила је општинску управу у Шапцу за неодговорност и лабаво држање реда и личне безбедности у вароши. Ради прикупљања доказа о њиховом држању у Шабац је дошао специјални комесар да заједно са окружним начелником почне истрагу. Он је поднео следећи поверљив извештај министру унутрашњих дела:
По доласку у Шабац ради истраге издајничког предузећа од стране погинулог Радомира Милинковића – Алавантића, поред осталог наредио сам те је учињена истрага, и о овоме, како је уопште општина шабачка вршила своју дужност, нарочито у питању личне сигурности и имовине безбедности овдашњих грађана. И том истрагом утврђено је да у том погледу, готово рећи, није ништа предузимато и рађено. Зато се је и могло десити, оно што је покушано ноћу између 19. и 20. фебруара текуће године. Докази су следећи за ово:
Актом општинског суда под број 2842 тврди се да не постоје никаква писана, или утврђена правила за вршење службе општинских ватрогасаца, који су уједно у ноћи стражарили, јер других служитеља за то општина нема. Из акта општинског суда под број 2915 и 2989, тврди се да ови служитељи не полажу никакву заклетву, при ступању у службу, нити постоји ма каква наредба општинског суда о ноћном патролирању, већ је исто остављено памети једног служитеља, који носи назив десетар… Постоји извесна наредба општинског суда о дежурству чиновника и чланова општинског суда, али и она није вршена до догађаја ноћу између 19. и 20. феб. т. г.

На листи окривљених општинских одборника нашли су се углавном либерали и самостални радикали. Окружни начелник и владин комесар пребацили су највећи део одговорности на Павла Д. Павловића који је био дежурни у граду у време Алавантићевог упада у Шабац. Истрагом је установљено да је Павловић био на служби само до 10 часова увече, а за догађај је сазнао сутрадан, када је дошао у општинску судницу. У службеном полицијском документу указано је на неодговорно и опозиционо понашање председника Општинског суда Анте М. Љотића и чланова Мих. Грујића, Јоце Петковића, Милана Сотировића, Чеде Ковачевића, Д. Костурића, Жив. Јефтића, Божидара Срнића и других. Предложено је смењивање целе општинске управе. Најподеснији кандидат за новог председника шабачке општине, према мишљењу владиног комесара био би Ранко Стојићевић. Он би радикале самосталце држао у шкрипцу и неби им дао да јачају. С друге стране, извесни органи Шапца предложоли су Министарству унутрашњих дела Танасија Николића за почасног грађанина града.

[JASON]

На дан 6. марта 1902. пред шабачким првостепеним судом почело је суђење окривљеним лицима у вези Алавантићеве афере. У судском већу били су М. Р. Поповић, председник, Чедо Петровић, деловођа и судије Петар Петровић и Драг. Солдатовић. Са стране судског већа налазили су се браниоци оптужених Драгомир С. Петровић, Др. Милан Орељ, Стеван Писаревић, Ђорђе Симић, Коста Живковић, Добривоје С. Мијатовић, Влад. Д. Илић и Стеван Којадиновић – сви из Шапца. Били су присутни дописници свих београдских листова и секретар Аустро-Угарског посланства Хуго Худа.
Интересовање јавности за ово суђење било је велико. Свакодневно, за време суђења, радознали свет и родбина окривљених испуњавали су судницу до последњег места. Навалила је толика публика да су ходници и двориште били препуни. Народа је било веома много, услед чега је веома велика запара, тако да је г. председник морао један део публике удаљити са претреса.
На оптуженичкој клупи седело је 45 оптужених лица. Четворица од њих били су окривљени као главни кривци, а остали као саучесници у завери.
Државни тужилац, судија Десић, прочитао је оптужбу, у којој је изнео све појединости завере и захтевао најстрожу казну за оптужене. Оквалификовао их је као велеиздајнике, који су радили на рушењу постојећег поретка. Изјава окр. начелника Алексе Весовића привукла је пажњу присутних. Из његовог реферата видело се да окружна власт није испољила довољну будност, нити је била ефикасна у својој интервенцији. Начелник је мало поклонио труда да се од рањеног Алавантића сазна ма шта, јер је са питањима престао, када је наставио његов помоћник г. Драгутин Гавриловић. Захваљујући Гавриловићу, од смртно рањеног Алавантића се сазнало да је сам вршио ово предузеће и да га је на то упутио Карађорђевић (Алексије). У задњем тренутку открио је властима код које је фирме у Земуну купио генералску униформу.   
Пред судом је прочитан протокол о извршеним претресима у царинским караулама, као и записник са суђења на савској обали, на коју је приспео чамац са завереницима. Судско веће се упознало и са садржином Алавантићеве прокламације, која је штампана у Сремској Митровици, којом се апеловало на српске официре да се придруже завери.

[JASON]

После тога прешло се на испитивање оптужених. Први је саслушан Ђуро Штрк, типографски радник у штампарији Николе Догана у Сремској Митровици. 'Омањи човек сувоњавог смеђег лика, кратке браде и бркова', изјавио је да није раније познавао Радомира Алавантића. Бранио се да му није била позната садржина прокламације. 'Нисам знао шта се штампа, нити сам видео кад је то сложено', говорио је Штрк. Његов послодавац, према изјави Штрка, наредио му је да пронађе чамац ради пребацивања пакета, а у царинској декларацији је стајало да ће се чамцем транспортовати 'кућевне ствари' у Кленак. 
Фрања Екштајн, возач чамца, 'крупна буљава лица, малих бркова', говорио је судијама да није знао за намере Радомира Алавантића, 'да је знао, не би ишао да га вози'. Иако је погодба била да вози чамац у Кленак, морао је, по његовој изјави, да иде чамцем у Шабац. Павле Вернер, рибар, и Ференц Самотни одлучно су одбијали све наводе оптужнице, изричито тврдећи да раније никада нису ни чули, нити су познавали Радомира Алавантића. Погранични финансијски службеници Милан Јовић, Јован Чорбић, Милан Калушевић и Андрија Миловановић били су уверени да је дошао у инспекцијску службу 'нови шеф'. Строго поступање Алавантића и примедбе на неуредно вршење службене дужности нису ни једног момента код њих изазвали сумњу.
Јаков Чорбић је причао збуњено и испрекидано: 'У то време вода је била наишла преко обале, па се дужност није могла вршити… Изненада неко залупа на врата и кад отворих врата, унутра уђе виши официр, који изврте лампу и поче говорити оштро, па ме збуни и ја се поплашим…'.
Владимир Пантић, општински десетар, изјавио је да раније никада није чуо за Радомира Алавантића, нити је знао за његове намере. Према њему, присуство финансијских службеника у општини, са 'генералом' на челу, није изазвало сумњу у његове намере. 'Видео сам – прича Пантић- да су се ватрогасци устумарали, а пред вратима општине угледам српске финансе са кокардом и са пушкама, на којима беху бајонети натакнути, што ме је онако из сна још више уплашило и престравило'.
Михаило Јевтић, општински добошар, Павле Враштановић, Стеван Драгојловић и Стеван Стошић, описали су у својим кратким изјавама заузимање Окружног начелства, блокирање жандармеријске касарне од стране завереника као и њихов покушај да ослободе затворенике у шабачкој казниони. Чувар Стеван Стошић говорио је о Алавантићевој прокламацији, у којој се вређа краљ Александар Обреновић. Он је од Радомира Алавантића чуо речи упућене општинским стражарима како 'две жене владају земљом', а затим често избацивање парола: 'Живела Србија и српски народ!' и 'Доле Обреновићи!'.

[JASON]

Пред судом су дали веома интересантну изјаву општински ватрогасци Радован Миловановић, Живко Филиповић, Ђоко Ластавица и Никола Зрнић. По њима, 'њихов председник о њима није водио рачуна, јер веле да се тај Алавантић и прошле године појављивао са истим смеровима, па да је био од стране власти спречен да то учини, и да је о томе покушају знао и председник, али да он то њима, као чуварима јавне безбедности, није саопштио'.
Испитан је и поштар Радован Пантелић, који се приликом препуцавања у граду налазио у кафани 'Мала Европа'. Најзад, изјаве су дали жандарми Мића Радојичић,  Илија Бенић, Недељко Новаковић, Борисав Николић, Радојко Стевановић, Рафаило Љубичић, Душан Новаковић, Велимир Андрић и Милија Ивановић.
У завршној речи, пре изрицања пресуде, државни тужилац одбио је у целини изјаву и одбрану финансијских службеника. Сматрао је да су они били дужни да о појави 'непознатог генерала' одмах обавесте управника царинарнице. За ватрогасце је тврдио да су могли веома лако закључити, после читања прокламације, о чему се ради. Државни тужилац узео је у одбрану жандарме, јер је њиховом заслугом убијен Радомир Алавантић, а категорички је одбио оптужбе адвоката, бранилаца оптужених, да су и они учествовали у завери.
Одбрана је замерала полицијској власти што раније није предузимала никакве мере да онемогући заверу, што је истрагу по наредби самог министра унутрашњих дела прекинула. 'Ова луда мисао – рекао је адвокат Драгомир Петровић – могла је наћи свој зачетак у стакластој маси болесног мозга Алавантићевог, као што је тако исто незгодан пут, којим је пошао у овом лудачком предузећу и мизерно и сажаљења достојно друштво, с којим га је мислио извршити'.

[JASON]

Иако је било више него јасно целокупним ислеђивањем и на претресу утврђено, да су оптужени те ноћи били у правној заблуди и на делу и у личности, да су, дакле, и по теорији и по нашем кривичном закону, невини, ипак су били скоро сви осуђени на тешку казну, вишегодишњу робију и заточење, неки и у окове, јер је било наређено 'одозго', да се морају осудити. Ослобођени су као невини само њих неколицина за које је 'стручним' прегледом било утврђено да су потпуно глуви, те нису могли ни чути ни разумети садржину прокламације. (Занимљиво је да је у Општини, заједно са пандурима, спавао и тадашњи ђак трећег разреда гимназије, Перун Перуновић, познати гуслар, који је био пребегао из Црне Горе, а који је и сам одговарао због Алавантићевог пуча.)
Суд је установио да је Ђуро Штрк једини знао о Алавантићевој завери и осуђен је на 15 година робије у тешким оковима. На 7 година осуђени су Милан Јовић, Војин Чорбић, Милан Калушевић, Андрија Миладиновић, финанси, и Владимир Пантић, десетар ватрогасног вода у Шапцу; на 5 година осуђени су Фрањо Екштајн, рибар, и 29 општинских ватрогасаца; на 3 године затвора Павле Вернер и Ференц Самотни. У недостатку доказа ослобођени су оптужбе Стеван Драгојловић, помоћник десетара ватрогасаца, и ватрогасци Тривун Ђорђевић, Мојсило Поповић, Саво Војиновић, Милан Гајић, Мијаило Бељић и Влада Цуцић.

После читања пресуда, у тесној и загушљивој судници шабачког Првостепено суда 'разлеже се писак породица осуђених да се човеку кожа јежила'. Читава јавност била је изненађена и огорчена строгим казнама. Очигледно је да су приликом изрицања казни оптуженим одлучивали политички мотиви. Пресуду је шабачко грађанство примило са негодовањем, јер се на претресу испољила напредњачка намера, да се радикали оцрне, а они покажу као чврсти стубови верности и привржености династији Обреновића. 'Огорчење је велико, зашто већи кривци, жандари, нису стављени на оптуженичку клупу, који су по заповести Алавантићевој један другога хапсили, и у свему његове наредбе вршили, све до доласка њиховог командира, који је све из заблуде извео. Правда захтева да се и они ставе пред суд, да су они исто тако криви као и осуђени, а кад се дода да су га (Алавантића) познавали, онда су још кривљи'.

[JASON]

По налогу српске владе ухапшен је у Бугарској и испоручен нашим властима Арсеније Алавантић, брат Радомира. Оптужен је да је знао за заверу, једно време био је у истражном затвору, а 4. новембра 1902. изведен је пред шабачки Првостепени суд.
Судија Петар Петровић истакао је у оптужници да је оптужени био упознат са припремама за заверу. Штавише он је брата Радомира 'потпомагао материјално, купивши му чак и униформу'. Именован је и Арсенијев саучесник Саво Грбовић, калуђер. Као доказ суду су стављене на увид изјаве Арсенија Алавантића дате истражном судији, као и изјаве Драгутина Франкла и Ивана Црнојевачког.
Приликом саслушања оптужени Арсеније изјавио је да у два маха покушао да обавести краља Александра о намери свог брата, и то преко управника града Београда Боже Маршићанина, а у Земун је побегао из Србије од 'зулума полицијске власти'. Тамо се нашао са братом Радомиром, сазнао да је поручио генералску униформу код кројача Драгутина Франкла и да жели да се пребаци у Русију. Међутим, о правој намери брата, Арса је сазнао, по његовој изјави, уочи дана извршења, када је добио прокламацију и писмо из Митровице. О томе је одмах обавестио полицијске власти. Арса је пред судом даље тврдио да је на основу његове пријаве Управи града Београда полиција знала за припрему завере. То, према Арси, потврђује реферат помоћника окружног начелника Драгомира Гавриловића. Наводно, Гавриловић је одговорио жандарму који га је обавестио о појави 'ђенерала' у Шапцу да то 'није ђенерал већ битанга'. Из саслушања Танасија Николића, жандармеријског мајора, види се да је он 'са голим револвером пред Радомира дошао, а пред ђенерала млађи са голим револвером не иде'.
Међутим, сведок Драг. Франкла из Земуна, супротно ранијем исказу пред земунским властима, оптужио је Арсенија Алавантића као главног кривца у Алавантићевој афери. Суд није поклањао веће пажње изјави сведока Ивана Црнојевачког, портира гостионице 'Гемзен Јегер' у Земуну, јер је заснивао своје казивање на прислушкивању разговора између браће  Радомира и Арсенија и Саве Грбовића у просторијама гостионице. Прочитана је и изјава Јована Дајлегера, рибара из Земуна, код кога су се браћа Алавантићи распитивали 15. фебруара 1902. о водостају Саве, о правцу ветра и о могућности шверца на граници. На крају, испитани су Јован Станковић и Мил. Димитријевић, адвокат из Београда.

[JASON]

Читање поверљивог акта Управе града Београда, упућено Министарству унутрашњих послова, привукло је пажњу присутних. Из њега је судско веће сазнало да је оптужени Арсеније Алавантић 'два дана пре учињеног дела тражио аудијенцију код краља'. Прочитано је и једно тврђење по коме је и Радомиров стриц на два, три дана пре него што ће овај приступити извршењу свог плана, одао ствар управнику београдске полиције Ристи Бадемлићу, који је о томе обавестио министра унутрашњих дела Николу Стефановића.

Арсеније Алавантић осуђен је на 5 година робије. Када је саслушао пресуду, рекао је судијама: 'Види се и по томе да је у овој земљи слепачка влада. У свакој законо-правној земљи за ово бих био осуђен на сто и једну годину робије'.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Алавантићев пуч није, дакле, успео. Било зато што се преуранило, било зато што је ствар раније издана, тек последица је било. Има људи који тврде да је Радомир био луд. Има људи који верују да би Србија другчије изгледала, да је пуч успео. Независно и од једног и од другог, чињеница је, да је овај заборављени догађај занимљива грађа за историју и да је плод једног расположења које сам карактерише. Такође, чињеница је, да је у своје време дигао огромну прашину.

[JASON]

Да ову тему не завршим суморним расположењем, реших да Читаоцу испричам једну причу у којој се, додуше, Радомир Алавантић помиње само посредно.

Пантелија Д. из Робаја код Ваљевске Мионице у школи не беше добар, али је некако изучи па га отац уписа у Богословију у Београду. По завршетку Богословије не хтеде да се запопи већ оде у писаре и службоваше у Ваљеву. Још не поп, волео је друштво са којим је често седео и веселио се. Знао је и да залази за туђим тарабама и праговима, због чега му испеваше песму са одређеним значењем: Пред кућу ти стара канта, а у кућу млади Панта.
И Пантелија је волео да пева (а певао је изузетно лепо) црквене песме, и да пролазници и гости нису знали шта се дешава у кафани – помислили би да се ради о цркви. Причало се да је једном ишамарао француског конзула који се подсмевао малој Србији. Догађај беше прерастао у дипломатски инцидент, па Пантелија мораде да дође на рапорт Министру унутрашњих дела, г. Стојану Протићу, који му рече: Ако си, мајку ј.... његову. Нек види да у Србији влада закон! Али кад Пантелија једном у кафани у Баричу отпева забрањену песму Обреновића:
Род родила шљива ранка, шљива ранка, крушка караманка…
тo министар не отрпи те буде по казни премештен са службе из Ваљева у Прокупље, где се запосли као свештеник. Брзо је стварао познанства и везе са људима који су га радо примали у друштво, а он их је радо забављао. Но, да би се запопио, како је то канонизирано, морао је да се ожени. За око му западе Даница, унука Прокупачког попа Вачета. Када ју је просио, поп Ваче - знајући какав је Пантелија – љутито му је одговорио: - Ја унуке не дајем за мангупе!
Поп није дао, али је унука дала – удавши се за Пантелију, додуше, тек кад је Ваче омекшао – јер Пантелија није тражио мираз.
Кажу да је био сличан Радомиру Алавантићу – самозваном ђенералу из описане шабачке пустоловине, буне против краља Александра Обреновића – због чега је од Прокупчана, великих шаљивџија на рачун других, добио надимак Алаванта, што је милозвучало Панта – Алаванта. (Навали народе! Алаванте канте! Џезве, шерпе, лонци, поклопци, бакрачи – па ко шта закачи!)
Враћао се, кажу,  једном поп Панта, у Прокупље чезом из села Конџеља где је на сабору вршио богослужење, шкропио народ водицом и благосиљао, а народ би онда у суд с водицом бацао новац. На путу спази неког сељака који му иђаше у сусрет. У моменту када се мимоилазише, сељак се руком маши да скине шајкачу и назове (му) Бога, али кад препозна Панту он се предомисли и руком се ухвати педаљ ниже од чвора на учкуру (зна се где) и рече: Ц, ц… ц… Панта се насмеја и 'отпоздрави': Пријатељу… што ти у руци – то ти у гузици! Алилуја, алилуја.
Затим ошину коња и чезе појурише а сељак остаде на путу, чешкајући се по глави.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Г-ђа Даница, унука попа Вачета и поп Панта-Алаванта. Леп, нажалост, кратак брак је то био. Од последица рањавања у Светском рату, поп Панта је умро 1921. у 44 године живота. Супруга Даница, никада се више није удавала. Умрла је 1966. године.

[JASON]

(41) Брсјачка буна 1880.


У главноме је узрок буне у Брсјака што је, за време српско-турских ратова из година 1876-1878, народ био одушевљен за ослобођење испод турскога ропства, и сваки је Србин мислио, да је већ дошло време да се покају Марица и Косово, и да се Српство уздигне на стару изгубљену славу и уједини као некада за време Душаново. Кад се генерал Белимарковић, на захтев Руса, зауставио на Ристовцу, где је уређена нова граница, видело се да су само Моравци нешто стекли. Ослобођена су и сједињена с кнежевином Србијом четири округа: нишки, прокупачки, пиротски и врањски; и тим повећањем кнежевина се Србија знатно приближила старој српској престоници, Скопљу. А они који су за српску ствар такође крварили свих тих година нису могли да се помире са чињеницом да свој крај, Јужну Србију, нису ослободили од Турака. Многи храбри људи око Пчиње, у непосредној близини нове српско-турске државне границе, не оставише оружје које беху добавили од српске војске док је она становала у Пчињи и Моравици. И наставили су свој рат. Ако не може да их ослободи Србија, учиниће то они сами. Томе су још на руку ишле и неке бивше добровољачке војводе, жалећи за ратним временом.

Ово се могло догодити и зато што су после пропасти Кумановског устанка, а нарочито после потписивања Берлинског уговора, Турци и Арнаути отпочели незапамћену одмазду. Турци су се светили што су изгубили Јужноморавски крај. Пристигли су и муџахири који су напустили ослобођене крајеве и притисли Јужну Србију. Постало је јасно да мира не може бити. Срби су се поново организовали у чете на Козјаку и Ђерману. Изашли су на глас нови јунаци, четовође или војводе, како су се они сами звали: Младен Стојковић, кога су Чакр-пашом прозвали, из Стајовца, у Прешевској Кази; Черкез Илија, из Црвеног Града; Спиро Црневић Големџијски из прилепске Дабнице; Мицко Крстић из Латова, Јаћим из Чалопека и др. Непрекидно се узимала глава за главу, водила се осветничка борба, око за око зуб за зуб.