Српске буне

[JASON]

Немачки рат.
Међу тим зарати се Аустрија с Турском и Михаљевић, аустријски официр, пређе у Забреж. Овде поче врбовати овостране Србе у војнике, а и све арамбаше позове на предају, оставивши им рока 3 месеца.
Карађорђе и његова дружина не хтедну се предати; а кад 3 месеца прођу, заокупи их потера, и у селу Радљеву, убију им једнога друга и Карађорђа ране у десну руку. Излечивши рањену руку, почне опет четовати. Потера их опет окупи, и у селу Борку ухвати и њега и још шесторицу другова његових. Све их одведу Михаљевићу. Суд је био готов: сви на вешала! Али док је среће није штете: Неки Радич из Остружнице родом, који се је још пре у солдате врбовао, и већ капетан постао код Михаљевића, види ту Карађорђа, и запази га јако, а овај га још поочими по Богу да га избави, ако икако уз може.*) Радич оде Михаљевићу и изради те му Ђорђа поклони, а три му друга обеси, тројицу пак пошиље у Бају у тамницу, где су два умрла, а један је издржао и вратио се у Србију.
Код Радича Карађорђе постане буљубаша над четницима, и војевао је на Пожегу, Чачак и Карановац с војском аустријском. Кад је дошао у Студеницу, добије заповест да мошти Светог Краља дигне из Студенице и донесе у Београд, а одавде у манастир Ковиље преко Дунава близу Карловаца.

*) Па га је после на очиглед 6 - 7 хиљада војника у Карановцу, на Петров дан, лемезом испребијао Карађорђе, и отео му војводину, што је рекао оно што је истина. – П. Јокић.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Mир.
Некако у ово време, 1791. учини се мир међу Портом и Аустријом. Војске се аустријске повуку ка граници: у Пожаревац, Смедерево, Београд и Шабац. Народу српском, који је дотле живео по збеговима, објави се да је утврђен мир и да се нико нема ничега бојати: ма да је и Царева сина убио опростиће му се.
За то време народ се сав био скупио код логора аустријске војске. Ми смо - вели Јокић: - били сви на Врачару у збегу. Изиђе. после, на солдате заповест: 'Ко хоће и даље бити солдат, и прећи у Аустрију, тај нека остаје у војсци, а који не ће, тај нека преда све што има царско, нека се покори Турцима, и остане у Србији.' У том затече и зима. Аустриски ђенерал, не знам му име, преда Горњи београдски град царскому (турском) човеку, а у доњем зимује он с аустријском војском. У пролеће 1792. начини се мост од чамаца на Сави, и аустријска војска пређе, а Турци опет заузеше Србију. Народ се из збегова сав врати сваки у своје село, а по паланкама свуда Турци се настанише.
Овде се сумњам, да ли је био Ибрахим-Паша или Абдураман-Паша што је примио београдски град од Аустријанаца. Овај паша, путујући кроз Србију к Београду, дозивао је к себи све нахије: јагодинску у Јагодину, крагујевачку у Баточину, смедеревску у Паланку и београдску у Београд. Том приликом је народне депутирце даривао са по једном шубаром и једним штапом. И ови су после били народни кнезови (кметови). Тада је нашем народу било доста добро. Није било икаквих зулума ни пизме (освете).*)

*) Испричавши довде, Јокић рече да се остави празна места, ако му доцније што падне нa памет, да се овде запише. А најпосле рече да нема шта више ту казати. - М. Ђ. М.војском.

[JASON]

Мустај-Паша.
По овом је дошао за београдског везира Абдураман-Паша. За овога се говорило да је довео лавове, најљуће зверове, као божем да би застрашио народ.
За њим је дошао Мустај-Паша. Под овим је било са свим мирно. Мустај-Паша је прочитао царски ферман којим се објављује да се према Србима не ће терати никаква пизма (освета), и да ће они свуд бити равни с Турцима. За ово време смо живели управо врло добро: што је царско плаћало се, па смо после били мирни.
У то време осили се видински паша Пазванџија, који је тежио да се опет васпоставе јаничари. Он науми да и београдски пашалук зграби пода се. За то крене на Београд војску, коју је предводио неки Тосун, и дође у Јагодину. Томе су сви Турци у Србији били ради, јер им је била душа и срце да се опет уведу јаничари, како би кукавни наш народ могли гњавити. Ово дозна Мустај-Паша, па се не могне поверити Турцима - највећим непријатељима свога цара, - него у сваком срезу постави по једног Србина за буљубашу, и изда им буpунтије, да сваки има по 70 момака са собом, кад се куд позове на војску. Од ових буљубаша поменућу на првом месту Карађорђа, Мату из Липовца, у Гружи, Радивоја Арнаутовића, из Саранова, Јована Крстовића, из Буковика, и још друге по другим нахијама. Пред свим пак тим буљубашама, и целом српском војском, постави Станка Арамбашића, из Велика Села у округу београдском.*) А пред турском војском био је неки Тахир-Балота. Та здружена војска крене се од Београда, и дође у Јагодину. Овде се Тосун био затворио у једну џамију са 200 момака. Свак се мора дивити како ће Тосун из једне џамије са 200 људи дати отпор толикој сили. Ну то се овако разуме: Тосун је имао споразум са свом турском војском, као што се самим радом посведочило. Кад се почео бој, ударе сви на Тосуна и на његове Турке. Срби, верни свом старешини, туку немилице својега противника. На један пут примете да им дружина страда и спреда и са страга. Турци, који су умешани били са Србима, као божем пуцају на Турке Тосунове, чим заварају очи они испаљују на Србе. Србима се то досади, па се потуже Станку, и овај узме ту ствар извиђати.

* Вук (Даница, 1829., стр. 6 - 8 ) каже да је овај Станко био родом из села Колара у Лeвчу; а Јокић вели да је из Велика Села, у округу београдском. Толико је јасно да је седео у Смедереву.

[JASON]

У то дође Стеван Јаковљевић, левачки буљубаша, и рекне:
- Ја мојим Левчанима не дам да се више туку, јер они падају с две стране, него ви мени дајте да ја сам с мојим Левчанима опколим Тосуна, па ако га до сутра не доведем жива, или не донесем његову главу, на врату сам најтањи: посеците ме!
То му се одобри, и он оде да опколи џамију од Белице, а од Ћуприске стране држали су Турци. Турци, кад за то чују, брже боље јаве Тосуну, да на њега иде Стеван с Лeвчанима, него нека бежи. И он ноћу, као божем пробио се кроз Турке и умакао, али бош посла: Турци су га драгововољно пропустили у Ћуприју, одакле је отишао у Видин. Ова се војска, после, разиђе. Балота оде у Београд, а Станко, Карарађорђе, и друге буљубаше својим кућама. Ово је било у Петров пост. А у Белу Недељу, те исте године, дигне Пазваниија опет војску на Београд, пређе преко планине, и дође у Пожаревац. Мустај-Паша опет позове своје буљубаше  Србе, и почне у Годомину скупљати војску.
Десило се је да баш тада Карађорђу умре један син (не каза му име). За то он да своје оружје и коња неком Јовану из Тополе куму својему, да он место њега иде у Годомин, и да заповеда момцима, а Станка поздрави, да му је син умро, те због тога не може доћи. Јован оде у Годомин, и пријави се Станку, али му овај рекне, да Карађорђе мора собом доћи, а жалост на страну!
Кад Карађорђе чује таку поруку, узме неколико момчади, и пође. Дотле су они већ били растерали Пазванџине Турке. Дошавши у село Липе, да се превезе преко Мораве, Карађорђе сретне пет-шест Турака. Запита их: да ли нису Јаничари, а они му одговоре нешто преко. Реч на реч - док се посвађају и маше се за оружје. Карађорђе потегне те једнога обори, а и момци му једног убију. Остали у животу утеку. Карађорђе одсече главе оној двојици погинулих Турака, однесе их Станку и Балоти, и каже им шта је учинио. Кад дођу у Смедерево, скоче браћа и суседи оних Турака, које је Карађорђе побио у Липама, јер су они били из Смедерева:
- Аман за Бога, пред Бога, Црни Ђорђе поби нам Турке!
Балота Ђорђа на одговор.
- Ти си побио Турке из Смедерева, рекне он Карађорђу.
- Ја сам их питао ко су, одговори овај: - они се не хтеше казати. Ту се посвађамо. Они тргоше пушке, али би моја срећа и они падоше. Ето тако је било.
- Е па, убио - убио, рекне Балота, окренувши се Турцима: - није човек знао, а они нису хтели да се кажу, па убио.
Тим се суд сврши. Балота после оде у Београд, Карађорђе у Тополу, а Станко оста у Смедереву код своје куће.

[JASON]

Не прође много, а Турци, кивни на Станка, привребају га једно вече, баш кад је хтео вечерати, и убију га кроз прозор. Кад Карађорђе то чује, он већ осети каква се попара и њему кува, за то се стане уклањати и избегавати састанак с Турцима. Погибе му онај с којим је све тајне планове о будућем избављењу милог свог отачаства и народа кројио.*) За то он сад своју бурунтију остави, и тек га је човек код његових пријатеља могао видети.
За све то време, међу Турцима ерлијама било је највеће огорчење против сваког ко се звао царски. Па и против Мустај-Паше, јер под њим нису могли никакво насиља народу чинити, а без тога они нису живот за прави живот почитовали. Најпосле скроје план како ће Мустај-Паши врат да скрљају, а тим да и српски народ узјашу. Дођу ерлије београдске Мустај-Паши и рекну му:
- Честити Везиру! Немој ти у војсци водити каура, јер су они још с Немцем научили војевати, па ће данас или сутра и теби хака главе доћи; него ево теби наших синова, нека они иду на војску, а ти нама дај својега сина Дервиш-Бега, нека иде на Пазванџију.
Сиромах Паша, на своју злу срећу, превари се: остави своје верне Србе, који би га до последње капи крви бранили, и повери се Турцима, који му скоро набодоше опанке. Брзо се скупе ерлије београдске, шабачке и из других паланака, и Дервиш Бег, са једно 400 делија и с топовима, крене се пред њима и пође на Пазванџију. Ну зликовци ерлије, они бољи и бољи, остану још у Београду, а неки се повраћају с пута и у Београду се којегде посакривају, и ту пребуду у тајности за неко време.
 
*) Да су они о том имали разговор зна Јокић отуда што је Станко с Марком из Јагњила врло добро живео, а Марко је пашеног Карађорђу, и био је редак човек. Они су оба чешће, продужава Јокић, долазили у Тополу Корађорђу, частили се, и о том се разговарали, и ја сам им пекао jaгaњце и ћевапе и све сам слушао што се разговарају, све сам памтио али ником ништа нисам казивао, завршује Јокић. – М. Ђ. М.

[JASON]

Дервиш-Бег дође у Зајечар. Пазванџина се војска била улогорила с ону страну реке Тимока у селу Извору. Сраженије буде на Белом Броду (Вршкој Чуки). Пуца пушка с обе стране, а ни с једне стране нико не пада. Кад обе војске наступе на брод да се састану, онда се почну љубити. Кад делије то виде, отрче брже Дервиш-Бегу и јаве му да бежи, јер је издан. Овај, чим то чује, побегне што брже може оставивши и сексане и кујну*), и све, а и делије за њим. Турци их заокупе, и што стигну потуку, а оно друго за Дервиш-Бегом утече. Међу тим су ерлије, што су брже могле, јавиле оним посакриваним Турцима у Београду да је Дервиш-Бег утекао и да су делије разбијене, и они се с Пазванџијом сајузили. Кад то све ови чују, одмах кроз лагум под Калимегданом уђу у град, опколе пашинине сараје, и њега самог ухвате. Неки Бега Новајлић ухвати га за браду, и рекавши му ове речи:
- Папаз бе, ти ли ћеш на Јаничаре да војујеш, - закоље га.**)

  *) Г. Јокић вели да је то био мутвак, али он редовито говори говори кујна, место речи мутвак.
**) Овде је Јокић, причајући, оплакао: толико вели да му је жао доброга Мустај-Паше. - М Ђ. М.

[JASON]

Дахије.
Кад овако противници свога цара, и злотвори нашега народа, угњаве Мустај-Пашу, и дочепају се Београда, онда се у њему наместе, и београдски пашалук њих четворица: Мула-Јусуф, Аганлија, Кучук-Алија, и Фочић, разделе између себе. Сада наста право ропство за српски народ. Цркве и манастири дођоше под копите турских коња, људи, имање, поштење жена и девојака, све је то служило да се подмири турско насиље. Данци се умножише: спахијама десето, а јаничарима девето, и још неки тродупли порези ударише се. Јадни народ опаса се ликом. Е већ пропишта и мајчино млеко од тешка зулума. Па и све то јаничарима не бејаше доста, него, да би се боље осигурали против свога цара и противу раје, наумише рају у црно завити: наумише исећи све оне буљубаше, и друге одабраније људе, на које су сумњали да ће, притешњени толиким њиховим насиљем, најпосле на њих устати. За то закључе и распишу да се свакојако гледа да се сви они кметови, буљубаше, и други одабранији људи у једно време потуку, па ће оно што остане бити права раја, и добро ће служити Турке. Скупе се, дакле, у мехћему, и ту се стану о том до говарати. Стари Фоча рекне овако:
- Немојте ви у рају дирати, за што је ова раја плаховита, а друго, раја је у шумама: њој су шуме градови. Ви ћете посећи једнога, два, и три кнеза, а други ће поутицати, па ће вам после ови главе поскидати: него се ви раји подобрите, живите с њима у љубави, особито с владиком и поповима, a тако како сте наумили учинићете веће зло.
Дахије скоче на њега, назову га крмком који ништа не зна, и изруже га како су горе могле. Фоча се наљути и оде у свој конак. Може бити да би дахије и убиле Фочу за ове речи, али нису смеле од његових момака…

[JASON]

Сеча кнезова.
Кад већ то закључе, дахије се крену у нахије да бију где год кога кнеза преваре и ухвате. Пpво убију београдског владику, на онда Чарапића Арсенија*). Војвода крагујевачки посече Јовицу из Кнића, Мату из Липовца, и Николу Ћирјанића из Орашца**). Пруже се даље к Пожаревцу и убију кнеза пожаревачког, и кнеза ћупријског Петра. Похитају к Левчу да убију Стевана Јаковљевића, али он, чувши пре за то побегне у шуму .
Јаничари су на кнезове нахије крагујевачке особито били кивни, јер им се ови нису у свачем слепо покоравали. За то Хаџи-Климента, познати зликовац, похита са 7 друга у Тополу да убије Карађорђа. Јер се нису смели поуздати на ханџију***) тополскога да га овај сам може убити. Само су ханџији били заповедили да Ђорђа заговара ту код хана, док они рупе. Ханџија пак Ибраим, кога је Карађорђе лепо спомогао (купио му једно ћурче, једне чакшире, и једну јаничарску пошу), био је Карађорђу врло веран, па му јави у који је дан доћи Хаџи-Климента. Карађорђе зовне к себи мене - вели даље Јокић: - и Матеју Јовичића кмета, и каже нам да ће доћи Хаџи-Климента да га убије, него да пређемо онамо у страну преко Каменице (потока у Тополи), па ћемо одонуда видети кад се они појаве.
Ми га послушамо и одмах одемо с њим преко потока у страну. Не прође много а ми спазисмо Хаџи-Клименту да се помоли иза брега, и с њим 7 Турака: брже, брже, те пред хан. Ибраим их дочека, и упита се с њима. Хаџи-Климента нешто с њим говори, па тек окретоше коње те пред Карађорђеву кућу. 
Хаџи-Климента и још двојица одјахаше, а други седе на коњма. Баба Марица, Карађорђева мати, изнесе му малу столичицу, и метну на њу поњаву, те Хаџи-Климента седе, па она и Јелена, жена Карађорђева, узеше да провадају коње.
- Где ти је син, баба, упита Хаџи-Климента?
- Отишао је у Остружницу на скелу, отерао свиње да прода, па док се наплати, отићи ће у Београд; некако вечерас или сутра биће у Београду.
На то Хаџи-Климента упита нешто Ибраима, и он му одговори то исто, јер их је тако био научио Карађорђе. Онда они одмах поjaхаше коње и одоше на траг. Ми после дођемо у хан. Ибраим се насмеја и каже:
- Ја сам их послао да те траже у Београду, а ти си овде, ха, ха, ха!
Ту код Ибраима и вечерамо, и ја се с њим помирим, јер сам дотле био с њим нешто у завади. Истина је Карађорђе добро живео с Ибраимом, али се опет почне одсада клонити и од Ибраима, јер се већ свуда разнео глас о том што су Турци толике кнезове, свештенике, и друге одличније људе побили, и све једнако секу , где кога ухвате. За то се је Карађорђе тако и чувао, а имао је и право да се чува.
 
   *) Јокић каже да се добро не може да сети, је ли оном Чарапићу било име Арсеније или Марко.
  **) Толико га је тукао да га је свега испребијо, те је од тога после и умр'о.
***) Кад су Јаничари, по смрт и Мустај-Пашиној, завладали Србијом, начинили су у сваком селу по је један хан, у ком је седео по један ханџија негде сам, а негде и са неколико сејмена. Преко ових ханџија дахије су убијале неке српске кнезове, али се на тополког ханџију нису могли поуздати да Карађорђа смакне. – М. Ђ. М.

[JASON]

Прва заклетва.
Ово је било око Митрова дне 1803. Баш у очи Св. Аранђела, ноћу, ја сам био на трлу код оваца у Крћевцу. У неко доба ноћи, отворише се врата на колиби, и унутра уђе Карађорђе. Са мном су била два моја брата у колиби. Сви бесмо поспали. Кад он дође, ја брзо устах, а они спавају.
- Имаш ли што за вечеру? упита он.
- Бога ми, брато*), нема; било мало пасуља, на смо повечерали ми, него има пресна купуса пун кош, да метнем једну главицу у лонац, да скувам, те повечерај!
- Е, па добро! рече он.
Таман ја пођох за купус, а он додаде:
- Немој, немој, имам ја у торби, па ћемо вечерати.
Ја се вратих. Он седе, извади из торбе чанак папуле, чутурицу ракије, малко већу вина, и погачу, простр торбу, и намести да једе.
- Оди да вечерамо, рече он мени.
- Не могу, брато, вечерао сам.
- Оди, оди; боље је у друштву!
И ту сад отпочнемо заједно јести, а она двојица спавају.
- А знаш ли, ти Петре, што сам ја дошао? упитаће он после вечере.  
- Не знам, брато.
- Знам да не знаш, за то ћу ти ја казати. Коекуде, ти и сам видиш, како се је ово успалило: Турци секу где год ког бољег Србина ухвате; знаш шта би и од мене чинили, да им паднем шака. За то сам дошао да идемо у Орашац. Тамо ће сутра бити свадба. Стеван Томић жени сина Максима. **). Ту ће бити више наших пријатеља које ћеш сам видети, да се ту састанемо, а и да се малко уклоним одавде. Овде ме сваки дан виђају комшије, па ће ме, бој се, ко проказати.
- Па добро, брато, ја хоћу.
Сутра дан одемо у Орашац. Тамо су сватови већ били скупљени. После, кад доведоше девојку; прота из Буковика Арсеније***) сврши венчање, после тога поседасмо у совру и почесмо јести и пити. Кад сватови почеше играти, прота уста иза совре, божем, као стар човек, не може више да седи. Кроза шљиве он оде лагано у једну јаружицу. То исто учинише и многи други, који су дотле седели за совром, јер су се тако били договорили. Карађорђе све то мотраше. Кад тако многи одоше, онда он рече мени:
- Хајдемо, Петре, да мало проходамо!
Ја устанем, те за њим у онај поток. Кад тамо, а они поседали сви: Стеван Филиповић, из Јагњила, брат Марка Филиповића, Карађорђева пашенога; Кнез Ђука из Јагњила (који су, као пријатељи дошли у сватове); Вићентије из Кораћице; Матеја Каратошић из Копљара; Марко Катић из Рогаче****; Срдар Сима из Доросаве, Јован Крстовић из Буковика, и још многи одабрани људи, које нисам добро познавао, па сам их позаборављао.

      *) Братом смо га сви звали.
    **) У јесен године 1851, Јокић вељаше да је овај Максим још жив, али га ја нисам видео.
  ***) Не знам баш, вели Јокић : - је ли му било име Арсеније; обично су га звали: 'Господин Прота'. (Право му је име било Атанасије. Поменик. стр. 17-18.)
****) Ово је најстарији брат од Катића. Јанко је био још под јаничарима кнез, па кад ови почну сећи кнезове, побегне у шуму, па се није мешао ни са Србима нити је Турцима зла чинио за то, да би, ако Турци опет завладају, код њих остао у части као кнез.  - М. Ђ. М.