Српске буне

[JASON]

Немачки рат.
Међу тим зарати се Аустрија с Турском и Михаљевић, аустријски официр, пређе у Забреж. Овде поче врбовати овостране Србе у војнике, а и све арамбаше позове на предају, оставивши им рока 3 месеца.
Карађорђе и његова дружина не хтедну се предати; а кад 3 месеца прођу, заокупи их потера, и у селу Радљеву, убију им једнога друга и Карађорђа ране у десну руку. Излечивши рањену руку, почне опет четовати. Потера их опет окупи, и у селу Борку ухвати и њега и још шесторицу другова његових. Све их одведу Михаљевићу. Суд је био готов: сви на вешала! Али док је среће није штете: Неки Радич из Остружнице родом, који се је још пре у солдате врбовао, и већ капетан постао код Михаљевића, види ту Карађорђа, и запази га јако, а овај га још поочими по Богу да га избави, ако икако уз може.*) Радич оде Михаљевићу и изради те му Ђорђа поклони, а три му друга обеси, тројицу пак пошиље у Бају у тамницу, где су два умрла, а један је издржао и вратио се у Србију.
Код Радича Карађорђе постане буљубаша над четницима, и војевао је на Пожегу, Чачак и Карановац с војском аустријском. Кад је дошао у Студеницу, добије заповест да мошти Светог Краља дигне из Студенице и донесе у Београд, а одавде у манастир Ковиље преко Дунава близу Карловаца.

*) Па га је после на очиглед 6 - 7 хиљада војника у Карановцу, на Петров дан, лемезом испребијао Карађорђе, и отео му војводину, што је рекао оно што је истина. – П. Јокић.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Mир.
Некако у ово време, 1791. учини се мир међу Портом и Аустријом. Војске се аустријске повуку ка граници: у Пожаревац, Смедерево, Београд и Шабац. Народу српском, који је дотле живео по збеговима, објави се да је утврђен мир и да се нико нема ничега бојати: ма да је и Царева сина убио опростиће му се.
За то време народ се сав био скупио код логора аустријске војске. Ми смо - вели Јокић: - били сви на Врачару у збегу. Изиђе. после, на солдате заповест: 'Ко хоће и даље бити солдат, и прећи у Аустрију, тај нека остаје у војсци, а који не ће, тај нека преда све што има царско, нека се покори Турцима, и остане у Србији.' У том затече и зима. Аустриски ђенерал, не знам му име, преда Горњи београдски град царскому (турском) човеку, а у доњем зимује он с аустријском војском. У пролеће 1792. начини се мост од чамаца на Сави, и аустријска војска пређе, а Турци опет заузеше Србију. Народ се из збегова сав врати сваки у своје село, а по паланкама свуда Турци се настанише.
Овде се сумњам, да ли је био Ибрахим-Паша или Абдураман-Паша што је примио београдски град од Аустријанаца. Овај паша, путујући кроз Србију к Београду, дозивао је к себи све нахије: јагодинску у Јагодину, крагујевачку у Баточину, смедеревску у Паланку и београдску у Београд. Том приликом је народне депутирце даривао са по једном шубаром и једним штапом. И ови су после били народни кнезови (кметови). Тада је нашем народу било доста добро. Није било икаквих зулума ни пизме (освете).*)

*) Испричавши довде, Јокић рече да се остави празна места, ако му доцније што падне нa памет, да се овде запише. А најпосле рече да нема шта више ту казати. - М. Ђ. М.војском.

[JASON]

Мустај-Паша.
По овом је дошао за београдског везира Абдураман-Паша. За овога се говорило да је довео лавове, најљуће зверове, као божем да би застрашио народ.
За њим је дошао Мустај-Паша. Под овим је било са свим мирно. Мустај-Паша је прочитао царски ферман којим се објављује да се према Србима не ће терати никаква пизма (освета), и да ће они свуд бити равни с Турцима. За ово време смо живели управо врло добро: што је царско плаћало се, па смо после били мирни.
У то време осили се видински паша Пазванџија, који је тежио да се опет васпоставе јаничари. Он науми да и београдски пашалук зграби пода се. За то крене на Београд војску, коју је предводио неки Тосун, и дође у Јагодину. Томе су сви Турци у Србији били ради, јер им је била душа и срце да се опет уведу јаничари, како би кукавни наш народ могли гњавити. Ово дозна Мустај-Паша, па се не могне поверити Турцима - највећим непријатељима свога цара, - него у сваком срезу постави по једног Србина за буљубашу, и изда им буpунтије, да сваки има по 70 момака са собом, кад се куд позове на војску. Од ових буљубаша поменућу на првом месту Карађорђа, Мату из Липовца, у Гружи, Радивоја Арнаутовића, из Саранова, Јована Крстовића, из Буковика, и још друге по другим нахијама. Пред свим пак тим буљубашама, и целом српском војском, постави Станка Арамбашића, из Велика Села у округу београдском.*) А пред турском војском био је неки Тахир-Балота. Та здружена војска крене се од Београда, и дође у Јагодину. Овде се Тосун био затворио у једну џамију са 200 момака. Свак се мора дивити како ће Тосун из једне џамије са 200 људи дати отпор толикој сили. Ну то се овако разуме: Тосун је имао споразум са свом турском војском, као што се самим радом посведочило. Кад се почео бој, ударе сви на Тосуна и на његове Турке. Срби, верни свом старешини, туку немилице својега противника. На један пут примете да им дружина страда и спреда и са страга. Турци, који су умешани били са Србима, као божем пуцају на Турке Тосунове, чим заварају очи они испаљују на Србе. Србима се то досади, па се потуже Станку, и овај узме ту ствар извиђати.

* Вук (Даница, 1829., стр. 6 - 8 ) каже да је овај Станко био родом из села Колара у Лeвчу; а Јокић вели да је из Велика Села, у округу београдском. Толико је јасно да је седео у Смедереву.

[JASON]

У то дође Стеван Јаковљевић, левачки буљубаша, и рекне:
- Ја мојим Левчанима не дам да се више туку, јер они падају с две стране, него ви мени дајте да ја сам с мојим Левчанима опколим Тосуна, па ако га до сутра не доведем жива, или не донесем његову главу, на врату сам најтањи: посеците ме!
То му се одобри, и он оде да опколи џамију од Белице, а од Ћуприске стране држали су Турци. Турци, кад за то чују, брже боље јаве Тосуну, да на њега иде Стеван с Лeвчанима, него нека бежи. И он ноћу, као божем пробио се кроз Турке и умакао, али бош посла: Турци су га драгововољно пропустили у Ћуприју, одакле је отишао у Видин. Ова се војска, после, разиђе. Балота оде у Београд, а Станко, Карарађорђе, и друге буљубаше својим кућама. Ово је било у Петров пост. А у Белу Недељу, те исте године, дигне Пазваниија опет војску на Београд, пређе преко планине, и дође у Пожаревац. Мустај-Паша опет позове своје буљубаше  Србе, и почне у Годомину скупљати војску.
Десило се је да баш тада Карађорђу умре један син (не каза му име). За то он да своје оружје и коња неком Јовану из Тополе куму својему, да он место њега иде у Годомин, и да заповеда момцима, а Станка поздрави, да му је син умро, те због тога не може доћи. Јован оде у Годомин, и пријави се Станку, али му овај рекне, да Карађорђе мора собом доћи, а жалост на страну!
Кад Карађорђе чује таку поруку, узме неколико момчади, и пође. Дотле су они већ били растерали Пазванџине Турке. Дошавши у село Липе, да се превезе преко Мораве, Карађорђе сретне пет-шест Турака. Запита их: да ли нису Јаничари, а они му одговоре нешто преко. Реч на реч - док се посвађају и маше се за оружје. Карађорђе потегне те једнога обори, а и момци му једног убију. Остали у животу утеку. Карађорђе одсече главе оној двојици погинулих Турака, однесе их Станку и Балоти, и каже им шта је учинио. Кад дођу у Смедерево, скоче браћа и суседи оних Турака, које је Карађорђе побио у Липама, јер су они били из Смедерева:
- Аман за Бога, пред Бога, Црни Ђорђе поби нам Турке!
Балота Ђорђа на одговор.
- Ти си побио Турке из Смедерева, рекне он Карађорђу.
- Ја сам их питао ко су, одговори овај: - они се не хтеше казати. Ту се посвађамо. Они тргоше пушке, али би моја срећа и они падоше. Ето тако је било.
- Е па, убио - убио, рекне Балота, окренувши се Турцима: - није човек знао, а они нису хтели да се кажу, па убио.
Тим се суд сврши. Балота после оде у Београд, Карађорђе у Тополу, а Станко оста у Смедереву код своје куће.

[JASON]

Не прође много, а Турци, кивни на Станка, привребају га једно вече, баш кад је хтео вечерати, и убију га кроз прозор. Кад Карађорђе то чује, он већ осети каква се попара и њему кува, за то се стане уклањати и избегавати састанак с Турцима. Погибе му онај с којим је све тајне планове о будућем избављењу милог свог отачаства и народа кројио.*) За то он сад своју бурунтију остави, и тек га је човек код његових пријатеља могао видети.
За све то време, међу Турцима ерлијама било је највеће огорчење против сваког ко се звао царски. Па и против Мустај-Паше, јер под њим нису могли никакво насиља народу чинити, а без тога они нису живот за прави живот почитовали. Најпосле скроје план како ће Мустај-Паши врат да скрљају, а тим да и српски народ узјашу. Дођу ерлије београдске Мустај-Паши и рекну му:
- Честити Везиру! Немој ти у војсци водити каура, јер су они још с Немцем научили војевати, па ће данас или сутра и теби хака главе доћи; него ево теби наших синова, нека они иду на војску, а ти нама дај својега сина Дервиш-Бега, нека иде на Пазванџију.
Сиромах Паша, на своју злу срећу, превари се: остави своје верне Србе, који би га до последње капи крви бранили, и повери се Турцима, који му скоро набодоше опанке. Брзо се скупе ерлије београдске, шабачке и из других паланака, и Дервиш Бег, са једно 400 делија и с топовима, крене се пред њима и пође на Пазванџију. Ну зликовци ерлије, они бољи и бољи, остану још у Београду, а неки се повраћају с пута и у Београду се којегде посакривају, и ту пребуду у тајности за неко време.
 
*) Да су они о том имали разговор зна Јокић отуда што је Станко с Марком из Јагњила врло добро живео, а Марко је пашеног Карађорђу, и био је редак човек. Они су оба чешће, продужава Јокић, долазили у Тополу Корађорђу, частили се, и о том се разговарали, и ја сам им пекао jaгaњце и ћевапе и све сам слушао што се разговарају, све сам памтио али ником ништа нисам казивао, завршује Јокић. – М. Ђ. М.

[JASON]

Дервиш-Бег дође у Зајечар. Пазванџина се војска била улогорила с ону страну реке Тимока у селу Извору. Сраженије буде на Белом Броду (Вршкој Чуки). Пуца пушка с обе стране, а ни с једне стране нико не пада. Кад обе војске наступе на брод да се састану, онда се почну љубити. Кад делије то виде, отрче брже Дервиш-Бегу и јаве му да бежи, јер је издан. Овај, чим то чује, побегне што брже може оставивши и сексане и кујну*), и све, а и делије за њим. Турци их заокупе, и што стигну потуку, а оно друго за Дервиш-Бегом утече. Међу тим су ерлије, што су брже могле, јавиле оним посакриваним Турцима у Београду да је Дервиш-Бег утекао и да су делије разбијене, и они се с Пазванџијом сајузили. Кад то све ови чују, одмах кроз лагум под Калимегданом уђу у град, опколе пашинине сараје, и њега самог ухвате. Неки Бега Новајлић ухвати га за браду, и рекавши му ове речи:
- Папаз бе, ти ли ћеш на Јаничаре да војујеш, - закоље га.**)

  *) Г. Јокић вели да је то био мутвак, али он редовито говори говори кујна, место речи мутвак.
**) Овде је Јокић, причајући, оплакао: толико вели да му је жао доброга Мустај-Паше. - М Ђ. М.

[JASON]

Дахије.
Кад овако противници свога цара, и злотвори нашега народа, угњаве Мустај-Пашу, и дочепају се Београда, онда се у њему наместе, и београдски пашалук њих четворица: Мула-Јусуф, Аганлија, Кучук-Алија, и Фочић, разделе између себе. Сада наста право ропство за српски народ. Цркве и манастири дођоше под копите турских коња, људи, имање, поштење жена и девојака, све је то служило да се подмири турско насиље. Данци се умножише: спахијама десето, а јаничарима девето, и још неки тродупли порези ударише се. Јадни народ опаса се ликом. Е већ пропишта и мајчино млеко од тешка зулума. Па и све то јаничарима не бејаше доста, него, да би се боље осигурали против свога цара и противу раје, наумише рају у црно завити: наумише исећи све оне буљубаше, и друге одабраније људе, на које су сумњали да ће, притешњени толиким њиховим насиљем, најпосле на њих устати. За то закључе и распишу да се свакојако гледа да се сви они кметови, буљубаше, и други одабранији људи у једно време потуку, па ће оно што остане бити права раја, и добро ће служити Турке. Скупе се, дакле, у мехћему, и ту се стану о том до говарати. Стари Фоча рекне овако:
- Немојте ви у рају дирати, за што је ова раја плаховита, а друго, раја је у шумама: њој су шуме градови. Ви ћете посећи једнога, два, и три кнеза, а други ће поутицати, па ће вам после ови главе поскидати: него се ви раји подобрите, живите с њима у љубави, особито с владиком и поповима, a тако како сте наумили учинићете веће зло.
Дахије скоче на њега, назову га крмком који ништа не зна, и изруже га како су горе могле. Фоча се наљути и оде у свој конак. Може бити да би дахије и убиле Фочу за ове речи, али нису смеле од његових момака…

[JASON]

Сеча кнезова.
Кад већ то закључе, дахије се крену у нахије да бију где год кога кнеза преваре и ухвате. Пpво убију београдског владику, на онда Чарапића Арсенија*). Војвода крагујевачки посече Јовицу из Кнића, Мату из Липовца, и Николу Ћирјанића из Орашца**). Пруже се даље к Пожаревцу и убију кнеза пожаревачког, и кнеза ћупријског Петра. Похитају к Левчу да убију Стевана Јаковљевића, али он, чувши пре за то побегне у шуму .
Јаничари су на кнезове нахије крагујевачке особито били кивни, јер им се ови нису у свачем слепо покоравали. За то Хаџи-Климента, познати зликовац, похита са 7 друга у Тополу да убије Карађорђа. Јер се нису смели поуздати на ханџију***) тополскога да га овај сам може убити. Само су ханџији били заповедили да Ђорђа заговара ту код хана, док они рупе. Ханџија пак Ибраим, кога је Карађорђе лепо спомогао (купио му једно ћурче, једне чакшире, и једну јаничарску пошу), био је Карађорђу врло веран, па му јави у који је дан доћи Хаџи-Климента. Карађорђе зовне к себи мене - вели даље Јокић: - и Матеју Јовичића кмета, и каже нам да ће доћи Хаџи-Климента да га убије, него да пређемо онамо у страну преко Каменице (потока у Тополи), па ћемо одонуда видети кад се они појаве.
Ми га послушамо и одмах одемо с њим преко потока у страну. Не прође много а ми спазисмо Хаџи-Клименту да се помоли иза брега, и с њим 7 Турака: брже, брже, те пред хан. Ибраим их дочека, и упита се с њима. Хаџи-Климента нешто с њим говори, па тек окретоше коње те пред Карађорђеву кућу. 
Хаџи-Климента и још двојица одјахаше, а други седе на коњма. Баба Марица, Карађорђева мати, изнесе му малу столичицу, и метну на њу поњаву, те Хаџи-Климента седе, па она и Јелена, жена Карађорђева, узеше да провадају коње.
- Где ти је син, баба, упита Хаџи-Климента?
- Отишао је у Остружницу на скелу, отерао свиње да прода, па док се наплати, отићи ће у Београд; некако вечерас или сутра биће у Београду.
На то Хаџи-Климента упита нешто Ибраима, и он му одговори то исто, јер их је тако био научио Карађорђе. Онда они одмах поjaхаше коње и одоше на траг. Ми после дођемо у хан. Ибраим се насмеја и каже:
- Ја сам их послао да те траже у Београду, а ти си овде, ха, ха, ха!
Ту код Ибраима и вечерамо, и ја се с њим помирим, јер сам дотле био с њим нешто у завади. Истина је Карађорђе добро живео с Ибраимом, али се опет почне одсада клонити и од Ибраима, јер се већ свуда разнео глас о том што су Турци толике кнезове, свештенике, и друге одличније људе побили, и све једнако секу , где кога ухвате. За то се је Карађорђе тако и чувао, а имао је и право да се чува.
 
   *) Јокић каже да се добро не може да сети, је ли оном Чарапићу било име Арсеније или Марко.
  **) Толико га је тукао да га је свега испребијо, те је од тога после и умр'о.
***) Кад су Јаничари, по смрт и Мустај-Пашиној, завладали Србијом, начинили су у сваком селу по је један хан, у ком је седео по један ханџија негде сам, а негде и са неколико сејмена. Преко ових ханџија дахије су убијале неке српске кнезове, али се на тополког ханџију нису могли поуздати да Карађорђа смакне. – М. Ђ. М.

[JASON]

Прва заклетва.
Ово је било око Митрова дне 1803. Баш у очи Св. Аранђела, ноћу, ја сам био на трлу код оваца у Крћевцу. У неко доба ноћи, отворише се врата на колиби, и унутра уђе Карађорђе. Са мном су била два моја брата у колиби. Сви бесмо поспали. Кад он дође, ја брзо устах, а они спавају.
- Имаш ли што за вечеру? упита он.
- Бога ми, брато*), нема; било мало пасуља, на смо повечерали ми, него има пресна купуса пун кош, да метнем једну главицу у лонац, да скувам, те повечерај!
- Е, па добро! рече он.
Таман ја пођох за купус, а он додаде:
- Немој, немој, имам ја у торби, па ћемо вечерати.
Ја се вратих. Он седе, извади из торбе чанак папуле, чутурицу ракије, малко већу вина, и погачу, простр торбу, и намести да једе.
- Оди да вечерамо, рече он мени.
- Не могу, брато, вечерао сам.
- Оди, оди; боље је у друштву!
И ту сад отпочнемо заједно јести, а она двојица спавају.
- А знаш ли, ти Петре, што сам ја дошао? упитаће он после вечере.  
- Не знам, брато.
- Знам да не знаш, за то ћу ти ја казати. Коекуде, ти и сам видиш, како се је ово успалило: Турци секу где год ког бољег Србина ухвате; знаш шта би и од мене чинили, да им паднем шака. За то сам дошао да идемо у Орашац. Тамо ће сутра бити свадба. Стеван Томић жени сина Максима. **). Ту ће бити више наших пријатеља које ћеш сам видети, да се ту састанемо, а и да се малко уклоним одавде. Овде ме сваки дан виђају комшије, па ће ме, бој се, ко проказати.
- Па добро, брато, ја хоћу.
Сутра дан одемо у Орашац. Тамо су сватови већ били скупљени. После, кад доведоше девојку; прота из Буковика Арсеније***) сврши венчање, после тога поседасмо у совру и почесмо јести и пити. Кад сватови почеше играти, прота уста иза совре, божем, као стар човек, не може више да седи. Кроза шљиве он оде лагано у једну јаружицу. То исто учинише и многи други, који су дотле седели за совром, јер су се тако били договорили. Карађорђе све то мотраше. Кад тако многи одоше, онда он рече мени:
- Хајдемо, Петре, да мало проходамо!
Ја устанем, те за њим у онај поток. Кад тамо, а они поседали сви: Стеван Филиповић, из Јагњила, брат Марка Филиповића, Карађорђева пашенога; Кнез Ђука из Јагњила (који су, као пријатељи дошли у сватове); Вићентије из Кораћице; Матеја Каратошић из Копљара; Марко Катић из Рогаче****; Срдар Сима из Доросаве, Јован Крстовић из Буковика, и још многи одабрани људи, које нисам добро познавао, па сам их позаборављао.

      *) Братом смо га сви звали.
    **) У јесен године 1851, Јокић вељаше да је овај Максим још жив, али га ја нисам видео.
  ***) Не знам баш, вели Јокић : - је ли му било име Арсеније; обично су га звали: 'Господин Прота'. (Право му је име било Атанасије. Поменик. стр. 17-18.)
****) Ово је најстарији брат од Катића. Јанко је био још под јаничарима кнез, па кад ови почну сећи кнезове, побегне у шуму, па се није мешао ни са Србима нити је Турцима зла чинио за то, да би, ако Турци опет завладају, код њих остао у части као кнез.  - М. Ђ. М.

[JASON]

Међу тим људма седи прота, и они се полако разговарају. Дођемо и ми и поседамо. Прота запита Карађорђа за мене:
- Ко ти је то, Ђоко?
- Ово је син нашега Милосава, одговори он.
- Е, добро, добро, рече прота:- отац му је добар човек, само нека и он буде онакав.
- Баш је онакав, рече Карађорђе: - за то сам га и довео.
- Е, лепо, лепо!
Сад нам прота поче говорити:
- Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Одонда се наши ножеви, сабље, и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су за наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара, и кћери гази се ногама, као да смо ми сви право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче, гледајући наше муке. Него, браћо, у име створитеља Бога, и спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити: јер ове наше крвопије и њему о глави раде!
Ми сви рекосмо: тако је, и треба да устанемо!
Сад Прота извади из џепа мали крстић, ми устанемо сви, а он рече те дигосмо три прста у вис. Прота поче:
- Браћо, закуните се да ово ником не ћете одати, а пре се Марта не може почети, јер ће Турци жене и децу поробити, а кад зене Март, ми ћемо жене и децу у шуму, у збегове, а ми пушке по среди, па у име Бога на Турке! Сад сви говорите  'Амин'! Ко издао, издало га тело; пожелео али се могао могао маћи, у кући му се не јављало ни старо ни младо; од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да да се у сињи камен претвори, да се други на њега угледају; не био срећан ни дуговечан, нити лица Божијег икад видео!
На све то ми смо викали: 'Амиин!'
Сад сви ижљубисмо крст, поседесмо мало. Ту се они старији разговорише и рекоше да се до Марта ћути, али сваки да врбује по кога, а о ком би се посумњало да ће Турцима јавити, томе да се не казује ништа. Иза тога, један по један, као што су сишли, изиђоше из потока. Најпосле изиђе и Карађорђе и ја за њим, те горе у совру. Ту смо опет пили, веселили се, а Бог ме и играли. Пред сами мрак, рећи ће Карађорђе мени:
- Петре, хајдемо!
Он торбу на леђа а пушку у руку, а ја за њим, те кроз гај у Крћевац на моје трло. Овде он извади из торбе чутурицу ракије, и чутуру вина, погачу и плећку добра овча меса, те повечерасмо. После тога, он оде на своје трло, и онамо се прикривао, јер у село није смео изаћи. Ја пак све сам ишао у село, и њему после јављао шта је и како је у селу.
Међу тим договори се он с мојим братом Андрејом Јокићем, те оду у Остружницу и онде се састану с Милошем Урошевићем и Костом Добановчанином, свињарским трговцима из Земуна, будући је овај Андреји а онај Карађорђу имао нешто давати. Дошавши у Остружницу, поруче по солдату да Коста и Милош дођу, и да донесу барута. Они и дођу, и донесу 6 ока барута, те 4 оке узме Карађорђе а 2 оке Андреја. 
Вративши се из Остружнице ударе на мене на трлу, и кажу ми да су донели барута. Он оде на своје трло, а ја и брат ми остасмо.
Ово је било некако пред Божић.
После 5-6 дана дође Карађорђе опет на наше трло, и каже ми:
- Петре, ово више не може овако бити: ја се морам или куд уклонити, или ћу погинути, него ти помешај моју стоку с твојом, па чувај! Тополци знају да ја немам деце да ми је чувају, па ће рећи да сам вама платио да је ви чувате, а ја ћу да идем у Ресаву, у село Ресавицу, неком мом пријатељу Марку. Ако погинем, тамо ме тражите, ако ли останем жив, ја ћу доћи на оно што смо у Орашцу рекли.
Ја онда одем те саставим његове овце с нашима, и на његову трлу бејаше и Јелена жена његова, а он већ опремио коња и каже ми оно исто што и пре: да ће да иде у Ресаву, и да ће бити код неког Марка у Ресавици, а кад буде време онда ће доћи, ако ли пак погине, онде да га тражимо. - То да знаш! рече он на послетку. 
Ту се ижљубимо, исплачемо, и опростимо. Он седе на коња па, преко жабарског гаја, оде. Ја останем с Јеленом, и после сам хранио и моју и његову стоку, и мислило се је да је он мене најмио да то чиним.
Ово је било,  као што сам горе рекао, пред Божић (1803.).

[JASON]

Устанак.
На два дана пре Св. Саве једно јутро ја се обувам у кући, да идем положити овцама, а удари Јелена, жена Карађорђева, и викну ме с вратница:
- Милане (тако ме је знала као што снаха зове девера)! шта радиш?
- Обувам се, хоћу да идем у Крћевац стоци.
- А ја сам пошла тамо к подруму, да донесем што деци, хајдемо заједно!
Ја се брже обујем, узмем пушке и пођемо. Она ношаше у руци бардак, а на леђима торбу, по свој прилици пуну хлеба, али ја не виђeх шта је: је ли погача или проја. Кад дођосмо до места где се пут одваја за Крћевац, онда ми она рече:
- Хајдемо, Милане, заједно до подрума, па ти можеш и оданде ићи к стоци!
Ја пристанем, и пођем мало, док тек она рече:
- А знаш ли, Милане, што ја идем к подруму?
- Не знам, одговорих ја.
- Бог ме, дошао Ђорђе, и још тројица с њим. Одевени неки људи. Ноћас су били овде, па су сад у оној Милисављевој подрумини, где се оно пуши ватра, и ја им ево носим хлеба.
Мени би мило.
У том дођемо пред подрум. Она отвори подрум, и наточи ракије у бардак, а ја одсекох лесков ражањ, док она извади неколико главица купуса, које ја нанижем на ражањ, па она затвори подрум, и пођемо горе где се пуши ватра. Ја идем напред и носим на рамену онај ражањ с купусом, а она иде за мном и носи бардак с ракијом и торбу с хлебом. Док тек испаде човек, шчепа пушку, и повика:
- На траг! Ко си ти? На траг!
Ја све идем, и Јелена за мном. У том испадоше још двојица, и они управише шешане. На то Карађорђе рече:
- Коекуде, што си побудалио, ћути! Оди овамо, седи!
- А ко је ово? упита Станоје (јер је ово био Главаш Станоје).
- Ко је? Ко ја и ти, рече Карађорђе.
- Хеј Ђорђе, Ђорђе, да од Бога нађеш, што ме издаде. Погинућу и ја и дружина ми.
- Како погинути. Бог с тобом? Овај не ће ником казати.
У том се ја пољубим с Карађорђем, а Станоје се све једнако преча на мене, па најпосле рече:
- Чујеш, море! Ако ти мене издаш, и потера ме окупи, па ако богдице, ја останем жив, да знаш да ћу те жива пећи…

[JASON]

Карађорђе пита мене: како је по селу, и шта чине Турци? Ја му кажем да код нас нико не чини никаква зулума; како знају да тебе онде нема, они и не долазе, а около чујемо да туку где год кога кнеза ухвате.
- Ја сам дошао, рече даље Карађорђе: - да видим оне пријатеље који су били у Орашцу. Ово ми је друштво: ово је показавши руком, Станоје Главаш. Ти си га и пре чуо. Имамо још једнога друга, неког Миленка, који је остао да по пожаревачкој и смедеревској нахији још кога друга врбује. Тек ти ћути. Ја ћу, као што кажем, сад све разгледати, па ћу опет онамо отићи, а кад Март наступи, ето мене!
Ту смо ми ручали и пили. После тога, ја одем к овцама, а они осташе онде. Кад у вече дођем од оваца кући, поче ми брат приповедати: шта се тај дан овде догодило.
Ханџија тополски Ибраим сазове сељаке да ору Мула-Јусуфу за јечам. Сељаци дођу сви, па међу њима и неки Јевта Воденичаревић, ком је Ибраим био преотео жену, па њега најурио у Крћевац. С тога, сиромах, није смео кући ни долазити. Ибраим га, за то што је живео више у шуми него код куће, прозове 'међедом'. На орању Јевта је плужио и ћутао, а Ибраим пристао за њим, и сваки час му подвикује:
- Не тако, међеде! Држи добро, међеде! Не ваља тако, међеде!
То се Јевти досади, па пусти плуг у ледину, шчепа оритак, и Ибраима тресне посред звезде!
- Та оца ти турскога! Ти си мене међедом начинио, а ја сам човек као и ти и можда сам и поштенији од тебе.
А у оно време дићи руку на Турчина била је нечувена ствар. Ибраим брже за пиштољ, али људи, у један пут, окну волове, и склептају се око њих двојице.
- Шта је то? повичу људи.
- Ето шта је: хоће међед да ме убије, рекне Ибраим.
- Не, не, немаш право Ибраим! Ти си њега назвао међедом, а он није међед, него наш брат, па је човеку тешко!
Еле Ибраим оданде измакне, а људи оставе плугове, узму волове, и дођу кући. То ми све оно вече исприча брат.

[JASON]

Сутра дан већ пред мрак дође биров и јави ми да ме зове ханџија Ибраим. Ја му одем. Он ceђаше, и одма ме запита:
- Јеси ли што чуо, Петре?
- Нисам, рекох ја.
- А погинуо Турчин у Бањи (селу), вели он.
- Ко сме убити Турчина? упитам ја.
- Вала ћемо га потражити да видимо ко је! вели он. Него ћу ја да идем у потеру, доћи ће и ханџије жабарски и шумњански, и још људи, а ти с Пауном остани овде да чуваш хан, да га лопови не похарају.
- Добро, Ибраим-Ага, одговорих ја.
Мало час дођоше и ханџије из Жабара и из Шума. Ибраим се спреми па с ханџијама и другим људма оде у потеру. Тамо нађу Турчина мртва, а убилца не нађу. Где сад да сахране убијена Турчина. У Руднику. Узму мрца они Турци и Срби из околних села што су били у потери, и однесу га у Рудник и сахране. Други дан врате се одонуд. Време бејаше опако: пада киша са снегом. Ми седимо у хану док они дођоше. Ми скочимо, прихватимо им коње, они поседаше да се греју и Ибраим заповеди бирову Мијаилу да им начини каву. Пиjући каву, договарају се да иду у Крагујевац муселиму, да му јаве да је Турчин погинуо, па нека дигне потеру да се хај дуци похватају. Најпосле рече Ибраим шумњанском и жабарском ханџији да иду у своје ханове, а он ће сутра рано ударити на њих. па ће оданде заједно у Крагујевац. Они га послушају и оду. Тада Ибраим рече мени:
- Ти ћеш, Петре, ићи са мном, да ми гледаш коња!
- Хоћу, ага, одговорих ја: - него да идем кући да се спремим, па ћу у јутру поpaнити.
- Иди, иди, само у јутру рано!
Ја дођем кући.

[JASON]

Мало за тим дођу у хан 6 Турака из Београда и калуђер Мата из Жабара који је био код владике протосинђел, и кога су Турци повели да он, као познат, ове људе утишава и склања на покорност према дахијама. Чим дођу Ибраим их лепо прими, а тополски кмет Матеја, зовне калуђера Мату својој кући на вечеру, али Турци не даду ни проговорити: не пуштају га никуд од себе. Матеја их моли да га пусте, јер им је калуђер познаник и својта, а давно је у Београду па је, вели, жељан наших посластица, те да га мало почастимо.
- Па ти, море, донеси овде нека једе, рекне Турчин.
- За Бога, ага, одговори кмет Матеја: - ја сам испекао лепо прасе, а њега не могу овде донети. Код куће би се ми лепо почастили, и опет ћемо доћи на време.
На то ће рећи Ибраим:
- Па пустите га да иде, што каже Матеја, то кажем и ја!
Они пусте калуђера Мату, и он с кметом Матејом те онога кући на вечеру.
Она пак потера, они људи из околних села, што су мртва Турчина однели у Рудник, вративши се озго, сви су пали на конак у наше село (Тополу). Путем низ Јасеницу, у повратку с Рудника, ти су се људи разговарали о турском зулуму, и ту се договоре да, кад су тако на окупу, ту ноћ ударе на хан и ханџију да убију. С таком намером, и с таким разговором они заноће у Тополи, па у по ноћи да ударе на хан.
Кмет Матеја, сазнавши за то, и желећи да се баш прва крв не пролије код нас, на мисли да Турке поплаши, нека беже. Дигне се, дакле, приђе к прошћу од хана, изазове биpoва Мијаила, и рекне му да дозове Ибраима тополскога ханџију. Мијаило то каже Ибраиму. Овај изађе и упита:
- Шта је, море, Матеја?
- Оди, оди овамо ближе да ти нешто кажем!
Кад се Ибраим приближи, Матија рекне:
- Пуно село војске, него бежи! Ја сам их преварио да изиђем на поље, па сам дошао да ти кажем, да не изгинете.
Чувши то Ибраим брже утрчи у хан, и повиче:
- Беж!
Турци поскачу, и на врат на нос, ко одреши коња, ко пресече конопац, па поскачу на коње и побегну у Крагујевац.