Српске буне

[JASON]

Почетакъ Србскогъ устания.

_{(Ово ми є 19. Августа 1846. год. у Тополи причао Риста Ђорђевићъ, но у присутству Гає Пантелића, кои му є помагао и у нечемъ истогъ Ристу обавешћавао и исправляо и найпосле оно што се догодило на Руднику и на Ягодини готово самъ казивао. Риста, староседіоцъ Тополскій, найстаріи є човекъ у Тополи: имао є у Кочину краину 1788. год. осамнаєсть година, и 12 є година заєдно орао съ Кара-Ђорђемъ, т. є. были су спрежници.)}
                                                                                                                                                                                              И. С.

Пошто ови Турци у Београдъ утекоше, Кара-Ђорђе дигне се са своимъ Тополцима: Ристомъ Ђурђевићемъ*), Андріомъ lокићемъ, Михаиломъ Манойловићемъ, Пауном Чолићемъ, Матеяшомъ Милошевићемъ, Матіомъ lовичићемъ, Лазаромъ Милосавлѣвићемъ, Димитріємъ Перићемъ и съ братомъ **) Димитріемъ Манойловићемъ са Станоємъ Главашомъ, своимъ побратимомъ, айдукомъ Стевомъ изъ Пърове (нах. Пожар.), Вуломъ Илићемъ изъ Колара, съ Весомъ Опутићемъ изъ Копляра (окр. Краг.), Никодіомъ Добрићемь изъ Овсишта и iоштъ съ другима: свега ій є было 40 друга, и сви су пристали драговольно. Изъ Тополе пошли су, те попалили 'aнове до Сибнице; и овде запалили 'анъ и побили ньи 17 Турака, а 18-тогъ пустили жива, да плаши друге Турке. Одъ Сибнице дође войшчица Србска у Рогачу кодъ Янка Катића, кои є онда быо у Београду и заваравао Турке, па измакао іоштъ за времена. Ту преноће па дођу у Тополу. Па одавде опетъ зађу по путовима палити 'анове. У то изиђе Аганлія (Даiя) съ кнезомъ Максимомъ изъ Губереваца, те стане звати народъ на миръ. Но Срби како дођоше одма се побише съ Турцима. У овомъ бою рани се Аганлія у ногу, Станоє у главу, погине Панта изъ Меценца (нах. Краг.) и Iованъ Бауровићъ изъ Барошеваца (нах. Београд.) После Дрлупе, где се овай бой догодіо, дођу око 800 Срба у Иванчицу (нах. Беогр.), па на другій конакъ у Ральиновиће (нах. Беогр.) па у Тополу. Одавде отиду у Чумиће, па у Сараново, у Младенацъ, те на Рудникъ.

*) Ристу є Кара-Ђорђе пытао: оћешъ ли и ты съ нама? - Oћy и я съ вама! - А имашъ ли џебане? - Имамъ пушку пуну и єданъ вишекъ, па ћу засести у шуму и убити Турчина, па вишека доста!
*) Вальда по матери?

[JASON]

Овде у Руднику быо є Сали-ага и дошао му у помоћь съ 300 Турака Џавићъ Алилъ-ага изъ Ужица и Плякићъ изъ Карановца са 150 Турака; но овай є измакао пре Србске войске, а Ужичани и Рудничани застали се. Срби ій обколше (у белу неделю 1804. год.) по брду и у ньи пуцаше. Ту є погинуло неколико людій съ обе стране; одъ Срба између други Марко Милосаваѣвићъ изъ Копляра (нах. Краг.) Пре войске изишао є быо Чолакъ-Алія у Чачакъ, за каву и дуванъ съ 40 Турака, а кадъ се врати, онъ огрезне у бусію и ту погине съ 10 - 12 Турака, а нашъ се ни єданъ ніє раніо. - Кадъ већъ види Алилъ-ага Џaвићъ изъ Ужица да ніє шале и да нейма кудъ, онъ изиђе и иззове Кара-ђорђа: Пo Богу братъ да си ми Ђорђе, пусти ме да идемъ у Ужице, даћу тебе 200 дуката; и онъ му се зарекне: иди слободно, я те нећу дирати и пусти га; но други претекли и убили га съ неколико Турака , а друге разтерали. Но Сали-ага, Рудничкій бикь, некако продре и утече.
Съ попалѣногъ Рудника пођу Срби одма на Ягодину. У то Кучукъ-Алія пошао є быо Руднику (брату свомъ) у помоћь, но кадъ уватіо старца Єшу у Врбици, разуме одъ нѣга, да є Рудникъ разоренъ; и онъ онда окрене у Крагуєвацъ, те дигне одавде жене и децу па претури у Ћупрію. Па привати Гушанца-Алію, те збере у Ягодину велику войску изъ свію околны касаба, пре него стигоше Срби, кои су се были на Баточини съ Арнаутима задржали. Они су овде све Арнаутске пешаке, коє є быо довео Ганићъ, побили; а коньици утекоше, пошто неки и одъ ньи заглавише. - Србска войска дође у Штиплѣ на конакъ, па борави два три дана, удари на Ягодину. Но Турци, кои су ископали были єндeкe и покрили сеномъ и иза денкова пуцали, сачекаю войску, те є побію и растераю. Овде є погинуло близу 1000 людій (нарочито у бѣгству одъ Турски коньика), између ньи Василіє Радоєвић изъ Чумића (братъ г. Милоя Радоєвића), Благоє изъ Маслошева, Петаръ Каро изъ Трешнѣвице, Арсеніє Кара-Лазићъ изъ Чумића, Ђорђе Бугаринъ изъ Загорице, Никола и Радосавъ кои су ишли напредъ пешакомъ, Манойло Стойковићъ изъ Тополе, Никодіє и Милованъ Ђурићъ изъ Страгара, Павле Живановићъ изъ Блазнаве и многи други. -
Кадъ су после Турци пошли у Београдъ, запале у Тополи Кара-Ђорђеву кућу и воденицу и кошару кодъ воденице, а изъ амбара жито све изваде и однесу. Но на Лештанима близу Врачара дочека ій Васа Чарапићъ у бусіи, те iй добро закачи.

[JASON]

Зaшто уби Кара-Ђорђе кнеза Тодосія?

Кара-Ђорђе зато є убio кнеза Тодосія (свога побратима), што є кнезъ Тодосіє (пре него є Рудникъ пао) съ Кучукъ-Аліомъ уредio послове да обали буну Кара-Ђорђеву и да умири народъ, па да онъ буде старешина, и да рая буде као што є и была: и кога ће посећ' да посеку Турци, а кога ће оставит' да оставе. - Сва она штета на Ягодини и по други мѣсти приписує се кнезу Тодосіи (єръ се на нѣга поуздао Кучукъ-Алiя и съ войскомъ пошао у вилаєтъ). Зато кадъ се о васкрсу (1804.) скупише у Остружници, узме га Кара-Ђорђе на одговоръ, и кадъ се съ ньимъ свади, кнезъ Тодосіє првый потегне пушкомъ, но Ђорђе претече и убіє га; али кнезъ Тодосіє неиздане ту, него га ioштъ жива однесу кући у Орашац, и ту умре.

[JASON]

Како се предъ узетакъ Београда скупило одъ народа 1100 волова за џебану и другій трошакъ?

Предъ узетакъ Београда дођоше Драгутинъ и Милошъ изъ Земуна на Врачаръ и Господару Ђорђу и Младену шануше: ишту Немци паре за џебану и претегли насъ за паре. Ови рекоше: шта ћемо како ћемо? порезъ на народъ ударити несмемо. А я (Гая) на то реко: я волимь дати 5 волова, но погинути! Тако и други рекоше. Да пишемо, рече Господаръ Ђорђе, кои има доста волова и комъ є могуће браћо, за народъ, да живи останемо! Онда я реко: ево я ћу писати єднога вола; после рече Петар Шунда изъ Меценца: пишемъ и я єдногъ; па Милосавъ изъ Тополе: єдногъ и iоштъ неки. Сутра опремише Алексу Дукића; учи га г. Ђорђе, како ће то уредити; но овай рече: доста си ме учio Господару, Богъ ће мене научити, и отиде по вилаєту и скупи 1100 волова и то се даде. Кадъ дођоше доцніє паре одъ некуда, Господаръ Ђорђе плати свакомъ по 50 гроша за вола. Доцніє су и свинѣ узимали, одъ свакогъ на 20 по єдно свинче за џебану. Некомь є запало 7 вепрова и више.

приложio Исидоръ Стояновићъ.
У Београду 21. Септембра 1847.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Причање Петра Јокића о догађајима и људима из Првог српског устанка (1804-1813), записао М. Ђ. Милићевић.

Постање Јокићева причања.

Првих дана месеца септембра, године 1851, ја одох у Тополу да онде, по служби, останем бар годину дана.
Онда је у Тополи живео као пензионар Петар Јокић, некадашњи Карађорђев буљубаша, а потоњи судија ваљевског окружног суда.
Јокић се је родио у Тополи око 1779. године. Устанак српски од 1804. застао га је као човека свршена, већ ожењена.
У почетку устанка Јокић је био момак уз Карађорђа, а после је постао буљубаша његове гарде, његове најодабраније војске.
Једном Јокић покаже незадовољство што све једнако остаје буљубаша, докле други, мање вредни и мање заслужни, постају војводе. На то му је Карађорђе рекао:
- Коекуде, што ти је криво ? Они се зову 'Господари војводе', а ти си 'Господар буљубаша'; колика је плата њима, толика нека буде и теби, само остани уза ме!
И Јокић се је задовољио.
Јокић је био у многим бојевима. На неколико недеља пре него што ће умрети, казивао је да се је десио у 65 прилика где су пушке пуцале у месо, и где је, наравно, могао погинути. У гроб је однео неколико рана.
Године 1813, пред саму пропаст, Јокић је био послан на Дрину у помоћ онамошњим војводама. Од Шапца пак, кад се чуло да је Карађорђе прешао у Земун, био је пошао не би ли одржао Београд. Чувши у путу да је и Београд пао, Јокић пређе у Срем и, у манастиру Фенеку, нађе Карађорђа.
- Шта чињаше, тако вам Бога, кад му одосте? Упитах га ја једном.
- Штa ће да чини? Крпи као Фата питу, одговори Јокић срдито: плаче, и вајка се што је учинио, али протрчи сад зече! Штa је било - било !....
Из Фенека се Јокић врати у Србију, нађе своју породицу у Кљештевици, преведе је преко Саве, и настани се у Земуну.
После устанка од 1815, Јокић је дошао у Србију, и Кнез Милош га је поставио за члана ваљевском окружном суду.
Кад је пак, због старости и слабости, стављен у пензију, одселио се је у Тополу, и oнде је живео до смрти.

[JASON]

Није прошла ни недеља дана, по мојем доласку у Тополу, а ја већ учиних познанство с овим поштованим старцем, и почех се наслађивати његовом мудром беседом у опште, а нарочито његовим разборитим причањем о догађајима и о људима из првог српског устанка од 1804 - 1813.
Јокићу је дана пензија као члану окружног суда. Колика је та пензија била, ја нисам знао, а нисам га ни питао. Онде у Тополи он је био начинио једну кућицу са три собе, држао је једну бабу из Маџарске као газдарицу, те тако је, и ако у приликама веома смерним, живео рекао бих доста угодно. При свем том чинило ми се је да су га некаки дугови притискивали.
Јокић је онда имао у животу четири сина: Тому, Манојла, Марка, и Димитрија. Тома је боравио и трговао у Земуну, Манојло је био негде ван Србије, а Марко и Димитрије живели су у Београду. Само је овај последњи био државни чиновник.
Познавши се с Јокићем, ја сам му одлазио и радо и често, јер сам опажао да и он мене радо дочекује и, ако само један дан не дођем, шаље и тражи ме. Тако смо се нас двојица, за кратко време, били зближили да смо један другом некако били потребни.
Слушајући често како старац прича о устанку и ратоватьy, ја му једном рекох:
- Хоћете ли, Господине буљубаша (њега су обично звали буљубашом, и он је волео да га тако зову), да донесем перо и хартије, па да записујем то ваше казивање?
- He ћy! одсече се старац срдито: - Ком да га пишеш? Ко за то мари? Они веле да је то све било само једна лудорија!....
Ко су му били они, ја нисам знао, а нисам га хтео ни питати. Сва је прилика да је тада био нешто љут на ондашње српске управнике. После тога му нисам ништа помињао о писању његовога причања.
Међу тим је он, кад год сам му отишао, причао врло интересне приче о времену и о људима из првога устанка. Причао је кад сам ја код њега сам, а причао је и кад осем мене има и других гостију. Његове речи ја сам добро памтио, а неке сам и записивао како се вратим својој кући.

[JASON]

После неког времена, сиђем у Београд, и видим се с Г. Гаврилом Поповићем, архимандритом, који бејаше члан Друштва Српске Словесности. Њему кажем да старац Јокић зна врло многе догађаје из првога устанка, али, срдит на некога, не ће да прича што зна; него би добро било да Друштво Српске Словесности напише Јокићу једно ласкаво писмо, па да му то писмо запечаћено однесем ја. Може бити да би га то одобровољило да пристане испричати ми што зна.
Све се то и уради тако.
Вративши се у Тополу, ја однесем старцу под печатом писмо од једине у оно доба научне дружине у нас, отворим га пред њим, и прочитам на његово велико задовољство. Саслушавши садржину писма, и моје усмено наваљивање, старац најпосле претури преко језика:
- Е, па дођи кад хоћеш, да ти причам!
Новембра 17. године 1851, узмем ја перо и хартије па к Јокићевој кући. Ту се сад морала утврдити друга погодба. Јокић је рад да, тако рећи, прича у перо, и хоће да му се све прочита по што се запише. На све то ја пристах радо. Тако је после и рађено.
Само је велика штета што ја онда нисам познавао ни нове српске историје, нити географије Србије, те с тога нисам ни могао старца више питати, него је он казивао што се кад сам сетио и мислио да треба казати. А да сам, којом срећом, ја онда знао колико је тамних места у новој српској историји, много би јој се већа услуга могла учинити овим причањем и писањем.
У буљубашиној кући ја сам често и ноћивао.
Старац је нарочито патио од неког свраба по кожи, који је приписивао давнашњим прозебима у ратовању. Тај свраб му није давао ноћу спавати. Бивало је много пута да он, ноћу, преврћући се у постељи, опази да сам будан и ја у својој постељи, па би тек рекао:
- Дијете! Ти као да не спаваш?
- Не спавам, Господине!
- Баш добро; пало ми је на ум да ти кажем то и то; сутра ћу, бој се, то заборавити.
И тада би ми, онако у мраку, испричао читав који догађај. To cе, наравно, није писало; само се је памтило и доцније бележило. Тим се објашњава оно што сам ја, доцније, у разним својим историским списима, на много места, позивао се на Јокића, и бележио речи његове, којих не ће бити у овом његовом причању. (На прилику: смрт Маринкова, многа карактеристика Карађорђева, разговор с Карађорђем у Фенеку, и много што шта друго).

[JASON]

Као што рекох, ја сам Јокићево причање почео записивати 17. Новембра 1851. а довршио сам га 13. Априла 1852.
Приповедач је врло често бивао слаб, некад је био срдит, а некад је опет имао гостију, пред којима се, иако је он причао, није могло ништа писати. Те с тога се записивање продужило скоро пет месеца.
Пред крај причању, као што се и по самом тексту може опазити, старац је био нешто особито једак: оштрије је судио о људма него у почетку, и никако није пристао да каже: ко је крив за погибију на Каменици, ма да је знао.
Кад је казивање било стављено на хартију, кад је њему све прочитано, и све његове исправке и допуне примило: онда је рукопис пред њим прошивен и стављен под печат. То је било на 11 дана пре него што ће Јокић умрети.
Априла 24. године 1852. у 4 ½ часа по по дне заклопио је за на век очи своје један од пocлeника оне величанствене драме у којој се народ српски будио из својега сна од четири века....
Написавши кратку биографију Јокићеву, ја је, заједно с његовим причањем, поднесем Друштву Српске Словесности ради штампања. Е, али је једна мука била измамити од старца ово казивање, и ставити га на хартију, а после су искрсле две муке: да се то штампа. Јер ондашњи цензор књига, Василије Лазић, стави на рукопис оваку своју одлуку:
Дозволяваю се сви ови 70 листова печатати съ тимъ, да се, на другой страни, 37 листа, речь піянъ избрише, или другомъ слабость човечію означаваюћомъ речію замени; а и само печатанѣ целогъ овогъ дела да се одложи до свршетка садашнѣгъ ратногъ времена. 18. Януарія 1851., у Београду, Цензор кньига, Василій Лазићъ.
NB. Цео случай убиства Стеванова, оца, и матере нѣгове, на другой страни листа 37, да се са свимъ изостави. Цензор. В. Лазићъ.
Кад је и оно 'ратно време' прошло, и већ париски мир углављен, опет се је покушало да се Јокићево казивање штампа. На то је Попечитељство Просвештенија (16. Јула 1855., ПБр. 568) одговорило:
Да се исто дело не може печатати изъ они исти узрока, изъ кои цензоръ кньига печатанѣ то не дозволява.
Од тога доба до сада Јокићево је казиње лежало у фиоци.
Данас се оно у целости предаје јавности. Оно ће помоћи колико толико да се боље позна оно знаменито доба у историји српскога народа; а да је било објављено раније, док је још било у животу другара и сувременика Јокићевих, без сумње би донело више користи српској историји, јер би морало изазвати многе допуне а можда и неке исправке.

У Београду, 20. Јула 1891. 
М. Ђ. Милићевић

[JASON]

Причање Петра Јокића. Почето у Тополи 17. Новембра 1851. године.

Рођење.
Овако Петар Јокић о животу покојног Карађорђа приповеда: Отац Карађорђев, Петроније, живео је у селу Жабарима, врло сиротно. За жену је имао неку Марицу. Баш кад је ова хтела родити Ђорђа, дође у вече Турчин на конак. Петроније је био некуд отишао. Жена се узмучила, хоће да роди, а Турчин у кући! За то изиђе на поље, и у часу роди дете пред кућом, у воћу.*)
Турчин изиђе на поље и, видевши што је, рече:
-Марице, ти роди дете?
-Ето, ага! одговори она.
Турчин јој рекне те она с дететом уђе у кућу к ватри, а он изиђе на поље.
Мало час дође и Петроније. Он наложи ватру и, с Турчином, преноћи на пољу. Сутра дан рано оде Турчин. Мати Карађорђева приповедала ми је, вели Јокић даље: - да је, чим је дете пало на земљу, видела међу детитњим плећима месец да сија; то је видео и Турчин. За то је и рекао:
-Марице! Ти ниси родила сина него Господара! Па је извадио 20 пара и дете даривао.
После је Марица родила Марију, Марка, Маринка, и Милицу.
Тако је Петроније имао деце доста, а баштине никакве. За то је био убоги сиромашак, који никад није могао пореза Турцима платити. Неколико пута плаћало је за њега село Турцима порез; најпосле жабарски кмет, Paдивоје Станковић, обори и запали ону на сохама кућу, где је Петроније живео, те тако га нагна да се мора одселити.
У овој невољи Петронија са женом и децом прими неки Ђурaђ, из Жабара, те их је хранио неко време. Овога је Ђурђа Марица, после тога, и побратимила !!
Међу тим је Ђорђе растао и играо се с децом кажу да је и као дете увек градио пушке од зове и њима се играо: друге никакве игре није имао. Да је у селу само двоје деце било, и то двоје морало би се скупити око Ђорђа, јер је било за право чудо што су сва деца Миловала с њиме играти се.

*) Драгутин Жабарац, родом села Жабара, 21. Априла 1867., причао ми је да се је Карађорђе родио у селу Вишевцу, баш под петицом од планино Голубице, на десној страни реке Раче, код једне букве. Ту ноћ велика олуја нагна Турчина те ту заноћи, и види према муњи, да је дете, падајући од мајке, село на земљу. Ово је Драгутину казивао отац његов, Милутин Ђурђевић, којега је Марица, Карађорђева мајка, била побратимила за то што јој није дао потурчити се, кад је, вели, то хтела да учини од велике сиротиње и од Петронијева невањалства. - М. Ђ. Милићевић.
*) Биће да је ово био дед Драгутина М. Жабарца, који ми је причао оно што је забележено пред овом нотицом. – М. Ђ. М.

[JASON]

Фазли-Баша.
Из Жабара дигне се Петроније, с Марицом и децом, у Баничину (село у смедеревској нахији да чува кошнице Турчину Фазли-Баши из Паланке. Тада је Ђорђе већ био момчић. Фазли-Баша видећи га хитра и окретна, узме га себи за сеиза, и водио га је свуда уза се.
Фазли-Баша је био на гласу кесеџија или лопов. Једном је убио четири Турчина трговца из Битоља, код Ћуприје у Швабином Лугу. С њим је тада био и Ђорђе. Једнога од оне четворице Турака Ђорђе је и убио, а сву четворицу закопао.
Доцније, кад се почне јако говорити да је поменуте Турке смакао Фазли-Баша, овај се крене из Паланке у Београд. Са собом је водио два другара, и Ђорђа као сеиза. У путу иза Болеча сретну се са нека четири Турчина. С овима се Фазли-Баша нешто споречка, па и до пушака дође. Ђорђе потегне једном Фазли-Башином пушчицом једнога Турчина по среди, а овај се простре на земљу. Други Турци побегну путем, а Фазли-Баша са својим друштвом по мраку уђе у Београд на Видин-капију к својим пријатељима.
Овде Ђорђа сакрију на таван, у сено, а они се преобуку у друго одело, па су после ишли у кафану и свуда. После дванаест дана, сва четворица вратила су се у Паланку.
Код Фазли-Баше је Ђорђе служио дуго, а он му није ништа плаћао. Најпосле се наљути, остави га, дође матери и оцу, и каже да не ће више да служи Турчина. После тога се с оцем и матером пресели у село Загорицу, у нахији крагујевачкој.

Женидба.
Боравећи у Загорици, Ђорђе се позна с девојком Јеленом из села Маслошева; испроси је, венча се с њом, и с њом је после до смрти живео и сав свој пород изродио.

[JASON]

Турчин насилник.
Ђорђе је имао неколико коза и неколико свиња. Ову своју стоку једном је чувао под Висом, крај друма крагујевачкога. Козе су брстиле по лугу, а свиње су пасле по рудини поред пута. Ђорђе пак седео је у лугу, и шарао неку преслицу. У то удари друмом Турчин на коњу, и за њим иду три кера и један хрт. Керови налају на свиње, а свиње се згрокћу на њих. Турчин потегне из пиштоља и убије Ђорђу једно свинче, па онда натутка керове на свиње.
Свиње, измичући се од керова, приближе се к Ђорђу, а и керови за њима. Ђорђе потегне из пушке, и једног кера погоди. Кер, рањен, кави! кави! кави! па до Турчина; онде падне и крепа....
Турчин се наљути, поврати се, и стане немилице тући свиње. Ђорђе, видевши то, стрчи доле на мост, и заседне с оне стране моста за један клен. Ето Турчина, иде. Таман му коњ предњим ногама ступи с моста на земљу, а Ђорђе опали, и Турчин се стровали на земљу. Ђорђе притрчи и свуче га под мост; па отрчи у воденицу, мало више, Пантелији, оцу Гаје Пантелића, и каже му шта је учинио. Пантелија му одмах да мерицу жита да намами свиње, да ону крв преришкају, а све друго да сакрије куд зна.
Ђорђе и учини тако: свиње намами те крв преришкају; Турчина исече на череке, па спусти озго у један шупаљ храст. Оружје, коња, и одело узме и са свим тим оде Фазли-Баши у Паланку. Знајући да је ово прави лопов, Ђорђе му није ништа крио, него му каже све како је било. Фазлији је то све било по вољи, јер је имао користи од тога. У Фазли-Баше остане сад Ђорђе неко време, па се онда врати у Загорицу кући.

[JASON]

Бежање у Срем.
Још док је Ђорђе служио код Фазли-Баше, почели су Турци на њега сумњати: кад год би Фазлија учинио какво зло, а он је то радио често, Турци би међу собом говорили:
- Море, то није нико други, већ оно Влаше што служи у Фазли-Баше.
Таке говоре је слушао и сам Ђорђе.
Кад је сада овога Турчина на мосту убио сам, и када се још живље почне говорити, да је то убиство извршио он: онда је било јасно да мора бежати преко Саве, да би сачувао главу.
Спреми се, дакле, са свом својом породицом, да бежи у Аустрију. С њим пође и један му познаник, ком су Турци такође били кивни. Путујући тако, дођу између села Лисовића и Губереваца (у округу београдском). Ту се старац Петроније покаје што се кренуо из својега завичаја, не хтедне ићи даље, него се врати на траг. Сви се сад нађy у чуду: јер ако се он врати, од часа ће потера за њима: они ће сви изгинути, а жене и деца отићи у ропство. Сви су молили Петронија да бар до Саве дође с њима докле они пређу на ону страну, па после нек иде куд хоће. Он се никако не хте склонити на то.
Најпосле рекне Марица, Карађорђева мајка:
- Убите га! Сва грехота на моју душу! волим за њега једнога одговарати Богу, него да оволике нас Турци заробе.
Ђорђе намигну на неког Илију,*) а овај потегне пиштољем, и убије га. После га затрпају у некој Црвеној Јарузи.**)
Оданде похитају на Остружницу, и превезу се на ону страну. Прешавши Саву, оду у манастир Крушедол. Ту се мати и жена Ђорђева погоде за станаре, да музу стоку, а Ђорђе опет за шумара, да чува манастирску шуму.

*) Г. Јокић каже да је од Господара (Карађорђа) чуо да је том човеку било име Илија, али му не памти презимена, нити зна одакле је био родом. - М. Ђ. М.
**) Био сам једном, вели Joкић: - с господаром у лову у гају између Лисовића и Губереваца, и они ми рече:
-Видиш ли, Петре, ону Црвену Јаругу?
-Видим, Господару! одговорих ја.
- Онде је укопан мој отац!
И више ни речи, ни он ни ја!  - М. Ђ. М.

[JASON]

Врбовка и кајање.
Ни две године пуне није Ђорђе саставио чувајући манастирску шуму, па се врбује у војнике, и оде у Сомбор. Ту се Ђорђе, као што је доцније сам причао, стане овако предомишљати :
- Што бих ја ишао да гинем на другој страни туђега царства, кад може доћи време да и у Србији могу војевати? Покаје се, дакле, и измакне оданде и преко Бачке дође у Срем, у село Лединце; удари на своју породицу, и јави јој да је утекао, и да хоће да иде у Србију.
Преко Срема дође у село Попинце. Овде га ухвати дан, и он се закона у сламу неког Месаровића, да га људи не би опазили. Пред вече дође газдарица да начупа сламе па, видећи Ђорђа, повиче:
- Ко си ти? Шта тражиш ту?
- По Богу сестра да си ми, рекне Ђорђe: - Ћути! Ја чекам мрак, па у онда отићи, него ме немој проказати.
Жена узе сламе и оде у кућу. Мало час изиђе пред кућу к свом мужу који, међу тим, надељаваше осовину за кола. Нешто му проговори, па опет оде у кућу. Човек одмах остави свој рад, па поче ходати тамо амо по авлиjи докле дође к слами па, видећи Ђорђа рекне набусито:
- Шта радиш ту?
- По Богу брат да си, немој ме проказати, ја бежим, и само мрак чекам. а ником зла не ћу учинити.
Газда од сламе рекне му да иде за њим у кућу, а Ђорђе се стане молити да га не дира. Газда тврдо остане при свом захтеву, на најпосле викне:
- Хајде у кућу, или ће бити зло!
Видевши се на невољи, Ђорђе узме пушку и торбу, па за газдом те у собу. Затворивши на соби врата, газда изиђе на поље те заповеди жени да закоље кокош и да зготови вечеру. После се врати у собу к Ђорђу, где су су седели и разговарали док вечера није била готова. Кад вечера сташе, они седну вечерати. По што се добро смрачи, рећи ће Ђорђе домаћину:
- Пупштај ме, по Богу отац, да идем!
- Чекај, није још време, одговори газда.
Ђорђе уһути.
По што доста времена прође, Газда рекне:
- Хајде, време је!
Ђорђе узме своју пушку и торбу те пред кућу. Ту кола спремна и три коња упрегнута. Домаћин најпре узе Карађорђеву пушку и торбу те их закопа у сено, па онда рече њему те леже у сено, а он га сеном покри, и озго преко њега веза ужетом. После тога седе и он и опали коње што брже може бити. На стражи патрола виче:
- Олт !
Газда рече две три непристојне речи, па потера даље. Тако пређу преко Шимановаца и Деча, и дођу у Прогаре на Сави. Цело село прођу, и уставе се код једне најкрајне куће; газда од кола викну газду два три пута док он чу, изиђе и упита:
- Ко је?
- Не лај! одговори Месаровић, и рече Ђорђу да слази с кола.
Кутњи газда, видећи Ђорђа, упита:
- Ко ти је то ?
- Не лај, одговори му опет Месаровић.
Сад сви уђу у собу, па мало после стану на ново вечерати и пити. Тако све док не свану. Кад већ свану, рече Ђорђе :
- Пуштајте ме, ако Бога знате!
- Ћути; није време! одговоре они.
После неког времена, Месаровић викне Ђорђу:
- Хајде!
Ђорђе узме торбу и пушку, па у авлију; а авлиjа баш засеца у Саву; тамо стоји чун и у њему момак. Ђорђе уђе у чун, и ту нађе да су му ови добри људи спремили комад сланине од 2- 3 оке, велики хлебац, чутуру вина, и чутуру ракије.
- С Богом; срећан ти пут! викнуше они, а момак с чуном повесла те на брег код Забрежја, на ову страну. Ту га остави, па се врати.
Овде Ђорђе проведе читав дан, а кад ноћ наступи, он пређе преко Колубаре и пође на више, па онда пређе ипак и дође у село Бајевац, у ваљевској нахији, к својему старом познанику Васиљу. Сад скупи шест друга, и почне четовати.

[JASON]

'Црни' – Ђорђе.
У овом четовању, једном Ђорђа окупи потера, да му нигде није дала станка. Ђорђе дође на један извор близу села где се потера није ни издала. Напије се воде па седне да се одмори. Kaд ето ти бабе са судима на воду.
- Каква је то гунгула по селу, баба, упита Ђорђе?
- Та онај Црни и Небели Ђорђе одметнуо се у хајдуке, па више зла почини него Турци; њега хоће да хватају...
- Коекуде, а познајеш ли ти тога Црног Ђорђа?
- Не познајем, синко; нисам га никад видела.
- А по души те, сад га познај, рекне он, и оспе камењем гађати бабу и судове, па утече. Коекуде, говорио је доцније, није ме нико други назвао Црним, него баба, али сам јој и платио.