Српске буне

[JASON]

Година 1805, a устанка српског друга. Овога лета Карађорђе је имао доста посла. Афис-Паша из Ниша потајно се договарао с Турцима да дође за Везира у Београд, а у Београду има царски везир. Ту се надао и Гушанац Алија. Афис-Паша је тог лета пратио толики пиринач те је овде стоварен у град смедеревски, а друго су носили и у Београд.
Карађорђе то лето удари на Карановац и, после малог сраженија, предаду се Турци, и отпуштени буду у Нови Пазар.
Карађорђе како разуме, да Афис-Паша купи што више може војске, и то све ајте (тако), пише Миленку да скупи што више може војске, и да похита у Ћупријско окружје, и да се смести у село Иванковац и oнде се опшанчи, а други шанац напред и постави бећаре. Карађорђе са Карановца похити низ Мораву к Јагодини. Јагодински и ћуприски Турци побегну у Параћин. Карађорђе понамешта бусије на Гиљу. У то време добије Кара-Ђорђе абер да је Ћуша Вулићевић погинуо преваром у Смедеру (овај је догађај предметнут овде; он се збио доцније.) и са њим још три друга:  Обрадица Мали, и Миладин из Липа, а Иван Азањац однет кући, и тамо умр'о.
Карађорђе намести Вујицу за старешину на брата му Ђуше место. Карађорђе на Борак код Северагине чесме дође, изазове смедеревске агаларе, и с њима се овде помири, а нама пред Турцима заповеди да се вратимо у Смедерево. Једни су дању долазили, али опет у збег одлазили. Сад Карађорђе похита к Јагодини, и како стигне стане уређивати војску, јер је чуо да Афис-Паша има више 30.000 војске, а управ не зна се куда ће ударити: да ли ће низ Мораву на Пожаревац, да ли на Јагодину. Афис-Паша кад разуме да има бусија на Гиљу, не смеде ударити, већ се окрене на Миленка, и поведе се страшан бој. Турци први шанац освоје, али их скупо стане. На Миленка су напали но никако нису могли продрети, а они врате се у Параћин на конак. Карађорђе похита и пређе с војском на Параћин, и преброди Мораву ону ноћ. Путујући удари на страну Миленкову, и оспу се пушке. Сада заударају добоши док се разумеју да стиже Карађорђе с војском. Овде је било грљења и љубљења по мраку. Карађорђе изда заповест да се креће војска сва на Параћин и одмах пође. У боју првог шанца Миленковог само ћу напоменути Кара Стеву из окр. пожаревачког, из села Прова, који је онај дан рањен, однeт кући, и онамо умр'о. Говорио је:
-Што не поживех, да се набијем Турака! |
Карађорђе тај дан рано стигне над Параћин у винограде, и ухвати себи добра браништа. Афис-Паша није се надао да ће Срби за њим поћи. Кад у јутру то види, одмах заповеди војски јуришавати на наше, но су их наши војници овде храбро дочекивали да су Турци једнако своје рањене и мртве вукли у Параћин. Бој је трајао до икиндије, а онда започне Афис-Паша с војском да бега натраг у Ниш.
Карађорђе није дао нашим војницима да ударе на Параћин у онаком жару, говорећи:
-Ми не војујемо против цара и његових мирних Турака и Касаба, него војујемо на Дахије који цара не поштују.
И тако војска послуша, и ниједан се није усудио да корачи к Параћину.
По том дођоше и Агалари параћински Карађорђу, поклонише му се, којима он изјави да не војује против цара; но да они буду на миру, и цареву рају чувају што боље могу.
Овде у овом сраженију не могу све по реду описивати који су изгинули; само наводим неког Палију из округа смедеревског, из села Азање. То је био човек одвећ храбар и добар коњаник.
Одавде Карађорђе Миленка отпусти с војском преко ћуприске и пожаревачке за скелу смедеревску. Миленко се с војском превезе и с војском дође у Јабучје према Смедереву, где је и смедеревски збег био.
Карађорђе је с Параћина прешао на Јагодину и отишао у Тополу, а војску је распустио за време. И одмах је почео спремати и приправљати што му треба за смедеревски град. Он је оног времена набавио и две кумбаре и спремио за Смедерево. Тако 1805, Септембра 6. присте у Коларе, а оданде пише Миленку да крене војску из Јабучја, и да иде пред њега да се саједине. Миленко с војском крене се преко Липа и Радинаца, и изиђе на Царине, и са Карађорђем сајединивши војске 7-га, пођу управ на Смедерево. Смедеревски Турци, како опазе да српска војска иде на Смедерево, изиђу пред Србе. Но овде, у оваком прекрасном пољу, као што је Царина, а особито пред Србима, може ли се каква војска дуго одржати? По малом сраженију, даду Турци леђа, а наши онако за њима до у поток Ћириловачки. Турци се дохвате Лауданова шанца, али Срби, не мотрећи на то, стану све боболачке милети уз брдо. Турци, видећи да Срби јуришавају на шанац, оставе и побегну у варош; наши, не губећи времена, даду се за Турцима и, кроз варош, нагнају Турке у град. Турци су с града пуцали топовима, а с бедема и пушкама, но су наши похватали дућане, магазе и куће за квартире, и куда су Турци имали отворен плац гађати наше, чували су се. Карађорђе намести оне две кумбаре на брдо више Смедерева и ујутру, у прозорје, 8. Септембра, лицем на Малу Госпођу, даду једној кумбари ватру. Кад је полетело од центе ђуле у висину, нададу наши вику да ти се чинило подврте се Смедерево. Кумбарино ђуле није пало у град, већ на калдрму усред чаршије. Карађорђе кад је видео да ђуле није пало у град, није хтео више ни бацати, него је заповедио те су је скинули ближе ка граду, одакле је више сам управљао. Турци од 8. Септембра нису се могли више држати но 8. Новембра, лицем на Аранђелов дан предаду се. Диздар Муарем Гуша Бошњак преда кључе градске, и Турци изиђу из града. Смедеревски Турци остану у Смедереву, а неки отиду у Видин а по имену Усејин Кесеџић, Миленков зет из Кличевца, а Паланчане послао је у Паланку.
Овде је допустио Турцима те су и на џамији учили. Совет је дао одмах преселити из Манастира Боговађе у град смедеревски.
Младен Миловановић, како је био президент Совета, тако је и управљао полицајном струком по Смедереву.
Довде је година 1805, а устанка српског Вожда Карађорђа и мога знања - друга.

[JASON]

Година 1806-та. У почетку дође Вујици писмо од Кара-Ђорђа у којему заповеда да узме 100 коњаника, и да похита час пре у Мачву. И ударићеш, вели, на Катића Јанка, и он има налог да пође с толико коњаника. Јаков је, вели, с војском тамо у селу Метковићу. Ми одемо на опредељено место, но се Мачва, нека част, испредавала, а  нека пребегла у Срем; само се Стојан Чупић врзао по Мачви и сабирао око себе бећape и људе. Вујица и Јанко пошљу једно 150 пешака у Мачву, где и ја оставим коња и одем пешке. Кад сиђемо у Мачву, укрепи се боље и Стојан Чупић, и сакупи више војске. Бавећи се у Мачви у време рђаво – велики пост – нисмо имали хлеба, но смо гладовали. Међу тим пошла једна лађа босанска с воћем. Овде наши ударе на њих; Бошњаци пребегу у Немачку, а наши их тамо похватају и побију, претерају лађу с јабукама и сувим крушкама такушама и 17 вучија пекмеза. Тако дођемо на чардак према Митровици. Овде наложимо ватру и узмемо да ручамо, но какав је овде ручак био: загризи суву крушку па умочи у пекмез!
Чупић је мене врло љубио, и све би ме слободио кад би били на некој бусији.
Овде дође владика шабачки, који је пошао у Митровицу.
Из Митровице бацише на нас три топа да је картач по шиндри од чардака ударио.
Одавде Чупић пође и дођемо до Дреновца где дочекасмо Турке. Но мало пало Турака. Одавде ми, који смо дошли из логора, вратимо се по коње. Кад ти приспемо, Катић и Вујица спремају се, и сиђемо коњаници у Мачву, у село Богатић. Овде ухватимо добре куће и стaсине, и околне башче, повадимо прошће, и себи начинимо браниште. Пролеће је било рано; велики пост - пред Благовести; глог се развио и озеленио. Кад ето ти једног момка: дотрча и каже Вујици и Катићу да су Турци прешли из Босне и поробили Совљак. Онда ова два војводе заповеде и спремимо коње и пођемо што брже тамо. Кад смо дошли близу селу Клењу, уставимо се у једном забрану, и већ се чују Турци да вичу:
-Терај, брже, марву!
Онда Катић призва к себи неког Чамџију из београдске, и рече му:
-Иди до у поље, и види шта раде Турци!
Овај хала-човек да би ударио на десеторицу. Припасао неку маџарску сабљетину и оде радостaн. Ми смо очекивали онако на коњма. Мало за тим ето ти дође и каже: да Турци полазе из села, но каже да имаде их много. На то му Катић примети прст преко уста да не казује даље. Сада заповеди Катић и Вујица да одмах скидају бисаге и терћије с коња и да свежу попруге добро, и сваки да  скрије косу и да увије чалму око главе. То се одмах и учини. Кад пођосмо одавде заказа Катић и Вујица војницима да не би који бацио пушке на Турчина, док не би они први, и тако изиђемо у поље. Турци су видели нас. мрака, но мислили су да су Турци из Шапца, и нису се на нас ни освртали. Кад се наша војска приближи: онда Катић и Вујица, потегавши сабље, превичу:
-Јуриш'те, браћо наша!
Коњаници ударе међу Турке. Турски коњаници утеку, а пешак остане по пољу. Овде је погинуло Турака 77; а само један наш - храбри војник Стефан из Липа окр. смедеревског. Туркө је овде спасла мртваја од Дрине коју су прегазили, а наши коњаници нису могли за њима, а и мрак је освојио.
С овог бојишта вратимо се на наш конак, где смо имали још наше браће, тако радосне и веселе да смо Турке разбили.
У јутру дође Катић код Вујице на добро јутро, и каже му:
-Побратиме! добро би било да бацимо по један плотун, и одмах упарадимо се, и почнемо из пиштоља пуцати.
А после, продужава Катић: - нека пође то твоје дете, и нек понесе дивит и хартије, да рапортирампо Совету у Смедереву, а овамо је и Мирко из Вранића. Турци Шапчани чули наш плотун, па су помислили да је Чупић дочекао на бусији Бошњаке, и одмах спреме се до 3.000 и више, и пођу, но их проведе чпион и не ударе на Чупића, где је био у бусији, него обишли. Ја таман пошао сам рапорт градити, а на страни припуцаше пушке. Ја се вратим натраг међу наше, и тако оста рапорт. Онај дан вас дан смо се борили; на нас су слабо Турци ударали, но на Катића. На нас су ударили први пут и тројица пред нама погину. Oву тројицу убио је Врета Цинцарин из Колара. Како је видео Турчина да управ иде к нама, не знајући да има кога у градини, Врета проговори:
-Господар Вујица! тој си је Турчин!
И онако опали пушком. Турчин паде с коња. Сад докопа моју пушку пуну, и другог Турчина, а тако и трећега. Сад Турци стану силно ударати на Катића, и бој је трајао до мрака, но стиже и Чупић у помоћ.
Овде ћу навести само Попа Стевана из Рипња да је погинуо. А код Вујице само се ранио један – Кара, из Кусатка.

[JASON]

Кад су Турци отишли на Дрину, ми смо изишли и гледали откуда су Турци нападали. Многи су изгинули. Потрпали су их у бунаре и у сламе. Како се смркне спремимо се да пођемо. Овде се светују куд ћемо да прођемо? Ако идемо наоколо не можемо за два дана стићи у логор, и тако реше да ударимо друмом поред Шапца. Изиђемо на друм. Блато је било велико и киша нас је гонила сву ноћ. Прођемо поред Шапца; свеће горе, и Турци вичу:
-Екдурила!
Дођемо у Поп-Лукин шанац. Овде преноћимо сву ноћ држећи коње за дизгинө. У јутру пођемо у логор Јаковљев, и узмемо наше богажње и пођмо кућама. Катић оде у Рогачу, а ми у смедеревску, где смо празник светло васкрсеније Христово прославили.
Године 1806. Јуна месеца, Петрова поста, дође један ађутант руски преко Ковина у Смедерево. Одмах пошљу га Карађорђу на Врачар јер је ондe био. Одреде нас петорицу да овога рускога човека спроведемо. Тако пођемо и ударимо на Гроцку, а оданде на Рипањ, Чарапићево село. Овде се малко одморимо у хладу: била је велика препека, а њему мало полоша, и овде је захтевао мало пресна млека те је пио, па смо одмах предузели пут. Овај ађутант био је именом Новокрштени. После, када је Карађорђе освојио Београд, он је дошао. Али га Радифиникин није могао трпети, и протера га, па смо после чули да је и у заточеније послат.
Како смо изишли у поље, чују се топови са Београда. Он се обуче, и метну на шешир перјаницу и пођемо даље. Кажем ја мом друштву да они са њим иду полако, и ја потрчим побрже. Сиђем у Мокри Луг, па потрчим још брже, где ме Карађорђе виде. Како одјашах, приђох му руци. Он ме пита шта је ново? Кажем му све редом. Кад дође Новокрштени целива се с Карађорђем три пута у образ. Радост је била велика међу Србима. Сутра дан ишао је на хату са Србима у битку. После га је Карађорђе отпратио натраг.
Ово лето нагрне Босна на Србију, и силна војска продере и сиђе у Шабац, и изиђе на бојиште у Мишарско поље. Овде Карађорђе направи шанац, и сам с пешацима остане унутра, а коњанике истури у поље. Овде је било крвавог боја. Капетан Кулин погинуо је, а Бошњаци побегли преко Дрине. Овде је погинуо и Јанко Катић војвода српски. (Катић је погинуо пре боја мишарског.)
Карађорђе дође на Врачар те обиђе војску, па одмах оде да купи другу и да иде Делиграду у помоћ. Зашто је скадарски везир Ибрахим-Паша са 60.000 војске опсео Делиград, а оно је тек лето био подигнут од капетана Џиковца који је и погинуо у Делиграду.
Карађорђе пође тамо, но док он да стигне, везир с војском побегне. Што је везир утекао имаде два узрока. Примечавам прво: што се Карађорђе приближује с војском Делиграду; а друго – одваже наших до 3.000 момака одабраних: 2.500 пешака, а 500 добрих коњаника; искраду се из Делиграда, ударе на Крушевац и оданде пређу преко Јастрепца планине и сиђу у Прокупље, где се нису Турци никад надали. Ударе онако изненада. Турци нису имали кад да се бране, но су бежали у шаранпов. Станоје Главаш, који је био међу војском старешина, палећи ракетле од трске начињене, поврати се једна некако, и изгоре га, али му није много нашкодило. Наша војска попали Прокупље, само остане шаранпов, а људе поведу собом. Овде су се много храбро држали. Но само ћу поменути Јанићија Милутиновића родом прокупчанина. Он је живео у Смедереву од детињства, а после је и ђумругџијом од српског правителства постављен. Он је на Прокупљу ону ноћ борио се док није своју рођену сестру из ропства уграбио, и у Смедерево довео. Ја бих имао овде о њему још говорити:
Године 1804. на младог светог Николу, када су Турци наше разбили на Врачару, некако се и он помеша с Ваљевцима, но није могао успети да се с прочом војском дохвати реке, него упадне са два друга под окапину где вода извире, и одaнде бранећи се кидише и истрчи у шедрван Муста-пашин (а сада је чешма). Турци ударе на јуриш и шедрван запале; Ваљевци, видећи да ће људи изгорети, ударе на јуриши и ослобођени буду. Овог дана рањен буде у прси, но издалека; морао је бљувати јед и суковицу.
Карађорђе, како се врати с пута, не идући у Делиград, одмах стане војску прикупљати од свих страна а што више, и приближавати к Београду с намерењем да удари на јуриш.
Овог лета дође и царски посланик Мухасил с Петром Ичком послаником српским у Смедерево. Овде је дошао и Карађорђе ca Скупштином, и примио га но хладнокрвно, а може бити да је претекао Новокрштени што је додао Карађорђу и обзнанио му какав је Ферман, да само Турци чине да не би Карађорђе војевао против Турака, - а из самога се Фермана види да је измишљена ствар.

[JASON]

Љубезни читатељи! Ево вам и копија превода тог Фермана коју сам сачувао роду свом да могу о њему боље поњати.
1806. лета, августа 3. у Цариграду. Обзнањујемо како је био Петар Базрђанбаша српски посланик свезао са девлетом.
 1. На двадесет хиљада глава пор.             360 000
 2. За 55 хиљада арача са шабач.              165.000
 3. Ђечир, то јест београд. скелу и проче     80.000
 4. Чибук, од овце 2 паре                             40.000
 5. Мукаде све у једно                                  55.000
 6. Мајдан пожаревачки                                 3.000
 7. Риболов                                                    3.000
 8. Ђумрук                                                  100.000 
                                                Свега сума 806.000

Ова иста сума састоји се у следећем:
 1. Ђумрук, скеле, и мукаде.
 2. Тамис.
 3. Бач, на капијама.
 4. Мухмана и Балкана.
 5. Бајрат.
 6. Капан.
 7. Кантар.
 8. Туна Емин.
 9. Морава.
10. Скела на Морави и Земуну.
11. Исарџик Мали ћане.
12. Левачка нахија Коларе.
13. Јагодина.
14. Палеж.
15. Рудник.
16. У Рeсaви Брајник.
17. Мајдан Кучајна.
18. Читика и Диванац.
19. Гарде у Поречу.
20. Гребен.
21. Кушиљево, у нахији пожаревачкој.
22. Голубац у Добри.
23. Сећица и Мира планина.
24. Кочица Планина.
25. Темнић Мукада.
26. Доњи Боговац.
27. Бачина доња и Драгојић.
28. Драјча или ти Катун и Варварин.
29. Бајин дол – планина.
30. Пожаревац и Ћириковац.
31. Кленовник и Брђане.
32. Београд варош, Мукада.
33. Смедерево.
34. Ваљево.
35. Крагујевац.
36. Ресава Град.
37. Базрђанбашлук.
Ово је садржаније тог Фермана, но сада, љубезни читатељи, можете судити какав је Ферман био. Турци су већ имали објаву од Руса за војну. За то су употребили мајсторију оваковим Ферманом загладити своје послове да не би Карађорђе војевао против Турака.

[JASON]

Карађорђе је све своје вниминије обратио к Београду и да се спреми да удари на јуриш. И овде скупи се војска и прибере у месецу Новембру. И тако Карађорђе сабере војводе и с њима се потајно светује да удари на јуриш на Београд, где и закључи да у јутру 30. Новембра, на Св. Андреју првозваног ударе, ког су имали Турци бајрам свој. Вујицу одреди да удари на Видин-капију, а Bacy Чарапића на Стамбол-капију, а сам собом на Варош-капију. Вујуца дође од Карађорђа и донесе налог да се војска спреми, и да чека другу заповест. Ондак је у војски започето пушке потпрашивати, кремење на пушке завијати; једни су се грлили и љубили, други се праштали, а трећи Богу молили да им буде у помоћи.
У том дође 6-сти час, и налог од Карађорђа да је време да се полази. Вујица крене своју војску, и онако газећи преко баретина дођемо код Видин-капије пре других и јуришимо да нисмо дали Турцима ни топа бацити. Но овде наши ударе по пљачки и не увaтивши бусије; навале Турци у освитак и наших најславнијих јунака побију 18 друга. Ту је погинуо Тома Бистодерац, и његов је стриц за њим страшно плакао. Ми онда пођемо покрај шанца, и ударимо на Варош-капију и стрпамо се унутра. До мрака буде варош очишћена од Турака, а они се стрпају у град. По џамијама било је много рањеника, жена, и деце. Карађорђе их је тајином снабдевао.
По трећем дану овога прикљученија одреди Карађорђе Милоја Петровића и Вула Коларца да пређу у немачку аду, видећи да сваки дан Турци преносе храну у град. И тако пређу једно пет сто душа са једним топом. Овде будем и ја који ово пишем. Време је било божићњи пост, а топло и прозрачна месечина, и тако ухватимо се на врх аде, а оданде на једек до спрема Су-капије београдске. Овде извучемо топ у трску, а једни стану обалом ћутећи шанац копати, и тако осванемо. Турци, не знајући да смо ми у ади, подранили и пошли у Земун. Овде Ранко Буљубаша из Остружнице није хтео чекати да изиђу Турци из лађе на суво, па онда да их похвата, но одмах удари на њих, како приђу крају: првог убије, а они други спасу се. Онда са града оспу се пушке и топови да је повише нас трска падала. Ми овде топа бацили нисмо, а ни пушке, но смо ћутали под трском док је турска ватра прошла. По малом времену, указа се и дан леп. Неки Коста Цинцарин бећар, који је више година ишао с Крџалијама, изиђе на Дунаво и стане ударати у шаркију. А тако и Арнаути од Београда изиђу поред Дунава, познаду Косту, њиховог друга.
-Коста! викну они: беса беса! и више нити су они на нас пуцали, ни ми на њих.
Обрштер земунски дође и на нас триста чуда, говорећи пред оноликом немачком господом: да смо ми хајдуци, као и наш предводитељ. Тако се извиче и отиде. Кад би то вече, чује се на нашој стражи да виче стражар. Ја, који сам био код топа, очекивао сам да видим ко је, кад eтo нaм обрштера из Земуна. За њим је ишао један стражар, али подалеко. Он ми назва: - Добар вече, Србине! Чуваш топ? Па онда пригрљи топ и пољуби, говорећи мени: - Чувај, слатки роде! и немој данас моју псовку и вику примити за зло; зашто сам у служби, и морам чинити по дужности, а ви чините како вам ваш господар заповеда!
Он оде. Сутра дан, ето ти нам из Земуна терџомана, и управ у Београд. Јавимо Господару Карађорђу да пролази терџоман мало који дан у Београд. Од Карађорђа дође налог да му се три пут викне:
-На траг, комшија! Па, ако не ће, удри топом!
То ми једва дочекамо. Сутра поране Милоје Петровић и Вуле Илић, који су били у ади с војском, кажу мени: - Анто, ми ћемо да се уклонимо у рит и да се грејемо. А ти зови Јевту Тобџију и кажи му нека напуни топ, и ако пође терџоман, и неће да се врати, нека гађа, и нека гледа ако може да га убије, но и то му кажи, кад би дошли Немци, да протестирају, и вичу на нас, да га пред њима свежеш за кундак топовски. Но ево белаја: наш Јевта, знајући законе војене, не да се ни осолити. Ту му представим Господареву намеру те се наш Јевта ослободи и рече ми:
-Може бити да ћу га првим топом и проминути, али ако онда врдне знам да ће се курталисати!
Терџоман из Земуна како је пошао, пође све оном страном обале, иде и барјак разепео на његовој шиклици. Викну наш стражар:
-На траг, комшија !
Како је викнуо стражар, ми смо с Јевтом, спремили топ. Стражар викну други и трећи пут. Он се управио управ у Београд. Но када је хтео салдумисати, Јевта топија прида ватру (топу), и у мало га ћуле мимоишло. Терџоман изиђе из лађе, и, узевши шешир, опраши у Земун. Јевта му прида још један топ, који смо гледали како диже прашину до близу Бежаније, а наш терџоман што више придаје зорта за у Земун.
По малом времену, дође обрштер са свом господом, и стану викати на нас, да смо ми рђави људи, да смо хтели царског сина убити. Ја, по налогу, извињавајући се, обедим Јевту, да је он то чинио по својој вољи, а Карађорђе за то не зна. И заповедим другима те га вежу за кундак топовски. Ту су се налетали на њега, подносећи му палце под нос. Но је срећа била те је имало котроманца, а онако све би му нос обили. Јевта је само ћутао као курјак у жежељу. Говоре му:
-Сутра ће те Црни Ђорђе на вешала!
И ја кажем да хоће.
Овај Јевта је родом из Лозовика у смедеревском кругу. Он је служио у фрајкору код старог Михаљевића, и био је вичан зегциру.
По малом времену, ето ти, једно вече, наше браће Земунаца: један танварски чамац пун маџарских лебова, истрчимо овде и примимо с радошћу. Затече нас и Божић. Наша браћа Земунци, једну ноћ, донесу нам хлеба доста, и печења свакојака, а тако и шунки и вина и ракије, с нама грлећи се и љубећи. Овде ми игра срце од радости сећајући се како сам оно време радостан био: све ми се чинило да полећем а не корачам.
Карађорђе се је, за ово време, преговарао са Гушанцем. И отпусти га на лађи Дунавом. Сада остане само везир у граду; но везир се затезао, и никако није хтео уступити кључеве Карађорђу.
Лицем на св. првомученика и архиђакона Стевана пређу наши бећари, а и у Бограду који су били, онако поред бедема дођемо до капије зовоме Сукапије; нађемо је мало ошкринуту, и станемо се унутра утискивати, док се нисмо увукли у Доњи Град преко 1.000 душа.
Везир Карађорђу преда град, и обећа се Карађорђе, да га испрати у Цариград.

[JASON]

И то веће залази у 1807-му годину, у Месојеђе. Паша погине код Пашине чешме са свом свитом. Карађорђе врати се у Београд. У Београду чудеса од бедних Турака почињена, и од оних које је Карађорђе предао није могао спасавати. (?)
У ово време дође један човек, и донесе писмо од Руса, да Руси наступају у Молдавију и Валахију, но да Карађорђе не прима Ферман што је донео Мухасил и Петар Ичкоглија. То је Ферман само за обманути Србе да не војују на Турке.
Карађорђе одреди Миленка Стојковића пожаревачког да иде у Крајину, и да је подигне. Овај одмах узме војску и пође, но Пореч-Алија, који је у Поречу био, утече у Адакале, а Миленко смести се у Пореч. По малом времену, Миленко, прибравши војске повише, сиђе у Поречку Реку, и оданде преко Мироча у Крајину коју сву на оружје подигне.
Овде га Турци затеку са свих страна у Малајници и Штубику. Руси су били дошли до у Велико Острво (Исајев Ђенерал).
Миленко, видећи себе од Турака затворена са свих страна, пише Карађорђу за помоћ час пре. Карађорђе доведе собом нешто војске, а Смедеревска сва пође: пешаци укрцају се у лађе и оду низ Дунаво. Карађорђе пође са коњаницима, где преноћивши у Пожаревцу, а оданде преко Честобродице (По свој прилици ово је пут низ реку Шашку, а не преко оне горње Честобродице код Св. Петке. М. Ђ. М.) у Поречку Реку. Из Поречке Реке преко Мироча Миленку у помоћ. Овде је било крвавих бојева. Турци су донели и кумбаре на Миленка те бацали ноћу. Ми смо могли у Миленков логор ноћу ићи, а дању се није могло.
Исајев, како је дошао на Велико Острво, пратио је абар, да је рад састати се с Карађорђем. Карађорђе одреди Миленка и Вула Коларца са једно 300 коњаника и пођемо тамо. То је било 1807. године, у Петров пост. Ту ја будем причисљен. Провучемо се поизмеђу Турака, и сиђемо на Дунав према Острву. Козаци одмах дотерају једну шикљицу и узму ону тројицу: Миленка, Вула и Арсу Протића писара. Мало су се бавили, па су се вратили. Казао им Исајев да ће до 3 дана нама у помоћ доћи.
Карађорђе пошаље пред Русе до 300 коњаника те их приме у Петров пост, био је дан понедељак 17. Јуна 1807. Руса је било 600 пешака са два топа и 200 козака под Александром сином Исајева и 200 бећара, званих 'пангалоса' под капетаном Јоргаћем. Ово су први пут наступили Руси на нашу страну, и нама у помоћ дошли.
Кад су Руси стигли међу Србе, који су их дочекали парадно, било је ту грљења и љубљења, као да су то два брата била изгубљена, па се тек ту видела и познала.
Овде су наши слабу помоћ полагали на Русе, говорећи: - Сви голи, и нигде ништа нема до шоце! На што би опет други рекао: - Е, мој брате! регула њега чини јунаком, а не токе и позлаћени пиштољи!
Исајев, како се састао с Карађорђем, одмах је узео испитивати за шанчеве турске, којих је било числом 7; како испита подробно, и прегледавши на пусулу, упита Карађорђа:
- А онај шанац на врх свих турских логора?
Каже му да је ондe везир Мула-Паша. Онда, каже, у јутру у име Бога тамо да ударимо. И одмах оно вече одреди Карађорђе Миленка Стојковића са његовим Браничевцима 1500 момака, и Вујицу смедеревског са 600, и пођу наоколо да прочи логори опазили неби. У зору поромињка кишица, и Срби напред а Руси отраг са два топа. Карађорђе с коњаницима држао је леђа. И тако у зору изненада ударе Срби и стану скакати у шанац а припуца руски топ. Одавде је паша утекао на голом коњу. А кад видеше други логори, а оно тури бежати као свиње кад се поплаше.
Карађорђе, када виде како Турци дадоше бег, а он превикне на коњике :
-Јуриш!
И онда се није гледало ко ће пре да стигне Турчина. Ови прочи логори морали су поред Миленкова шанца и Хајдук-Вељкова бежати, и то растојанија 50 хвата. Срби су из својих све плотуном у онолику дебелу масу Турака тукли. Турци су падали као снопље, а они отраг преко мртвих бежећи, док и они не изгибоше. Овде је и Гушанац почео бежати, но га наши предсретну и врате ушанац, где је, после три дана, са свом војском изгинуо, а мало се њих спасло у Неготин.
Овде на Малајници и на Штубику погинуло је Турака више од 3.000 душа први дан; а када је Гушанац почео бегати, и морао поред Вељкове војске трчати, без сваке сумње 1500 пало је мртвих, а што су Власи побили по планини, тому се ни броја не зна. Овде је и Срба погинуло до 80 душа.
Одавде се Карађорђе с војском српском и руском кренуо Неготину, и тамо опседну Неготин. Карађорђу дође писмо од Милана Обреновића: да је босанска војска навалила на Златибор, и хоће да продере у Ужице, за то иште час пре помоћ. Карађорђе узме смедеревску и пође са Неготина, а тамо остави Миленка и Исајева Генерала. Пређемо Мирочи сиђемо у Поречку Реку а оданде преко Честобродице на Пожаревац у Смедерево. Овде се је одморио један дан и хотео је сутра дан поћи. После ручка заповеди мени који ово пишем да узмем сиџаду и јастук и да идем за њим у башту Љотића под дуд да му прострем у хлад да спава. Јанићија секретара посади више главе да га биште док заспи. Међу тим стиже од Милана (Обреновића) суруџија с писмом, и предаде га Јанићију који га започе читати, у којему јавља: да су Турке на Златибору разбили. И много је Турака изгинуло, и да су преко 90 комора с храном отели, и да се немају од те стране бојати.
Карађорђе даде знак те су с града пуцали топови, и заповеди те дођоше смедеревци са фамилијама те су играли и веселили се; десет акова вина поклонио им је, те су пили. Ми смо остали веселећи се, а Карађорђе је сутра дан отишао у Тополу, и војску распустио говорећи им да иду кућама, и да буду свагда готови.

[JASON]

Година 1808. Што се тиче 1808. године, ништа ми у знању није; но остављам другим љубитељима, ако што буду знали да покажу. Кромје, да је било примирје, и да се је Карађође занимао народним внутрењима делима: спремајући нужнаја за идућу годину.

[JASON]

Година 1809. поход војени. С пролећа дође писмо из стана Руског из Влашке на Ђенерала Родофиникина који га донесе и сам га прочита у Совету. У писму стоји да ће Руси да прелазе преко Дунава, но да Срби сада, улучивши оваку прилику, ударе на Турке на све стране и не губећи времена. Писмо смота у џеп, поклони се сенаторима, и оде.
Овде је било разних мњенија о поласку војске: Карађорђе је представљао да се наша војска окрене само на једну страну, то јест, на Ниш и Лесковац.
- Више Ниша, вели он, има добар дервен, да се може ухватити, и тамо у Црвеној Реци други Делиград поставити, и Турцима прекратити пут за у Ниш; а други, вели, дервен је више Лесковца на Врању Бабуна, који води кроз планину 10 сата. И тамо би се могао поставити шанац да би били од те стране сигурни.
Но овде мњенија претегну наших старешина вукући сваки на свој завичај. И тако се одреди: на све стране да ударе, као што сам већ казао, на Босну Јаков, Лука и Симо; на Херцеговину и Сеницу Карађорђе; на Ниш Милоје Петровић, прозвани Остружничанин, а на Крајину, Кладово или Фетислам Миленко Стојковић пожаревачки.
Овако раштркана, ни једна војска немаде успеха, кромје Карађорђа! Он је починио чудеса од његове стране да није у стању перо описати, и ја који ово пишем, сам сам очевидац, опет знам да ће ми који примити по неку; но ће потомство дела његова у венце плести и роду свом по себи оставити.
Ове 1809. године Милоје Петровић с војском изгине на Нишу 3200 душа, по мом знању, и све топове остави и муницију године 1809. маја 19.
За Нишем је следовало на Кладову: Срби и Москови при јуришу, Срба погине до 180 душа, а Москова више од 400. Московски команданат пређе у Влашку, а Миленко се повуче преко Мироча у Поречку Реку; с босанске стране врате се и ухвате Дрину.
О преласку војске за у Босну ову ми је повест казивао Симо Сломо, када смо били у Крагујевцу у законодателној комисији, и како је пао с коњем у једну ровину и леђа покварио да је ишао погрбљен. Он је био најпре чланом суда шабачког.  Друга војска под Карађорђем на Сеницу, Стари Влах, Нову варош, Препоље, и Бело Поље. Овде Ганића, старешину арнаутске војске, који је у селу Буђеву као предстража стајао, Срби су њега са његових 18 друга у једној кући ноћу затворили и жива сагорели, а прочи Арнаути када видеше шта би од њиног старешине, дадоше се бегству. Овде се је одликовао и Кара-Павле Симеуновић бимбаша када је Ганић изгорео, и војвода Лазар Мутап, буди им слава од рода српског!
Сенички град освојен је 23. априла 1809. Но овде се морам грозити, а ваља ми истину казати. Карађорђе с Турцима је учинио договор на честни начин пустити Турке са женама, децама, и малом; но ујутру, када су започели Турци излазити из града, Срби не  чекајући да изврве сви из града, но започну ускакати преко зида унутра. Карађорђе је бранио и одбијао, али није могао војску зауставити. Турци једва успеју три части изићи из града, а прочи који су се затекли окрену на наше пуцати, и у том се поведе страшан по пољу сеничком бој. Овде се није гледало ни мушко ни женско, а је ли који Турчин са својом кадом умакао, то се не зна. На Ђурђев дан погинуло је Турака више од 360 душа, а наших Срба 18 душа, и то ускакајући у град.
Карађорђе заповеди да му сви доведу робље који је год ухватио, но ујутру 57 душа женских, по већој части девојака. Овде је дао преобући у чисте хаљине и предати их оним Турцима што су се запрли у граду. Они су робље примили, и Карађорђе је њих на честан начин отпустио.

[JASON]

По окончаном боју на Сеници, врати се Карађорђе у Тополу да спреми што му је потребно за војну потребу. Много не бавећи се, узме собом Вићентија космајског капетана и с оно мало војске дође у Сеницу. Сутра дан појаве се Турци с војском. Турци су чули да Карађорђе није међу Србима, и за то су се упустили сићи у поље. И како су ишли, упутили се управ на попа Милосава шанац. Овај како је видео да Турци иду на њега дотрчи, где затече Карађорђа да је дошао оздо. Карађорђе му рече:
-Иди ти, попо, тамо међу људе, и чекајте добро из шанца, а ето мене!
Војска се наша стави у ред сраженија, и пође против Турака. Турци су нападали на шанац попов, но како се ова војска примакне, Турци оставе шанац, и окрену се сви на Карађођа. Овде их дочекају регуларни наши солдати постојано, и како проспу један плотун и други, Турци се ускомешају. На то Карађорђе превиче:
-Јуриш, јунаци!
Где се наклопе наши коњаници а утеку турски. И пешак са свим остане на пољу.
Карађорђе је заповедио да се главе донесу у Сеницу. И тако соверши се овај бој. Главе су донели, но није било доста кочића да се све понабијају, већ су онако намештене у параду, а числом ако ће једна мање од 2500! Овде је наших мало погинуло у овом сраженију.
После, по свршетку овог боја, наступи и Петров пост (23. Маја 1809.), који су онда Срби набљудавали и постили страшно.
Карађорђе изда заповест, и одмах се воjска спреми и пође на пећског пашу Лимана у Суводол, који је тамо стојао својском. Карађорђе је тамо приспео после подне. Пећски паша како је опазио да иде Карађорђе с воjском, истурио је напред пешаке, све Албанезе, а сам са коњаницима предводити стане, и заузме позицију од јужне стране. Турски пешак покрену наше пешаке, и ондак је одсудни час предстојао, викнувши паша:
-Еј, Карађорђе, зашто изведе толику сиротињу да пропадне?!
Карађорђе није клонуо духом, него викне:
-Вуле, војводо моја! Зар си ме ту извео да славу твоју угасим? Јуриш, јунаци!
Вуле Коларац и Ђорђе Загла, буљубаша смедеревски, потегну сабље, и управ на пашу! Вула ране у десну руку, а Заглу у трбух, но обојица су ране превалили. На Суводолу је многа турска војска изгинула, све сами Албанези, Паша је побегао; није свраћао у логор. Паша је рањен, и у по ноћи је утекао у Пећ, а војска му је изгинула преко 600 душа; само их је ноћ одбранила, а и наших пало је преко 120 душа, које рањених које мртвих. Тамо је Карађорђе затекао обркнеза под чадором пашиним и Јован-Саву, узме га собом и пошаље у Србију; народ који је тамо био, повео је са собом; овце многе и говеда – све потерају собом.
Овде гонећи наша војска Турке, онако ватрено, Арнаути, када нису могли више бежати, а они се прикупе у једну сурдупчину, и оданде стану на наше пуцати. Колико их је тамо било, управо не зна се, но за тим стигне и Карађорђе и превиче на војнике:
-Јунаци! коекуде - камен!
И тако најци војници оставивши на страну оружје, притисну бацати камен којега је ту било изобила, и заспу бедне Арнауте. После су их наши вадили испод камења. Овде се је у овом боју одликовао и Кузман Марић из Смедерева који је, Арнауте гонећи, седам пушака с рамена им поскидао. За Кузманом следовао је старина седи седамдесетогодишњи Ђорђе Спасић родом из Прокупља, знајући арнаутски. Многи су се у бегу предавали, но он је њих шиљао Карађорђу. За Ђорђем Спасићем одликовао се старина Ђорђе Тран анела, Грк Маћедонац који је живео у Смедереву. Овде ова два старине помињем како су страшно на коњма кроз пешаке Турке Турци пролетали, и растеривали их на буљуке. Буди им слава од милог отечества! Овде се је и Томић из Смедерева трефио, и био је врло наоружан, и под собом имао доброг коња, и много је причао суводолски бој, говорећи :
-Који данас живимо, имамо Карађорђу благодарити, јер, вели, како су Срби почели натраг уступати, један до Сенице не би главе изнео, но Карађорђевим ободренијем: - Јуриш'те јунаци! Зар ћете ту да угасите славу!

[JASON]

По повратку Карађорђевом са Суводола, одмах крене се на Нови Пазар,  оставивши неку част војске у Сеници, а Милоша Обреновића у Новој Вароши да чувају.
На Нови Пазар кад смо дошли, нису смели Турци пред нас да изиђу, само су пуцали на нас из шанчева, што су били опшанчили око вароши. Петров је пост године 1809. Карађорђе није одмах ударио на јуриш, но по истеченију неколико дана. Он је канио Турке да се предаду, и да их частно испрати, но они нису хтели, но су очекивали да им дође помоћ, јер су већ чули да су Турци одржали победу у Нишу над Србима. Карађорђе једно вече изда заповест: да се спреме војске на јуриш, које се одмах и учини. Смедеревску и рудничке неку част помеша и определи да иде над Нови Пазар да удари, но да чека док не удари Пљакић оздо испод Пазара уз Рашку, а Капетан Димитрије Парезан управ од Карађорђевог шатора низ брдо. Но Пљакић на опредељено време не удари, а сви смо на њега очекивали. Вујица, видећи да ће да сване, примакне се ближе турској стражи, где смо их узимали по пушки на око. Турци су метали на ватру коров, те су се грејали,  викали:
-Екдирала!
Вујица, очекивајући Пљакића, побоји се да не осване онако с војском, и одвоји једно 200 момака, а проче остави подаље, да не би Турци осетили, и примакнувши се опале пушке. Од Турака једни падну преко ватре, а други трље у мрак кућама својим. Наши нададу вику 'Јуриш!' и загрми од све војске, пуцњава. Наша војска, нека част, не пође за нама, но окрене поред Пазара, но и она се стрпа у варош. До подне варош сва попаљена а Турци који су могли умакнути у град, добро; а многи су се позатецали по кућама, и по подрумима, да су после наше страшно тукли. Капетан Димитрије Парезан рањен буде; рањен буде и Кара-Павле Симеуновић бимбаша, рањен у леву ногу; бој на Новом Пазару, и јуришавање и освојенија вароши кромје града; овде је било много добитака, али је и од људи било много губитака, које мртвих а које рањених 70 душа. И на Дежеви погинуо је Ђуро војвода Брничанин, са својих 50 душа, и Paдич капетан спасао се, на Дежеви је био и Јован Курсула. Од Турака побијено је око 300 душа кромје заробљених.
Карађорђе веће кад је добио известије да су наших на Каменици онолико жртви пало, није се хтео ни бавити више при Новом Пазару, већ одмах једно вече изда заповест и војска се крене у внутреност. Оно вече кад смо се хтели кренути, један Турчин, чпион, послат из Вучитрна са писмима да јави у Нови Пазар да се држе добро, јер им велика помоћ иде, зашто су Срби пострадали на Нишу, но овога Турчина чпиона ухвате са писмима. И ону ноћ крене се Карађорђе са свом војском.
Када смо путовали, и cишли доле низ Kaблaр и Овчар, Карађорђе је заповедио: да сваки војник иде до куће да своје премене очисти и трећи дан на оружје за Делиград нашој браћи у помоћ.

[JASON]

Вељко Петровић-Хајдук, војвода оног краја који је у Бањи у оно време имао шанац око себе, и са војском својом тамо чувао границу. Гушанац Алија, који је био у Београд Јаничарима у помоћ дошао, а после, кад се ослободио, дошао је сада на Вељка с великом силом Турака, и Вељка у Бањи затвoрио. Вељко је јавио Карађорђу у каквој се нужди налази, да му треба час пре помоћ.
Карађорђе определи Миленка Стојковића команданта пожаревачког са његовим славним Браничевцима, и Вујицу команданта смедеревског са витезовима истога окружија, и пође се управ у Криви Вир, где се стани војска, ишчекујући и другу. Овде дође нека част београдске под Кнезом Аксентијем. У том стиже и Младен Миловановић президент Совета српског и прими команду, а са његовим секретаром, неким Црногорцем Семеном Орловићем. Ову команду како је Младен примио, одмах Миленко и Вујица негодовали су: познали су да Младен иде на то да опере свог љубимца Милоја Петровића који је утекао са Каменице, а оставио онолики народ те изгинуо. На Преображење, 6 августа, у јутру, по свршетку јутрење, изда се заповест: сутра дан да крене војска и пође сва; а била је числом 10.000 јака и 6 топова. Војска храбра и весела. Кад се војска испење уз планину под Ртањ, Младен заповеди да се војска одмара, а он сазове к себи старешине потчињене му, и стаде их саветовати да не идемо тако на Турке, но вели, подоцкан; па ако Турци нас и разбију, отеће мрак. На ово предложење много се затезао Миленко и Вујица, и тако остане на Младенову страну. Овде смо се на планини повише бавили а доцкан се пође. И тако путујући сиђемо у реку, а оно се смркне. Срби наши, без управе, нададу вику: 'Јуриш!' и загрме тобоши и таламбаси, а имаде читав сат далеко Бања и Турци. Вујица је био пред војском авангард са једно 30 коњаника, међу којима сам био и ја који ово пишем. Идући напред, сиђемо с коња, и полежемо по путу држећи коње. У том наиђе на нас патрола турска. Коњ под Турчином ркне, а Турчин повиче турски:
- Ћим си сен!
Наш момак, Рада из Коњске, округа смедеревског, не чекајући да му ја одговорим турски, викне:
- А ко си ти?
Турци опале пушке онако у мрак, и Раду смртно ране. Нисмо га изнели, а сутра дан му Турци одсеку главу. Сада кад припуцаше турске пушке, оспу се и наше, па окрену на страну, а до Бање може бити да имаде пола сата. И тако ми коњаници , који смо напред били, нисмо смели јашити, но смо чекали док се није уталожио пукот; војска се српска прибере под једну планину. Овде Миленко и Byјица светују Младена да се опшанче ону ноћ, но Младен не изволи. У јутру (9. Августа 1809.) још кроз зору ударе Турци друмом, и покупе наше коморе и све однесу у логор, а ми стојимо и гледамо. Младен заповеди Чарапићу те он узе његову војску и оде на једну главицу те ухвати бусију. Око ове главице све је поље, а у њој је грабждак да силом човек може се провући. Чарапић овде намести своју војску, и тај дан одржа се до мрака. Тобoшар побегао је изнутра, и стигао га са миздраком те га ранио Турчин. Наша војска кад виде да Турци почеше јуришавати, једни започну шанац копати а други бранити се, где је онај дан и у коштaц 'ваћано. Имено неки Боцић из Селевца. Турчин кидише на њега миздраком, овај докопавши за миздрaк и Турчина стровали скоња, па онда за котлац, одузме му од главе капу срмалију, и обадва пиштоља сребрна. Турчин утече међу Турке, а наш Боцић међу своју браћу са добитком. Овај дан било је још једно за котлац. Неки Илија,бећар из Смедерева, докопа се једног Турчина па повуци и потегли: Турчин кад види нужду, остави чизме и калпак делиски и побегне!

[JASON]

Младен узме све коњанике, и куда их је завео, Бог би га знао; јер да су били наши коњаници код нас, како се војска окуражи, и стаде да се бије, много би помоћи било. Чарапић је онде једнако преданио. Турци су више пута јуришавали, али су сваки пут одбијени. Око ићиндије поромињка кишица, и Хајдук-Вељко истрча из шанца и дође к нама, укоровајући нас: за што нисмо по његову плану ударили, које би непремено Турци разбијени били, и врати се натраг. Видећи да нема помоћи, како се смркне, он отвори шанац и пропусти крадом жене и децу, а после остале, но овде је остало много рањеника и Турци су их сутра исекли. Овај бој био је 7-ог августа 1809. Рањеника је било преко 60 душа, код нас онај дан 26 које мртвих, које рањених. И топове смо изнели.
Ми се дамо ону ноћ у Пољаницу, где је био један шанац Вељков. Овде осванемо онако јадни и мокри да не је сву ноћ киша гонила. Вељко је био рањен у ногу, и метнуо је у зобницу. И Стева Живковић из Београда био је рањен, и о штaки је ходио. Вељко онако снужден пред својим храбрим Бањанцима и од онога краја војницима, невесео ишао је и говорио:
- Волео бих да сам погинуо, но ова несрећа што се случила!
Тако вратимо се преко Кривог Вира и сиђемо у Параћинску. Овде се разделе војске, и пођу на Делиград једни у помоћ Делиграду, а други оснују под Вујицом и Миленком названи од Турака домуз-логор (свињски логор), јер су ударали више пута, па га нису могли освојити. Ове 1809. године освоје Турци наш Делиград. Карађорђе повуче војску низ Мораву. Док је он приспео на Гиље, а оно већ се даде ватра у Ћуприји где је био одредио Петра Буљубашу и Радича Капетана да чувају овај утврђени шанац. Кад тамо, на питање Карађорђево 'ко му заповеди да запали шанац и топове побаца у Мораву,' он одмах извади пиштољ, и онако за бежећим Петром рани га, а Капетан Радич некуд прикрије се.
Карађорђе одмах врати се преко Јагодине за у Крагујевац, а војска остане у бусији на Гиљу до мрака. Турци, одмах како су дошли у Ћуприју, и видели да нема никога, прегазили су Мораву, и упутили се к Јагодини. Наши не чувајући се у бусији, опазе их Турци. Овде наши поискачу из бусије и три Турчина убију, а је ли који рањен отишао не зна се. Војска наша ону ноћ прође кроз Јагодину и устави Липар бусију, и ту се одржала. Оне јесени везир када дође Рушит-Паша у Ћуприју, пошље једну част војске у Јагодину а сам заостане у Ћуприји и oнде почне ћуприју (мост) правити на Морави. Војска која је била у Јагодини под Гушанцем, упутила се Крагујевцу.
На Таборишту наши који су имали шанац и онај крај чували, дочекају их, и, по многом боју, разбију Турке и врате их натраг у Јагодину. На Липар нису смели ни ударати.
Међу тим Младен Миловановић који је онда у војски предводитељ био, заповеди ми, а управ измоли ме од Вујице, говорећи:
- Куме Вујица! да' ми то твоје дете, нека пође за мном, јер моји писари Луко и Орловић Црногорац досада су у Срему!
И тако пођемо с Липара нас четворица: Младен командант, ја Анта писар, Марко Дугачки, и његов сеиз Козак. Одмах сиђемо у једну думачу све водећи коње. Када тамо сиђемо, нагазимо једно трмчиште и имаде до 500 суда, и сваки не може да се покрене што су тешке, а ово су биле његове. Одавде сиђемо у Багрдан у једну градину, и ту повежемо коње. Младен сөде у хлад под један клен, и рече Мирку:
- Потражи какав крчаг, и оби му грлић да приставимо пасуља за ручак, а овога је било доста у башти. Мирко нађе и донесе, а ми, набравши пасуља, приставимо да се кува.

[JASON]

Пасуљ онај кад је готовљен била је година 1809, месец август, Госпођин пост. За то био нам је врло вкусан. Ракије и вина нисмо имали, проје нам су дали са Липара од наших војника и то хладне, али нам је била вкусна. Ово пишем и помињем нашим саотечественицима да знаду како се отечество ослобођава с муком а после се ужива са славом кад се ослободи.
После Младен заповеди Козаку те му донесе сиџаду у хлад, и простре му, а мене упита: имам ли дивит и хартије, и ако имам да идем код њега. На то му ја одговорим: да је дивит и хартија, са моја два пиштоља и коњем, сва моја сөрмија. На то осмене се и рече ми:
- Право имаш: сада се младићима као теби поље отвара тециву! Узми хартије и онако пиши како ти ја вељу, немој другојаче.
Ја сам по његову казивању и писао. Писмо је је упућено на великог везира Рушид-Пашу у Ћуприју, да се моли од стране кнезова и кметова да не пушта војску на ову страну Мораве, а кметови су се скупили и почели иштиру за царску војску, а Карађорђе и његове поглавице, све су протеране, и побегле у Немачку.
Ово писмо закључи се и да се пошље у Ћуприју. Али ето ти са Липара доведу једног човека из Селевца окр. смедеревског ког су Турци ухватили ону ноћ када смо побегли, и по њему Рушид-Паша упутио једно писмо и бурунтију о предаји на Кнеза Радојка у Селевац. Овом писму обрадује се Младен видећи из писма да и сам везир намерава исти доле на Дунав, убеди старца да носи оно наше писмо везиру, које се старац и склони кад види дукат, и преко Липара и Јагодине - у Ћуприју. Везир се зарадовао кад се известио да је све по његовој жељи писано. Старца задржи, с писмом и одговором отпусти, поклони старцу једног коња и 5 дуката. Писмо како Младен прими везирово, таки заповеди да се низ Мораву поставе страже, и Морава где би се могла газити да се бркљаче направе у води. Везир сиђе на Петку, а наши утврде се Моравом. Турци су ћуприју (мост) на Морави саградили и прелазили су, но кад су побегли а они је пресекли на пет места и пала у воду.
Везир је 9-те године утекао са Петке, а Срби се ослободили. План Родофиникинов и Митрополита Леонтија није им изишао за руком. Они су гледали сваким начином да премаме Карађорђа на ону страну, а после је ласно с народом, но су преварили Јову Протића, советника пожаревачког и Петра Добрњца, Родофиникин и Леонтије пребегну у Панчево. Но што није Леонтије успео 9-те године, то је 13-те совршио.
Овде су звали и неумрлог Доситија Обрадовића, који ми је ово казивао, но он им одговори:
- Ја сам дошао у Београд, у премило отечество наше. Кад страда отечество, турски коњи нека и мене погазе.
Карађорђе појави се међу народом и чисто оживи кад га видоше, и тако ове јесени ослободи се Србија од Турака. Народ се поврати из Немачке који је пребегао.

[JASON]

Година 1810-та. У почетку године 1810. Карађорђе се највише бавио у Београду са скупштином, саветујући се да пошљу депутацију у Влашку у стан руски док међу тим приспе радосна вест. Советујући се за идуће лето (ово је било у Белу Недељу). На то дође један руски човек, послан из Влашке, са неколико момака који су хајдучки прешли код Брзе Паланке и онако провукли се преко планине Мироча и сишли у Поречку Реку, где их наша стража дочека и одведе Миленку. Он их оправи Карађорђу у Београд. Они су донели писмо од Грофа Каменског повелитеља инфантерије руске. У коме јавља Карађорђу да он имаде налог од Государа, како приспе пролеће да прелази преко Дунава, и да је одредио једног корпусног Ђенерала Грофа Цукота са Ђенералом Исајевим и седам полкова да пређу у Велико Острво, оданде на нашу страну.
Карађорђе одреди Вујицу Вулићевића за повелитеља тамошње војске да само поведе пешаке Смедеревске и Пожаревачке, а од Крушевачке, Јагодинске, и Рудничке по 200 коњаника. Вујици овде даду настављеније, и трошка и једну лађу спусте с храном до у Пореч. Миленко је био врло болестан; Вељко Петровић који је био код Миленка, отишао је с његовим бећарима у Поречку Реку, и ту је очекивао Вујицу. Војска се скупила у Реци прекрасна, а оданде спреми Вујица Хајдук-Вељка са 300 одабраних коњаника и 200 пешака под Милутином Хајдук-Вељковим братом, а пође с њима и Јован Обреновић, који носи писма за свога брата Милана Обреновића у Букурешту депутата Српског. И тако пређемо Мироч планину и сиђемо више Брзе Паланке на друм а Милутина оставимо на бусији. На Дунав кад дођемо, дамо знак, Козаци одмах дођу и Јована са писмима узму на ону страну. Овде Вељко не хте да се врати у Поречку Реку, но видећи на једној чукари шанац 'Бурдељ' зовоми, привиче:
- Крите косе, па хајде на онај шанац на јуриш!
Тако се и учини, и пођемо друмом куда војска Турска врви, када будемо близу бедни Власи пандури сами били који су носили зелено на капама, и имали беглучке пушке. Изнесу два барјака и пребоду их на шанац, а они се упараде изван шанца и стану ударати у један гоч. Они су мислили да ово иде неки индат Турцима у Фетислам.
Хајдук-Вељко како дође до њих, прогогори им влашки.
- Јунаци! прихватајте коње!
А кад се дочепа шанчевих врата, он гурну хата, те упаде унутра па повика:
- Есунт Хајдук-Вељко! да им јебе поману. Онога што беше до њега, пресече по полак, а они други трље низ јаругу, где их већ и мрак отме. Седам су били посечени, а је ли који рањен утекао не зна се. И тако ону ноћ тумарајући по Мирочу планини, сиђемо у Поречку Реку. Сутра дан крене Byјица војску, препнемо се на Мироч, и сиђемо испод Брзе Паланка у реку. Овде на Дунаву Вељко затече Турке где косе траву. Турке побије, а кола и волове узме. Многи су поскакали у воду, те се подавили. Овде буде и Бели Здравко кападаxија Вељков рањен у врат. После је сребрну колајну добио од Грофа Цуката.

[JASON]

Наша се војска повуче низ Дунаво у једне парложине (винограде) и ту заноћимо. Ови су виногради били Великог Острва. Козак, који је дошао био у Поречку Реку по Србе, како смо дошли на Дунаво, узе писмо у зубе, и тако наплива с коњем, и оде у логор руски.  Гроф по истом јавља да ће он са својом војском сутра у име Бога и Свете Тројице на нашу страну прећи, и који сву ноћ превозили се и сутра на Тројицу (Тројичин дан 1810. падао је 5. Јуна.) сва војска осванула Козаци су са коњима препливали.
На Тројицу су држати часови и молитве читате, где је сва војска и руска и српска клечала. По свршетку молебствија, руски свештеник изговорио је слово а после војска отишла је свака на своје место.
По малом сраженију са Турцима на једном шанчићу Топољак (утврђења на Дуду код садашњег Мијаиловца) предаду се Турци, на Видов дан, и ове Руси отпрате у Русију. Числом било Турака 130 душа. Овај дан и Вујица се рани на Праову, и сутра дан однесу га кући, а команду прими му брат Никола, и ја секретар остајем у шатору, и по већој части код Грофа Цуката. И Милан Обреновић све је боравио у шатору Вујичином за оно време, и код њега секретар му Стева Живковић Телемак. Овде у логору седећи започео је Телемака с француског преводити, и како би што превео, ја одмах узмем и с радостију читам, и молим га непрестано да преводи.
Милана Обреновића и секретара му Стеву Карађорђе је послао као депутацију у Букурешт, а када је пошао Гроф Цукато с војском, пође и Милан. А тако прилепи се и митрополит Леонтије, и с њим Петар Тодоровић Добрњац који је с Леонтијем, Родофиником, и Јованом Протићем утекао био. Петар како је прешао, отишао је на Фетислам, и примио од новопостављених капетана команду. Нека част војске пожаревачке под капетаном Ђорђем Жвидеским из Крушевице, стајала је више Брзе Паланке а и Руса је један полк тамо стајао. Једнога дана пође Гроф и поведе и мене са собом, да обиђе како стоји војска око Брзе. Кад изиђемо код топа, затечемо ту и капетан Ђорђа. У то време пукне топ из Брзе Паланке и убије на место капетана. По малу времену Турци се предаду да изађу с оружјем, а само топове да оставе. То им се дозволи. Турци отпуште се у Неготин, и тако се отвори на Брзој Паланци скела, и започе се со вући за у Србију преко Мироча, и народ оживе. Те јесени преда се и Фетислам Русима и пуштени буду (Турци) преко Влашке на Калафат у Видин.
Руси предаду Србима Фетислам. Диздар, полазећи, пољуби праг на градској капији, и даде кључе руским стражама, говорећи:
- На! алал-олсун сана! а Петру Добрњцу: арам-олсун!
На то запита руски старешина:
- Что кричитъ Турокъ?
Казаше му што је Диздар говорио, а он одговори:
- Все равно; что Русъ то Серб, что Сербъ то Русъ.
И тако стрпа их у лађе.