Српске буне

[JASON]

У истый данъ Карађорђу дођу 4 стара Турчина са белымъ брадама, са єднымъ калуђеромъ Матомъ одъ митрополита Леонтія, изъ Београда послаты одъ даiя, да моле Карађорђа, да се са даіяма помири, обећаваюћи му 500 кеса, да народъ умири и испусти; но калуђеръ Мата тайно каже Карађорђу поздравъ одъ митрополита, да се нипошто немири са даiяма, и да Турцима неверує, но да ради како є почео, молећи Карађорђа да га выше непушта съ Турцима натрагъ у Београдь; но Карађорђе каже калуђеру: 'иди ты слободно съ Турцима у Београдь, я ћу тебе лако извадити одъ Турака. Я оћу за неко време варати даіє и време провлачити докъ лето дође и шума озелени, пакъ и Турке врати у Београдь да кажу даiяма, да се Карађорђе скланя на миръ, но да кажу даіє, на кои начинъ они мисле унапредакъ са народомъ поступати, а анове и субаше неће выше терпити народъ по селима, нити зулумъ и срамоте турске подносити, и ако се на то даіє согласе, да за себе даду ємство и поручителѣ дворъ аустрискій да за даіе буде дворъ ємаць, пакъ на овай начинъ можемо се са даiяма помирити а не другоячіє, и тай договоръ да буде у пресудству посланика одъ двора аустрискаго, и тако отпусти Турке у Београдъ да све ово кажу даiяма.
У исто време накодіо се Младень Миловановићъ у апсу у Турака у Крагуєвцу, кога су ту Турци котѣли погубити, кадъ су и друге кнезове секли; но Младенъ, бывши у оно време великій трговацъ и богатъ отъ кога су Турци млого блага поискали па да му животъ опросте, коє имъ и обећа Младенъ дати 60 кеса но да га пречекаю кои данъ, докъ онъ те новце скупи єрбо готовы нема, кои и пошлѣ на приятелѣ да новце скупе и донесу, на тай начинь и оставе га Турци жива у тамници докъ паре узму, пакъ бы га и опетъ Турци погубили, и тако Карађорђе, имаюћи 20 Турака робова кодъ себе, пише писмо Муселиму Карамустави у Крагуєваць, и пошлѣ єднога стара Турчина на коню у Крагуєвацъ одь робова наши; у комъ писму немоли муселима но препоручує, да Младена пусте, и по истомъ Турчину пошлю га невредима, а да ће Карађорђе пустити сви 20 Турака, кои су у робству кодъ нѣга; ако ли га непусте, да ће онъ одма съ войскомъ доћи на Крагуєвацъ, обколити и све ватромъ попалити, и све турско велико и мало исећи. Како овай писмо Туркомъ у Крагуєвацъ однесе, Турци прочитаю, и одма Младена Карађорђу невредима пошлю, а Карађорђе сви 20 робова пошлѣ у Крагуевац, на даръ Крагуевчанима за Младена; и тако Младенъ избави се, кои є после весма быо полезaнъ за отечество.

[JASON]

7-га, 8-га и 9-га Ферфара преседio є Карађорђе у Тополи собираюћи войске са свы страна, и чинећи расположенія, и пишући писма на све стране свимъ окружiяма на старешине, да свакій у свомъ окружію диже войске са оружіемъ, что берже може, а кои бы се тому противіо да ће нѣroвомъ рукомъ казнѣнъ быти неминуємо, и да се неможе сакрити развѣ да побегне у Турке.
По учинѣномъ тако расположенію за три дана у Тополи, међу тимъ стигну у Београдъ изъ Тополе дaiяма посланици Турци одъ Карађорђа, и покажу даiяма како Карађорђе говори, и шта одъ даія зактева, па да се са даiяма мири. Покажу како Карађорђе има у робству и Турака, како има войске млого и како му войска єднако долази и даню и ноћу са сви страна млого. Ове речи саслушавши даіє одъ свои посланика, шта Карађорђе зактева, намѣре ускорити, да бы се са Карађорђемъ помирили, и да му млого блага обећаю и све оно одобрити што Карађорђе зактева. И на то одма первый данъ одреде измеђъ себе єднога даію а имено Aганлію, даду мy 200 хиляда гроша, даду му 200 Турака коньика па да иде у Колубару – коя се јоште ніє одметула са Карађорђемъ, и да превари колубарце и да имъ каже: дa є Карађорђе поручio дaiяма да пошлю єднога одъ даiя да се мири, и тако да су даіє нѣra Аганлію послали, и то су даіє мени после и поручиле, да вы кои се нисте съ Карађорђемъ одметули, и нама се верни показали, да ми скупите 1000 момака са оружіємъ, да иду са мномъ да тражимо Карађорђа, гди га чуємо, да се съ ньимъ помиримо, на онай начинъ како годъ что Карађорђе зактева, све ће му онако даiє и дати. И тако превари колубарце и скупи хиляду Серба колубараца са собомъ и дође у село Дрлупу, а Карађорђе изъ Тополе 10-га Ферфара крене се у Ягнило, а одатле 11-га истога преко Космая пређе и на конакъ у Poгачу дође; чую, гди є и Аганлія дошао у Дрлупу, и депутате своє Карађорђу послао позиваюћи га сутра да дође у Дрлупу, да се мире и да се о миру разговараю, на что су га даiє и послале по нѣговому зактеваню преко даиски посланика, коє су му даіє у Тополу шиляли. На то Карађорђе одговори Аганліи: да ће му сутра 12-га Ферфара у Дрлупу на разговоръ доћи, но не у селу, де є народъ одъ войске, но у полю до села. А одъ Карађорђева конака одъ Рогаче до Аганлина конака до Дрлупе сатъ места растоянiя. И тако Карађорђе исту ноћь пошлѣ тайно депутате у Дрлупу Србима Колубарцима, кои су са Аганліомъ были, да се са Карађорђемъ согласе па да Карађорђе удари ноћу на Аганлію у село съ єдне стране, а Колубарци са друге стране, да Аганлію и све Турке побію; но Колубарци нектену се са Карађорђемъ согласити, и тако остане до сутра, и сву ноћь страже Карађорђеве и Турске између обе войске престоє.

[JASON]

12 - га Ферфара крене се Карађорђе изъ Poгаче съ войскомъ у Дрлупу и на єданъ пушкометъ одъ села у полю остави войску, а узме са собомъ найодабраніи войника и добры юнака, и найглавнiє 10 старешина и одвои се одъ войске на полю пушкомета напредъ: Аганлина войска и турска и Серби Колубарци стану исто тако у растоянию на єданъ пушкометъ. Карађорђе позове Аганлію къ себе на разговоръ, кои и дође такођеръ са 20 одабраны и стары Турака. Приближивши се єданъ другомъ на два фата места, (и) поздраве се обично єданъ съ другимъ, (и) назвавши єданъ другомъ добро ютро, и почну се разговарати по реду. Аганлія почне казивати, зашто су га даіє послале, и како му све даiє обећаваю дати что годь є зактевао, говорећи да ħe му даіє дати 500 кеса само да онъ умири и растури народъ, и да нечини таковы чудеса, и зашто бы тако народъ бунio. Карађорђе одговара Аганліи: 'заръ незнате, зашто смо се мы побунили и на оружіє устали? а вы све то и сами знате какій сте зулумъ вы и ваше субаше и анџіє по селима народу чинили, отимали что сте годъ у кога Сербина нашли, глобили и были преко мере; и тога ви небы доста но осквернисте и обезчестисте наше жене и девойке; све то народъ трпи, вамъ небы доста, но почесте сећи кнезове, булюкбаше, кметове и терговце, а мене ктeдocте посећи само да ме уватити могосте, пакъ то се већъ терпити ніє могло, већъ све устаде да гине са оружіемъ у рукама или да се одбране. А и ты то све добро знашъ, да є тако было, пакъ насъ сада зовете да се миримо; и садъ да се помиримо а година или две вы ћете опетъ тако почети са народомъ и кнезовима чинити.' Аганлія: 'уверавамъ васъ, да что є было треба заборавити а унапредакъ выше быти неће ни зулума, ни сеченя, нити безчестія, ни анова по сели выше быти неће, ни субаша; да ми веруєте, и мы ћемо вама дати само ашлука 500 кеса, пакъ ако неверуєте, а вы идите у Немачку и тамо живите, купићемо вама у Немачкой добре куће, баштину, виноградъ, воденице и све болѣ но что у Тополи имате, само оставите народъ на миру.' Карађорђе: 'я знамъ, да бы вы мене дали 500 кеса само да я идемъ у Немачку, а после бы дали Немцима и хиляду кеса, те бы ме Немци вама предали, те бы ме вы посекли; но даємъ ти тверду мою заклетву, да я нећу бегати одъ народа, нити ћу народъ оставити, да ій вы опетъ газите и сечете, да ми дате и 5 киляда кеса. Ко ће вама выше веровати, и кога намъ доброга ємца даєте? ако се помиримо, ко ће за васъ ємаць быти, да ћете вы вашу речь и веру одержати да непреварите?' Аганлія: 'вы можете нама веровати, да васъ нећемо преварити, но быће твердо и верно како уговоримо омиру, а за ємца цара немачкога, кога вы оћете да за насъ добаръ ємацъ буде, то вамъ само дати неможемо нити Немца нит' другога краля, єрбо іоштъ се нисмо са дворови добро ни познали, па како ће за насъ добри быти.' Карађорђе: 'пакъ кадъ (за) васъ цареви непознаю, и вамъ они неће веровати, како ћу вамъ я са народомъ поверити се?' У исто магновеніє пукне єдна пушка у селу одъ Аганлины войника, а войска Карађорђева помисли, да Турци негађаше Карађорђа, пакъ грне као, ватра, и угледавши Турке, опале неколико пушака на Турке и убію кодъ Аганліє стоєћа Аганлина арапина, Аганлію ране у ногу и јоштъ неколико Турака ране. Тако исто и турска неколико пушака опале на Сербе стоєће око Карађорђа, и убію єднога момка Карађорђева по имену Іована Ђавуровића изъ Барошевца, и ране у главу Айдук-Станоя Главаша. (И тако) Карађорђе єднымъ своимъ гласомъ устави свою войску и утиша, те стане као капъ воде. Тако исто и Аганлини гавази и момци полете по турской войски, и буна се утиша за минуть. Аганлія мало беше узмакао натрагъ, но іоште Карађорђа изъ вида и са очію ніє изгубіо, и видећи да се обе стране утишаше, пакъ опетъ стаде дозивати Карађорђа да се разговоръ о миру продужи, но већъ ноћь быяше близу; то Карађорђе одговори Аганлии: већъ сада є скоро ноћь но да остави до сутра то єсть 13-га Ферфара да буде разговоръ о миру, но и то не у Дерлупи, незгодно є место, но да буде тай састанакъ у Раленовићи близу Клѣштевице. (Ha) то Aганлія одобри Карађорђу да тако буде. Аганія остане у Дрлупи на конаку, гди є и быо, а Карађорђе на свой конакъ у Рогачу поврати се. Аганлія мишляше, како ће измаћи, а тако и Карађорђе стараше се, како ће сутра Турке обтећи и побити.

[JASON]

Аганлія како се смркне, побегне ноћу у Београдъ съ Турцима, дође стража србска и каже Карађорђу, да Аганлія побеже у Београдъ, и све каза свимъ даiяма, како му се съ Карађорђемъ догодило на разговору, и чиняше ми се, да могадія са Карађорђемъ на кои годъ начинъ учинити, да се недогоди съ наше стране, те неко избаци пушку у томъ самомъ нашемъ разговору, те се са обе стране войске збунише, но и опетъ се одма утишаше войске, и опетъ понеку речь са Карађорђемъ проговорисмо да ми да одговоръ на кои начинъ было, шта ћу даiяма одговорити. У томъ већъ и ноћь стиже, треба да свака войска иде на свой конакъ, и oдгoдисмо, да се сутра данъ састанемо, и разговоръ свершимо, не у Дрлупи већъ у другомъ селу Ралиновићи, и тако можда бы и было добро, но я будући врло ранѣнъ у ногу, одоли болъ и я немого више трпити но побего ноћу, и дођо да вамъ кажемъ, како се догодило, пакъ радите опетъ о миру, чини ми се, моћи ће се чтогодъ учинити.
Саслушавіши даіє Аганлино показиванѣ, приписали су све неуредности Аганлиной, что нiє могао са Карађорђемъ миръ учинити, но и опетъ даіє  послушаю совѣтъ Аганлинъ, изберу брже болѣ 10 найглавніи и найстаріи Турака изъ Београда, призову на тай рачунъ и Митрополита Сербскога Леонтія и калуђера Мату, и пошилю ій као посланике своє, давши имъ наставлѣніє, да иду у Паланку и да зову Карађорђа, и да се стараю на кои годъ начинъ, да бы се съ Карађорђемъ помирили. Митрополиту закажу, да се и онъ као Сербскій Митрополитъ постара посовѣтовати Карађорђа и све кнезове и народъ, да се са нама помире, и ако то Митрополитъ учини, да ће га даiє обдарити и велику му честь одавати. Митрополитъ обећа се даiяма, да ће се старати колико є выше могуће радити, да склони Карађорђа на миръ. И тако Турци се спреме са Митрополитомъ и отиду у Паланку, да чекаю Карађорђа, а калуђера Мату пошлю, Карађорђа да нађе, и да га позове да иде у Паланку даискимъ посланицима, да се о миру разговараю, и тако калуђеръ Мата нађе Карађорђа у Ратари съ войскомъ, обяви му зашто є дошао, да га зове да иде у Паланку да се разговара о миру са посланицима даискимъ, гди му обяви калуђеръ Мата, да су даіє послале и Митрополита Леонтія да васъ совѣтує да се са даiяма помирите, а Митрополитъ мене є казао, да вамъ кажемъ да се нипoштo ca дaiяма немирите, а онъ – Митрополитъ - предъ Турцима мораће васъ къ миру скланяти, но вы неслушайте, но како знате продужавайте време до лета, докъ шума озелени, и моли Карађорђа да ме удржи кодъ себе, и да ме непушта выше съ Турцима враћати се натрагъ у Београдъ.
16- га Ферфара Карађорђе крене се изъ Ратара съ войскомъ у Паланку, узме са собомъ 40 коє чиновника коє  главны юнака, и оде у варошь Паланку Турцима, а войску остави изванъ вароши до 4000 войске, и како Карађорђе дође у назначено место гди су турски посланици са Митрополитомъ сербскимъ Леонтіємъ очекивали; ушавши у дворъ и поздравивши се єдна страна са другомъ учтиво, (и) замоле Карађорђа, да седне са својомъ свитомъ комъ онъ заповеди и дозволи сести. Карађорђе заповеди кнезовима и некимъ старешинама сести, а воєной свити своiой заповеди стаяти у паради. У Карађорђа и у све свите нѣгове оружіє и одело сасвимъ отмѣно є было, Турци су седели безъ оружія у старомъ оделу, но врло уплашени. Даиски посланици покажу Карађорђу зашто су ій даiє послале т. є. да се о миру разговараю, говорећи: Даіє су послале быле даію четвертога Аганлію, да съ вама миръ уговори, и да вамъ каже, да ће даiє све оно одобрити и дати, что бы oнъ - Аганія - съ вама уговоріо, само да народъ и буну утишате; но ніє могао, что се нека погрешка догодила одъ стране Аганлине войске, и зато се разговоръ прикинуо. Аганлія се раніо, и ніє могао болъ терпити да другій данъ разговоръ довершите већъ побегне у Београдь. Аганлiи су све даiє нѣговой неуредности преписали, пакъ су садъ насъ даіє изабрале и послале съ вашимъ Митрополитомъ, да се сада съ вама разговоримо, и даиско вамъ поздравлѣ явимо, о чему ће васъ и вашъ Митрополитъ увѣрити зa дaiє, да они вама препоручую, да се тога посла и буна оканите, и народъ утишате, и да свакій иде својой кући, да су ратъ и да раде, да се ништа небоє; увераваю васъ и народъ, да имъ неће выше быти по селима ни анова, ни субаша, нити каква зулума, ни безчестiя као что є было пріє, а што є было и прошло, све да заборавимо. Вама є свeєдно или давали данакъ нама, или везиру, вама є свеєдно давати, а наше ће даiє и са царомъ уговорити и цару царево давати као што су и везири давали, па ће се лако съ царомъ помирити. Турци вамъ данакъ неће по народу купити, но ваши кнезови, па ће быти и за насъ и за васъ добро, а да веруєте, да су све даіє васъ поздравиле, да ће овако быти и да васъ неће преварити, ето да васъ увѣри вашъ Митрополитъ, кои є слушао све ове речи изъ уста свію дaiя. На то Митрополитъ увѣраваше Карађорђа и све пресудствуюће, да су даіє све тако говориле и заклиняли се да ће веру одержати, кою су на више реченый начинъ говорили; а Карађорђу обећали су даiє давати (му) по 500 кеса плате, и да ће га поставити надъ свимъ пашалукомъ београдскимъ найстарієга оборкнеза, и да ће се о свачему са Карађорђемъ договарати и у пріятельству свакомъ съ ньиме держати се, на что му Бога ємца даю.

[JASON]

Карађорђе на све по реду одговори турскимъ посланицима као что є и Аганліи одговорio: я веруємъ како вама тако и Сербскомъ Митрополиту, да су вамъ тако даiє казале, да вы мене явите, и да мене къ миру склоните, и да ће на тай начинъ верно быти одержана вера и уговори; но има пословица єдна, кою овде оћу вамъ преповедити: 'Єдна змія, коя є уєла сина єдномъ човеку, те є умрео, отацъ опази плачъ сина пакъ потрчи, да змію убіє, но змія већъ беяше готово сасвимъ ушла у рупу, но отацъ стигне змію и оцече репъ зміи. Отацъ сарани сина oнде близу зміине рупе, и єдномъ идући покрай оне зміине рупе, а змія помолила беяше главу на рупу; човекъ зазове змію, да изиђе да се помире, но змія одговори човеку: догодъ ты гледашъ гробъ сина Твога и я мой осеченый репъ, нема мира међу нама. - Да! и то: догодъ я гледамъ гробове нашіє сербски кнезова, коє су даiє исекле, и догодъ вы неубієте мене, као и друге кнезове что сте исекли, међу нама неће быти мира. Я самь казао Аганлiи, ето и вама кажемъ, да даiяма кажете, да ми дате кога краля ємца, да буде добаръ зa дaiє, да ће они тверду веру и речь одержати, и ако наруше веру задану, да подлегну подъ судъ онога ємца, кои буде за ньи добаръ, пакъ да ми дате рока за єданъ месецъ дана, да седимо съ миромъ єданъ одъ другога, докъ я скупимъ кнезове и народъ одъ свію нахія пашалука београдска на скупштину да се са свимъ разговоримъ, и да обявимъ, шта даіє одъ насъ зактеваю, а шта мы одъ даія зактевамо, и на какій начинъ да миръ учинимо, пакъ ако кнезови и народъ престану и повере даiяма, я ћу даіяма аберъ послати, па ћемо онда продужити разговоръ омиру, а пріє месецъ дана немогу вамъ дати одговора, єрбо се народъ по свимъ пашалуку на оружіє подигао, све анове турске по селима попалили, и субаше турске побили, пак, се свакій за себе бои, и тако толикій народъ како се побуніо, ніє га лако умирити.' На то єданъ одъ Турака рекне: све то може быти само ако ты то оћешъ, можешъ скоро урадити. Другій пакъ одъ стары Турака са страомъ рекне: а вала знате ли зашто Карађорђе иште рока за месецъ дана? само протеже време докле гора озелени. Карађорђе каже Турцима: я самь вамъ съ моє стране одговоръ дао, а вы идите пакъ кажите даiяма шта самь вамъ казао.
Митрополитъ пошлѣ калуђера Мату тайно, да моли Карађорђа, да га непушта съ Турцима натрагъ у Београдъ, но да га удержи кодъ себе, боєћи се да га даіє непосеку, что нiє могао Карађорђа склонити на миръ, као что су и првога Митрополита Методiя посекли, кадъ су Мустай-пашу погубили. Карађорђе одговори Митрополиту по калуђеру Мати ове речи: кажи г. Митрополиту, да га я сада немогу удержати, а онъ и самъ познає да я водимъ съ Турцима политику само за месецъ дана, докъ се болѣ спремимъ и докъ гора озелени. А што ме совѣтує да неверуємъ Турцима, и да се немиримъ са даiяма, то и я самъ тако мислимъ, но кажи Митрополиту, да ако и найманѣ за себе осети каку опасность, нека побегне у Немачку, а одонудъ лако ће къ мене прећи, кадъ му я поручимъ.

[JASON]

Тако Митрополитъ и учини, и тако Турци са Митрполитомъ отиду у Београдъ, а у исто време дође писмо одъ Петра Каре и одъ булюкбаше Арсенія Ломе, 18. Ферфара, кои су са четама своима пазили и чували, да Турци изъ Рудника неизилазе по ceлима ради заире, являюћи да већъ има у Руднику до 500 ябанаца Турака, кои су дошли Сали-аги Бику у Рудникъ у помоћь. Карађорђе одма крене войску право на Рудникъ, да Рудникъ обколи, да ябанце Турке истера и да иште Сали-агу жива да му га Турци даду, па да ерліє Турске на миру остави. Мишляше съ тимъ да раздвои Турке, да добре остави на миру у своимъ кућама, а яничаре и ябанце Турке да истера. Дошавши на Рудникъ 19-га Ферфара позове Турке на разговоръ, гди изиђу три Рудничанина Карађорђу на разговоръ, међу коима Турцима быо є глава ага Токатлићъ старинацъ Рудничанинъ и добаръ Турчинъ. Допавши Турци Карађорђу на разговоръ поздравивши се обично єданъ съ другимъ, почне Карађорђе говорити аги Токатлићу: зашто сте дозвали толике ябанице Турке у Рудникъ, те немире и вас, и народъ, и зашто неистeрате Сали-агу, Алила Џавића даію ужичкога, и Плякића даію карановачкога, да иду свакій на свою страну? Ето шта су вамъ они са ньiовымъ долаякомъ учинили, те самь толику войску на вас подиго. Одговоръ аге Токатлића: вала садъ видимъ шта намъ ябаници учинише, но садъ да тай посао угодимо, како є найболѣ. Мы бы ньи истерали, но они су ячи одъ насъ, пакъ ій мы терпимо и ништа имъ несмемо. Карађорђе: я ћу вамъ помоћи (Карађорђе аги Токатлићу говори), вы ако ћете да на миру останете у вашимъ кућама съ вашимъ фамиліяма, скупите се сви, пакь идите и молите Сали-агу, Алила Џaвића и Плякића, нека иду свакій са својомъ войскомъ одкуда су дошли, а васъ на миру да оставе, и ако то учините, я на Рудникъ ударати нећу, нити ћу войску мою у варошь пуштати; ако ли се боє даіє каке преваре одъ насъ за сигуранъ пролазакъ, даћу имъ добре ремове три моя чиновника; или учините, те намъ дайте Сали агу, Алила Џaвића и Плякића у руке живе, пакъ после останите сви на миру; или уговорите, ова три даіє да изиђу къ нама на разговоръ да уговоримо и да имъ дамо веру тверду и ремове, па нека иду. Съ тымъ Турке одпусти, говорећи, да опетъ даду знакъ кадъ ће изићи на место означено. Токатлићъ ага отиде у Рудникъ совѣтуюћи даiє, да оду съ ньимъ Карађорђу на разговоръ; но Сали-ага и Плякићъ не смедну да пођу, а Алилъ Џавићъ даiя ужичкій пође са Токатлићемъ и са два своя момка и 4 стара Рудничанина Карађорђу на разговоръ и дођу на место, гди ій Kapaħopђe чекао узевши собомъ Айдук-Станоя Главаша, Айдук-Вула Коларца, Саву Тернавца , Янка Paчанина, Карастеву Пожаревлянина, Кару Петра Црешнѣвичанина и Айдук-Милована изъ Плане, Арсенія Лому булюкбашу, са тымъ договоромъ, да добро пушке напуне, и да буду готови ако бы сва три даіє дошле на разговоръ, да на ньи троицу по три пушке опале, да даіє побію а не друге Турке; ако не бы сви но два , опетъ да побію, ако ли бы само єданъ одь ньи дошао да небію ни єднога. На ово ага Токатлићъ приглашавао є Џавића Алила, Сали-агу и Плякића, да слободно изиђу Карађорђу на разговоръ, но садъ самъ Алилъ Џaвићъ изиђе са Токатлићемъ, а Сали-ага и Плякићъ несмедну боєћи се преваре. И тако ага Токатлићъ са Алиломъ Џавићемъ изиђе на разговоръ Карађорђу, гди по млогомъ разговору уговоре: да како све три даiє, Џавићь, Сали-ага и Плякићъ изиђу са свимъ ябанцима Турцима, и да иду кудъ оће, а ерліє Турци са Фамиліяма слободно да остану у своимъ кућама на миру, коє се тако и учини.

[JASON]

Сутра данъ када се сване, рано Турци добію тайно преко шпіона аберъ, да ће имъ Кучук-Алія даiя доћи скоро у помоћь съ войскомъ, но да се држе и да се непредаю Сербима, и тако даду одговоръ Карађорђу, да они ябаници изъ Рудника неће да излазе нити ће да се раздвaяю са ерлiяма вароши Рудника, но ишту рока за 7 дана, да ій Карађорђе пречека, докъ се спреме Турци, и остави на миру, пакъ ће онда излазити; ако ли Карађорђе неће тако, то Турци оће да се бію. И тако, како има градъ у Руднику, то Турци принесу све богатство и конѣ у градъ. То чуюћи Карађорђе да Турцы оће да се бію, одма 20 Ферфара пусти войску єдну узъ Ясеницу којомъ є самъ предводіо, другу одъ Катрена, трећу одъ планине рудничке низъ Ясеницу, а четверту одъ Звезде (коя удара). А Турци мало изиђу око вароши и побію се са Карађорђемъ, но войска Карађорђева дочека ій крабро, Турке нагна натрагъ у варошь, гди на бою остане до 86 Турака мертвы, и запале Серби 10 кућа турски, и ноћь прекине битку. И тако Турци, као что и ніє обичай быо, да са собомъ носе заиру, но гди и у кою варошь или село дођу, она варошь или села ране войску турску, а ране већъ нестало ни у Турака ни у варошана Серба, уплаше се безъ ране и сви ерліє турске и сербске скупе се и отиду те обяве Сали-аги, Алилу Џавићу и Плякићу даіяма, да већъ заире никаке ни за войнике ни за конѣ, но да гледаю часъ пре да излазе лепымъ и мирнымъ начиномъ или како было, єръ после ће одъ глади све пасти, и тако се опетъ Турци согласе да моле Карађорђа, да ій пусти да излазе ябанци са даiяма и одъ ерлія кои оће, а кои неће нека остане на веру као что су и первый данъ были уговорили са Токатлићемъ. И тако опетъ пошилю агу Токатлића одь первы руднички жителя, те обяви Карађорђу шта Турцы моле да имъ дозволи по ньовомъ прошеню, да излази кoгoдъ оће и одъ ерлія да иде са ябанцима друмомъ ужичкимъ, кои неће слободно да остане да седи на миру заєдно са сербскимъ жительима исте вароши, да се ништа небоє. Карађорђе давши имъ тако као что су и Турци молили, збогъ тога что є итіо да часъ пріє ово дѣло сверши, боєћи се да Кучук-Алія съ войскомь изъ Београда у помоћь недође на Рудникъ, и све дозволи Турцима да иду путемъ рудничкимъ куда су и молили. Карађорђе одма ноћу нареди бусію на друмъ ужичкій, куда ће Турци проћи, да побію Турке. 21-га Ферфара изиђу Турци изъ Рудника на рудничиште кодъ неке старе цркве кристіянске, гди се раздвaяю путови, одъ кои (єданъ иде) десный зове се ужичкій, а другій низъ реку на село Майданъ друмъ чачанскій на Єленъ-гробъ названый. И Турци се зауставе на истомъ путу, гди нађу трагъ по ужичкомъ путу угаженъ сербскимъ войницима , кои нису знали трагъ ньiовъ сакрити; осете се Турци да є оно бусія сербска oтишла у планину на друмъ, а онай путъ другій на Єлен-гробъ, кои къ Чачку води, ніє угаженъ, пакъ нектену да иду ужичкимъ друмомъ но окрену чачанскимъ друмомъ на Єлен-гробъ. Войска сербска угледа, гди Турци одоше на Єленъ, потрче на истый друмъ да Турке дочекаю на клисури; но ни полакь войске сербске нестигну на истый друмъ, а Турци промакну выша половина, но Серби препуцаю на оне, коє су стигли, и ту убію до 200, међу коима су убили даію ужичкога Алила Џавића и даію карановачкога Плякића, кои є ранѣнъ быо одъ Антонія Плякића Ристића прозванога изъ Каменице, пакъ ніє могао да яше на коню, но га Турци носили на тертивану, и ту истый добієнъ буде као и Џавићъ, а остали Турци са Сали-агомъ промакну напредъ.

[JASON]

Пошто се Турци ябанци истераю изъ Рудника, остане 40 до 50 кућа турски жителя са фамиліяма. Карађорђе уђе у Рудникъ, и сазове у турску мекћему - судилиште -главны и стары Турака, те ій ослободи давши имъ веру, да се ништа небоє но седе на миру у своимъ кућама са своимъ фамиліяма, и да слободно у своимь дућанима продаю народу, кои тергує са свимъ что имаю, заповедавши свимъ своимъ войводама и старешинама, да нико (небы) одъ ньи или войника (да) небы смео (нико) къ турской кући преступити, или что годъ (одъ) єдне паре вреди, узети за свою главу, толико само Турцима рекне да ће Сали-агине конаке запалити и разорити до темеля, кoє тако и буде. Милану Обреновићу, кои є одма поставлѣнъ Карађорђемъ да є комендантъ цѣлога окружія рудничкогъ, предъ Турцима строго (му) наложи, да добро чува, да небы когодъ Турке у Руднику узнемиривао; єръ ако бы се дознало, да се и найманѣ Турцима вреда нанесе, да ће онъ за онако своіомъ главомъ платити. За овако Карађорђа расположенѣ Турци се мало ослободе благосиляюћи Карађорђу срећно дѣло и успѣхъ. И то Карађорђе да Турцима слободу, да они могу слободно одправляти своє богослуженіе по ньовымъ закону, и оџе да имъ слободно вичу на џамiяма. Съ тымъ є Карађорђе мисліо Турке раздвоити, зле гнати и бити, а добре оставляти на миру, (и) да бы съ тымъ добіо довереность кодъ Турака, да гди бы годъ на кою турску варошь съ войскомъ дошао, да му Турцы повере, ябанце и зле Турке да тера, а добре да оставля, и доиста съ тым бы больій успѣхъ учиніо и скоріє бы Сербію одъ злы Турака очистio, раздвоіо бы ньове силе а са добрымъ лако бы управіо, и за Карађорђемъ међу Турцима велика важность была. Наредивши Карађорђе све овако Турци остану благодарни Карађорђу мислећи, да ће се то тако и одержати, призове Карађорђе све старешине, кои су съ войскомъ на Рудникъ дошли, отпусти ій на време осимъ своє свите за 7 дана да иду свакій са своимъ войницима кућама, да се добро спреме са заиромъ, оделомъ и новцемъ, и сви са своима да иде Карађорђу у Велику Врбицу подъ Венчацомъ и подъ Буковикомъ. 7-мый данъ да буду сви, но кои небы дошао да ће строго быти казнѣнъ. Ово є расположеніє было 22-га Ферфара, и тако Карађорђе истый данъ крене се изъ Рудника преко планине рудничке са своіомъ свитомъ и войскомъ, кою одъ себе никудъ неодпушта, и дође на конакъ у моє село Стергаре кодъ куће моє, и тамъ три дана одмори войску 23. 24. и 25-га Ферфара. 26-га истога крене се Карађорђе изъ Стергара у Тополу, и тамъ буде кодъ свое куће 27. 28. 29-тый дође на означено рочиште у село Врбицу, гди ће соєдинити своє войске, и текъ что су почеле войске долазити, и до 200 осимъ свите нѣгове дошло є са стране.

[JASON]

1-га Марта рано уютру угледа стража сербска на друмъ орашкій неку войску све коняника да знат' Карађорђу, кои узевши дурбинъ позна, да є войска турска, има до 5, 6 стотина атлія; заповеди своимъ войницима, те се сви преготове къ бою, тако како є Карађорђе стаяо са своимъ подь самымъ Венчанцом, у єдномъ долу. Турци гледаю нашу стражу и полете на исту, почне се осипати наша войска предъ Турке, и то є быо бой єданъ сатъ, пакъ се Карађорђе помакне натрагъ къ планини Венчацу, а Турци несмедну гнати Карађорђа но стану на конаку у Вербици: но у нашемъ ретерираню сексана Карађорђева превали товаръ свой, єрбо є на истой быо некій туфегџискій алаты и наковань, гди су и ствари Карађорђеве быле, и єданъ ћуракъ нѣговъ, коє су Турци и узели. Ово є было близу ноћи. Карађорђу войска є све помало долазила, єрбо є Карађорђе послао страже на све путове, кои слазе къ Вербици и окретале войнике, да иду у Венчаць Карађорђу дa нeнaгaзе на Турке. Карађорђе намѣраваше на Кучук-Алію одма у вече ударити, мислећи да ће онъ онде ноћити. Кучук-Алія, како првый сумракъ почне, крене се и непође къ Руднику брату свомъ Сали-аги у помоћь, (єрбо є разумео да є Рудникъ узетъ), кудъ є Карађорђе наместоо бусію, но окрене путемъ крагуєвачкимъ, за коимъ трчала є войска сербска, но Кучук-Алія прође бегомъ у Крагуєваць. Карађорђе пошлѣ нека оделенія войске, да чуваю око Крагуєвца, докъ онъ стигне са својомъ войскомъ; обиђе свою фамилію, коя є онда была у Даросави у Клѣштевици кодъ єднога нѣгова побратима Симе сердара, пакъ оде у нахію београдску, да дигне београдску нахію, да иде за Кучук-Аліомъ, скупи тамъ до 3000 войника осимъ свите своє, пође 3-ћега Марта са свомъ ономъ войскомъ къ Београду. Дошавши у Врачаръ 6-га Марта, како Турци угледаю войску сербску, изиђу изъ града до 2 хиляде Турака и ударе се са Карађорђемъ и били се три сата, гди Серба рани се неколико, а Турака до 20 остане на месту мртвы, гди међу коимъ Турцима погине некій муселимъ крагуєвачкій Асан-ага, комъ главу Серби оцеку (му) и оружіє нѣгово донесе се Карађорђу на попоклонъ. Овога є муселима и убio и главу му оцекао некій Гаврило Ђурићъ изъ Тополе, момакъ у свити Карађорђевой, кои є одъ Карађорђа добро быо обдаренъ. Пиштольи истога муселима находили су се свагда у фамилiи Карађорђевой као и сабля златна и кесе златне Алила Џавића даiє ужичкога, кога є убио некій Іованъ Ризнићъ изъ Банѣ.

[JASON]

4-га и 5- га Марта ноћio є Карађорђе у селу Кумодражи, расположивши войску подъ командомъ грочанскога войводе коменданта Bace Чарапића змая одъ Авале, и Ђорђа Гузонѣ одъ Железника, и Милоя Петровића Трнавца и Ранка изъ Остружнице, (сви ови 4 юнаци болый одъ болѣга) да чуваю Турке у Београду, да имъ никудъ недаду изилазити у села; са собомъ узме Вићентiя кнеза грочанскога, Ђушу коменданта смедеревскога, коимъ Ђуши наложи, да пола войске своє остави, да чуваю градъ Смедерево а полакъ войске да поведе Крагуевцу, гди ће се сви соединити и на Кучук-Алію ударити, и одма 6-га Марта крене се съ войскомъ одъ Београда изъ Кумодража и отиде право Крагуєвцу; но Кучук-Алію незастане у Крагуевцу, кои є већъ быо съ крагуєвачкимъ Турцима съ вамиліяма побегао у Ягодину, кога су Серби 6 сатій до Ягодине гнали, и млоге Турке побили, и малъ Турскій отели. Карађорђе собравши све войске, за коє є и поручio, крене се 8-га Марта къ Ягодини, у путу (стои нека варошица Мала Баточина ) разумео є, да є Кучук-Алія послао 250 Арнаута войника ябананаца у Баточину, да увате анове и путъ београдскій, да осигура, кадъ пође Београду, да му є слободнiє на конаку первомъ. Карађорђе окрене войску свою право Баточини, да оне Арнауте истера; но Арнаути затворе се у неке тверде анове и у џамію, нису се дали истeрати. Зато одма остави часть войске око Баточине, да бію оне Арнауте затворене, докъ се предаду, а самъ са осталомъ войскомъ пође къ Ягодини 9-га Марта и дође у село Штиплѣ подъ планину названу Црный врхъ. Пише одма войводама и кнезовима левачкимъ и ягодинскимъ да и они са своимъ войскама дођу ближе Ягодини на Ђурђево брдо, па да дођу Карађорђу у Штиплѣ на разговоръ, и тако се бояо Карађорђе, да се Кучук-Алія непрокраде ноћу друмомъ београдскимъ одъ Ягодине крозъ Липаръ - планину, и добру бусію намести на Багрданъ, оданде на Баточину, да неотворе путь Београду и да неослободе затворене Арнауте, одреди кнеза Тодосія са 1500 войника на Липаръ да чуваю бусію друмъ, кудъ бы морали Турци проћи: (и одъ Тодосія, то) Тодосіє отиде, но не на друмъ, кои пролази крозь Липаръ и гди му є заповеђено, но само стражу тури, а самъ се измакне съ войскомъ одъ бусie нa єданъ черекъ сата места. Кучук-Алія знаюћи, да є Карађорђе близу съ войскомъ до Ягодине дошао, и да є нѣгове Арнауте умуасерio y Баточини, то Кучук-Алія одма одреди 500 атлія добры, и предъ ньима поглаваромъ пошлѣ некога даію Тосун-агу да иде, да се ноћу прокраде друмомъ одъ Ягодине до Багрдана и до Баточине, да ослободи Арнауте ньіове у Баточини Сербима обколѣне, и да дође у Ягодину, па да после чекаю Карађорђа на Ягодини, или да пођу у Београдъ. То тако и учини Тосун-ага, прође крозь Липаръ мирно, да га войска, коя є са Тодосіомъ послана была, да истый друмъ чува, ніє ни осетила. Стража дође и яви Карађорђу како Турци прођоше крозъ Липаръ Багрдану и Баточини друмомъ безъ пушке и безъ боя, а Тодосія нема нигди. Турци посеку друмомъ неколико людій, кои су заиру носили за войскомъ, и тако Карађорђе ніє имао време, да тражи Тодосія, кои бы га као издаина ома погубіо, но Тодосіє склони се мало, а Карађорђе брже болѣ дигне сву войску и поити ко Баточини, а и Турци већъ текъ стигли у Баточину, нападну изненада – нечаяно и неожидаємо - знаюћи да є Карађорђе предъ ньима съ войскомъ ударе Турци на нашу войску ослаблѣну, растераю Сербе и ослободе Арнауте Турке заноћивши тамъ у Баточини до уютру.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

По нѣи зло ютро осване; Карађорђе дође съ войскомъ до Баточине тайно, пошлѣ войску пешаке да стану планиномъ у бусію на друмъ ягодинскій, а самъ остане са неколико пешака и са 600 коньика. Сву ноћь престаясмо до зоре чекаюћи Турке кадъ ће поћи, и тако у само свануће пођу друмомъ ягодинскимъ; а Карађорђе чека, докъ се Турци одвоє одъ Баточине, пакъ да имъ се напусти на леђа да потера на бусію, а бусiя да дочека; но наша войска убила путъ, тако угладіо се одъ пешака, останове се Турци и сете се, да є пешакъ сербскій отишао на бусію, оставе онай друмъ, а узму распутицу другу, коя иде на Кево и пођу. Карађорђе напусти се съ войскомъ на леђа Турцима, и Турци бежећи безъ душе, остану сви ньiови пешаци Арнаути до кієвска потока, 250 изгину, а тако и неколико коньика Турски погине, и самомъ ньioвoмъ поглавици Тосун-аги спотакне се атъ у кієвскимъ потоку, са ата спадне, доведу му сеизи одма другога и съ тимъ се спасе, а ата му увaтимо, и Карађорђу поклони се, и тако само неколико атлія утече у Ягодину са Тосун-агомъ, а остало до 400 Турака падне мертвы, и свима се главе исеку и Карађорђу на даръ донесу, а Тосун-ага єдва живъ доспе у Ягодину, жалећи се Кучук-Аліи да выше зора и муке ніє добіо одкако є се родіо и да ни на каквомъ бою выше войске нигди ніє изгубіо.
Карађорђе дође опетъ у Штиплѣ до Ягодине 2 сата места растоянія, и одма наредбу учини, те остави часть войске, съ којомъ ће командовати Миланъ Обреновићъ и Младенъ Миловановићъ са рудничкимъ и крачуєвачкимъ войскама, и ко онымъ и други чиновника, кнезова и булюкбаша за помоћнике у дѣйствію да буду и да ударе одъ Црвеногъ брда, а самъ Карађорђе узме часть войке, и прође са оне стране Ягодине къ левачкой войски на Ђурђево брдо спрамъ Ягодине, коя є войска певачка дошла и очекивала Карађорђа. При полазку каже Карађорђе оставшимъ старешинама да уютру рано пођу на Црвено брдо съ войскомъ черекъ сата, такођеръ черекъ сата растоянiя одъ Ягодине, и тако како бы Турци у(до)гледали кою было пріє войску безъ сумнѣ удариће; у исто време да она друга сербска войска удари са оне стране Турцима на леђа, - тако и буде 10-га Марта изиђе Карађорђе са својомъ и са левачкомъ войскомъ на Ђурђево брдо и стане, а Младена и Милана нема на Црвено брдо. Турци угледаю Карађорђеву войску и одма полете атлie и пешаци, но Карађорђе добро ій дочека и поврати натрагъ къ вароши, и тако гонећи Турке наши войници запале неколико кућа турски съ края, и тако се растури и разреди войска Карађорђева по полю; то Турци видећи расеяне войнике учине юришъ на Сербе, надбію сербску войску и прегнаду за Ђурђево брдо, а Младенова и Миланова войска текъ се появи на Црвено брдо. Турци видећи да удара и друга сербска войска окрену сву свою войску, и юришомъ у прву ватру разбію и Младена и Милана войску; обрате се сада на неке затворене войнике Карађорђеве у некимъ кућама и бурдельима, одкуда су се били, и ту коє боємъ кoє ватромъ побію (изгоре) и живе и ранѣне Сербе, до 150 погине, међу коима су были найбольи и найкрабріи юнаци: Благоє изъ Маслошева, Янићъ и Милованъ Ђурићъ изъ Стергара, и тако на Ягодини разбивши се войска сербска изгубила є до 150 войника мртвы и ранѣны до 50, и 20 живы но ранѣны увате Турци; међу коима є быо найглавній юнакъ Петаръ Кара изъ Црешнѣвице и Айдукъ-Милованъ изъ Плане, коє є Кучук-Алія све одпустіо изъ робства совѣтуюћи ій: да свакомъ Сербину кажу, кога виде, да свакій своiой кући иде, и да неиде за Карађорђемъ.

[JASON]

Карађорђе почне искупляти свою расеяну войску око Црна врха у Штиплю, и тако 11, 12 и 13-тый Мартъ искупи войску свою, и дознавши да ће Кучук-Алія кренути се съ войскомъ ко Београду, брже болѣ пише Васи Чарапићу, да ће Кучук-Алія кренути се къ Београду, но да скупи войске что выше може и да тури бусіє на друмове са обе стране Авале, да чува и чека Турке на бусіи, а да ће самъ онъ устолице за Кучук-Аліомъ ићи и гнати га єднако до Београда. И тако Карађорђе очекуюћи да види изъ Црнога врха, коимъ ће друмомъ Турци поћи къ Београду, докъ 15-га Марта пођу Турци верло рано изь Ягодине преко Крагуєвца, Тополе, Белосаваца, Кораћице къ Београду, и дође за данъ изъ Ягодине до Ропочева, и ту заноћи. Карађорђе гонећи Кучук-Алію сви пешаци посустану и нестигну, само коньици стигну Кучук-Алію на два сата ноћи у Ропочеву, повежу конѣ, пакъ узму пушке, и Карађорђе самъ съ пушкомъ предъ войскомъ, те се приближи къ Турцима како може Турке спрамъ ватре бити; препуца и збуни Турке, кои одма ватру погасе и почну имъ дабулане и таланбаси ударати даюћи знакъ къ покоду. Кадъ буде предъ саму зору крену се Турци и пођу къ Београду. Ону ноћь убієны 10 Турака остали на месту, єрбо ій нису Турци могли у такомъ бегу ни носити ни закопати, а ранѣне можда су и однели; но пешаци войници Карађорђеви єдва су дошли у 2 сата дана, єрбо є издалека пошла, одъ Црнога врха до Ропочева 14 сатій растоянiя. Карађорђе давши войницима налогъ, да иду за ньимъ что скоріє ка Авали, а самъ съ коньицима пойти ка Авали, да бы тимъ претекао или престигао Турке; но Кучук Алія, знаюћи да га тамо чека Васа Чарапићъ съ войскомъ око Авале, несмедне онимъ друмомъ ударити, но окрене се деснымъ путомъ на Врчинъ распутицама, како ће изићи на Лештане више Болеча. Угледавши га Васа Чарапичъ са Авале коимъ ће путемъ ударити, и потрчи итно предъ Кучук-Алію на Лештане, но и Турци, кои су бегали, уграбе у исто време кадъ и Чарапићъ на Лештане. Чарапићъ доспе на бусію само са 70 войника, а остали нестигну уморе се трчећи сатъ места. Чарапићъ доспе и уђе у бусію и стане покрай друма, и опале на бегуће Турке, кои скоро протрче бусію. Чарапићъ убіє на той бусіи до 60 Турака и 26 коня. У исто магновеніє доспе и Карађорђе къ Чарапићу, но Турци стигну на Врачаръ, кудъ выше нису ій могли гнати съ малиномъ войске, єрбо є быо близу Београда а войска имъ уморена. Карађорђе сагнавши Кучук-Алію, кои є довео доста ябанске войске са својомъ, Крцалiє и Арнауте, за заштиту себе и Београда.
Карађорђе садъ небоєћи се до лета никаке напасти турске изъ пашалука београдскога ни одъ други пашалука, врати се у село Bace Чарапића, гди є онда седio подъ Аваломъ названымъ Рипанѣмъ, одма заповеди мене да напишемъ свимъ старешинама по свой Сербіи да скупе свакій свою войску, и да расположи свако окружіє да чува поиздалека око Београда и варошій турски, да на исте Турке нападаю, гди бы годъ прилику имали, и да имъ недаду у села излазити ни арати, свако окружіє да пошлѣ свога старешину у Остружницу на скупштину и на договоръ, и да поведу по 2 и по 3-главна човека за изборъ судія; єрбо вознамѣри одма люде добре изабрати поради судія, єрбо се не могло безъ суда обдержавати, и то сви да стигну 21-га Марта. Када се такова писма одправе, позове онъ неке главне Сербе трговце и пріятелѣ србске, да и они дођу на скупштину у Остружницу, кои и дођу како ти: прво Милутинъ Топалъ, Милошъ Урошевићъ, Димитрie Ратковићъ, и ту они учине договоръ са Карађорђемъ, да се ньи три узму у кумпанію да добавляю Карађорђу све потребе воєне, како ти: барутъ, олово, артію, топове, ђулета и рану за новце понешто и гди кои може. Ови се зареку и увере Карађорђа, да ће се они старати све што и колико є выше могуће. Карађорђе обећа илъ плаћати и добаръ процентъ давати, а и другимъ трговцима наручивати познатымъ, да таково набавляю и на рачунъ Карађорђу давати. Ови се обећаю, да ће некимъ средствомъ умолити генералкомандирeндeре варадинске и да ће ій подмитити, и башъ изъ града Варадина узимати воєне потребе и намъ тайно доносити у Остружницу, наложивши тако и свимъ комендантима, кои имаю границу са Аустрiомъ Савомъ и Дунавомъ да свакій на свомъ краю са познатымъ терговцима и приятемьима уговоре, да такове потребе гди кои добити за паре давати или на квите, па Карађорђу да покажy, кои ће свакомъ плаћати; само ово су сви терговци молили, да Карађорђе изиђе и появи се на Врачаръ, па ће имъ онда сви терговци, Серби особито, свашто, што имъ годъ за потребу буде, доносити, неки за новце а неки и на поклонъ, кoє се тако и учини. Карађорђе нiє имао јоште никаке касе народнѣ, но само имао є одъ своє терговине нешто капитала, и кои се годъ са квитама одъ старешина сербски появлявао свакомъ є плаћао.

[JASON]

Приметбе на преднапечатаный саставакъ.

1. Кривымъ писменима означени су понайвыше найнужніє додатцы као што бы ій по свой прилицы и самъ сачинитель быо написао, да му нису случайно у перу остали; а поєдинымъ у речи умешанымъ кривымъ писменима заменѣна су друга, коя су очевидно погрешке пера сачинителѣва.
2. Подъ затворителну ставлѣне су оне подлнинка речи, коє правіємъ слога току сметаю.
3. Повлакама заменѣне су речи, коє є цензура избрисала.
4. Точкама означена празна места подерана су у трошномъ подлиномъ рукопису.

[JASON]

Казивање старца Гаје Пантелића из Тополе. (прибележio Исидоръ Стояновићъ.)

Како є Гая испытивао 125 - лѣтнoгъ Турчина на Дрини? И како є одъ те стране Србия пала?

Предъ пропасть, кадъ Срби на Дрини уватише живы 5 Турака и 14 глава одсекоше, пошто су Молера изъ Лознице избавили и узбили изъ логора великогъ Турке, кои су тражили заиру и гледали да што оплячкаю - међу оным зароблѣнымъ Турцима налазio се єданъ Турчинъ одъ 125 година (?). Овога су Турчина одвоили у Гарашій логоръ и чували. А кадъ я дођо по наредби Господара Ђорђа съ 50 oвнoвa и 12 волова у нашу войску, Господаръ Ђорђе рече ми: Волимъ што си дошао, него три товара блага! - Я му на то одговоримъ: я мыслимъ, да теби нисам, вреданъ ни 30 дуката, а камо ли три товара блага! - Єси, єръ я немамъ у войски тако верна и поуздана човека, кои уме испытати имени веранъ быти. Я  се тучіо и мысліо, ко ће оноєъ Турчина старогъ да испыта? па фала Богу, када ты дође; ты га утешъ испытати и мени ћешь веранъ быти.  Я на то реко: да му понесемъ што за вечеру и понесемъ ракіє , да га мало окрепимь и овеселитъ, па ће ми болѣ казивати. - То понесемъ и одемъ Турчину у мракъ у шанацъ Гарашкій, и пошто старца у мрак у єдва нацунямъ, речемъ му: Амиџа! (стриче) Онъ повикне као крозъ носъ: шта је? а я на то: Устани добаръ човече, пише Господаръ кньиге и 12 дуката да ти да, и да ти коня да, и да те мало преодене, да идетъ везиру, да гледамо шта ћемо учинити и свршити за овай народъ? Турчинъ, како се ондe быо скупіо и лежао, брже ђипи и седе, прекрсти ноге, па рече: Шта сыникъ? говори! - Да мало вечерашъ амиџа, быћешъ гладанъ? па ћемо се разговарати. Пієшъ ли ракію? - Нисам, піо, ал везиръ допусти свой войски, па сад. піємъ: єдань подрумъ отвори'мо и нађo'мо силну ракію, богатлукъ є силанъ, сву войску може да опіє, и сва войска піє, па кадъ удари, узмака нейма, но гине и біє се. Я му пружимъ литру ракіє. Турчинъ написе єданпутъ, па дуну на носъ; напи се другій путъ (цвркъ!) попи све, и изеде оно леба и оно меса, што бы, све, па рече : Ела сынакъ, aйдe дa се разговарамо. - Онда я речемъ онима, кои су се ондe налазили: одмакните се браћо, я потайно оћу да се разговарамъ, и они се уклоне у мракъ; па овако започнемъ: Е, aмиџа, я ваше светце незнам, но тако ти онога, без шта се Турска вера веровати неможе, и тако кући својой отишао, право мене кажи, шта ћу тебе пытати? Онъ на то: Динъ, итань, уметъ и Мухамедъ! оћу тебе право казати, ако ћeш мe и noceћи. - Нећу те я посећи, тако ми моға све'ца, што га я славимъ, право ми кажи! - Оћу тебе казат' право: Немойте свога робля робити, немойте своє стоке пленити и немойте свои кућа палити и ра'не своє газити; но 'айдете предайте се везиру; зашто се не можете одржати да сте оковали и себе и конѣ: oћe васъ Турци погазити! Зашто 500.000 стоє узъ Дунаво оздо, а ево кодъ везира 200.000, осимъ друге войске од Ниша! Одржати се неможете; но предайте се везиру и положите оружѣ, па давали сте и пре Турцима и знате како ћете дават'. -  Я му на то кажемъ: оће насъ изсећ' Турци? - Неће Турске ми вере. (Тако га трипутъ упытамъ и онъ ми тако трипутъ одговори). Оће изсећ' старешине? - Оће Турске на вере! Кара-Ђорђа, Младена, Симу и Якова, оће изсећи; но кажи имъ, нека бегаю у Каршію (Немачку), нека тргую, а нека живе, могу живити. Неможете се одржати, зашто вамъ се родіо Вукъ Бранковићъ - : Цару се подватіо, да ће истребити куколь изъ пшенице: издати сте! - Я га на то упытатъ: кажи, ко є тай Вукъ Бранковићъ, даћемо ти 60 дуката уютру, и болѣ ћемо те, нег' што смо наумили были, преодети, и болѣга ти коня дати; кажи, кои є? - Незнамъ Турске ми вере, душа валя, Пeтaръ ли є, Павле ли є, Huкола ли є? Суле'манъ-Паша зна и царь зна, и вы ћете доцніє знати, ко є, и сви Турци знати, и сви Срби знати. Царъ му є обећао, да буде ортакъ у свой нѣговой земльи.