Српске буне

[JASON]

Вељко Петровић-Хајдук, војвода оног краја који је у Бањи у оно време имао шанац око себе, и са војском својом тамо чувао границу. Гушанац Алија, који је био у Београд Јаничарима у помоћ дошао, а после, кад се ослободио, дошао је сада на Вељка с великом силом Турака, и Вељка у Бањи затвoрио. Вељко је јавио Карађорђу у каквој се нужди налази, да му треба час пре помоћ.
Карађорђе определи Миленка Стојковића команданта пожаревачког са његовим славним Браничевцима, и Вујицу команданта смедеревског са витезовима истога окружија, и пође се управ у Криви Вир, где се стани војска, ишчекујући и другу. Овде дође нека част београдске под Кнезом Аксентијем. У том стиже и Младен Миловановић президент Совета српског и прими команду, а са његовим секретаром, неким Црногорцем Семеном Орловићем. Ову команду како је Младен примио, одмах Миленко и Вујица негодовали су: познали су да Младен иде на то да опере свог љубимца Милоја Петровића који је утекао са Каменице, а оставио онолики народ те изгинуо. На Преображење, 6 августа, у јутру, по свршетку јутрење, изда се заповест: сутра дан да крене војска и пође сва; а била је числом 10.000 јака и 6 топова. Војска храбра и весела. Кад се војска испење уз планину под Ртањ, Младен заповеди да се војска одмара, а он сазове к себи старешине потчињене му, и стаде их саветовати да не идемо тако на Турке, но вели, подоцкан; па ако Турци нас и разбију, отеће мрак. На ово предложење много се затезао Миленко и Вујица, и тако остане на Младенову страну. Овде смо се на планини повише бавили а доцкан се пође. И тако путујући сиђемо у реку, а оно се смркне. Срби наши, без управе, нададу вику: 'Јуриш!' и загрме тобоши и таламбаси, а имаде читав сат далеко Бања и Турци. Вујица је био пред војском авангард са једно 30 коњаника, међу којима сам био и ја који ово пишем. Идући напред, сиђемо с коња, и полежемо по путу држећи коње. У том наиђе на нас патрола турска. Коњ под Турчином ркне, а Турчин повиче турски:
- Ћим си сен!
Наш момак, Рада из Коњске, округа смедеревског, не чекајући да му ја одговорим турски, викне:
- А ко си ти?
Турци опале пушке онако у мрак, и Раду смртно ране. Нисмо га изнели, а сутра дан му Турци одсеку главу. Сада кад припуцаше турске пушке, оспу се и наше, па окрену на страну, а до Бање може бити да имаде пола сата. И тако ми коњаници , који смо напред били, нисмо смели јашити, но смо чекали док се није уталожио пукот; војска се српска прибере под једну планину. Овде Миленко и Byјица светују Младена да се опшанче ону ноћ, но Младен не изволи. У јутру (9. Августа 1809.) још кроз зору ударе Турци друмом, и покупе наше коморе и све однесу у логор, а ми стојимо и гледамо. Младен заповеди Чарапићу те он узе његову војску и оде на једну главицу те ухвати бусију. Око ове главице све је поље, а у њој је грабждак да силом човек може се провући. Чарапић овде намести своју војску, и тај дан одржа се до мрака. Тобoшар побегао је изнутра, и стигао га са миздраком те га ранио Турчин. Наша војска кад виде да Турци почеше јуришавати, једни започну шанац копати а други бранити се, где је онај дан и у коштaц 'ваћано. Имено неки Боцић из Селевца. Турчин кидише на њега миздраком, овај докопавши за миздрaк и Турчина стровали скоња, па онда за котлац, одузме му од главе капу срмалију, и обадва пиштоља сребрна. Турчин утече међу Турке, а наш Боцић међу своју браћу са добитком. Овај дан било је још једно за котлац. Неки Илија,бећар из Смедерева, докопа се једног Турчина па повуци и потегли: Турчин кад види нужду, остави чизме и калпак делиски и побегне!

[JASON]

Младен узме све коњанике, и куда их је завео, Бог би га знао; јер да су били наши коњаници код нас, како се војска окуражи, и стаде да се бије, много би помоћи било. Чарапић је онде једнако преданио. Турци су више пута јуришавали, али су сваки пут одбијени. Око ићиндије поромињка кишица, и Хајдук-Вељко истрча из шанца и дође к нама, укоровајући нас: за што нисмо по његову плану ударили, које би непремено Турци разбијени били, и врати се натраг. Видећи да нема помоћи, како се смркне, он отвори шанац и пропусти крадом жене и децу, а после остале, но овде је остало много рањеника и Турци су их сутра исекли. Овај бој био је 7-ог августа 1809. Рањеника је било преко 60 душа, код нас онај дан 26 које мртвих, које рањених. И топове смо изнели.
Ми се дамо ону ноћ у Пољаницу, где је био један шанац Вељков. Овде осванемо онако јадни и мокри да не је сву ноћ киша гонила. Вељко је био рањен у ногу, и метнуо је у зобницу. И Стева Живковић из Београда био је рањен, и о штaки је ходио. Вељко онако снужден пред својим храбрим Бањанцима и од онога краја војницима, невесео ишао је и говорио:
- Волео бих да сам погинуо, но ова несрећа што се случила!
Тако вратимо се преко Кривог Вира и сиђемо у Параћинску. Овде се разделе војске, и пођу на Делиград једни у помоћ Делиграду, а други оснују под Вујицом и Миленком названи од Турака домуз-логор (свињски логор), јер су ударали више пута, па га нису могли освојити. Ове 1809. године освоје Турци наш Делиград. Карађорђе повуче војску низ Мораву. Док је он приспео на Гиље, а оно већ се даде ватра у Ћуприји где је био одредио Петра Буљубашу и Радича Капетана да чувају овај утврђени шанац. Кад тамо, на питање Карађорђево 'ко му заповеди да запали шанац и топове побаца у Мораву,' он одмах извади пиштољ, и онако за бежећим Петром рани га, а Капетан Радич некуд прикрије се.
Карађорђе одмах врати се преко Јагодине за у Крагујевац, а војска остане у бусији на Гиљу до мрака. Турци, одмах како су дошли у Ћуприју, и видели да нема никога, прегазили су Мораву, и упутили се к Јагодини. Наши не чувајући се у бусији, опазе их Турци. Овде наши поискачу из бусије и три Турчина убију, а је ли који рањен отишао не зна се. Војска наша ону ноћ прође кроз Јагодину и устави Липар бусију, и ту се одржала. Оне јесени везир када дође Рушит-Паша у Ћуприју, пошље једну част војске у Јагодину а сам заостане у Ћуприји и oнде почне ћуприју (мост) правити на Морави. Војска која је била у Јагодини под Гушанцем, упутила се Крагујевцу.
На Таборишту наши који су имали шанац и онај крај чували, дочекају их, и, по многом боју, разбију Турке и врате их натраг у Јагодину. На Липар нису смели ни ударати.
Међу тим Младен Миловановић који је онда у војски предводитељ био, заповеди ми, а управ измоли ме од Вујице, говорећи:
- Куме Вујица! да' ми то твоје дете, нека пође за мном, јер моји писари Луко и Орловић Црногорац досада су у Срему!
И тако пођемо с Липара нас четворица: Младен командант, ја Анта писар, Марко Дугачки, и његов сеиз Козак. Одмах сиђемо у једну думачу све водећи коње. Када тамо сиђемо, нагазимо једно трмчиште и имаде до 500 суда, и сваки не може да се покрене што су тешке, а ово су биле његове. Одавде сиђемо у Багрдан у једну градину, и ту повежемо коње. Младен сөде у хлад под један клен, и рече Мирку:
- Потражи какав крчаг, и оби му грлић да приставимо пасуља за ручак, а овога је било доста у башти. Мирко нађе и донесе, а ми, набравши пасуља, приставимо да се кува.

[JASON]

Пасуљ онај кад је готовљен била је година 1809, месец август, Госпођин пост. За то био нам је врло вкусан. Ракије и вина нисмо имали, проје нам су дали са Липара од наших војника и то хладне, али нам је била вкусна. Ово пишем и помињем нашим саотечественицима да знаду како се отечество ослобођава с муком а после се ужива са славом кад се ослободи.
После Младен заповеди Козаку те му донесе сиџаду у хлад, и простре му, а мене упита: имам ли дивит и хартије, и ако имам да идем код њега. На то му ја одговорим: да је дивит и хартија, са моја два пиштоља и коњем, сва моја сөрмија. На то осмене се и рече ми:
- Право имаш: сада се младићима као теби поље отвара тециву! Узми хартије и онако пиши како ти ја вељу, немој другојаче.
Ја сам по његову казивању и писао. Писмо је је упућено на великог везира Рушид-Пашу у Ћуприју, да се моли од стране кнезова и кметова да не пушта војску на ову страну Мораве, а кметови су се скупили и почели иштиру за царску војску, а Карађорђе и његове поглавице, све су протеране, и побегле у Немачку.
Ово писмо закључи се и да се пошље у Ћуприју. Али ето ти са Липара доведу једног човека из Селевца окр. смедеревског ког су Турци ухватили ону ноћ када смо побегли, и по њему Рушид-Паша упутио једно писмо и бурунтију о предаји на Кнеза Радојка у Селевац. Овом писму обрадује се Младен видећи из писма да и сам везир намерава исти доле на Дунав, убеди старца да носи оно наше писмо везиру, које се старац и склони кад види дукат, и преко Липара и Јагодине - у Ћуприју. Везир се зарадовао кад се известио да је све по његовој жељи писано. Старца задржи, с писмом и одговором отпусти, поклони старцу једног коња и 5 дуката. Писмо како Младен прими везирово, таки заповеди да се низ Мораву поставе страже, и Морава где би се могла газити да се бркљаче направе у води. Везир сиђе на Петку, а наши утврде се Моравом. Турци су ћуприју (мост) на Морави саградили и прелазили су, но кад су побегли а они је пресекли на пет места и пала у воду.
Везир је 9-те године утекао са Петке, а Срби се ослободили. План Родофиникинов и Митрополита Леонтија није им изишао за руком. Они су гледали сваким начином да премаме Карађорђа на ону страну, а после је ласно с народом, но су преварили Јову Протића, советника пожаревачког и Петра Добрњца, Родофиникин и Леонтије пребегну у Панчево. Но што није Леонтије успео 9-те године, то је 13-те совршио.
Овде су звали и неумрлог Доситија Обрадовића, који ми је ово казивао, но он им одговори:
- Ја сам дошао у Београд, у премило отечество наше. Кад страда отечество, турски коњи нека и мене погазе.
Карађорђе појави се међу народом и чисто оживи кад га видоше, и тако ове јесени ослободи се Србија од Турака. Народ се поврати из Немачке који је пребегао.

[JASON]

Година 1810-та. У почетку године 1810. Карађорђе се највише бавио у Београду са скупштином, саветујући се да пошљу депутацију у Влашку у стан руски док међу тим приспе радосна вест. Советујући се за идуће лето (ово је било у Белу Недељу). На то дође један руски човек, послан из Влашке, са неколико момака који су хајдучки прешли код Брзе Паланке и онако провукли се преко планине Мироча и сишли у Поречку Реку, где их наша стража дочека и одведе Миленку. Он их оправи Карађорђу у Београд. Они су донели писмо од Грофа Каменског повелитеља инфантерије руске. У коме јавља Карађорђу да он имаде налог од Государа, како приспе пролеће да прелази преко Дунава, и да је одредио једног корпусног Ђенерала Грофа Цукота са Ђенералом Исајевим и седам полкова да пређу у Велико Острво, оданде на нашу страну.
Карађорђе одреди Вујицу Вулићевића за повелитеља тамошње војске да само поведе пешаке Смедеревске и Пожаревачке, а од Крушевачке, Јагодинске, и Рудничке по 200 коњаника. Вујици овде даду настављеније, и трошка и једну лађу спусте с храном до у Пореч. Миленко је био врло болестан; Вељко Петровић који је био код Миленка, отишао је с његовим бећарима у Поречку Реку, и ту је очекивао Вујицу. Војска се скупила у Реци прекрасна, а оданде спреми Вујица Хајдук-Вељка са 300 одабраних коњаника и 200 пешака под Милутином Хајдук-Вељковим братом, а пође с њима и Јован Обреновић, који носи писма за свога брата Милана Обреновића у Букурешту депутата Српског. И тако пређемо Мироч планину и сиђемо више Брзе Паланке на друм а Милутина оставимо на бусији. На Дунав кад дођемо, дамо знак, Козаци одмах дођу и Јована са писмима узму на ону страну. Овде Вељко не хте да се врати у Поречку Реку, но видећи на једној чукари шанац 'Бурдељ' зовоми, привиче:
- Крите косе, па хајде на онај шанац на јуриш!
Тако се и учини, и пођемо друмом куда војска Турска врви, када будемо близу бедни Власи пандури сами били који су носили зелено на капама, и имали беглучке пушке. Изнесу два барјака и пребоду их на шанац, а они се упараде изван шанца и стану ударати у један гоч. Они су мислили да ово иде неки индат Турцима у Фетислам.
Хајдук-Вељко како дође до њих, прогогори им влашки.
- Јунаци! прихватајте коње!
А кад се дочепа шанчевих врата, он гурну хата, те упаде унутра па повика:
- Есунт Хајдук-Вељко! да им јебе поману. Онога што беше до њега, пресече по полак, а они други трље низ јаругу, где их већ и мрак отме. Седам су били посечени, а је ли који рањен утекао не зна се. И тако ону ноћ тумарајући по Мирочу планини, сиђемо у Поречку Реку. Сутра дан крене Byјица војску, препнемо се на Мироч, и сиђемо испод Брзе Паланка у реку. Овде на Дунаву Вељко затече Турке где косе траву. Турке побије, а кола и волове узме. Многи су поскакали у воду, те се подавили. Овде буде и Бели Здравко кападаxија Вељков рањен у врат. После је сребрну колајну добио од Грофа Цуката.

[JASON]

Наша се војска повуче низ Дунаво у једне парложине (винограде) и ту заноћимо. Ови су виногради били Великог Острва. Козак, који је дошао био у Поречку Реку по Србе, како смо дошли на Дунаво, узе писмо у зубе, и тако наплива с коњем, и оде у логор руски.  Гроф по истом јавља да ће он са својом војском сутра у име Бога и Свете Тројице на нашу страну прећи, и који сву ноћ превозили се и сутра на Тројицу (Тројичин дан 1810. падао је 5. Јуна.) сва војска осванула Козаци су са коњима препливали.
На Тројицу су држати часови и молитве читате, где је сва војска и руска и српска клечала. По свршетку молебствија, руски свештеник изговорио је слово а после војска отишла је свака на своје место.
По малом сраженију са Турцима на једном шанчићу Топољак (утврђења на Дуду код садашњег Мијаиловца) предаду се Турци, на Видов дан, и ове Руси отпрате у Русију. Числом било Турака 130 душа. Овај дан и Вујица се рани на Праову, и сутра дан однесу га кући, а команду прими му брат Никола, и ја секретар остајем у шатору, и по већој части код Грофа Цуката. И Милан Обреновић све је боравио у шатору Вујичином за оно време, и код њега секретар му Стева Живковић Телемак. Овде у логору седећи започео је Телемака с француског преводити, и како би што превео, ја одмах узмем и с радостију читам, и молим га непрестано да преводи.
Милана Обреновића и секретара му Стеву Карађорђе је послао као депутацију у Букурешт, а када је пошао Гроф Цукато с војском, пође и Милан. А тако прилепи се и митрополит Леонтије, и с њим Петар Тодоровић Добрњац који је с Леонтијем, Родофиником, и Јованом Протићем утекао био. Петар како је прешао, отишао је на Фетислам, и примио од новопостављених капетана команду. Нека част војске пожаревачке под капетаном Ђорђем Жвидеским из Крушевице, стајала је више Брзе Паланке а и Руса је један полк тамо стајао. Једнога дана пође Гроф и поведе и мене са собом, да обиђе како стоји војска око Брзе. Кад изиђемо код топа, затечемо ту и капетан Ђорђа. У то време пукне топ из Брзе Паланке и убије на место капетана. По малу времену Турци се предаду да изађу с оружјем, а само топове да оставе. То им се дозволи. Турци отпуште се у Неготин, и тако се отвори на Брзој Паланци скела, и започе се со вући за у Србију преко Мироча, и народ оживе. Те јесени преда се и Фетислам Русима и пуштени буду (Турци) преко Влашке на Калафат у Видин.
Руси предаду Србима Фетислам. Диздар, полазећи, пољуби праг на градској капији, и даде кључе руским стражама, говорећи:
- На! алал-олсун сана! а Петру Добрњцу: арам-олсун!
На то запита руски старешина:
- Что кричитъ Турокъ?
Казаше му што је Диздар говорио, а он одговори:
- Все равно; что Русъ то Серб, что Сербъ то Русъ.
И тако стрпа их у лађе.

[JASON]

Овог лета 1810. нагрне с војском Рушид-Паша силном од 60.000, и обиђе Делиград, пређе на Суповац, и упути се на Крушевац. Карађорђе јави Грофу у Крајини за помоћ. Гроф одмах одреди Грофа Орурка са његовим полком, и неку част олана и козака, и Хајдук Вељка Петровића с његовим бећарима, и онога краја људма до једно 1000 момака. И Милан Обреновић пође с њима. И похитају што су могли брже. Путујући, ударе поред Бање, где су били Турци у шанчевима. Наши су грабили пре, па би претекли везира да не пређе преко Темнића у Јагодину. Но бањски Турци стану pужити наше и собакама их називати и викати. Руси, кад разумеју што Турци вичу, оставе багажњу а само пушку у руке, па јуриш на шанац, где је била и једна кула од брвана. На овај шанац најпре ударе Руси, и за сат буде освојен, кула запаљена. Турци многи погору, а 27 падне у ропство, и сви рањени и јадни. Шанац други што је био на једном брду са 500 Турака, нису ни пушке бацили но су се предали с оружјем и отпуштени у Ниш.
Овде је погинуло Руса солдата 60. Сада већ није се имало кад задржавати, но се поита час пре преко Мозгова и ударе на Ћићевац, преброде Мораву у Темнић и похите с воjском у Јасику где је било и наше војске. Овде стигне и везир с војском и удари на наше, и крвав дан постане боја. Видећи Гроф Орурко да гину људи без сваке помоћи. Овде на Јасици погине и Грофа Сестрић, и Симо Кнежевић из села Властелице драгачевске а и прочих до 80 душа које рањених, које мртви.
Светује Гроф наше, и ону ноћ повуче се у темнићско поље, у село Варварин. Везир кад види да нема Срба и Москова и похита и смести се у село Маскаре с војском. Овде су Срби себи саградили шанац добар, но Руси из прва нису марили за шанац, а када везир упаради војску од Маскара и Мораве па у Бачину до Црног Врха (биће: Јухора, Црни је Врх је далеко.) ондак нису хотели наши излазити из шанца на поље, само што су коњаници; но и ови су били узбијени до шанца, но је много помогао топ руски. Турци онај дан онако вас дан тако упарађени, а коњаници остраг очекивајући не би ли се Срби упуштили у поље, па онда да склопе. А како виде да српски пешак и руски не излази, они се врате у логор.
Први дан на боју трефио се и Карађорђе. Онда је отето од Турака и 14 барјака. Кад је Гроф видео силу турску, онда рекне:
- Петрович, наши солдати пропадут; но иди ти да се нађеш на страни.
Карађорђе се налазио по оних оближних села. И мало који дан да нам помоћ долазила није. Ово су Турци сваки дан виђали. Овде се наши укрепе. Турску војску из једно Адe Главаш Станоје истера и потуче. И Хајдук-Вељко буде рањен. Ђорђе, Караџи-Омеров син, новокрштени овде погине. Овде се рани и капетан Коста Дијамандић, после је умръо у Хотину 1815. Њега је читав полк Руса спроводио у гробље са бандом.
По овом сраженију, везир је излазио на Сталаћ, и више времена тамо с великаши проводио гледајући на пусулу; и сваком је од старешина давао да и они гледају и сваког је запиткивао:
- Колико од прилике има војске московске?
Једни су говорили: имаде 20.000. Други су говорили да нема ни 10.000. А везир сам рекне да ће бити 12.000. Сада кад чују проче поглавице везирово мишљење, закључе да се бега. А још Гроф Орурко писао писмо за помоћ, и већ било послато писмо. Наш човек није за Турке знао; удари на њих, и Турци га ухвате са писмом; нега погубе, писмо предаду везиру, где га Поп Мита прочита, да везир још ону ноћ изда заповест да се бега. Јер, вели, ова војска што иде, она нас да затече. И не сме да се врати откуд је дошао већ удари од Крушевца преко Јастрепца, и сиђе на Прокупље. Из Прокупља преко Лесковца у Ниш.

[JASON]

Овде да не посумња читатељ о њеној истини, ову ми је о везиру казао Поп Мита нишевачки парох, који је у оно време био код везира писаром, као што је био и 1809. године на Петки, а казивао ми је 1815. године у Ћуприји, који је био и код Марашли-Али-Паше писаром, а ја сам већ био у Ћуприји при везиру, послат од народа, а после, када смо отишли у Београд, и тамо бавећи се, све ми је по реду казивао.
По свршетку овог сраженија, Гроф Орурко прешао је преко Мораве, натраг у Шупељак (данас Јовановац). А после неког времена, да га не би зима затекла, крене се и пође у Влашку. Уз пут удари на Гургусовац, освоји га од Турака и преда га Србима, а Турке испрати у Видин. Он оданде крене се на село Грци, и превезе се у Влашку на зимовник, а наши, који су га пратили, врате се натраг.
Бој на Праову спада у 1810. годину месеца Августа. Наша војска која је била ушанчена на Џањеву код Врела и Брестова, крене се једну ноћ зором и ухвати прокоп који води од Неготина на Дунаво, где су сада Камарашије. Ухватила је од Дунава па се пружила к Неготину колико је војска могла достигнути. Везир, који је у Праову био са толико војске, како је опазио да се српска војска приближава к њему, одмах истури војску, и стану на наше нападати и јуришавати, а нама руска војска још не стиже. Турци овде продpу кроз прокоп који иде од Праова и наши отворе и уступе, али не клону духом, но се тргну: једни на једну, други на другу страну прокопа, па онако лежећи по трбушке све у главу и онолику гомилу Турака, гди су Турци у повратку напунили прокоп. Међу тим наклопе се и наши коњаници и стану их гонити. У том стигоше и Руси трчећи само с пушкама у рукама. Овде је било жалосно погледати на место сраженија, како се српски витезови једни боре са ранама, а други умирући ваљају се по крви. Овде ми не допушта нарав све по реду описивати, само ћу незаборављеног Атанасија Чарапића поменути који је погинуо и однет у Пореч и код цркве поречке сарањен, и два буљубаше Смедеревског окружија: Стошу из Крњева, и Стојка из Аџбеговца, и младог јунака Косту Спасића родом из Прокупља, а татарина и капетана Јованче рођени брат. Буди им од народа похвала.
Руси када су стигли, видећи да онолики српски војници леже, идући по њима и клањајући се, викали су 'браво Серби!' Љубазни читатељи сада можете се уверити о овој повести. Везир, по малом времену, утече с Праова, а тако и с Неготина. Руси оне јесени пређу во своја си, а Срби ка својим кућама. Овде је Турака погинуло, но сказивању тадањем више од 450, а рањеника није се знало. Од Срба пак пало је 72 које мртвих, а које рањених. Овде се је ранио млади Косовалија Вујичин кападаxија, и однет у Смедерево где је и умро.
Довде је година 1810. свршена.

[JASON]

Година 1811. Јануара месеца дође један полк руске војске пешака у Смедерево, зовоми Нешлоцки, и пред њима шеф. C овима је и Миленко и Петар Добрњац био, а тако и Хајдук-Вељко и Митрополит Леонтије. Они су прешли преко пожаревачке, а топови на Криви Вир и Ћуприју, па се саједине у Смедереву, и одавде пођу за Београд.
Карађорђе са скупштином очекивао их је у Београду. Карађорђе је хтео да Миленко буде президент Совета, и определи му плату 8.000 гроша, које је онда велика сума износила, цвaнцик је био 20 пара, а Петра Добрњца за финанц-попечитеља. Но овима се учини да то с већега степена падају на мањи, и приме за зло. Ту се породи распра. Миленко и Петар одреку се Карађорђа и пођу да иду. Карађорђе је пре тога био испратио Хајдук-Вељка преко Јагодине, а пише Вулу да час пре са Смедеревцима трчи и ухвати Пореч. Вуле то и учини. Миленко и Петар свратили су се са прамом у Смедерево и разумели да је Вуле затворио Пореч. Они су изишли и у Градиште, и ту скупили сву пожаревачку да иду у Београд да говоре Карађорђу да народ пожаревачки неће да их пусти да иду из Србије.
Ова је скупштина прошла и кроз Смедерево, али ниси могао отмена човека видети. Они су ишли и до Гроцке, оданде повратили се многи а само њих неколико отишли пред Карађорђа, где су их они поучили, и с радостију вратили се кућама. Миленко и Петар у Пореч нису ни свраћали, но управо у Поречку Реку и чекали док им Вуле није све њине ствари до једне, па оданде испратио преко Мироча у Влашку. И тамо су се у Краљеву бавили. А када Руси закључе мир у Букурешту, и стане се војска враћати у Русију, то и они оду. Миленко оде у Крим у Башче-Сарај и тамо се насели, а Петар остане у Бесарабији у Кишењеву.
Кад смо ми с Карађорђем отишли у Бесарабију у Хотин, одмах је започео Петар долазити, и интриге доносити и односити док их доведе у заваду с Карађорђем и хтео је гађати Младена, да се није тревило људи да задрже, да убије! Ја сам у Хотину онда био, али нисам био где се то случило, но плац-мајор, који је са мном добро живео, каже ми:
- Вот зде хотел вожд Сербски застрелит својега Генерала.
Миленко, за мога бављења, никад није дoхoдио Карађорђу у Хотин....
Истог лета наша војска седела је у Бањи на скупу. И кад буде у Августу, појави се везир Рушид-паша нишевачки на Грамади. Онда Вујица заповеди ми те пишем једно писмо у Делиград, руском потполковнику Константину Константиновићу Полтурацком, који је у Делиграду боравио са неком части војске. Овај како прими писмо, одмах се крене и дође у Бању с војском и два топа. Међу руским тобџијама било је и Срба. Ми на Грмаду дођемо и ту се с везиром побијемо, но је слаба боја било. Везир, како опази Русе и топ да пуче на њих, они одмах дадоше леђа. Овде их наши нису ни гонили. Наш храбри јунак Никола Брзак погибе, и Турци му уграбили главу и оружје, а друго - ранио се Ђорђе Чивтелија у ногу.

[JASON]

Турци утеку с бојишта, а ми се вратимо с војском у Топоничку Реку код Камените Ћуприје. Овде је и Карађорђе приспео с војском вративши се од Ниша, попаливши Медошевце. Везир може бити да би и с нама јачи био, по свој прилици да му је, како сам ја разумео, татарин дотрчао и казао му да је Карађорђе с војском пришао к Нишу. Карађорђе се вратио од Ниша да се сјединимо код Камените Ћуприје на топоничкој реци, царском друму. Карађорђе повуче војску од Ћуприје до у Мораву па постави и топове, и онако очекивали смо Турке; но кад би око икиндије појаве се Турци преко поља и то парадно. Наши су коњаници трчали пред њих и пуцали, али они нису хтели, но су се вратили натраг.
Карађорђе, како се смркне, крене војску и ону са Русима и дођемо у Делиград. Овде је прегледао како стоје топови, а највише ђулета растурена а нису свака код свог топа сазидана на гомилу. Упитао је тобџибашу Павла: - Где су ове тобџије? Тобџије дођу, и он их стане карати говорећи: - Зар ћеш онда да их одвајаш, кад ти дође непријатељ за врат? Но ви нисте криви, но је крив командант Делиграда Иван Момировић. Он кад чује да се о њему говори а он рече:
- Гледајте, браћо, да сад останем, па после све ћу ја у ред довести!
Руска војска ово лето била је једна част у Делиграду, друга у Шапцу, а трећа стајала у Београду са шефом, но када је било у јесен прибрали су се у скуп. Коњи тобџиски боравили су у Смедереву, а нека част Козака коњаника у Паланци је зимовала. Довде је 1811-та година.

Одавде почиње година 1812-та. У дванаестој години немамо никаких бојева описивати. Руси су започели мир правити у Букурешту да се врате у отечество, јер је Наполеон с војском приспео у Пољску. У Августу изађу Руси из Београда са војском. Дође сва војска на пијацу под крст Светог Андрије Првозваног, и стави се у ред. Свештеник овде је чинио молебствије за срећно путешествије. Овде је било плача не само од Срба, но и од наше браће Руса. Свештеник најпосле читао је Јеванђелије од Јована главу 14. зачело 49:
- Да не смуштајет се срце ваше, ни устрашает. Слишасте јако аз рјех вам: иду, и приду к вам.
Последњи стих говорио је велегласно да су барабани и бандисте очекивали последњу реч:
- Јако љубљу оца, и јакоже заповједа мње отац, тако творју. Востаните! идем од сјуду!
На ову последњу реч загрме добоши и банда и војска помаршира. Ондак било је је више жалости по између растајања. И тако се и ова 1812. година свршила.

[JASON]

Година 1813-та Устанка српског под Вождом Карађорђем Петровићем, и владања његовог, 10-та.
Ова је година последња његовог владања, а жалосна по све нас Србе. У овој години не могу се даље упуштати да је опширније описујем, кромје полазак војске на Делиград. Заповедник војске био је Младен Миловановић, и многа се војска скупила на Делиграду. А кад су Турци убили војводу Вељка, и освојили Неготин, онда су се и оне војске понека част повукле к Делиграду.
На Делиграду било је бојева, али није таког знаменитог, док нису наши изишли више Делиграда и направили једну ноћ шанац на Мозгову. И у зору ударили Турци и освојили шанац, и наших изгинуло више од 2.000 душа.
Овде је погинуо Капетан Димитрије Парезан и млади Капетан Коста Томић Љотић Смедеревац, и многе друге старешине које ја не могу овде све по реду описивати. Турци како су одржали на овом шанцу победу, одмах су кренули главну војску преко параћинске за у Ћуприју, а неку част оставили су да чува Делиград.
Младен Миловановић остави Вујицу Вулићевића, војводу смедеревског, у Делиграду, да чува шанац а сам похита, узевши и Вула Илића Коларца са собом, те низ Мораву понамешта страже, куда је 1809. и 1810. године понамештао, и у три дана, Везир је на Петку, и тамо станио се, и једну част војске наместио на ушћу Мораве, и оданде на нас гађали из топова непрестано да никојим промајем не би обишло док не би нам човек или коњ погинуо.
Ми смо имали са свим лоше место: вода се изливала, а шанац није се могао копати. Нас је све жалост била обузела. Кад смо још у Делиграду били, пронесе се глас да је Вожд умро. И како се овака реч разнела по народу, могао си сваком читати на лицу да имаде неку бољу на срцу. Најпосле и тај се глас пронесе да сандук, тојест, кивот Светог Краља шкрипи, знак је да ће Србија да пропадне. Младен је утврђивао Мораву што је више могао. Ја оставим момка, и дођем - сретнем Карађорђа и Митрополита Леонтија, само њих двојица у интову, и један момак за њима на коњу, по имену Раде. Карађорђе како ме виде, стаде с интовом, и упита ме: Кад сам из логора? Приђем му руци, и кажем му 'данас'. Дан је био 20. Септембар, и одмах одоше на Мораву, и морали су преко Липа ударити; јер је вода започела изливати се и Годомин покрила. Кад се је са Мораве вратио, и куда је пошао не знам. Еле оно вече стиже и наша војска с Мораве: оставила шанчеве.
Оно вече, око два сата, пођем ја из Смедерева жалостан. Кад код Тулбе нађемо г. Младена са једно 30 коњаника. Упита ме за Турке смедеревске. Кажем му да их је Вуле затворио у граду, у хамам, и Турци су остали затворени, а жене и децу истерали на поље, не знам сада куда су.
Оданде пођемо, и осванемо у Орашцу и сутра дан у Београд једва у мрак. Овде оно вече растанемо се. Ја останем у Београду док ме и Турци не затекоше, и ако се не варам 23. Септембра, да једва сам умакао на Борчу.
Вујица је у Делиграду седео скоро пет недеља. Турци на њега толико нису ни наваљивали, но само чували га, а највише Алибарча, који му је казивао да је везир с војском у Београду, но овај му није хтео веровати, док му није један човек дошао и казао да су Турци у Београду.
Вујица остави топове и муницију и оданде ноћу изиђу, и око св. Аранђела пређе испод Гроцке, и одмах га увуку у контумац а после под стражом у Арад, а из Арада у Шрајерску у заточеније. По истеченију неког времена дођу са пасошима руским у јесен 1814. године за Хотин по Карађорђа (?), и тамо се сместе у Хотину.
Ово је 1814. година жалосна српскога народа: Уви жалости моја, који ја ово пишем!

При том, поред овог описанија мог боље и јасније доказатељство у кратко изводим: Кад су Руси први пут на нашу страну прешли, тојест:
1-во 1807. године, Јунија месеца из Великог Острва прешао је ђенерал Исајијев на нашу страну са 600 пешака и 200 козака, са његовим сином Александром, и 200 бећара названих ''пангалоса', под Капетаном Јоргаћијем.
2-го 1810. ђенерал и гроф Цукато са 7 полкова, такође из Великог Острва прешао је и освануо на дан Свете Тројице на нашу страну, и истог лета на захтевање Карађорђево послао је Гроф Цукато Грофа Орурка са његовим полком, и неку част Оланера (тако) и Козака у помоћ Србима на Јасику и Варварин, где су Рушид-Пашу са војском разбили и победили.
3-ће 1811. године, дошао је полк руске војске у Београд Јануара месеца под Шефом Нешлоцким, и истог лета једна част војске отишла је у Делиград, друга у Шабац, а трећа остала у Београду код шефа.

Да је ову повесницу по казивању мом из самог оригинала мог, бивши член суда окруж. смедеревског Димитрије Сосић достаточно и верно од слова до слова преписао сведочим потписом својим
                                                                               Анта Протић с. р.