Српске буне

[JASON]

Међу тим људма седи прота, и они се полако разговарају. Дођемо и ми и поседамо. Прота запита Карађорђа за мене:
- Ко ти је то, Ђоко?
- Ово је син нашега Милосава, одговори он.
- Е, добро, добро, рече прота:- отац му је добар човек, само нека и он буде онакав.
- Баш је онакав, рече Карађорђе: - за то сам га и довео.
- Е, лепо, лепо!
Сад нам прота поче говорити:
- Браћо, ево већ толике стотине година прођоше откако се сва наша слава закопа у гроб на Косову. Одонда се наши ножеви, сабље, и пушке завлаче у кладе. Свети Божји олтари, који су за наших царева и краљева красили Србију као цвеће, данас су штале за турске коње. Образ наших жена, сестара, и кћери гази се ногама, као да смо ми сви право робље. Браћо, земља стење а небо над нама плаче, гледајући наше муке. Него, браћо, у име створитеља Бога, и спаситеља нашега, да устанемо на оружје! Бог ће нам помоћи, а и цар ће то одобрити: јер ове наше крвопије и њему о глави раде!
Ми сви рекосмо: тако је, и треба да устанемо!
Сад Прота извади из џепа мали крстић, ми устанемо сви, а он рече те дигосмо три прста у вис. Прота поче:
- Браћо, закуните се да ово ником не ћете одати, а пре се Марта не може почети, јер ће Турци жене и децу поробити, а кад зене Март, ми ћемо жене и децу у шуму, у збегове, а ми пушке по среди, па у име Бога на Турке! Сад сви говорите  'Амин'! Ко издао, издало га тело; пожелео али се могао могао маћи, у кући му се не јављало ни старо ни младо; од руке му се све скаменило; у тору му овце не блејале; у обору краве не рикале. Да Бог да да се у сињи камен претвори, да се други на њега угледају; не био срећан ни дуговечан, нити лица Божијег икад видео!
На све то ми смо викали: 'Амиин!'
Сад сви ижљубисмо крст, поседесмо мало. Ту се они старији разговорише и рекоше да се до Марта ћути, али сваки да врбује по кога, а о ком би се посумњало да ће Турцима јавити, томе да се не казује ништа. Иза тога, један по један, као што су сишли, изиђоше из потока. Најпосле изиђе и Карађорђе и ја за њим, те горе у совру. Ту смо опет пили, веселили се, а Бог ме и играли. Пред сами мрак, рећи ће Карађорђе мени:
- Петре, хајдемо!
Он торбу на леђа а пушку у руку, а ја за њим, те кроз гај у Крћевац на моје трло. Овде он извади из торбе чутурицу ракије, и чутуру вина, погачу и плећку добра овча меса, те повечерасмо. После тога, он оде на своје трло, и онамо се прикривао, јер у село није смео изаћи. Ја пак све сам ишао у село, и њему после јављао шта је и како је у селу.
Међу тим договори се он с мојим братом Андрејом Јокићем, те оду у Остружницу и онде се састану с Милошем Урошевићем и Костом Добановчанином, свињарским трговцима из Земуна, будући је овај Андреји а онај Карађорђу имао нешто давати. Дошавши у Остружницу, поруче по солдату да Коста и Милош дођу, и да донесу барута. Они и дођу, и донесу 6 ока барута, те 4 оке узме Карађорђе а 2 оке Андреја. 
Вративши се из Остружнице ударе на мене на трлу, и кажу ми да су донели барута. Он оде на своје трло, а ја и брат ми остасмо.
Ово је било некако пред Божић.
После 5-6 дана дође Карађорђе опет на наше трло, и каже ми:
- Петре, ово више не може овако бити: ја се морам или куд уклонити, или ћу погинути, него ти помешај моју стоку с твојом, па чувај! Тополци знају да ја немам деце да ми је чувају, па ће рећи да сам вама платио да је ви чувате, а ја ћу да идем у Ресаву, у село Ресавицу, неком мом пријатељу Марку. Ако погинем, тамо ме тражите, ако ли останем жив, ја ћу доћи на оно што смо у Орашцу рекли.
Ја онда одем те саставим његове овце с нашима, и на његову трлу бејаше и Јелена жена његова, а он већ опремио коња и каже ми оно исто што и пре: да ће да иде у Ресаву, и да ће бити код неког Марка у Ресавици, а кад буде време онда ће доћи, ако ли пак погине, онде да га тражимо. - То да знаш! рече он на послетку. 
Ту се ижљубимо, исплачемо, и опростимо. Он седе на коња па, преко жабарског гаја, оде. Ја останем с Јеленом, и после сам хранио и моју и његову стоку, и мислило се је да је он мене најмио да то чиним.
Ово је било,  као што сам горе рекао, пред Божић (1803.).

[JASON]

Устанак.
На два дана пре Св. Саве једно јутро ја се обувам у кући, да идем положити овцама, а удари Јелена, жена Карађорђева, и викну ме с вратница:
- Милане (тако ме је знала као што снаха зове девера)! шта радиш?
- Обувам се, хоћу да идем у Крћевац стоци.
- А ја сам пошла тамо к подруму, да донесем што деци, хајдемо заједно!
Ја се брже обујем, узмем пушке и пођемо. Она ношаше у руци бардак, а на леђима торбу, по свој прилици пуну хлеба, али ја не виђeх шта је: је ли погача или проја. Кад дођосмо до места где се пут одваја за Крћевац, онда ми она рече:
- Хајдемо, Милане, заједно до подрума, па ти можеш и оданде ићи к стоци!
Ја пристанем, и пођем мало, док тек она рече:
- А знаш ли, Милане, што ја идем к подруму?
- Не знам, одговорих ја.
- Бог ме, дошао Ђорђе, и још тројица с њим. Одевени неки људи. Ноћас су били овде, па су сад у оној Милисављевој подрумини, где се оно пуши ватра, и ја им ево носим хлеба.
Мени би мило.
У том дођемо пред подрум. Она отвори подрум, и наточи ракије у бардак, а ја одсекох лесков ражањ, док она извади неколико главица купуса, које ја нанижем на ражањ, па она затвори подрум, и пођемо горе где се пуши ватра. Ја идем напред и носим на рамену онај ражањ с купусом, а она иде за мном и носи бардак с ракијом и торбу с хлебом. Док тек испаде човек, шчепа пушку, и повика:
- На траг! Ко си ти? На траг!
Ја све идем, и Јелена за мном. У том испадоше још двојица, и они управише шешане. На то Карађорђе рече:
- Коекуде, што си побудалио, ћути! Оди овамо, седи!
- А ко је ово? упита Станоје (јер је ово био Главаш Станоје).
- Ко је? Ко ја и ти, рече Карађорђе.
- Хеј Ђорђе, Ђорђе, да од Бога нађеш, што ме издаде. Погинућу и ја и дружина ми.
- Како погинути. Бог с тобом? Овај не ће ником казати.
У том се ја пољубим с Карађорђем, а Станоје се све једнако преча на мене, па најпосле рече:
- Чујеш, море! Ако ти мене издаш, и потера ме окупи, па ако богдице, ја останем жив, да знаш да ћу те жива пећи…

[JASON]

Карађорђе пита мене: како је по селу, и шта чине Турци? Ја му кажем да код нас нико не чини никаква зулума; како знају да тебе онде нема, они и не долазе, а около чујемо да туку где год кога кнеза ухвате.
- Ја сам дошао, рече даље Карађорђе: - да видим оне пријатеље који су били у Орашцу. Ово ми је друштво: ово је показавши руком, Станоје Главаш. Ти си га и пре чуо. Имамо још једнога друга, неког Миленка, који је остао да по пожаревачкој и смедеревској нахији још кога друга врбује. Тек ти ћути. Ја ћу, као што кажем, сад све разгледати, па ћу опет онамо отићи, а кад Март наступи, ето мене!
Ту смо ми ручали и пили. После тога, ја одем к овцама, а они осташе онде. Кад у вече дођем од оваца кући, поче ми брат приповедати: шта се тај дан овде догодило.
Ханџија тополски Ибраим сазове сељаке да ору Мула-Јусуфу за јечам. Сељаци дођу сви, па међу њима и неки Јевта Воденичаревић, ком је Ибраим био преотео жену, па њега најурио у Крћевац. С тога, сиромах, није смео кући ни долазити. Ибраим га, за то што је живео више у шуми него код куће, прозове 'међедом'. На орању Јевта је плужио и ћутао, а Ибраим пристао за њим, и сваки час му подвикује:
- Не тако, међеде! Држи добро, међеде! Не ваља тако, међеде!
То се Јевти досади, па пусти плуг у ледину, шчепа оритак, и Ибраима тресне посред звезде!
- Та оца ти турскога! Ти си мене међедом начинио, а ја сам човек као и ти и можда сам и поштенији од тебе.
А у оно време дићи руку на Турчина била је нечувена ствар. Ибраим брже за пиштољ, али људи, у један пут, окну волове, и склептају се око њих двојице.
- Шта је то? повичу људи.
- Ето шта је: хоће међед да ме убије, рекне Ибраим.
- Не, не, немаш право Ибраим! Ти си њега назвао међедом, а он није међед, него наш брат, па је човеку тешко!
Еле Ибраим оданде измакне, а људи оставе плугове, узму волове, и дођу кући. То ми све оно вече исприча брат.

[JASON]

Сутра дан већ пред мрак дође биров и јави ми да ме зове ханџија Ибраим. Ја му одем. Он ceђаше, и одма ме запита:
- Јеси ли што чуо, Петре?
- Нисам, рекох ја.
- А погинуо Турчин у Бањи (селу), вели он.
- Ко сме убити Турчина? упитам ја.
- Вала ћемо га потражити да видимо ко је! вели он. Него ћу ја да идем у потеру, доћи ће и ханџије жабарски и шумњански, и још људи, а ти с Пауном остани овде да чуваш хан, да га лопови не похарају.
- Добро, Ибраим-Ага, одговорих ја.
Мало час дођоше и ханџије из Жабара и из Шума. Ибраим се спреми па с ханџијама и другим људма оде у потеру. Тамо нађу Турчина мртва, а убилца не нађу. Где сад да сахране убијена Турчина. У Руднику. Узму мрца они Турци и Срби из околних села што су били у потери, и однесу га у Рудник и сахране. Други дан врате се одонуд. Време бејаше опако: пада киша са снегом. Ми седимо у хану док они дођоше. Ми скочимо, прихватимо им коње, они поседаше да се греју и Ибраим заповеди бирову Мијаилу да им начини каву. Пиjући каву, договарају се да иду у Крагујевац муселиму, да му јаве да је Турчин погинуо, па нека дигне потеру да се хај дуци похватају. Најпосле рече Ибраим шумњанском и жабарском ханџији да иду у своје ханове, а он ће сутра рано ударити на њих. па ће оданде заједно у Крагујевац. Они га послушају и оду. Тада Ибраим рече мени:
- Ти ћеш, Петре, ићи са мном, да ми гледаш коња!
- Хоћу, ага, одговорих ја: - него да идем кући да се спремим, па ћу у јутру поpaнити.
- Иди, иди, само у јутру рано!
Ја дођем кући.

[JASON]

Мало за тим дођу у хан 6 Турака из Београда и калуђер Мата из Жабара који је био код владике протосинђел, и кога су Турци повели да он, као познат, ове људе утишава и склања на покорност према дахијама. Чим дођу Ибраим их лепо прими, а тополски кмет Матеја, зовне калуђера Мату својој кући на вечеру, али Турци не даду ни проговорити: не пуштају га никуд од себе. Матеја их моли да га пусте, јер им је калуђер познаник и својта, а давно је у Београду па је, вели, жељан наших посластица, те да га мало почастимо.
- Па ти, море, донеси овде нека једе, рекне Турчин.
- За Бога, ага, одговори кмет Матеја: - ја сам испекао лепо прасе, а њега не могу овде донети. Код куће би се ми лепо почастили, и опет ћемо доћи на време.
На то ће рећи Ибраим:
- Па пустите га да иде, што каже Матеја, то кажем и ја!
Они пусте калуђера Мату, и он с кметом Матејом те онога кући на вечеру.
Она пак потера, они људи из околних села, што су мртва Турчина однели у Рудник, вративши се озго, сви су пали на конак у наше село (Тополу). Путем низ Јасеницу, у повратку с Рудника, ти су се људи разговарали о турском зулуму, и ту се договоре да, кад су тако на окупу, ту ноћ ударе на хан и ханџију да убију. С таком намером, и с таким разговором они заноће у Тополи, па у по ноћи да ударе на хан.
Кмет Матеја, сазнавши за то, и желећи да се баш прва крв не пролије код нас, на мисли да Турке поплаши, нека беже. Дигне се, дакле, приђе к прошћу од хана, изазове биpoва Мијаила, и рекне му да дозове Ибраима тополскога ханџију. Мијаило то каже Ибраиму. Овај изађе и упита:
- Шта је, море, Матеја?
- Оди, оди овамо ближе да ти нешто кажем!
Кад се Ибраим приближи, Матија рекне:
- Пуно село војске, него бежи! Ја сам их преварио да изиђем на поље, па сам дошао да ти кажем, да не изгинете.
Чувши то Ибраим брже утрчи у хан, и повиче:
- Беж!
Турци поскачу, и на врат на нос, ко одреши коња, ко пресече конопац, па поскачу на коње и побегну у Крагујевац.

[JASON]

Ја пак, продужава Јокић, како ми је казао Ибраим, одем кући да се спремим, па очекујем брата, који још не бејаше дошао из оне потере која је мртва Турчина однела у Рудник. На један мах викну ми сестра:
- Брато! ево некаких људи пред нашом авлијом.
Брже изиђем, и од истине видим гомилу људи, и викнем: Који су? Али мој брат, који бејаше с њима, рече да ћутим. Мој брат рече једнима да иду у ову, другима у ону суседску кућу, а неке уведе у нашу авлију. Ту смо после вечерали па и поспали, не знајући ништа за оно што је било у хану. За вечером ти људи говоре како су наумили да се зарате, како ће те ноћи у глуво доба, ударити на хан да ханџију Ибраима убију, и хан да запале Ја им велим да не чине тако, јер ће Ибраим, и тако сутра да иде у Крагујевац, а и ја ћу с њим. Ми ћемо ударити на Жабаре, а они нека иду на наш пут у Чабришта, код Јасенице, и ту нека заседну, онде има једна бара па чим Ибримов коњ првим ногама ступи на ону бару, ја ћу остраг опалити у леђа, а ви припуцајте из бусија, те ћемо га ту убити.
Договоримо се тако, и поспимо. Сутра рано устанемо и почнемо се обувати, док се више наше куће продера Мијаило Баџак:
- Хеј!
- Чујемо одазвасмо се ми.
- Шта радите?
- Обувамо се.
- Аратос вам вашега обувања: срећни хан похараше и Турци утекоше.
- Та не може бити?
- Бог ме јесте; идите у хан да видите где је Ибраим. У хану нема ништа.
А кмет Матеја, како је Турке уплашио те утекли, дошао је после те покупио што је било у хану, а и други су узели што је ко закачио.
Ми брже одемо к хану, а кад онамо, у хану нигде никога, само се још пуши мало ватрице. Жабарци из оне потере, који ту бејаху с нама, рекоше:
- Хајдете да ухватимо нашег ханџију, док није утекао!
Ми брже у Жабаре. Најпре се прикрадемо, али се у хану нико не чује. Ми ближе ближе - нема никога. Најпосле уђемо и у хан. Ту тек мало ватрице гори, а друго ништа… Куд је он сада? Утекао!... Баш је утекао! Док тек Миливоје Жарић сети се и рече:
- Браћо! Он ће јамачно бити овде код неке Деве, своје милоснице, него хајдете да опколимо кућу.
- Море, прођи се! Да је он тамо, овде би му коњ био у хану.
Наложимо у хану већу ватру, и почнемо пећи месо и јести. Опет ће рећи Жарић:
- Хајдете да идемо, Бога ми он ће бити тамо!
Ми пођемо баш да видимо, док ми доле, а он изби уз брдо преко потока. Ту сад неки вичу:
- Ха, море, стани!
Неки опет:
- Та ми смо к теби, ага, дошли, и све се ближе примичу. Ханџија на све то рече:
- Ја идем у Паланку, па, ако се умири, доћи ћу опет.*)
Ми се тада вратимо у хан, и почнемо на ново месо скидати да се мало приватимо. У једно се договарамо да идемо у село Шуме. Ми се тако разговарамо, док ето ти неког Саве оданде из Жабара и пита нас:
- Шта хоћете, ви браћo?
- Хоћемо да бијемо Турке!
- Па ево два Турчина код мене: Арнаути иду за овцама. Сад беже!
Одмах истрчимо из хана на поље, а они - Турци - већ иду, хоће на бpвину, да пређу преко Јасенице. Похитамо да их претечемо: ја, као млађи и бржи, дотрчим и станем код брвине, Турци озго иду, а наши испрека трче. Питају Турци мене:
- Шта хоће ти људи?
Ја им велим:
- Станите ви, они хоће да лове, па се журе да заседну.
Турци стадоше. У том допаде Јанко, и рече:
- Куд идете, ви Турци?:
- Идемо за нашим овцама.
Говорећи то, он им се приближава, па тек једном викну:
- Вад пусат!
И истрже једном два пиштоља иза појаса, а ја оном другом узмем пиштољ који је имао. Дођоше и остали наши другови, те их повезасмо и поведосмо у хан да посечемо. Док ми у хан, скупи се још доста сељака. Ми хоћемо Турке да посечемо, а сељаци не даду; нека се, веле, не пролије прва крв баш у нашем селу.

*) Он се надао овом колачу, па повео и коња, и дао га Илији Воденичаревићу, да га у воденици чува, јер ће му, рекао је, хајдуци одвести коња из хана. Кад Илија нас опази, брже му јави, изведе му коња, и он побегне!

[JASON]

Најпосле Турке пустимо, а што смо од њих узели, то поделимо. Одатле се кренемо у село Шуме да ухватимо ханџију; али га тамо нема: утекао у Сараново. Ми у Сараново - а већ се скупи нас 40 - 50 људи. Ханџије и Сарановци видеше нас, па се ханџије затворише у хан, а Сарановци около не дају ни приступити. Ми велимо: хоћемо ханџијама на разговор! Све узалуд, они не даду. Бог ме ми ту избацимо неколико пушака на хан, а и они из хана на нас, али им не можемо ништа. Ту заноћимо. Видећи да Турцима у хану не можемо ништа, оставимо их, па одемо у село Трнаву, да видимо шта се тамо ради.
Овде ја кажем Урошу Новковићу, Урошу Ђурђевићу, Миливоју Жарићу, и Јанку из Шума, да сам ономадне овде видео Кара-Ђорђа, па је он, по свој прилици, отишао у Ресаву, а о Марту ће доћи, као што су рекли у Орашцу. Они се јако обрадоваше, а ја сам био уверен да ме они не ће издати. Одемо у Трнаву, управо пред кућу Милоја Љубичића. Ту нам казаше да има нека скупштиница. Кад тамо, а оно се скупили Младенови калаузи те збирају новце да Младена откупе, јер су њега Турци били затворили у Крагујевцу.
Ми кажемо њима да хоћемо да бијемо Турке, а они повикаше:
- Кући! весели били! Зар ми скупљамо новце да човека вадимо из тамнице, а ви сад хоћете буну!
Ми се чисто скаменисмо. Још кад рекоше да ће они, ако се не отканимо, казати у Крагујевцу, те ће нас све на вешала, ми се брже вратимо невесели у Жабаре.
Овде нас заста мрак.
Наши се многи другови разиђоше кућама, a ми одемо у колибу Уроша Ђурђевића, наложимо ватру, и ту преноћимо. У јутру нема ни једнога од оне наше дружине да дође. Само смо нас шесторица. Ја велим да идем у Тополу да видим куд се дела она војска, они људи, што су се вратили с Рудника. Они то одобравају, само ако их не ћу издати.
- Док сам жив, велим ја: - не ћу вас издати, а кад умрем, што му драго!
Узмем три друга, и дођемо у Тополу. Распитивајући за оне људе што су овде остали, дознам, да су отишли онамо ка Врбици, к проти буковичком, да се договарају да устану. Ми се брже боље повратимо, али нас овде изневери један од она три друга: рече да оде само до куће па - ту и тутило! С оном двојицом одем ја пун радости и кажем што смо чули у Тополи. Док ми тако седимо, почесмо осећати неки дим и огарину. Погледасмо, а то се пуши жабарски хан. Ми брже тамо, а Алекса Дукић из Бање, с неколико Бањанаца, запалио тополски хан, па дошао те и овај запали.
Саставши се ту, ми се кренемо те ноћимо у селу Загорици.
Други дан стигнемо у Јагњило нас 70 до 80 друга. Јагњилци се противише али ми најпосле и ту запалисмо хан.
Како ми све распитујемо где је она војска из Тополе: тако се кренемо ка Врбици и Копљарима, сретнемо Матеју Каратошића и Марка Катића из Рогаче: ми тражимо њих, а њих послао Карађорђе за нас.
Сви тада похитамо у Орашац.

[JASON]

Избор старешине.
У Орашцу бејаше Карађорђе, Станоје Главаш, буковички прота Атанасије, и скоро сви они који су о Св. Аранђелу били на оној заклетви, и још око 500 људи. С нама дође 70 - 80 те тако нас бејаше прилично на скупу. Састајући се, они се радоваху нама, а ми још више њима.
Карађорђе се пољуби са мном, на рече:
- Море, Петре, зар ти запали наш хан? Па чујем да си и жабарски потпалио?
- Бог ме, брато, наш је хан запалио Дукић, па дође те жабарски потпалисмо заједно.
- Пријатељу, рече на то Дукић: - ми и јагњилски претворисмо у пухор!
- Зар и јагњилски, упита Карађорђе?
- И јагњилски.
- Коекуде, баш ако ће; тако и треба. Они су палили први наше куће; сад да палимо и ми њихове.
Већ беше мрак. Ми сви нoћимо у Орашцу. Сутра дан хоћемо да бирамо старешину. Сви људи хоће Ђорђа, а он се не прима.
- За што се не примаш, питају га људи?
- Коекуде, вели Карађорђе: - ја хоћу свуд с вама, али не ћу пред вама.
- А што не ћеш?
- Не ћу за то: ви нисте научили војевати, па ћете се, после неколико дана, предати Турцима, а знате онда шта чека мене.
- Не ћемо, не ћемо! гракну сав народ:- ти пред нама, а ми за тобом па - у воду - у воду, у ватру - у ватру! само нека си ти старешина.
- Опет се, браћо, не могу примити; за што, ако се примим, ја ћу чинити много које шта и то вама не ће бити по вољи.
- А шта мислиш да чиниш, пита народ?
- Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударам на страшне муке!
- То све хоћемо и ми, викну сав народ.
- Хоћете ли? упита Карађорђе.
- Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо!
- Дигните три прста у вис!
Сви дигну.
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Онда хоћу и ја вас, заврши Карађорђе.
Прота Буковички обуче одежду, извади крст и, поучивши нас лепо да старешину слушамо, да се не плашимо од Турака, и да се не издајемо, прими ту нашу заклетву по црквеном реду. Ми смо били необично весели, особито ми млађи, који управо нисмо ни разумевали колико је то велики посао.*) Мало час изиђе Карађорђе и рече:
- Браћо! Ми се спремамо на Турке, а барута немамо: ко један фишек, а ко ни један, неки пак ни пушке нема, него да идемо у Остружницу, па ћу ја тамо, преко мојих познаника, добити барута. А сад хајдемо на конак у Дрлупу: ту је бачија Аганлијина. Ту неки Јанко Јевић држи и музе Аганлији краве. Краве ћемо поклати те вечерати, па ћемо сутра рано у Остружницу.

*) Јокић је причао ове догађаје не казујући датума, а овде, спроћу овога догађаја, стоји записано мојом руком: Ово је било 17. Јануара, али сумњам да је добро срачунато време. - M. Ђ. Милићевић.

[JASON]

Сви се брже спремимо, па за њим у Дрлупу. Ту покољемо краве, вечерамо и ноћимо, а други дан поранимо рано, и до подне стигнемо у Остружницу. Ту бејаше неки Ранко Урошевић, пливач, који је могао, где год хоће, дупке Саву препливати. Њега Карађорђе пошље у Земун Милошу Урошевићу, да дође на Остружницу и да, испод руке, донесе барута. Ранко оде, и врати се, јављајући да ће Милош други дан зором доћи. Станоје и његови другови били су се скрили у Станковића кућу, да их, онако одевене, не би латови с оне стране спазили. Чим други дан свану, указаше се калаузи уза Саву. Мало постаја, док један узе викати:
- Хеј! Је ли ту Ђорђе?
- Јесте одговорише наши који су били намештени да пазе на то.
- Нека пређе овамо; дошао је господар Милош Урошевић.
Карађорђе одмах пође и нас неколико за њим. Пређосмо на ону страну. Они се на парлаторији поздравише.
- Имаш ли колико брава, Ђорђе? пита Милош.
- Имам око 450, те како добрих вепрова, само немам кукуруза.
- Ништа, ништа! рече Милош: - ја ћу кукуруза послати.
- А можеш ли ми још наћи свиња: врло ми требају?
- За недељу дана, одговори Карађорђе: - моћи ћу имати до једну хиљаду, и послаћу сад калаузе да купе; само кукуруза немам.
- Немај бриге, рече Милош: - ја ћу кукуруза набавити за колико хоћеш свиња. Е, побратиме, настави Милош: - кад си одлучио тако добре браве, нај ти ову чутуру вина: на дар ти и вино и суд. Латов узе ону, чутуру на штап, и пружи је Карађорђу, који је узе и предаде мени. Ја је затурим за раме, па држим за каише, док он намигну на мене, те ја одмах с њом у чун. Они се још мало разговараше, па онда
- С Богом!
- С Богом.
Превеземо се на траг и дођемо у механу. Главаш бејаше на пољу, па пита:
- Шта ти је то?
- Вино, рекох ја. И одиста сам држао да је вино.
Кад уђосмо у механу, Карађорђе узе од мене чутуру, отвори је, и из ње у један сахан изручи барут, па онда рече Станоју те викну људе којима су пушке празне, те сви напунише пушке. Неки, што му барута претече, веза у крпицу. И тако сад бар бејаху све пушке пуне.

[JASON]

Први сукоб.
- Браћо! рече Карађорђе: - хајдемо сад доле до Београда, нека нас виде Турци, да и ми смемо изићи на Врачар!
Кренемо се преко Макиша па на Топчидер и преко Врачара онамо ка Кумодражи. Чим смо се ми помолили на топчидерско брдо, спазише нас Турци из Београда. Ми горе преко Врачара, а на ендеку се појави неколико коњаника, па за овима опет други, како је који стизао. Ми идемо ка Кумодражи а они све брже к нама. Нас бејаше око 500 људи.
Из гомиле коњаника одвоји се један Турчин, и полете на коњу к нама. Дошавши близу избаци на нас пиштољ, али смо ми за пиштољ још били далеко. Гаврило Ђурић из Тополе, и Милован Ђурковић из Јагњила заседоше у једну међицу, а Турчин натера коња баш поред међе, док они сложише: пљас! пљас! а коњ се поведе и паде. Даље Гаврило припаде да му ножем одсече главу; Турчин скреса пиштољем, али му пиштољ не упали. Турчин метну на чело пиштољ а Милован  ножем по пиштољу, те нож прште на два комада. Милован припаде те му оном половином одсече главу. Узе му пиштоље и јаничарску пошу. Ми се сви скуписмо око њих, Ђурковић скиде Турчину чакшире до колена, а даље не може; онда му он пресече ноге до колена, на преметну преко рамена! Друго све Турчину опљачкаше други. Они други Турци, коњаници, вратише се Београд.
Ово вече заноћисмо у Кумодражи. Карађорђе, видевши оне пиштоље у Гaврила, рече му:
- Гаврило: дај ми те пиштоље, а ево ти мојих, и још два дуката прида!
- На! рече Гаврило од онога часа.
Карађорђе извади своје пиштоље, и два дуката, и даде их Гаврилу одмах.
Сутра дан, надали смо се да ће Турци изићи да се побијемо, али њих нема. Онда ће рећи Карађорђе:
- Браћо! Турци не смеју да изиђу. Што би ми њих чекали, кад се нама тамо горе може каква штета догодити, него хајдемо!
Оданде те у Рогачу.
Време бејаше ружно, и снег пада.
Ту смо ноћили, па сутра се, због pђавог времена, задржавамо, док се нешто чу, неко турски пева. Ми те на друм. Иду двојица и певају, час турски, а час арнаутски. Ми их похватамо и одведемо Карађорђу. То су били Срби, трговци из Рудника. Он хоће да их посече за то што певају турски, те се свет плаши.
- Коекуде, што не певате српски, ако вам је до певања?
Најпосле, на молбу Станоја Главаша, остави им живот, али их испита откуд иду. Они кажу да иду из Београда, да су се онамо Турци узнемирили, а и преплашили, како смо ми убили оног Турчина на Врачару. Даље веле: Пошло је из Београда једно 20 - 30 Турака у Рудник. Они носе за Барјам Сали-Аги одело које му шаље брат му Кучук-Алија. Ти су Турци добро одевени, и наоружани, а имају и барута доста. Они одоше на Сибницу, а нас послаше овуда преко да јавимо Сали-Аги у Руднику, да изиђе пред њих, и дочека их, јер се боје хајдука како у планину зађу. Они ће вечерас на конак у Сибницу.
Онда ми њих пустимо, па похитамо у Сибницу. Дођемо до хана, па једни заседнемо у хан. Станоје ухвати бусију иза једне штале, а једни одоше онамо преко ћуприје да их пресеку. Бирову пак рекосмо да сече дрва пред ханом, и да наложи мало ватре да се пуши, да Турци виде па да сврате. Станоју је речено да чека док они стану сјахивати, па онда да опали.
Мало час помолише се Турци. Тројица иду напред, па очекну докле их остали пристигну, и онда опет пођу. Ми рекосмо бирову да уђе у хан. У том се и Турци приближише, али још нису почели одјахивати кад Станоје опали, и други припуцаше. Један Турчин паде, други побегоше на траг. Таман они на брег а она заседа пред њих! Они се збунише, и скрьаше се под пут у једну казанџиницу, повезаше коње и ухватише бусије иза каца и хоће да се бију. Ми их опколимо са свих страна, те њих 7 ухватисмо живих, а други сви изгинуше. Њихове коње, и сав плен поделисмо, а ново одело и ћурак, што је Кучук-Алија био послао Сали-Аги поклонисмо Карађорђу.