Српске буне

[JASON]

То се тако и учини. Пожега є варошь подъ самымъ Смишлѣмъ планиномъ на черекъ сата близу была, а одъ Пожеге Ужице три сата была далеко. Удари Радичъ съ войскомъ на Пожегу, гди Карађорђе као авангарда са свои сто айдука напредъ удари на варошь, и одма са две стране вароши куће запали Турци се збуне, побегну неки у џамію, а неки у тврде и камене куће и анове и позатвараю, и бію изъ пушака наше войнике, гди бы кога смотрили. Радичъ са осталомъ войскомъ око све вароши стоку турску: говеда, конѣ, овце, скупи и за Смишаль планину прогна. Кадъ Турци у Ужицу чую, поспѣше итно преко 10 хиляда коньика и пешака у Пожегу у помоћь; но сербска стража угледа Турке издалека, даду знати Радичу, и овай, видећи превоскодну силу Турака, остави варошь Пожегу и уступи съ войскомъ на Смишaль планину. Турска войска дошавша Пожеги, видећи варошь погорелу ослободе затворене Турке као свою браћу, отправе ій све у градъ Ужице, а войска турска пође гнати сербску войску, предъ којомъ войскомъ турскомъ быо є поглаваръ некій Турчинъ прозваный Ломигора, кои є гнао Радича съ войскомъ ретерираюћа 6 сатій, т. є. одъ Пожеге до реке Каменице до на горну гору. Овай Ломигора све є предъ войскомъ турскомъ съ неколико турски атлія нагоніо се у средъ войске Радичеве да имъ є већъ сметао ретераду; онда Радичъ, знаюћи Карађорђа као доброга стрелца, заповеди му: Ђорђе! избери неколико найбольи твои юнака и добры пушкара, те заседни у бусію, те дочекай небы ли Ломигору убіо. То є Карађорђе неколико пута покушавао, дочекивао Ломигору на бусію, гађао га и ніє га могао убити. Неки одъ войника кажу Карађорђу да Ломигору неће олово да бiє. Карађорђе имаюћи на єдной своiой альини дугмета пиринчали а на другой сребрна дугмета, откине два, єдно сребрно а друго пиринчали и треће одъ олова, напуни добро пушку и заседне у бусію са свои сто айдука, говорећи: оћу га я єдномъ доиста близу дочекати, пакъ ако я нѣга неубіємъ а онъ нека мене убіє, я му доиста побећи нећу. То рeкши, узме 100 друга свои найбольи пушкоша – стрелаца – и заседне у бусію, пакъ онъ стане првый и найближе пута, куда ће Турци проћи; и кадъ се Турци приближе, онъ да знакъ своимъ дружству, те опале на прве Турке а самъ Карађорђе на Ломигору. Карађорђе добро погоди Ломигору а и остало нѣгово дружство обале неколико Турака, кои су были ратници предъ турскомъ войскомъ. Како Ломигора као юнакъ и глава турске войске падне, турска войска врати натрагъ у Ужице.
Радичъ ослободивиши се съ войскомъ одъ гонителя Турака врати се къ Руднику съ войскомъ своіомъ и са добитымъ пленомъ; распрода сву стоку добиту свою, пакъ упаради сву свою войску, и свимъ подели колико є комъ одредio, и своимъ войникомъ даде поєднако, а Карађорђу и нѣговымъ сто момака двоиномъ выше. И тако то лепо Турци преседе у Ужицу, никудъ нису смели съ войскомъ излазити, но само чували градъ Ужице. Међутимъ и Лаудонъ узме Београдъ. Французи нападну на Немце, кои Немци пренуђени буду миръ Турцима учинити. Карађорђе одвои се са своіомъ командомь одъ Радича. Са своiомъ войскомъ находіо се по Сербіи и по граници између пашалукa београдска, пазарска, нишка и лесковачка; по заключенію мира између Порте и аустрискога двора, Серби се натрагъ са своимъ фамиліяма поврате у Сербію. Тако исто и Карађорђе отиде у Немачку у село Каменицу подъ Фрушкомъ горомъ и узме и преведе и свою фамилію у Тополу, гди огради свою кућу и почне радити о землѣдѣлію својой баштини. И када се отворе трговине између Сербіє и Аустріє са живомъ стокомъ, почне Карађорђе терговати, и тако є трговао єднако до 1801 года небоєћи се никога.

[JASON]

Обратимо се сада шта є Карађорђе радіо у време Мустайпаше одъ 1796-те па до 1801. Видинскій Осман-паша – Пазванџія - покаже се противникъ свога цара, освои савъ пашалукъ видинскій, и све приходе од истога пашалука, царскій арачъ, порезъ (данакъ), чибукъ, и сву дацію царску обрати себе у приходъ; ћумруке и све проче даціє у свою ползу, и ништа цару недаюћи, и окромъ спайскога, и учитлучи сва села по пашалуку видинскомъ и по свимъ селима у окружіямъ свога пашалука, начини анове, постави субаше и анџіє у свакомъ селу и испокланя своимъ вернымъ момцима и кабадаiяма свакомъ по єдно и по два села, кои су одъ народа као и cпaiє узимали спаiє десето, а читлуксайбіє девето, осимъ глоба, другіє насилія и безчестія народу кристянскомъ, и то є народъ као подъ игомъ турскимъ трпіо. Нѣгова противность противо цара и угнетеніє народа кристянска, наведе на гнѣвъ султана Селима, и 1795 године огласи Пазванџію своимъ противникомъ; изда фермане и заповести на све везире царства своra, да се скупи 300 хиляда войске противо Пазванџіє противника царски. Но и Пазванџія ніє у томъ случаю спавао, но пошлѣ своє посланике тайно по свой Бугарской, по Арнаутлуку и по Руменліи, да му скупе разны народа войске подъ айлукъ колико може выше, и у Видинъ да му шилю, и тако за три месеца скупи Пазванџія 80 хиляда крабра воинства изъ разны народа: Турака, Серба, Бугара, Арнаута, Керџалiя и Грека, найкрабрієга юнака изъ цѣле турске Европе, и по Сербіи све Яничаре, кои су гонѣни Бећир-пашомъ изъ Сербіє на молбу сербски кнезова, кадъ є овай паша по заключенію мира приміо Београдъ одъ Немаца.
Кадъ турскій царъ Селимъ заповеди, да се тако силна войска сабере изъ цѣлога царства нѣгова яка до 300 хиляда войника и дође на Видинъ, утабори се у видинско полѣ царска войска, гди было и одъ босанскога пашалука око 10 хиляда Бошняка, кои су бошнячки капетани, паше и бегови босански водили свою войску преко Сербіє на Видинъ, по петъ по шесть стотина то съ такимъ богатствомъ, оделомъ, сребромъ и оружіємъ говорећи: да докъ се скупи сва царска войска на Видинъ, да ће градъ Видинъ съ папучама и са єменіяма засути и напунити. Но кадъ на Видинъ отиду, почну се боєви између царске и видинске Пазванџине войске. Свагда є Пазванџина войска разбіяла царску войску. Пазванџія често є шиляо везиру царскомъ посланике. Кадъ буде око 20-га Августа пошлѣ Пазванџія свога посланика тайно къ великомь везиру съ тимъ, да му яви, да ће он єдну ноћь ударити на юришъ на царскій логоръ 80 иляда нѣгове крабре войске, и да ће сву войску царску крдисати - растеpати -; но да онъ - везиръ - тайно ону ноћь одъ войске побегне ноћу, и комъ онъ да знати, обећавши му, ако то учини 100 хиляда дуката послати. То чуюћи везиръ царскій, обећа се тако и учинити, добивши одъ Пазванџіє сто хиляда дуката, и исту ноћь побегне везиръ изъ войске тайно. Узнавши то царска войска, да є везиръ тайно побегао, збуни се, и почне сва царска войска на све стране бегати. То дознавши и знаюћи Пазванџія, имаюћи на тай предметъ войску готову, удари на царску войску, растера и побіє сву войску царску, и ту задобіє Пазванџія сву царску муницію, азну, топове, џебану и шаторе царске, а тако исто и войска се Пазванџина весма обогати.

[JASON]

Пошто тако Пазванџя разбіє царску войску, царъ неимаюћи другога средства да покори Пазванџію, учини као опроштай, да му за погрешке прошле прашта и ништа му неће, и да га признае као и остале царске везире, но да буде цару у итату т. є. покорности и свакой помоћи, као пограничный везиръ царскій. И тако две године Пазванџія престои на миру, и тако пређе у време рата међу Портомъ и Аустрiомъ; а пошто се миръ међу ове две државе заключи, и кадъ буде посланъ Бећир-паша, да прими Београдъ одъ Немаца, отиду сви кнезови сербски чакъ у Нишъ предъ везира, и везиръ примивши кнезове сербске учтиво, обяви свимъ кнезовомъ царску милость, и да ће народу свако спокойство и миръ оддержати, и да никака зулума народу неће быти. Кнезови сербски пожаливши се везиру на Яничаре као читлуксайбіє, молећи да выше таковы у Сербіи небуде. Везиръ обећа кнезовима да выше таковы у Сербіи неће быти, и да ће све яничаре и зулумъ изъ Сербіє істребити. И тако пошавши изъ Ниша къ Сербіи и дође у Ћупрію гди се находіо некій Осман-ага, као Яничар-ага и паша, и чувао Ћупрію одъ немачке и сербске войске, а быо є као ага яничарскій, на кога се кнезови и народъ потуже на зулумъ нѣговъ (и тако) везиру Бећир-паши. Бећир-паша позвавши истога Осман-агу къ себе, исподъ мердевина нареди бусію, и како овай на мердевине дође, бусія опали изъ пушака и Осман-агу убію, и главу му оцѣку по обичаю турскомъ, и съ тимъ увѣри везиръ кнезове и народъ да неће зулума и яничара у Сербiи быти. То чувши яничари по пашалуку београдскомъ побегну у Видинъ. Кренувши се везиръ за у Београдъ, дође и поседи две године у Београду и одержи свою задану речь кнезовима и народу сербскомъ. Яничари пакъ чуюћи да имъ Яничар-ага погинуо, несмеду се выше у Сербію населявaти, као что су пріє немачка рата были по Сербій. Сви велики и мали Яничари побегнувши у Видинъ, нису се выше изъ Видина враћали у Сербію, будући да є онда Пазванџія имао ратъ са своимъ царомъ Селимомъ. Но пошто є сe Пазванџія ослободіо одъ царске войске, вознамѣри завладати београдскимъ пашалукомъ као видинскимъ, почне пошиляти войску свою на београдскiй пашалукъ, да отме неколико окружія одъ београдскога пашалука и да присоєдини видинскомъ пашалуку. И тако войска Пазванџина освои Поречку, Пожаревачку и Ресаву, куда є Мустай-паша изъ Београда шиляо свою войску, что є имао, и Турке и Сербе, те су се били са войскомъ Пазманџиномъ. и тако предъ турскомъ войскомъ шиляо є Мустай-паша свога сина Дервиш-пашу, и делибашу Осман-агу Балоту предъ делiяма, а предъ сербскомъ войскомъ кнезове сербске, а за бинбашту предъ сербскомъ войскомъ некога Станка Аранбашића и Карађорђа, кои су оба лично и добро са Мустай-пашомъ были познати.

[JASON]

Пошто тако Пазванџя разбіє царску войску, царъ неимаюћи другога средства да покори Пазванџію, учини као опроштай, да му за погрешке прошле прашта и ништа му неће, и да га признає као и остале царске везире, но да буде цару у итату т. є. покорности и свакой помоћи, као пограничный везиръ царскій. И тако две године Пазванџія престои на миру, и тако пређе у време рата међу Портомъ и Аустрiомъ; а пошто се миръ међу ове две државе заключи, и кадъ буде посланъ Бећир-паша, да прими Београдъ одъ Немаца, отиду сви кнезови сербски чакъ у Нишъ предъ везира, и везиръ примивши кнезове сербске учтиво, обяви свимъ кнезовомъ царску милость, и да ће народу свако спокойство и миръ оддержати, и да никака зулума народу неће быти. Кнезови сербски пожаливши се везиру на Яничаре као читлуксайбіє, молећи да выше таковы у Сербіи небуде. Везиръ обећа кнезовима да выше таковы у Сербіи неће быти, и да ће све яничаре и зулумъ изъ Сербіє істребити. И тако пошавши изъ Ниша къ Сербіи и дође у Ћупрію гди се находіо некій Осман-ага, као Яничар-ага и паша, и чувао Ћупрію одъ немачке и сербске войске, а быо є као ага яничарскій, на кога се кнезови и народъ потуже на зулумъ нѣговъ (и тако) везиру Бећир-паши. Бећир-паша позвавши истога Осман-агу къ себе, исподъ мердевина нареди бусію, и како овай на мердевине дође, бусія опали изъ пушака и Осман-агу убію, и главу му оцѣку по обичаю турскомъ, и съ тимъ увѣри везиръ кнезове и народъ да неће зулума и яничара у Сербiи быти. То чувши яничари по пашалуку београдскомъ побегну у Видинъ. Кренувши се везиръ за у Београдъ, дође и поседи две године у Београду и одержи свою задану речь кнезовима и народу сербскомъ. Яничари пакъ чуюћи да имъ Яничар-ага погинуо, несмеду се выше у Сербію населявaти, као что су пріє немачка рата были по Сербій. Сви велики и мали Яничари побегнувши у Видинъ, нису се выше изъ Видина враћали у Сербію, будући да є онда Пазванџія имао ратъ са своимъ царомъ Селимомъ. Но пошто є сe Пазванџія ослободіо одъ царске войске, вознамѣри завладати београдскимъ пашалукомъ као видинскимъ, почне пошиляти войску свою на београдскiй пашалукъ, да отме неколико окружія одъ београдскога пашалука и да присоєдини видинскомъ пашалуку. И тако войска Пазванџина освои Поречку, Пожаревачку и Ресаву, куда є Мустай-паша изъ Београда шиляо свою войску, что є имао, и Турке и Сербе, те су се били са войскомъ Пазманџиномъ. и тако предъ турскомъ войскомъ шиляо є Мустай-паша свога сина Дервиш-пашу, и делибашу Осман-агу Балоту предъ делiяма, а предъ сербскомъ войскомъ кнезове сербске, а за бинбашту предъ сербскомъ войскомъ некога Станка Аранбашића и Карађорђа, кои су оба лично и добро са Мустай-пашомъ были познати.

[JASON]

И сретнувши Пазванџину войску око Пожаревца, и после око Ћупріє и Ягодине, сами су ій Серби разбіяли и натрагъ повраћали, и много главны Турака одъ войске Пазванџине побили и секли, и главе Дервиш-паши донели, коє никако делибаши ніє было мило, и ктeли су одма освету на Станку Аранбашићу и на Карађорђу учинити, но нису смели одъ Мустай-паше. Но све освета турска ніє заборавна и кадъ тадъ мора да се освети, и 1799 год. находіо се Балота у Смедереву, а Станко Аранбашићъ у Београду кодъ Мустай-паше и случайно дође у Смедерево на конакъ. Чувши Балота за долазакъ Станка Аранбашића неимаюћа са собомъ момака но само єднога, и пошто се Станко распаше да легне да спава ioште незатворивши се у соби, а Балота са три момка уђе къ Станку са запетымъ пушкама и Станка убію, но и Станко скочи нечаяно сквативши оба своя пиштоля убіє два деліє, кои су са делибашомъ были. Исто тако котѣли су и Карађорђа убити, но Карађорђе чувао се, и нити є више смео ићи (ни) у Београд, нити у другу кою турску варошь. И потомъ чуюћи кнезови сербски са смерть Станка Арамбарића вознегодую и изяве незадовольство Мустай-паши. Исте године 1800 подигне Пазванџія опетъ свою войску противо Мустай-паше да освои нека окружія одъ пашалука београдскогь. Ово дознавши Мустай-паша да се видинска войска спрема да удари на београдскiй пашалукъ, одма спреми свога сина Дервиш-бега са својомь войскомъ крџалiяма у Краину предъ войску Пазванџину; позове и сербске кнезове, да и они скупе войску сербску и да пођу у помоћь сину нѣгову као и пріє что су му помогли; но сербски кнезови, откажу му, говорећи: вы убіяте оне, кои су вама верни и кои су са сербскомъ войскомъ предводили, а садь неверую нити вамъ помоћь дамо. И тако самъ Дервиш-паша синъ Мустай-пашинъ пође съ турскомъ войскомъ, и коя се изъ самы крџалія состояла, къ Фетисламу у Краину, и тамо се неко време задржавао. Но яаничари и даiє вознамѣре тайно одъ сви єданаестъ кадилука вароши стећи се сви у єдну ноћь у Београдъ, и тако градомъ завладати, Мустай-пашу погубити, и потомъ Београдомъ и свомъ Сербіомъ завладати, будући є паша безъ войске остао, Серби му нису ктeли помагати зато, что є делибаша Балота Станка Аранбашића убіо. И тако учинивши тай планъ даіє: Кучук-алія, Аганлія, Мула-юсупъ и Мемет-ага Фочићь, и сви у єдну ноћь освану у Београду. Мустай-паша, затворивши се у градъ, одма пише свомъ сину Дервиш-бегу о случаю овомъ, и позове га, да (се) одма съ войскомъ пойта къ Београду, и да моли кнезове сербске, да му и они у помоћь буду, да ударе на Београдъ да га избаве. И тако докъ се Дервиши-бегъ вратіо, съ войскомъ, до Пожаревца дошао и позвао сербске кнезове да му даду помоћь, дотле даіє съ яничари успѣду: нађу каналъ споля, кои исподъ града, бедена у градъ ући може, уђу каналомъ у горный градь, у сарай Мустай-пашинъ, и одма га намораю, да самъ својомъ рукомъ напише свомъ сину Дервиш-паши, да онъ съ войскомъ својомъ неиде у Београдъ, ако мисли, да му животъ остане, но да иде съ войскомъ својомъ у Филибу къ вамилни своiой. (Пославши ово писмо даіє Дервиш - бегу), како даіє узму таково писмо одъ паше, одма (даіє пошлю Дервишбегу, и они одма пославъ писмо) убію Мустай-пашу и све нѣгове совѣтнике, поараю и завладаю Београдомъ и свимъ другими градовима у Сербій; а Дервиш-паша, по пріятію писма одъ оца (добывши), само да спасе оца, отиде съ войскомъ у Филибу. Но два Мустай-пашина совѣтника: Асан-бегъ и Конялія у исто време потреве се у донѣмъ граду и побегну на каику у Немачку.

[JASON]

Узевиши даіє овако Београдъ и друге градове, договоре се међу собомъ и разделе ньи четири Сербію на четири части, а понешто даду и своимъ кабадаiяма, и понамешћаю свe ньiове кабадаіє по свимъ варошима за войводе и муселиме, свакомъ давши по 20 и по 30 Турака у помоћь, да имъ буду на послугу, давши имъ волю и власть, да народь глобе, бію и безчесте, и у свакомъ селу да пограде анове, и субаше да помећу, и тако учинивши расположенiє истымъ, утверде себе као безопаснымъ; но текъ бояли су се да небы кнезови сербски противо ньи - даія - буну съ народомъ подигли, и тако вознамѣре преко свега зулума, да кнезове и све поглавите чиновнике и терговце и булюкбаше исеку и побію, па да онда обезглавивши народъ неће моћи противо ньи устати. Но међу тимъ чинили су даiє и ньiови муселими и све субаше по селима народу угнѣтеніє, а особито женскомь полу безчестіє, тако, да се више ніє могло терпити. Пређу понеки одъ кнезова сербски у Земунъ и нађу она два совѣтника Мустай-пашина Асан-бега и Конялію, и обяве имъ зулумъ даiя и субаша и яничара, молећи ій, да они све опишу цару, и да моле цара, да имъ овай зулумъ скине съ врата, а народъ є готовъ оружіє дићи противо даія, и само да имъ царъ дозволи и помогне даiє истерати, па да опеть ишту одъ цара єднога доброга царска везира, кои є добаръ као что є быо Mустай-паша. И тако се ова два совѣтника, Асан-бегъ и Конялія обећаю кнезовима о томъ цару писати, и измолити дозволенѣ, да устану Серби на даіє, и да ће имъ одь цара и помоћи быти. Кнезови, вративши се у Сербію, обяве свимъ Кнезовима найпоглавитіимъ, шта имъ є обећао Асан-бегъ и Конялія, но само да се претерпе, докъ они одъ цара добію одговоръ.
Међу тимъ све већiй и већій зулумъ яничари и субаше ньіове чине по народу, а особито некій Бикъ изъ Рудника Сали-ага, братъ даiє Кучук-аліє, кои є быо као найстаріи одъ оны четири београдске даіє, чинio є зулумъ неописаный по цѣлой нахіи рудничкой, гди є онъ као войвода и муселимъ у Руднику и надъ свомъ рудничкомъ нахіомъ быо; убіяо є люде, глобіо є, жене и девойке безчестio, и тако є ишао по са стотиномъ Турака одъ села до села, одъ ана до ана, ноћивао, и чиніо свакояке игре и увеселенія са женскимъ поломъ, и угошченія, посађуюћи све редомъ по єднога Турчина и по єдну жену или девойку између ньи за софре, а люди су дворили и услуге свакояке чинили, и све сносили и гледали безчестiя само да остану живи одъ дана до дана. О колико є то тронуло свакога Сербина у серце! (Но єдномъ) сваке єсени Сали-ага у бербу виноградску долазio є у село Стергаре, те є увеселенія чиніо по неделю дана. Знаюћи о Карађорђе, кои се оно лето 1803 године са свои петъ друга у потай у рудничкой планини задержавао кодъ мене и кодъ Архимандрита Глигорія у манастиру Благовештенію, а я самь му рану и пиће давао, договоримо се о истой виноградской берби кадъ Сали-ага у Стергаре дође и почне накова увеселенія, чинити, кои є обично не у каквомъ конаку седio, но подъ лубницама и ладницима седio и ноћу спавао, тако, да се могло вечеромъ према свећи и онъ и млоги побити. Договоривши се да онай зулумъ скинемо съ врата па што было да было, и тако како дознамъ, кадъ ће Сали-ага доћи, явимъ Карађорђу да оно исто вече изъ планине ближе у село кодъ моє куће преближи се, кои и дође близу села и моє куће у некій горовитый потокъ названый Видоєваць. И тако близу до онога конака, гди ће Сали-ara быти на конаку, и како се смеркне и свеће се подъ ладницима и подъ лубницама запале, да Карађорђе са своимъ дружствомъ спусти се низъ Видоєваць у село, гди є Сали-ага у єдномъ ограђеномъ воћу съ прошћемъ подъ лубницомъ седio, да како нѣга – Салиагу - тако и око нѣга седеће Турке побіємо.

[JASON]

Дружство є Карађорђево было: прво некій айдукъ Станоє Главашъ, друго айдукъ Вуле Коларацъ, треће, Милосавъ Лаповаць са своимъ зетомъ Милетомъ изъ Глабовца, четверто Милованъ изъ Плане, пето Карастева изъ Пожаревачке изъ Влаола, шесто и я самь већь у число Карађорђева дружства стао, и седмо Карађорђе, осмо Милованъ айдукъ изъ Плане, девето, мой братъ Милованъ Ђурићъ изъ Стергара. Гледаюћи шта Турци чине подъ ладникомъ и подъ лубницомъ и мы се къ плоту и конаку турскомъ приближимо. Пошто се тако Турци ратлеишу, поседаю, и свеће се запале, дођемо мы близу прошћа, како ћемо лако Турке свакій по єднога убити. Ту су се сви сеяни и мушко и женско скупили, око 200 душа те Сали-агу Бика дочекали и служили, и тако ако бы мы деветорица опалили пушкама, свакій бы по двоє и по троє єдномъ пушкомъ убити могли, како су наше пушке грдно напунѣне быле, а растоянія 25 шага - корака - ніє далѣ было до лубнице подъ којомъ є Сали-ага седio и око нѣга стоећій народъ. То видѣвиши Карађорђе одступи далѣ на страну одъ прошћа - ограде -, око турска конака ограђене, одакле смо ктели гађати Турке, и почне намъ свима говорити :
- Мы садъ можемо ово дѣло свершити и Сали-агу а и млоге Турке и Сербе и жене ньіове око ньи стоєће побити; но Кучук-алія силный како чує, да му є брать погинуо у Стергарима, онъ ће сабрати млого войске па ће доћи у Стергаре да освети свога брата, пакъ ће сво село попалити побити мало и велико, и поарати и поробити, па ћемо съ тимъ веће зло и греоту учинити, но да одъ тога намереня престанемо.
На те речи Карађорђеве и совѣте сви престанемо, и тако та стварь и остане, и мало то постая. Исту зиму већъ даiє вознамѣре своє уговоре и планъ извершити, т. є. да се расположе по свимъ нахiяма, кои ће кога кнеза, терговце и булюкбаше и отмѣне люде побити; и тако одреде перво кабадаію єднога Узун-мемеда са 12 найотмѣніи Турака на Карађорђа, кои у Тополу дођу, но Карађорђа ненађу и отиду у Крагуєвацъ, наложивши анџіи тополскомъ Ибраиму, да се стара да Карађорђа убіє како онъ кући дође и отиде. Но Карађорђе бывши са анџіомъ Ибраимомъ приятель и побратимъ, кои га є чувао и све му являо, шта Турци съ ньимъ намѣраваю, даюћи му на знанѣ све, и како ће се одъ Турака чувати; но међу тимъ Карађорђе тако се чувао кодъ свои приятеля, да му Турци никако у трагъ ући нису могли.

[JASON]

Другій путъ одреде дaiє опеть истога Узун-мемеда кабадаію да пође да убіє Карађорђа и главу му оцѣку и у Београдъ даiяма да однесу, кои є Узун-мемедь сву ноћь ишао како да бы освануо кодъ куће Карађорђеве; но Карађорђе ту ноћь тревивши се у Крћевцу у планини а не кодъ куће, и пође рано да иде до куће, и кадъ буде на реку Кубршницу близу нѣгове воденице да пређе преко друма, а (Турци) Узун-мемедъ идући друмомъ стане са своимъ 12 Турака и рекне: море оно є Карађорђе, видите ли, гди изъ шуме само са єднымъ другомъ иде рано и нашъ путъ пређе? но садъ ко є юнакъ нека трчи за ньимъ, єръ онъ изъ єдне шуме Крћевца у другу шуму Загорице ити, гдѣ има айдука свои друга доста; ово є нѣгова айдучка кућа. И тако се ни єданъ ніє смео усудити да Карађорђа гони, и тако Узун-мемедъ отиде у Тополу у анъ, и анџію Ибраима упыта: море камо ти Карађорђе, нисмо ли ти наручили, да га убієшъ, а ты се нѣга боишъ или му атаръ држишъ? Анџія Ибраимъ на то одговори да га будто онъ и невиди, и ко ће уватити ветра на планини, а особито онъ - Карађорђе - има у свакой великой планини по 10 и по 20 айдука; а особито одкако є онъ дознао, да га даiє траже да убію, тако се чува, да ако и кадъ ноћу кући дође, по 20 и по 30 айдука са ньимъ дођу, и само ако бы ноћіо, а онъ бы дознао да ты нѣга тражишъ, не бы ни ты ни я главе изнели, но бежи кудъ знашъ, єръ онъ се самъ 10 насъ небои, и онъ самъ - Каpaħopђe - на кога по пушки своiой погледи, онай ти - далѣ неживи. И то чуюћи Узун-мемедъ уплаши се, побегне срамотно у Београдъ даiяма и яви имъ све случивше се. Даіє опредѣливши куд' ће кои дaiя или кабадаiя поћи да секу кнезове поглаваре сербске.
Опредѣле даію Мемет-агу Фочића, да побіє београдске и валѣвске кнезове, а грочанскомъ войводи пишу, да убіє кнеза Палалію грочанскога, а ћуприскомъ войводи да убію кнеза Петра ресавскога изъ Гложана. Ягодинскомъ войводи пишу, да убію кнеза Євту темнићскога и войводу, онда бывшега бинбашу левачкога, Стевана Яковлѣвића и кнеза Міюшка левачкога, и булюкбашу Милету Paдойковића изъ Варварина; крагуєвачкомъ муселиму и войводи, да убію Младена Миловановића изъ Ботунѣ и Мату кнеза изъ Липовца, а Сали-аги да побіє рудничке кнезове и булюкбаше; а Аџи-Руфима изъ манастира Боговађе, као главно духовно лице, позову къ митрополиту у Београдъ, и тамо га посеку, а тако исто и Марка Чарапића у Белом-потоку убію београдскiй войвода. И тако успевши Турци те убію кнеза Станоя Михайловића у Зеокама селу, но и братъ нѣговъ убіє у исто магновеніє одъ исты Турака єднога, како ће после ясніє быти о смерти кнеза Станоя описано.

[JASON]

Фочић, Мемет-ага погуби у Валѣву два кнеза, а Гербовићъ и Яковъ Ненадовићъ утеку и бегствомъ се спасу; а некимъ Фочићъ двама младимъ кнезовима опрости животъ за онай редъ.
Войвода Грочанскій убіє кнеза грочанска Палалію, кнеза Петра изъ Ресаве села Гложана убіє ћуприскій войвода, кнеза Мату изъ Липовца посече войвода крагуєвачкій, Аџи-Руфима посеку даіє у Београду, Сали-ага убіє и посече булюкбашу Гаврила Бућевца и iоштъ млоге ћадаяю исећи кнезове и поглаваре; но како су ове преднаписане кнезове исекли, овай гласъ као громъ пукне по цѣлой Сербіи за три дана, и тако садъ народъ уплашивши се возмути се и стане се готовити са оружіємь у рукама да гину, а не као ненадно данъ по данъ, и то сви остали кнезови и поглавари почну се сакривати, да бы до лета остали на миру, и докъ шума озелени свой животъ очуваю. Но народъ устао и своє кнезове и поглаваре траже, иштући совѣта шта да раде, на коє добію одговоръ да се терпе за мало време, докъ се учини обштій договоръ, а одъ Турака да се чуваю и да бегаю у шуму одъ Турака, а Турци неће жене и децу iоште смети робити, и тако остане, и тако се народъ пречува, а кнезови и сви поглавари покрію у потайна места за време на приятелѣ и по манастирима и у планинама. И тако су Турци поутаяли се, да виде шта ће народъ чинити после посѣчены неколико сербски кнезова; но затимъ скоро я имаюћи у потаи 9 айдука пођемъ тражити Карађорђа кодь оны приятеля, гди самь знао да се онъ Карађорђе находи у потай, и тако дошавши до првога приятеля Карађорђева узнават почнемъ за Карађорђа. Запоє Турчинъ путемъ исподъ Венчаца друмомъ, а я пойтамъ са дружствомъ на друмъ, да претечемъ Турчина на друму, и претечемъ га са своимъ єднымъ другомъ Благоємъ изъ Маслошева, а остало дружство оставимъ по далѣ у шуми, да Турчина неуплашимо, єрбо смо намѣрени были Турчина уватити и Карађорђу повести, (или ако побегне убити га), да по истомъ къ даiяма пишемо, да престану више сећи кнезове, да уничтоже анове, и субаше по сели да не буду; а ако оставе, да ће савъ народъ на оружіє устати, на даiє и на субаше, анове попалити и анџіє побити. Но текъ что мы два на друмъ предъ Турчина изађосмо, и Турчину рекосмо, да сяше съ коня, да се съ ньимъ разговарамо, не оны – Турчинъ - рекне уплашенъ: а шта є море я путемъ идемъ? У исто магновеніє повиче єданъ мой другъ Петаръ Дугоньићъ одзадъ: стани курво и одяши съ коня. Турчинъ уплашенъ побегне на коню друмомъ, имаюћи оба пушке готове, опалимо и Турчина убіємо, и узмемо све што нађемо око Турчина; а сеизъ турскій побегне у село Баню, коє є близу было на черекъ сата, гди є быо анъ турскiй и у ану малый Ибраимъ са 12 Турака, кои како чує, да є Турчинъ погинуо, одма скупи изъ два села, Банѣ и Липовца до 50 людiй са оружјемъ, пође за нама у потеру узъ Венчаць планину, и дође до винограда Леке Николе, у коимъ нађу Леку Николу и упытаю, ко є Турчина убіо и ко є кодъ нѣга долазio. Лека Никола покаже, дa є Янићіє Ђурићъ изъ Стергара са 10 айдука долазio къ нѣму, и да є онъ Турчина убіо. Я са дружствомъ изиђемъ на верху Венчаца, и станемъ близу друма и уватимъ бусію, ако бы потера дошла на насъ, да побіємо Турке а не Сербе, но потера съ Турцима врате се натрагъ и убієнога Турчина однесу мертва у Рудникъ турску варошь къ Сали-аги Бику Рудничкомъ на часъ, разказавши све, како є было и ко є Турчина убіо, и одма за овай случай пише даiяма иштући совѣта одъ даiя, шта ће чинити. Я одма, дознавши одъ Леке Николе подъ Брезовицемъ првога приятеля и ятака Карађорђевога, да є Карађорђе отишао ко другомъ приятелю свомъ у Буковикъ побратиму Iовану Крстовићу, наложивши Леки Николи, да ако бы ra кoгoдъ потражіо, да къ нѣму у Буковикъ кодъ Крстовића иде, я са дружствомъ пойтимъ у Буковикъ и потражимъ Карађорђа кодъ Крстовића, и тамо га ненађемъ, где ми Крстовићъ покаже, да є Карађорђе быо кодъ нѣга, па є отишао кодъ свогъ побратима Симе Сердара у Даросаву и (наложи) поручио є (а) ако га когодъ узтражи, да иде за ньимъ у Даросаву кодъ Симе Сердара. Я пойтимъ у Даросаву и дођемъ кодъ Симе Сердара кући у Клештевицу велику планину, и тамъ ненађемъ Карађорђа, упытамъ Симу Сердара, є ли Карађорђе долазio, кои ми одговори: долазio є, пакь є отишао у село Копляре кодъ Мате Каратошића, и наручио ми є, ако бы га ко потражіо, да иде за ньимъ у Копляре. То я и тамъ поитимъ, и нађемъ Карађорђа у Копляри са шестъ друга на вечери кодъ Каратошића, коме є дружство было: айдукъ Станоє Главашъ са Вуломъ Коларцемъ, айдукъ Милованомъ изъ Плане, Карастевомъ изъ пожаревачке, Милосавомъ Лаповцемъ и Милетомъ изъ Глибовца и Мата Каратошићъ копляраць. И како се састанемо и разговоримо, рѣшимо: да се већъ далѣ трпити неможе, но одма да почнемо чете на све стране собирати, и анове Турске по селима палити, и анџie турске бити; ако когодъ одъ Серба съ нама у слогу нектене онакове силомъ терaти, а противнике у такомъ случаю као и Турке бити.

[JASON]

И тако садъ распошлѣмо тайно скупштину главну скупити у Орашцу кодъ кнеза Марка орашкога, и тако тай данъ буду позвани главни Серби по Ясеници и око рудничке планине, а тако исто и одъ свештенства у Орашацъ что скоріє  да дођу. Карађорђе пошлѣ за своє Тополце, а я пошлѣмъ за моє Стергaрце и за качерскога булюкбашу Лому Арсенія изъ села Драголя, и за Кару Петра Црешнѣвичанина главна и стара юнака, да свакій скупи что може выше одабраны Серба са оружіємъ и да свакій пойти что скоріє у Орашацъ къ нама, гди бы Карађорђа чули, сви за ньимъ да поите. Исту ноћь Карађорђе премести се изъ Копляра у Орашаць, а Каратошић Мата скупи све коплярце и 20 найбольи юнака са оружіємъ избере и доведе за Карађорђемъ у Орашаць. Карађорђе скупивши све Орашане до 60 оружаны добры юнака, пошлѣ одма за проту Атанасія буковичкога. Дође кнезъ Мата тополскiй и Петаръ булюкбашa са 20 Тополяца; дође Алекса Дукићъ изъ Банѣ и Милованъ и Радованъ прозвани Гарашани изъ Липовца са 30 добры и крабры оружаны юнака, а тако изъ Врбице Димитріє Радовићъ и Iованъ Крстовићъ изъ Буковика по са 50 добры оружаны момака; и ту у Орашцу састане се до 300 добры юнака. Карађорђе обяви како проти Атанасію буковичкомъ, тако и свимъ собранимъ войницима своє намѣренѣ, то єсть да є онъ намѣранъ, ако га савъ народъ послуша, да све анове по селима попали, и све субаше анџіє Турке побіє и даiяма пише, да престану сећи выше кнезове, да выше непоставляю субаше и анове; ако тога даie неоставе, да ћe Карађорђе савь народъ у пашалуку београдскомъ са оружіємъ подићи, и самъ ће зулумъ даiя и субаша скинути, и анове попалити, субаше побити. На ове речи Карађорђеве єдиногласно повичу сви, да они оће добровольно сви на то престати, само да онъ Карађорђе буде глава предъ народомъ, а чтогодъ онъ заповеди, да ће све они оно учинити; и ако бы се у случаю томъ кoгoдъ противio или непослушао, да ће они сви на онога устати. На ове речи Карађорђе одговори свима: 'Чуєте ли браћо! мы сада како ово дѣло почнемо, треба намъ изабрати између насъ єднога старешину, кои ће быти глава предъ нама, и да га сви слушамо, а безъ тога ніє намъ вайде ни починяти ово дѣло.' На те речи Карађорђеве найпріє повиче Атанасіє прота буковичкій предъ соборомъ: тако и треба брате Ђорђе! и я првый и овде собрани тако и оћемо, и оћемо башъ да ты нама будешъ старешина и глава предъ нама, и мы ћемо те сви слушати. На то повичу сви скупа, собрани: да, и мы сви то оћемо, тебе за старешину и сви ћемо те слушати, а ко те непослушна, мы ћемо сви противо онога. На ове речи Карађорђе свимъ одговори: вы браћо изберите себе кога другога за старешину, ето Станоя, ето Вула, ето кнеза Марка, ето Тодосія терговца или кога коћете, а я ћу найболѣ слушати. На те речи Карађорђеве рекне прота Атанасіє буковичкій: а зашто ты небы намъ быо старешина брате Ђорђе? мы сви тебе оћемо; но кажи намъ, зашто ты нећешъ? Карађорђе:  Я  ћу вамъ казати, зашто нећу. Я сам човекъ лютъ и зао, пак, ко непослуша, или пође на страну, или почне каке старе пизме да тера, я ћу онога да убіємъ, а вы можете зато замрзити и свакій на свою страну разгрћивати, пак, онда ништа одъ насъ неће быти, а Турци ће єдва дочекати, па ћемо онда пропасти горе но досада. И тако прота и сви собрани у єданъ гласъ повичу: мы тебе оћемо, и такавъ намъ и треба , и мы тако строгога поглавицу и да имамо, и сви ћемо тебе помагати у свачему. Кадъ то саслуша Карађорђе, онъ опетъ повтори, да онъ оће да се тога терета прими, но свакій да зна, да я оћу сви у слогу да дођу, да нико нетера пизме старе, да лопова и айдука не буде, да су путови и терговине и терговци слободни и сигурни; а гди бы се такови злочинци уватили да се одма погубе. На то опетъ прота са свимъ собранымъ повичу: И мы то све тако и оћемо, и то добро тако и єсте, вы тако и радите и управляйте, а мы ћемо сви слушати, па ће добро быти. И то прота повтори: 'вы се сада знате управляти, и како си знао и умео у немачку рату управляти стотинама айдука и четника самовольника, умећешъ и садъ са овако мирнымъ народомъ и боль, а мы ћемо ти сви у помоћи быти.' На то сви согласившися закунемо се сви, да ћемо верни быти своме старешини и свомъ народу, и да нећемо издати свога старешину и єданъ другога до последне каплѣ крови; цѣливамо по заклетви предъ протомъ крестъ и евангеліє, излюбимо се сви и одма то ютро у свануће започнемо у Орашцу да почнемо анъ да запалимо, у комъ є было 12 Турака, и међу ньима некій Ибраимъ ужичанинъ побратимъ Карађорђевъ,кои є Карађорђа двапутъ спасао одъ смерти. Сви садъ за Карађорђемъ пођу ка ану турскоме у само свануће.