Српске буне

[JASON]

Я после овогъ разговора оставимъ Турчина и наредимъ, да га више нико небы пытао, па одемъ и легнемъ недалеко одъ шатора Господарева. Кадъ уютру Господаръ устане, сложи ватру и седне на столицу, па гласно ракне, я спремлѣнъ и готовъ, приступимъ му и поздравимъ га; па одемо на страну на оно исто место где смо се юче у вече разговарали, и онда му све кажемъ, што самь годъ одъ оногъ Турчина чуо и разумео. Саслушавши ме Господаръ Ђорђе, рече ми: немой Гаio, казати никомъ, зашто ће наше главе одсећи и однети везиру; зашто брате, пропадо'мо! - Да небы'мо убили Пашу на Емеклуку (иза Београда); да небы'мо крстили Турке; да небы'мо узумали ньине жене и девойке за наше Србе; и да небы'мо ишли на Сеницу; небы пропали, нити бы тако раздражили Турке. -  Мени є Царъ быо давао власть, и 200 Турака да примимъ у 4 града, у єданъ по 50, и да виче оџа на џаміи нек' се, вели, моя земя зове,' и да му даємь по 102 паре арача на главу, Цару 100 а 2 ономъ, кои ће купити арачъ, и нас 4 кнеза, да узимамо одъ сваке главе по грошъ пореза, и да се наша земля слави; то є лепо нама Царъ давао, и овако є писао: Я васъ четири кнеза молимъ, да вы то примите; немолим васъ што васъ се боимъ, я ћу васъ лако унизамити (у редъ довести), но момимъ васъ, да не грешимъ мою душу; єръ кадъ я войску кренемъ, оће она старо погазити, оће малдо заробити и велику несрећу народу и земльи нанети! – Я га на то упытамъ: Па зашто тако неурадисте; зашто брате, нисте тако учинили? - Преварише насъ други, преварише брате, майку му - -  ей нема ништа, пропадо'мо! Но я ћу отићи, я ћу уредити како годъ за мою децу, тако и за савъ народъ; за две за три године я ћу доћи опетъ; али не мой ты да кажешъ никомъ, докъ мы неодемо, зашто ћемо изгинути; а вы небойте се! Турци неће ништа учинити! Но ты се Гаіо, пошуньи, немой да се кнежишъ, и никакво име да турашъ на себе; но ради, и немой ни съ кимъ да се инатишъ и да се комь противишъ, но буди покоранъ, подай и чини икрамь (честь) свакомъ, докъ я дођемь. - Я га онда упыта: шта ћемо съ Вукомъ Бранковићемъ? а онъ рече: садъ неможемо му ништа; єръ незнамо кои є; но ты меркай, па кадъ я дођемъ, онда ћемо радити; а ты све меркай, кои є мой и кои ми є пріятель?

[JASON]

Кадъ сутра данъ, ето Турака дођоше съ Дрине одъ везира, ньи 10 – 12.000 само коньика, и врло се мало бише, па се вратише натрагъ; па изиђе єданъ Турчинъ и стаде одъ прилике оно исто Србской войски говорити и световати, што и мени онай старый Турчинъ, т. є. да се предамо, да се неможемо одржати, єрбо намъ се родіо Вукъ Бранковићъ, и т. д. - На пытанѣ Срба: ко є онъ? одговори: я самь изъ Ужица, Кићановићъ. Другій Турчинъ викне изъ логора: хей, чекай ме сутра до ово доба! - Кадъ бы сутра, кренуште се Турци на Засавицу низа Саву. Господаръ Ђорђе крене сву войску изъ 7 шанаца на Шабац, и 6 шанаца тамо, начине и топовима утврде. А кадъ Турци разбише на Засавици и растераше Србску войску, они дођоше низа Саву на Шабаць. Но кадъ пукоше топови Србски съ града Шабачкогъ и са шанцева у ньину войску, а Турци нагоше уза Саву натрагъ; а други Турци сабляма и ножевима уставише свою войску, и вратише натрагъ и у шанацъ се закопаше выше Шабца, и у полѣ излазише, те се єдни бію, а други копаю шанацъ. Но Срби се недадоше тимъ Турцима. Али аберъ дође (Кара-Ђорђе, како є дошла войска на Шабацъ, отишао є у Тополу, спремio фамилію и - прешао у Немачку) да су Турци ноћили у Београду две ноћи и у Остружницу дошли тай гласъ дође у четвртакъ. Срби уочи петка оставе топове и шанцеве, а Лука Лазаревићъ) запали варошь Шабачку, те се забукти у вече, да су Турци као у средъ дана могли видити, како Срби беже. Срби одвукли су были са собомъ 4 топа и бацили у Колубару, па затимь прсли кудъ кои у шуму. Турци освануше у петакъ у Палежу, а у неделю узаптише скелу, па одоше у Београдъ, те се тамо саставише съ другимъ Турцима, кои су пре неколико дана дошли съ Мораве.
Кадъ се кодъ насъ (око' Тополе) чуло, да є Господаръ отишао у Немачку, оправи калуђеръ Григоріє изъ Благовештенія, Райка изъ Винче и Пeтра Дугонила изъ Маслошева: идите у Тополу, те попалите и жита и сена; єръ доћu'ће и увалu'ћe ce Турци, ту се могу три лета држати и ранити, и све ће насъ на кулукъ терaти. И они дошли и попалили; и капиџія Господаровъ Чола отишао, те попалio сена по ливадама. – А кадъ є доцнiє (1815) ноћіо тамо Бая-Паша съ войскомъ, онъ є запаліо цркву и избоо светцима очи, миздрацима ій погреб'о и пиштольима светце ударао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Стасъ Кара-Ђорђа и ньегова душевна свойства.

Одъ Господара Ђорђа ніє было већегъ ни вышегъ човека, ни дужи ногу ни руку, и што є нѣму Сали-баша за юнаштво рекао, оно є! У раду нико ніє могао съ ньимъ радити, нит' га є ко могао надкачити. Ћутао є много, па смышляо шта ће говорити, ніє млого џакао; а кадъ є што рекао, онако є было, и нико ніє могао рећи да ніє тако. Кадъ се вратіо изъ Немачке после Кочинoгъ рата, долазили су му из свiю нaiя айдуци и пытали га, кудъ ће кои да се дева? и онъ имъ є казао, свакомъ, шта да ради, и свакій га є послушао, и кои є одъ ньи убio човека, и оногъ є сачувао и научio, како ће живъ остати до нѣгова времена (1804). Быо є слабъ свирачъ (свирао є мало одъ лакрдiє докъ є быо шипарт - одъ 15 година а после никада у гайде а у гусле никада, но быо є великій играчъ. Више бы пута докъ є быо млађій одъ игре узео у руке гайде и дуваюћи у ньи изъ све снаге, рекао: садъ ћу ій надувати, да се распукну; но наравно да то ніє могао учинити. Свуда су га призивали на свако веселѣ, и гди є годъ быо, нико ніє смео прекословити ништа, но све было како онъ оће. Ако є ту было неко лоше живинче, ніє се смело опити; или какавъ кавгаџія, ніє смео заметати кавгу: опоминяли бы люди: ето Ђорђа у софри гди седи, и све є бывало како валя. Тако су га люди пазили и одь нѣга бояли се, докъ iоштъ ніє быо Господаръ!
Као Господаръ судіо є право и строго; но быо є више пута милостивъ и праштао, особито юнаку. Пазio є и почитовао люде учене и майсторе. Кадъ є доспео, онъ є радіо: копао, заграђивао, садіо шльиве и винограде, копао кукурузъ. Кадъ бы доспешанъ комъ дошао, у каквомъ бы годъ раду човека затекао, онъ бы му радити помогао. - Кулукъ є искао одъ околны села, єрбо є млоге войводе и господаре кои бы посломъ долазили, кадь бы годъ быо дома, често и готово свакій данъ дочекивао и частіо.

[JASON]

 Главни момци Карађорђеви.

 1. Атанаско Раићъ изъ Страгара барактаръ.
 2. Янићіє Ђурићъ изъ Страгара Секретаръ.
 3. Петарь Iокићъ изъ Тополе Булюкбаша.
 4. Міяило Радойчићъ изь Тополе.
 5. Матеяшъ Милошевићъ изъ Тополе.
 6. Радоица Благоєвићъ изъ Тополе.
 7. Євта Мариновићъ изъ Тополе.
 8. Милошъ Кара изъ Тополе.
 9. Урошъ Новковићъ изъ Жабара.
10. Нина Милутиновићъ изъ Овсишта.
11. Никодія Яия изъ Овсишта.
12. Аша Марянићъ изъ Маслошева.
13. Антоніє Шева изъ Банѣ (Окр. Крагуевач.)
14. Сретенъ Томковићъ изъ Банѣ (Окр. Краг.)
15. Теованъ Томковићъ изъ Банѣ. (Окр Краг.)
16. Павле Зецъ изъ Липовца.
17. Лаза Аничићъ изъ Врбице.
18. Алекса Яковлѣвићъ изъ Орашца.
19. Петаръ Андреинъ изъ Орашца.
20. Стеванъ изъ Пчелица (у Левчу).
21. Гаврило Ђурићъ изъ Тополе.
22. Алекса Дукићъ изъ Банѣ.
23. Илія Аџићъ изъ Божурнѣ.
24. Марко Филиповићъ изъ Ягньила.
25. Лаза Филиповићъ изъ Ягньила.
26. Вићентіє Филиповићъ изъ Ягньила.
27. Янко Рачанинъ (убієнъ одъ Кара Ђорђа, што є убіо Танасія изъ Маслошева.)
28. Iованъ изъ Вишеваца.
29. Сима Глишићъ изъ Страгара (и овогъ є убіо Кара Ђорђе: сапрели га Марко Тодоровићъ и Никола Калановићъ,
      да є казао людма: немойте данась полазити съ войскомъ, но сутра; а нужда є была ићи на Дрину.)
30. Янко Ђурилићъ изъ Блазнаве.
31. Теодоръ Чупићь изъ Брезовца.

 У Београду 1847.                      приложio
                                        Исидор Стояновићъ.

[JASON]

Одривци казиваня Гає Пантелића за догађає, спадаюће у нову србску историю.

Ко є тай Гая Пантелићъ?
Гая (Гаврило) Пантелићъ или Воденичаровићъ, житель Тополскій, кои се родіо найближе око 1774. у Жабарима (имао є у Кочину краину 1788. 14 година, и быо одъ Кара-Ђорђа Петровића млађій 8 година) води своє порекло одъ некога Обор-кнеза Десимира, за когъ казує, да є живіо у Црнући, и да є после Станише Млатишуме и (нѣгова писара) Пали-ђака, кадъ су као и после X. Мустай-Паше осилили се и владали Даіє у Београду и народъ яко газили, кріюћи се ишао јоштъ са седамъ кнезова (Радомъ изъ Орашца, Петромъ изъ Срезоєваца и др.) у Стамболъ цару да се тужи на зулумъ и да тражи олакшаня народу. Царъ имъ є, вели, дао Ферманъ да дигну народъ па да разстераю или побію даiє; но кадъ се они вратише у Србію, Турци ій, дознавши где су были и шта су свршили, све, где су кога могли уватити, потуку.
Десимиръ родіо є Іована, Іованъ Пантелію, оца Гаина, кои є осимъ Гає, имао єдногъ старієгъ сына, Єфту, а два млађа, Міяила и Милоша.
Іоштъ дедъ Гаинъ, lованъ, преселіо се изъ Дрпуће у Тополу, па кадъ се овде свадили сви Тополци са своимъ господаромь (спаioмъ) Кара-Саліомъ, те отишли у Жабаре, и овде были годину дана и почели да се темелѣ, па ій опетъ Кара-Салія врати у Тополу, Iованъ нектене съ ньима поћи, но остане у Жабарима, где дође изъ Мраморца и Петаръ, отац Кара-Ђорђевъ, и донесе Ђорђа и Марію и где потомъ роди, Марка, Маринка, Милицу и Милована.
Но кадъ Мула-Хусеинъ, изъ Паланке, купи одъ Сулемана Кићановића трмке и село Загорицу, онъ отера Карађорђева оца Петра у кућу, где му є быо кованлукъ, а оца Гаина, Пантелію у свою воденицу. Ту у Загорици они су провели єдно 7 - 8 година и притицали єданъ другомъ у помоћь.
Године 1788. у лето, кадъ су после пропасти Коче Капетана готово сви Срби прешли у Нѣмачку и оставили свою землю пусту, Пантелія є са свои 16 душа пребегавши у Сремъ дошао у Бингулу и сместio се кодъ некогъ газдe Гає Гаића, кои му є дао 2 дана ораня землѣ, за кою є нѣговъ - Пантелинъ - сынъ, Гая, морао служити годину дана, и ишао у време Немачкогъ рата на войску, те 8 неделя мерio кaтaнско сено, копао, и пошто се Београдъ узе, зароньивао шанчеве. У то ће време Кара-Ђорђе, кои се као помоћникъ фрайкорскогъ капетана Радича, и четобаша надъ айдуцима, противъ Турака храбро борio, превести и на своима колима довезти Гаина оца и матерь у Тополу, и држао є съ ньима заєдно ону воденицу Мула-Хусеинову, докле годъ нису дошли Турци. (Садъ є држи Каратошићъ) - Пантелія умъро є оно лето, кадъ су баше ушли были на силу у Београдъ и побили се съ Х. Мустай-Пашомъ, но кадъ су истерани были.

[JASON]

Пошто су баше одолели и убили Х. Мустай-Пашу и поделили се као господари по Србіи, появи се одъ Видина некій Тосунъ-Ага съ войскомъ и стане искати одъ Дaiя Београдски, да и нѣму даду какавъ предѣлъ у Србіи, и дође до Ягодине. Даіє су томе противни были, и Мула Юсуфъ, комъ є у помоћь пошао Фочићъ дигне противъ нѣга и Турке и Србе, међу коима є быо и Гая Пантелићъ и деліо Србскимъ войницима лебацъ и џебану (съ Матомъ изъ Липовца.)
Кадъ Мула Юсуфъ, побивши се, истера Тосуна изъ Ягодине и овай измакне и затвори се у шанцу у Ћупрій, и кадъ га Срби Шумадинци и Моравци укопавши се єдну ноћь у єндeкъ шарампова стегоше, дође Гая са својомъ дружиномъ у велику опасность живота, єръ ій стану Фочићеви Турци, кои су имали рођаке у шарампову, неверно съ леђа быти, и ту погине 45 Срба, све они, кои су имали беле альине и коє су Турци у мраку могли спазити и гађати. Нашавши се у невольи, викне Гая Узунъ-Мехмеда, Мула Юсуфова првогъ момка и рече: ево насъ бію Турци слеђа; ево где погибе башъ садъ другъ мой. Узунъ-Мехмедъ отрчи и яви свомъ господару, па мало часъ дотрчи и викне: айде, ко є Србинъ, некъ дође замномъ! па кадъ ій доведе къ Мула-Юсуфу, овай рече Гаи у име свію: сыне мой, вы мене чувайте, я Турцима неверуємъ, но вама веруємъ. Ево Фочића самномъ, но више є онимъ Турцима приятель него мени; и я васъ више нећу шиляти да гинете, него ево шилѣмъ у Београдъ по крию и зеленка, - нека топови дођу да строшимъ та трица и поразбіямъ; но чувайте Tосуна наоколо да неутече. - Фочићъ дознавши за ово, яви онимъ Турцима у шарампову, те пристану на мирный уговоръ, и кадъ сване погодише се, да даду Тосунъ-Аги неколико села у Пожаревачкой нахіи и тако се разиђе войска. - За Тосуна овогъ вели Гая, да га  при юришу на Београдъ убio Baса Чарапићъ, и онъ*) Bacy.

*) Тосунъ є родомъ изъ Флорентина, градића вишe Видина исподъ Тимока, кои лежи на єдной каменитой главичнци. Градићъ є овай быо цео до 1838. године, а за две є после тога, т. є. до 1840, срушенъ не само онъ, него и онай каменъ подъ ньймъ на поправлянѣ Видина. Тосун-Агина фамилия и данъ данашньій одуда се налази и одъ части айдукує.

[JASON]

Мула Юсуфъ познавши, да є Гая паметанъ и поузданъ човекъ, хтео є нѣга (и Чокова Ђорђа изъ Раче) да окнежи, коє бы по свой прилици и учиніо, да се ніє  мало затимъ появio рaть Кара-Ђорђевъ.
Пре овогъ рата, шиляо є Кара-Ђорђе Гаю, као свога давнашнѣгъ приятеля, рођака и комшію Васи и Марку Чарапићу, Янку Катићу, Младену Миловановићу, Милану Обреновићу и Милою изъ Црнче, да ій позове и спреми за буну противъ Дaiя, и Гая є овай посао вешто и верно свршio. За подобне поруке Кара-Ђорђе є Гаю и после у време десетогодишнѣгъ рата оправляо, и штедіо га є одъ боєва; шта више изъ неки га є места, где су се побили, или где ће се побити, кући одпуштао, као што є то учинио у обсади Рудника и Ягодине, и предъ бой на Варварину. И тако є Гая участвовао подъ Кара-Ђорђемъ само првы година на Београду петъ неделя, доцніє на Делиграду два месеца, 1811-те на Нишу, а последнѣ 1813-те године, одъ Велике Госпоине па докъ се неразтурише у Шабцу. У обштемъ ономъ бежаню, пребегне и Гая са својомъ фамиліомъ и дође опетъ у ону исту кућу у Бингули (о св. Сави), па се на зиму 1814. врати у Србію. И кадъ є народъ другій путь подъ Милошемъ Обреновићемъ устао на оружѣ, кнезови Крагуєвачки оправе Гаю кнезовима и поглавицама Смедеревске и Грочанске наiє, oдъ кои су се єдни затезали пристати у буну, а други одъ нѣ, првымъ назадцима поплашени, одустали. Гая своимъ красноръчієм и умештвомъ приведе ій на обшенародну страну и користь. Онъ се потомъ храбро и свойски борio на Чачку, Пожаревцу и Дублю.
Од своє жене Станіє  (ова и г. Єлена, супруга Кара-Ђорђева єсу братучеде, по чему су Кара-Ђорђе и Гая были пашенози) имао є десеторо деце, одъ коє су му три сына (Живанъ, Милованъ и Милосавъ) и три кћери у животу.
Гая є старацъ среднѣгъ раста, доста крупна и якa тела. Кога самь годъ за нѣгa упытао, свакій ми є казао, да є онъ поштенъ и паметнъ човекъ, кои люби истину и правду. Врлину ову нѣгова срца и душе и самъ самь познао изъ нѣгова више дана са мномъ проведена разговора ове и прошле године. Казивао ми є између осталогъ, да се нигда у свомъ веку нiє oпio - слѣдство ове умерености єсть нѣгово велико памтенѣ, зрело суденѣ, дугій векъ и добро здравлѣ.
Съ попштенымъ овымъ старцемъ у двапутъ самь, као што напомену, неколико дана провео, првый путъ лане 19. и 20. Авг., а другій путъ ове (1847.) године 10. 11. и 12. дана текућегъ мѣсеца. Будући да самь лане 'итао, а Гая быо нешто слабъ одъ грознице, то самь и самъ пропустіо упытати га за неке ствари, а и онъ ій є смео съ ума да ми каже. За то кадъ самь г. Саветника Стефана Книћанина, позвана лане одъ Светлогъ Княза Александра у Тополу на славу за светогъ Климентія, замоліо, да ми понесе єдну мараму Гаіи на даръ: ако є живъ, да се брише, ако ли мртавъ, да му се обеси на крсть; и кадъ є поменутый Господинъ прозревши мою намеру, радо и умешно овай малый даръ старцу Гаіи и стараць му є истый између осталог, рекао: камо садъ онога човека, да му причамъ; онда кадъ є долазіо, быо самь грозничавъ, па ми є остало (у казиваню) млого коєшта непожнѣвено и непокошено. И толико є желіо, да ми iоштъ неке ствари саобшти, да ми є, кадъ самъ се другій путъ съ нымъ састао, говорio: я самь већъ хтео да ти дођемъ у Београдъ, ал' ме задржала нога - убіо га пре некогъ времена во у ногу а моліо самь неке, кои знаду писати, да имъ кажемъ, па да препишу, но єдни нису ради и изговараю се да немогу, а єдни ишту три талира -  .
Онъ ми є нарочито казивао оне ствари, коє иду у житіє Кара-Ђорђа и коє се тичу нѣгове найближе околности. Кадъ самь се пре неколико дана съ ньимъ по другій путъ састао, онъ ми є ланско казиванѣ, премда га нога яго болела, подпуніо и изяснiо. Осимъ тога и друге ми є ствари, коє му лане нису на умъ пале, саобштіо, но ове я нисамь могао све нѣговымъ речма обстоятелно описати, и старца съ честократнымъ запыткиванѣмъ и повтораванѣмъ задржавати, видећи да му се болъ нoгe све већма умножава.
Казуюћи ми нека дѣла (коя су противници Кара-Ђорђеви неверно чинили), кадъ є видіо да ій бележимъ, рекао є: не пиши то! Но кадъ га я упыта зашто, да се незна, ко є вера, ко ли є невера? Онъ ућута, промысли се, па онда ватрено рече: нек' се зна, па макаръ ми одма главу одсекли.
Желіо є, да смо сами при разговору (историческомъ) 'не, рекао ми є, за друго што, но да се у казиваню непометемь и што неизоставимъ, што ты напишешъ, како ти я речемъ, слободно читай свакоме, и кажи да си одъ мене чуо.'
Поштеный чича Гаіо, нигда те заборавит' нећу! съ тобомъ проведени дани чинили су ми се и чине ми се и данасъ, као да самь ій у друштву съ неумрлимъ Кара-Ђорђемъ провео, єдно зато, што си ти съ ньимъ одъ детинства пріятельски живіо, а друго што самь съ тобомъ найвише о нѣму, и то у нѣговомъ граду, где му и кости почиваю, разговарао. - Здравствуй и живи іоштъ дуго и мирно врлый Србине! - Я ти вечно благодаримъ на твомъ къ мени повереню, любави и искрености, за коє  ће ти сви истинолюбци благодарити; - и осимъ тога, што твоє честито име уписуємъ у читулю света, уписаћу га, ако те преживимъ, и у читулю мои найрођеніи мртвій, не што те небы имао ко споменути єръ ты имашъ красне сынове и унуке, но што те любимъ и почитуємъ као родителя мога! -

У Београду 21. Септембра 1847.                  Исидоръ Стояновићъ

[JASON]

Покушенiє противъ живота Карађорђева у време Даiя.

Као є Карађорђе надвладао Дели-Мехмеда и Авди-Башу и како се избавio апса.

Пошто су яничари убили Станка Арамбашића, онда су више пута долазили и на Кара-Ђорђа. Єданпутъ су дошли четворица, другій путъ двоица, трећій путъ петнаесторица као узгредъ, подъ тимъ изговоромъ као да траже Арнауте, кои су по Србіи пасли стада, и да се наплате. Између други Турака, были су у овой чети: Кара Мустафа и ћато Пузлешићъ Хаметъ, Адем Алилъ и Рамо (или Рамаданъ). Они ненашавши дома Кара-Ђорђа, узеше мене за калауза, и кадъ ій я упыта: зашто тако раде кодъ власти, говорећи имъ: везиръ у Београду, кнезови у на'iяма, а муселими и кадiє у свакой касаби! кодъ такога мира немойте ратити по Богу братъ Рамаданъ-Ага! Онда овай одговори: ніє то побратиме, што ти мыслишъ; но мы смо пошли да тражимо Арнауте; него да iй кажешъ, где су? Па оду у Загорицу и узеше одъ Арнаута на два пса глобе по 4 ½, гроша, и на ватру 4 ½, гроша*). У Крћевцу код Чокина*) гроба узенше опеть толико и у Белосавцима толико; а мене вратише одъ Чокина гроба, и я дођемъ и затечемъ Стевана Вуичића изъ Жабара, где піє у нашемъ подруму. Ту мой стрицъ Єладіє и брать Єфта, коима є Стеванъ (бывшій 7 - 8 година бировъ) кои є знао турски, но за когъ ови Турци нису знали, да зна казивао, шта су годъ Турци путемъ говорили, докъ ій є онъ калаузio; айдемо, небы ли Вука уловили; онъ садъ піє кодъ подрума; иншала, небы ли га уловили! А Ђорђе є био у Дреню, (где му є подрумъ) или негди кодъ свои приятеля, а не гди су Турци мыслили, и не у Остружници, као што самь я овога пута казивао моме побратиму (Рамаданъ-Аги): отишао у Остружницу, отерао свинѣ, па кадъ ій претури, оће сићи у Београдъ.

*) И ћатa имъ дає уџетъ (писмо или исправу) да ій другій незадева и неглоби. Него ће кадъ превали Бела Неделя узети одъ ньи чи букъ: на овцу по две паре исписне, и где се ягнѣ овце, узеће одъ ньи спаiя по 150 гроша за ягньнло у годомину (т. є. на добромъ мѣсту), а где є полоше, место, ондe и манѣ, како се съ кимъ погоди.
*) Чока быо є кнезъ у Београдской нахіи после Млатишуме. Кадъ су Турци єдномъ подрли у народъ, те поробили у Космаю 150 робова и довели на конакъ на Кубршницу рѣку, Чока дође съ Ферманомъ и стане Турке молити да поврате роблѣ; на Турци га посеку и роблѣ одведу. Посеченъ є Чока пре 130 година кодъ Белосаваца близу Кубршнице у Крњевачкой загради и ту му є гробъ, где се налази белый камень великій съ човека. - Да не буде овај Чока родоначалникъ Чокићевомъ племену у Бачкой?

[JASON]

Четвртый путъ спреми се Дели Мехмедъ изъ Крагуєвца, проглашенъ юнакъ, на зафалу Турцима, те дође у Тополу, но ненађе Кара-Ђорђа дома: отишао на кумство у Жабаре и lовану Керти крстio сына Петра, данашнѣга кмета. А кадъ свршише крштенѣ, и седоше да пію: попъ Филипъ, домаћинъ, крштеный кумъ, и комшіє: Iованъ, Живанъ, Величко и Илія -, ето ти Дели-Мехмеда, коi є међутимъ нашао некогъ неразумна, па искушао и распытао, на врата, и уђе у кућу, па викне на Кара-Ђорђа: айде бре, да ми кажешъ путь? Но овай му одговори: иди Турчине; безъ вође си дошао, без, вође иди, слепъ ниси; знашъ одкудъ си дошао, знашъ кудъ ћешъ ићи; очи имашъ! А Турчинъ къ нѣму нагло, да га наполѣ извуче и да му одсече главу. Но Карађорђе увати се съ ньимъ у коштaцъ и тупъ! одма га обали покрай ватре; чалма му спадне съ главе и у мало што непаде у свинѣтину (было є то у зиму по Божићу - 1803. године); оружѣ му Карађорђе избаци наполѣ, коє жене залію водомъ, па га стане газити и гнѣчити коленима; зубе му ніє поломіо, ни око истерао, али му є ребра съ ърбтеницомъ саставіо, да є мало-живъ отишао.
Єдномъ дигне се Кара-Ђорђе са своимъ пашеногомъ Маркомъ Филиповићемъ посла ради у Паланку и прође поредъ каване дугачкога Сали-баше, у коiой се десило дванаестъ Турака. На коньма су была обоица и башъ нехтели одя'ати, но прошли онако поредъ кафане. Кара-Ђорђе поздрави се съ коня са занцемъ своимъ Сали-башомъ, кои му є долазio нa зіяфетъ, пошто се Ђорђе вратіо изъ Немачке, и пазio се съ ньимъ и радіо. Други Турци у кавани нису Ђорђа познавали. Садъ ће рећи Сали-башa: видисте ли Турци, оног црногъ момка, што се самномъ поздравіо? Они одговорише: видисмо. На то Сали-баша рече: што є годъ жива двоножца (людій) у Србаля, Турака и Немаца, одъ оногъ болѣгъ юнака неима! Я га знамъ одъ како є кодъ могъ комшіє (Мула Хусейна) быо є слуга. На то ће,  разлютивши се, рећи єданъ одъ оны Турака, Авдія aџи-Марићъ, юнакъ на гласу: вала, ако га я несвежемъ и нечинимъ од нѣга шта ми драго трипуть, и не дотерамъ нѣга везана, некъ нисамь Авдія, но кауринь! - Онда другій изъ буџака Турчинъ, комъ су Авдійне речи по вольи быле, рече: ево ти по' кесе, ако ты то учинишь! За овымъ и други Турци обећаю, и изиђе на брой 2400 гроша. - Сали-баша покає се, што є онако рекао, и трудіо се да ублажи и одврати Авдію, али бадава: овай се све већма жести. Найпосле рече Сали-баша: o Авдія, весела ти майка, немой да идешъ, неможешь ты тай посао свршити, оћешъ се осрамотити! Онда се Авдія іоштъ горе налюти. Па узяше сутраданъ на коня, те удари узъ Кубртницу и нађе Милана, Станоєва брата изъ Кусатка кодъ трла и рече: айде да ми готовишъ конакъ! - Па кадъ было предъ зору на сатъ на два, рече: айде Милане, да ме водишъ у Тополу и да ми кажешь, где є Карађорђе? Те оданде опетъ узъ Кубришницу, па на Райковацъ, па на Загорицу, па на тополске ливаде, па у Тополу. - Карађорђе є предоно и лучи яганьце, а они дотле чекаю и гледе иза ваята: Авдія одяшio и метнуо узду на руку. - Кадъ Карађорђе одлучio яганьце и умio се, те сео на ручакъ, да єде пасуля, (было є предъ Цвети на четиръ на петъ дана 1803. год.) рупи Турчинъ и викне: хей бре, излази, да ми кажешъ путь! А Карађорђе рече: Иди Турчине, съ Богомъ! како си дошао, тако и одлази; што ће ти вођа кодъ твои очію? - Бре, ханасанаситимъ крсту, изиђи бре! - Ђорђе изиђе, а Турчинъ га сретне па привати за раме, а десномъ го ножъ држи. Ту се увате у кости (Авдія некако испусти ножъ) и Кађађорђе обори Турчина; па извади му оружѣ и баци, и саставивши му руке на прси, стане га люто гнѣчити коленима и ребра му добро намекша и одъ себе ћушне; па дадоше му жене пратлячу, те и пратлячомъ, само му чува очи, зубе и руку да непребіє и главу да неразбіє, а ребра сва му є саставіо съ ърбтеницомъ. Па онда узме му коня и оружѣ (Миланъ є међутимъ, видећи шта се ради, быо умакао), а на свогъ коня узяше и отиде у Крагуєвац, муселиму.