Српске буне

[JASON]

Ја пак, продужава Јокић, како ми је казао Ибраим, одем кући да се спремим, па очекујем брата, који још не бејаше дошао из оне потере која је мртва Турчина однела у Рудник. На један мах викну ми сестра:
- Брато! ево некаких људи пред нашом авлијом.
Брже изиђем, и од истине видим гомилу људи, и викнем: Који су? Али мој брат, који бејаше с њима, рече да ћутим. Мој брат рече једнима да иду у ову, другима у ону суседску кућу, а неке уведе у нашу авлију. Ту смо после вечерали па и поспали, не знајући ништа за оно што је било у хану. За вечером ти људи говоре како су наумили да се зарате, како ће те ноћи у глуво доба, ударити на хан да ханџију Ибраима убију, и хан да запале Ја им велим да не чине тако, јер ће Ибраим, и тако сутра да иде у Крагујевац, а и ја ћу с њим. Ми ћемо ударити на Жабаре, а они нека иду на наш пут у Чабришта, код Јасенице, и ту нека заседну, онде има једна бара па чим Ибримов коњ првим ногама ступи на ону бару, ја ћу остраг опалити у леђа, а ви припуцајте из бусија, те ћемо га ту убити.
Договоримо се тако, и поспимо. Сутра рано устанемо и почнемо се обувати, док се више наше куће продера Мијаило Баџак:
- Хеј!
- Чујемо одазвасмо се ми.
- Шта радите?
- Обувамо се.
- Аратос вам вашега обувања: срећни хан похараше и Турци утекоше.
- Та не може бити?
- Бог ме јесте; идите у хан да видите где је Ибраим. У хану нема ништа.
А кмет Матеја, како је Турке уплашио те утекли, дошао је после те покупио што је било у хану, а и други су узели што је ко закачио.
Ми брже одемо к хану, а кад онамо, у хану нигде никога, само се још пуши мало ватрице. Жабарци из оне потере, који ту бејаху с нама, рекоше:
- Хајдете да ухватимо нашег ханџију, док није утекао!
Ми брже у Жабаре. Најпре се прикрадемо, али се у хану нико не чује. Ми ближе ближе - нема никога. Најпосле уђемо и у хан. Ту тек мало ватрице гори, а друго ништа… Куд је он сада? Утекао!... Баш је утекао! Док тек Миливоје Жарић сети се и рече:
- Браћо! Он ће јамачно бити овде код неке Деве, своје милоснице, него хајдете да опколимо кућу.
- Море, прођи се! Да је он тамо, овде би му коњ био у хану.
Наложимо у хану већу ватру, и почнемо пећи месо и јести. Опет ће рећи Жарић:
- Хајдете да идемо, Бога ми он ће бити тамо!
Ми пођемо баш да видимо, док ми доле, а он изби уз брдо преко потока. Ту сад неки вичу:
- Ха, море, стани!
Неки опет:
- Та ми смо к теби, ага, дошли, и све се ближе примичу. Ханџија на све то рече:
- Ја идем у Паланку, па, ако се умири, доћи ћу опет.*)
Ми се тада вратимо у хан, и почнемо на ново месо скидати да се мало приватимо. У једно се договарамо да идемо у село Шуме. Ми се тако разговарамо, док ето ти неког Саве оданде из Жабара и пита нас:
- Шта хоћете, ви браћo?
- Хоћемо да бијемо Турке!
- Па ево два Турчина код мене: Арнаути иду за овцама. Сад беже!
Одмах истрчимо из хана на поље, а они - Турци - већ иду, хоће на бpвину, да пређу преко Јасенице. Похитамо да их претечемо: ја, као млађи и бржи, дотрчим и станем код брвине, Турци озго иду, а наши испрека трче. Питају Турци мене:
- Шта хоће ти људи?
Ја им велим:
- Станите ви, они хоће да лове, па се журе да заседну.
Турци стадоше. У том допаде Јанко, и рече:
- Куд идете, ви Турци?:
- Идемо за нашим овцама.
Говорећи то, он им се приближава, па тек једном викну:
- Вад пусат!
И истрже једном два пиштоља иза појаса, а ја оном другом узмем пиштољ који је имао. Дођоше и остали наши другови, те их повезасмо и поведосмо у хан да посечемо. Док ми у хан, скупи се још доста сељака. Ми хоћемо Турке да посечемо, а сељаци не даду; нека се, веле, не пролије прва крв баш у нашем селу.

*) Он се надао овом колачу, па повео и коња, и дао га Илији Воденичаревићу, да га у воденици чува, јер ће му, рекао је, хајдуци одвести коња из хана. Кад Илија нас опази, брже му јави, изведе му коња, и он побегне!

[JASON]

Најпосле Турке пустимо, а што смо од њих узели, то поделимо. Одатле се кренемо у село Шуме да ухватимо ханџију; али га тамо нема: утекао у Сараново. Ми у Сараново - а већ се скупи нас 40 - 50 људи. Ханџије и Сарановци видеше нас, па се ханџије затворише у хан, а Сарановци около не дају ни приступити. Ми велимо: хоћемо ханџијама на разговор! Све узалуд, они не даду. Бог ме ми ту избацимо неколико пушака на хан, а и они из хана на нас, али им не можемо ништа. Ту заноћимо. Видећи да Турцима у хану не можемо ништа, оставимо их, па одемо у село Трнаву, да видимо шта се тамо ради.
Овде ја кажем Урошу Новковићу, Урошу Ђурђевићу, Миливоју Жарићу, и Јанку из Шума, да сам ономадне овде видео Кара-Ђорђа, па је он, по свој прилици, отишао у Ресаву, а о Марту ће доћи, као што су рекли у Орашцу. Они се јако обрадоваше, а ја сам био уверен да ме они не ће издати. Одемо у Трнаву, управо пред кућу Милоја Љубичића. Ту нам казаше да има нека скупштиница. Кад тамо, а оно се скупили Младенови калаузи те збирају новце да Младена откупе, јер су њега Турци били затворили у Крагујевцу.
Ми кажемо њима да хоћемо да бијемо Турке, а они повикаше:
- Кући! весели били! Зар ми скупљамо новце да човека вадимо из тамнице, а ви сад хоћете буну!
Ми се чисто скаменисмо. Још кад рекоше да ће они, ако се не отканимо, казати у Крагујевцу, те ће нас све на вешала, ми се брже вратимо невесели у Жабаре.
Овде нас заста мрак.
Наши се многи другови разиђоше кућама, a ми одемо у колибу Уроша Ђурђевића, наложимо ватру, и ту преноћимо. У јутру нема ни једнога од оне наше дружине да дође. Само смо нас шесторица. Ја велим да идем у Тополу да видим куд се дела она војска, они људи, што су се вратили с Рудника. Они то одобравају, само ако их не ћу издати.
- Док сам жив, велим ја: - не ћу вас издати, а кад умрем, што му драго!
Узмем три друга, и дођемо у Тополу. Распитивајући за оне људе што су овде остали, дознам, да су отишли онамо ка Врбици, к проти буковичком, да се договарају да устану. Ми се брже боље повратимо, али нас овде изневери један од она три друга: рече да оде само до куће па - ту и тутило! С оном двојицом одем ја пун радости и кажем што смо чули у Тополи. Док ми тако седимо, почесмо осећати неки дим и огарину. Погледасмо, а то се пуши жабарски хан. Ми брже тамо, а Алекса Дукић из Бање, с неколико Бањанаца, запалио тополски хан, па дошао те и овај запали.
Саставши се ту, ми се кренемо те ноћимо у селу Загорици.
Други дан стигнемо у Јагњило нас 70 до 80 друга. Јагњилци се противише али ми најпосле и ту запалисмо хан.
Како ми све распитујемо где је она војска из Тополе: тако се кренемо ка Врбици и Копљарима, сретнемо Матеју Каратошића и Марка Катића из Рогаче: ми тражимо њих, а њих послао Карађорђе за нас.
Сви тада похитамо у Орашац.

[JASON]

Избор старешине.
У Орашцу бејаше Карађорђе, Станоје Главаш, буковички прота Атанасије, и скоро сви они који су о Св. Аранђелу били на оној заклетви, и још око 500 људи. С нама дође 70 - 80 те тако нас бејаше прилично на скупу. Састајући се, они се радоваху нама, а ми још више њима.
Карађорђе се пољуби са мном, на рече:
- Море, Петре, зар ти запали наш хан? Па чујем да си и жабарски потпалио?
- Бог ме, брато, наш је хан запалио Дукић, па дође те жабарски потпалисмо заједно.
- Пријатељу, рече на то Дукић: - ми и јагњилски претворисмо у пухор!
- Зар и јагњилски, упита Карађорђе?
- И јагњилски.
- Коекуде, баш ако ће; тако и треба. Они су палили први наше куће; сад да палимо и ми њихове.
Већ беше мрак. Ми сви нoћимо у Орашцу. Сутра дан хоћемо да бирамо старешину. Сви људи хоће Ђорђа, а он се не прима.
- За што се не примаш, питају га људи?
- Коекуде, вели Карађорђе: - ја хоћу свуд с вама, али не ћу пред вама.
- А што не ћеш?
- Не ћу за то: ви нисте научили војевати, па ћете се, после неколико дана, предати Турцима, а знате онда шта чека мене.
- Не ћемо, не ћемо! гракну сав народ:- ти пред нама, а ми за тобом па - у воду - у воду, у ватру - у ватру! само нека си ти старешина.
- Опет се, браћо, не могу примити; за што, ако се примим, ја ћу чинити много које шта и то вама не ће бити по вољи.
- А шта мислиш да чиниш, пита народ?
- Ко се ухвати у најмањој издаји, хоћу да убијем, да обесим, да ударам на страшне муке!
- То све хоћемо и ми, викну сав народ.
- Хоћете ли? упита Карађорђе.
- Хоћемо! Хоћемо! Хоћемо!
- Дигните три прста у вис!
Сви дигну.
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Хоћете ли?
- Хоћемо!
- Онда хоћу и ја вас, заврши Карађорђе.
Прота Буковички обуче одежду, извади крст и, поучивши нас лепо да старешину слушамо, да се не плашимо од Турака, и да се не издајемо, прими ту нашу заклетву по црквеном реду. Ми смо били необично весели, особито ми млађи, који управо нисмо ни разумевали колико је то велики посао.*) Мало час изиђе Карађорђе и рече:
- Браћо! Ми се спремамо на Турке, а барута немамо: ко један фишек, а ко ни један, неки пак ни пушке нема, него да идемо у Остружницу, па ћу ја тамо, преко мојих познаника, добити барута. А сад хајдемо на конак у Дрлупу: ту је бачија Аганлијина. Ту неки Јанко Јевић држи и музе Аганлији краве. Краве ћемо поклати те вечерати, па ћемо сутра рано у Остружницу.

*) Јокић је причао ове догађаје не казујући датума, а овде, спроћу овога догађаја, стоји записано мојом руком: Ово је било 17. Јануара, али сумњам да је добро срачунато време. - M. Ђ. Милићевић.

[JASON]

Сви се брже спремимо, па за њим у Дрлупу. Ту покољемо краве, вечерамо и ноћимо, а други дан поранимо рано, и до подне стигнемо у Остружницу. Ту бејаше неки Ранко Урошевић, пливач, који је могао, где год хоће, дупке Саву препливати. Њега Карађорђе пошље у Земун Милошу Урошевићу, да дође на Остружницу и да, испод руке, донесе барута. Ранко оде, и врати се, јављајући да ће Милош други дан зором доћи. Станоје и његови другови били су се скрили у Станковића кућу, да их, онако одевене, не би латови с оне стране спазили. Чим други дан свану, указаше се калаузи уза Саву. Мало постаја, док један узе викати:
- Хеј! Је ли ту Ђорђе?
- Јесте одговорише наши који су били намештени да пазе на то.
- Нека пређе овамо; дошао је господар Милош Урошевић.
Карађорђе одмах пође и нас неколико за њим. Пређосмо на ону страну. Они се на парлаторији поздравише.
- Имаш ли колико брава, Ђорђе? пита Милош.
- Имам око 450, те како добрих вепрова, само немам кукуруза.
- Ништа, ништа! рече Милош: - ја ћу кукуруза послати.
- А можеш ли ми још наћи свиња: врло ми требају?
- За недељу дана, одговори Карађорђе: - моћи ћу имати до једну хиљаду, и послаћу сад калаузе да купе; само кукуруза немам.
- Немај бриге, рече Милош: - ја ћу кукуруза набавити за колико хоћеш свиња. Е, побратиме, настави Милош: - кад си одлучио тако добре браве, нај ти ову чутуру вина: на дар ти и вино и суд. Латов узе ону, чутуру на штап, и пружи је Карађорђу, који је узе и предаде мени. Ја је затурим за раме, па држим за каише, док он намигну на мене, те ја одмах с њом у чун. Они се још мало разговараше, па онда
- С Богом!
- С Богом.
Превеземо се на траг и дођемо у механу. Главаш бејаше на пољу, па пита:
- Шта ти је то?
- Вино, рекох ја. И одиста сам држао да је вино.
Кад уђосмо у механу, Карађорђе узе од мене чутуру, отвори је, и из ње у један сахан изручи барут, па онда рече Станоју те викну људе којима су пушке празне, те сви напунише пушке. Неки, што му барута претече, веза у крпицу. И тако сад бар бејаху све пушке пуне.

[JASON]

Први сукоб.
- Браћо! рече Карађорђе: - хајдемо сад доле до Београда, нека нас виде Турци, да и ми смемо изићи на Врачар!
Кренемо се преко Макиша па на Топчидер и преко Врачара онамо ка Кумодражи. Чим смо се ми помолили на топчидерско брдо, спазише нас Турци из Београда. Ми горе преко Врачара, а на ендеку се појави неколико коњаника, па за овима опет други, како је који стизао. Ми идемо ка Кумодражи а они све брже к нама. Нас бејаше око 500 људи.
Из гомиле коњаника одвоји се један Турчин, и полете на коњу к нама. Дошавши близу избаци на нас пиштољ, али смо ми за пиштољ још били далеко. Гаврило Ђурић из Тополе, и Милован Ђурковић из Јагњила заседоше у једну међицу, а Турчин натера коња баш поред међе, док они сложише: пљас! пљас! а коњ се поведе и паде. Даље Гаврило припаде да му ножем одсече главу; Турчин скреса пиштољем, али му пиштољ не упали. Турчин метну на чело пиштољ а Милован  ножем по пиштољу, те нож прште на два комада. Милован припаде те му оном половином одсече главу. Узе му пиштоље и јаничарску пошу. Ми се сви скуписмо око њих, Ђурковић скиде Турчину чакшире до колена, а даље не може; онда му он пресече ноге до колена, на преметну преко рамена! Друго све Турчину опљачкаше други. Они други Турци, коњаници, вратише се Београд.
Ово вече заноћисмо у Кумодражи. Карађорђе, видевши оне пиштоље у Гaврила, рече му:
- Гаврило: дај ми те пиштоље, а ево ти мојих, и још два дуката прида!
- На! рече Гаврило од онога часа.
Карађорђе извади своје пиштоље, и два дуката, и даде их Гаврилу одмах.
Сутра дан, надали смо се да ће Турци изићи да се побијемо, али њих нема. Онда ће рећи Карађорђе:
- Браћо! Турци не смеју да изиђу. Што би ми њих чекали, кад се нама тамо горе може каква штета догодити, него хајдемо!
Оданде те у Рогачу.
Време бејаше ружно, и снег пада.
Ту смо ноћили, па сутра се, због pђавог времена, задржавамо, док се нешто чу, неко турски пева. Ми те на друм. Иду двојица и певају, час турски, а час арнаутски. Ми их похватамо и одведемо Карађорђу. То су били Срби, трговци из Рудника. Он хоће да их посече за то што певају турски, те се свет плаши.
- Коекуде, што не певате српски, ако вам је до певања?
Најпосле, на молбу Станоја Главаша, остави им живот, али их испита откуд иду. Они кажу да иду из Београда, да су се онамо Турци узнемирили, а и преплашили, како смо ми убили оног Турчина на Врачару. Даље веле: Пошло је из Београда једно 20 - 30 Турака у Рудник. Они носе за Барјам Сали-Аги одело које му шаље брат му Кучук-Алија. Ти су Турци добро одевени, и наоружани, а имају и барута доста. Они одоше на Сибницу, а нас послаше овуда преко да јавимо Сали-Аги у Руднику, да изиђе пред њих, и дочека их, јер се боје хајдука како у планину зађу. Они ће вечерас на конак у Сибницу.
Онда ми њих пустимо, па похитамо у Сибницу. Дођемо до хана, па једни заседнемо у хан. Станоје ухвати бусију иза једне штале, а једни одоше онамо преко ћуприје да их пресеку. Бирову пак рекосмо да сече дрва пред ханом, и да наложи мало ватре да се пуши, да Турци виде па да сврате. Станоју је речено да чека док они стану сјахивати, па онда да опали.
Мало час помолише се Турци. Тројица иду напред, па очекну докле их остали пристигну, и онда опет пођу. Ми рекосмо бирову да уђе у хан. У том се и Турци приближише, али још нису почели одјахивати кад Станоје опали, и други припуцаше. Један Турчин паде, други побегоше на траг. Таман они на брег а она заседа пред њих! Они се збунише, и скрьаше се под пут у једну казанџиницу, повезаше коње и ухватише бусије иза каца и хоће да се бију. Ми их опколимо са свих страна, те њих 7 ухватисмо живих, а други сви изгинуше. Њихове коње, и сав плен поделисмо, а ново одело и ћурак, што је Кучук-Алија био послао Сали-Аги поклонисмо Карађорђу.

[JASON]

После овога посла, рећи ће Карађорђе:
- Турци ће изићи из Београда на нас, они би и онда изишли, али нису били спремни. Зато да се ми налазимо овде око Космаја да их дочекамо, како не би робља одвели.
Главаш и они други главари нађоше да је добро налазити се неко време око Космаја. Вићентије из Кораћице рече:
- Хајдемо у Кораћицу; тамо има неколико спахиских говеда, да покољемо и поједемо, чекајући Турке.
Дигнемо се те у Кораћицу. Вићентије посла те дотераше деветоро говеда, те покласмо и поделисмо, месо испекосмо, и вечерасмо. Карађорђе, Станоје Главаш, и прота Буковички легоше у хану да спавају, а ми - који по кућама, а који наложише ватру на пољу да преноће. Иде снег како Бог хоће. Док тек дође човек, и рече:
- Добар вечер!
- Бог ти помогао! одговорисмо ми.
- Где је Ђорђе? пита он.
- У хану, спава.
- Ја сам рад да му нешто кажем, вели он. Онда ја брже одем и викнем:
- Брато, Брато!
Уста он и рече:
- Шта је, Петре?
- Ево човека једног који има нешто да ти каже.
- Шта је, брате, казуј: - рече Карађорђе одмах.
- Бог ме, ево Аганлије из Београда: он води до 600 Турака, а кренуо је и посавску кнежину, ко год оружја може носити. Вечерас паде на конак у Дрлупу у Јевића кућу!
Онда прота рече:
- Другојаче, браћо, не може бити, него да ударимо још ноћас па - један за све а сви за једнога! Ако их ноћас не разбијемо, сви ћемо пропасти.
Он то рече - не рече, а Карађорђе викну :
- Хајд'!
Брже се дигнемо сви, и кренемо преко Космаја. Иде снег, милостиви Боже, ока отворити не да. Хајде, хајде преко Космаја те у Рогачу, а већ и зора. Овде старешине уђоше у Катићеву кућу, а ми около чувамо, и ту неко наложи мало ватрице, а неко и не наложи – тек сви поспимо. На један мах поче неко да удара као у клепало. Ми пођипасмо а сунце се већ родило. Кад погледамо а оно један сикирицом лупа у проштац, и прота већ метнуо петрахиљ на врат. Ту очита јутрењу. Ми, како који стижемо, скидамо капе, и молимо се богу.

[JASON]

Први бој.
Свршивши богомољу, прота се окрете к нама и поче овако:
- Браћо! Ево дође и то да се побијемо с Турцима. Немојте, браћо, ни један узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати! Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити, и да не ћете издати! |
- Да се закунемо, гракну сав народ.
- Дигните по три прста! рече прота.
Ми дигосмо, а он изговори онаку заклетву као у Орашцу. Најпосле рече: Један за све, а сви за једнога, па или да их растерамо, или баш: сви да изгинемо! На то сви пристанемо, и по три пута на заклетви рекнемо 'Амин'.
Одатле се кренемо те у Дрлупу. Онет удари снег, рекао би из неба и из земље. Кућа Јанка Јевића бејаше у Дрлупи на крају села овамо до Рогаче. Ми одовуд све ближе док дођосмо баш над кућу. Више куће бејаше њива; ту имаше некакав плот, и једна клада. Карађорђе рече Станоју да с коњаницима оде доле, а нас шесторица и Карађорђе седми стадoсмо за ону кладу. У том доле, од Станојеве стране припуцаше пушке, а и ми опалисмо на оне Турке који беху близу нас. Карађорђу закисла пушка па је подасипа, а ми пунимо пушке док из куће изиђе један Турчин, огрнуо ћурак на леђа. Карађорђе повика: 
- Удрите, по души га, оно је Аганлија! Ми припуцасмо онамо на њега; али пушка Симе Бељаковића заста, па тек после наших пушака пуче. Онај се Турчин одмах врати у кућу, и рукав му од ћурка удари у врата, а он се малко задржа онде на уласку.
Турци се, међу тим, дохватише коња.
Карађорђе рече те сиђемо у поток у заседу, да нас Турци не опколе. Станоје је већ био изишао горе на брег. И ми се полако кренемо уз брдо док пуче пушка и завика једно момче из Загорице:
- По Богу, немојте ме оставити. Њега ударила пушка у ногу, па не може да макне. Ја и још један узмемо га и изнесемо на брег. Ту Станоје седи, и момци му бријају главу: њега Турци ранили, обили му кост темењачу. Обријана га посуше балсамом, метуше мелем, па завише.
Овде се искуписмо. Ту видимо да је Јован из Стојника (крагујевачког) погинуо. На Дрлупе пређемо у Иванчу на конак. Преноћивши ту чекали смо други дан да Турци на нас ударе. Дан већ на по дне, а ми још седимо, док се заподеде човек озго низ Космај. Видимо га сви. Карађорђе рече мени:
- Иди доле те сретни оног човека; он носи неки глас, па му реци да не казује људма, да се не поплаше ако буду Турци!
Брже истрчим, а неки га већ узели питати. Ја викнух:
- Не говори ништа,- него за мном! И доведем га Карађорђу.
Горе беху: Карађорђе, Главаш, и Марко Катић.
- Шта је, брате, упита га Карађорђе :
- Добро, хвала Богу! Турци утекоше у Београд.
- Не може бити: Што би они бежали, кад су они нас разбили?
- Бога ми они одоше. Ја сам био у кући и послуживао, прича даље овај човек: - кад први пут припуцаше пушке. Пуче неколико пушака озго више куће. Аганлија изађе на поље. Опет пуче неколико пушака, и он се врати (ваљда осети куршуме), па корачи једном ногом у кућу, а друга му још беше на пољу, док тек пуче једна сама пушка, и погоди га баш у чланак, он брже уђе у кућу, и стаде га јаук. Одмах га почеше паpити. Јутрос му ногу умоташе, и метнуше у зобницу пуну трица, понеше га на коња, и он, по што се намести на коњу, отиште право у Београд, а Турци сви за њим. Срби пак, који су били с њима, прскоше куд кojи.
Карађорђе упита Марка Катића: је ли ово поштен човек, може ли му се ово веровати?
Марко каже да тај човек ни пошто не ће слагати,  него мора да је све тако како он казује.
Онда он одмах викну:
- Хајд! одмах да видимо!

[JASON]

Долазак Катића Јанка и Кнеза Симе.
Дошавши у Рогачу, видесмо да Турака нема. Ми онда њиховим трагом те у село Лисовић. Овде, пред мрак, дођоше Кнез Сима из Борка, и Јанко Катић који су се били одметнули у планину, кад су дахије почеле сећи кнезове. Ту преноћимо: Јанко с Карађорђем и Главашем, а Кнез Сима са мном. У јутру печемо неки кокош, а неки ћевап да доручкујемо, док пукоше две пушке и неко повика:
- Ето Турака!
Ми скочимо онамо, а сваки свој ражањ заметну на раме. Бејаше смешно погледати како ражњеви штрче као миздраци. Нису били Турци. Стражари видели неке људе, па помислили да су Турци.
Из Лисовића дођемо у Липовицу.
Овде се главари договоре те Кнез Сима са својом кнежином оде доле ка Железнику, Катић Јанко ка Кнежевцу, а у Авали је Чарапић. С њим да се договоре и да чувају да Турци из Београда не би излазили и народ робили.

Смедеревска нахија.
Ми пак, преко села Малог Пожаревца, пођемо у смедеревску нахију. Ноћивши у Пожаревцу, поранимо и до по дне стигнемо у село Селевац, смедеревске нахије. Ту застасмо око 200 људи, који су се скупили око Ђуше Вулићевића из Азање и Обрада из Крсне, готови да иду куд год им ови реку. У то дођемо ми. Људи се јако обрадоваше кад нас видеше, и сви се помешаше с нама. Одатле се кренемо у Азању на конак. Кад бесмо близу села, сретосмо Младена Миловановића, који је био у Крагујевцу у затвору, па га Турци пустили да ове чете (нас) како год смири, јер су се уплашили да ми не одемо те и њих похарамо. Младен ту прича све што Турци о нама говоре. С њим заједно одемо у Азању на конак.

[JASON]

Преговори о миру у Паланци.
Сутра дан, на један пут, заповедише нам да идемо. Куда? Не знамо. Кренусмо се те Хасан-Пашиној Паланци. Кад већ приђосмо близу, угледасмо неколико људи, и коњи им се вадају. Кад још ближе приђосмо, видисмо неколико Турака, и с њима онога калуђера Мату, који је оно пређе био у Тополи, па се опет вратио владици у Београд.
Карађорђе и Главаш састаше се с Турцима и почеше разговарати. Ови су Турци изишли да гледају да нас како год смире, и, за боље веровање, повели су калуђера Мату са собом. Они веле Карађорђу да се смири, па ће он бити Обркнез над свим пашалуком београдским, а они да буду и даље као што су, и паша да им заповеда. К тому да Карађорђу изваде од цара бурунгију на обркнештво.
Карађорђе, с неколико наших главара, изађе мало на страну, те се разговорише, па им онда рече:
- Е Турци : Је ли истина то што го ворите? Да ви немате још друштва, па ме само заваравате, да ме боље нападнете?
Турци се приклањају до црне земље, и куну се својим ћитапом, да немају никакве чете да су они сви старе ерлије, и да је њих паша послао. На то и калуђер Мата рече, да су и њега послали да се постара смирити нас. А најпосле, вели, нека Карађорђе не распушта своје војске, већ нека чека док му Турци донесу ферман.
- Е, па добро, Турци, заврши Карађорђе:- ви идите те извадите ферман и донесите. Ако нам ферман буде по вољи, примићемо га; а ако нам ферман не буде по вољи, ми ћемо чинитити што знамо.
Турци се дигоше и одоше.

[JASON]

Град Рудник.
Кад остасмо сами, по одласку Турака, рећи ће Карађорђе:
- Чујте, људи, што сам ја смислио! Док ови оду паши, док паша пише у Цариград, и докле отуд што дође, проћи ће месец и два дaна. Дотле ми можемо убити оног пса у Руднику Сали-Агу, рудничкога бика, па и кад  дође ферман, рећи ћемо: навали народ, па му се није могло одолети! Него хајде!
За час све би готово! Пођемо из Паланке те у Божурњу на конак, а оданде сутра право на Рудник. Сад смо имали војске изобилно.
Ми нисмо знали да је ужички муселим био дошао у Рудник, и довео војске. Изиђосмо на Рудник , а Турци нама на сусрет. У нас војске доста, чинило ми се има нас 10.000; иде свет са свих страна само да би се ослободно крвника Сали-Аге, кога су са неваљалства му звали руднички бик. Кад Турци опазише колико је нас, повукоше се у шанац, а ми их опколисмо са свих страна, и тукосмо се до мрака. На нашој страни паде 5-6 људи, а на њиховој не знамо колико је било штете. Сутра дан, пре зоре, поче се пуцање и бој, али ево за нас голема јада: Град Рудник је на брду, а ону се ноћ снег поледио, па таман наш  војник стане, ноге му се оклизну, и он двадесет других закачи, и сви се сасуљају под брдо. Пред по дне угреја мало сунце, и снег омекша. Карођорђе сеђаше с оне стране Рудника према селу Мајдану док се одонуд, од Бруснице, указа човек на коњу, и за њим једно 60-70 момака пешака.
- Ко ће то бити? питамо се ми.
Кад се приближи, Карађорђе га познаде.
- Коекуде, оно је Милан Обреновић, трговац из Бруснице.
У том и он стиже. С Крађорђем и Станојем пољуби се у образ, на седоше разговарати се.

[JASON]

- Ето сад баш иде Чолак-Алија из Чачка рече Милан: - са једно 30-40 људи Руднику у помоћ.
Карађорђе одмах рече Станоју да узме 200-300 људи и да заседне. Станоје ухвати заседе, па нама рече да ни један не пуца док његова пушка прва не пукне. Нас неколико уђосмо у један котар и заседoсмо. Мало час Турци се показаше: тројица иду напред; пођу малко, па се осврну на све стране, и гледе да нема заседе. Од некуд враг нанесе неко псетанце које поче ћавкати на Турке. Турци, видећи псето, осећају да ту и људи има, али нигде никога не могу да виде. Ми омамљивасмо вражје псетанце да умукне, оно не ће, докле га један од наших шчепа, свуче га себи под груди, те ту више и не писну. Турци иду лагано, и опрезно, до краја заседе још има доста, али Станоје потеже; осуше се и друге пушке. Турци се скрхаше у поток: Чолак-Алином се коњу наби снег на потковице те паде, а Алија одскочи. Коњ, чим се диже, оде у оне Турке, а Чолак у један котар (сеник). Станоје притрча па чучи да га гађа кроз котар, али Чолак потеже те му оби мало тура од чакшира. Ми сви пуцамо на њега, а он пуни пушку - ништа му није. Пунимо и ми, а он потеже те Стојану Живићу преби ногу у куку. Опет ми просусмо ватру на њега, а он ипак пуни. У том Танаско Брка припаде с леђа, али он то виде, и потеже те Танаску испребија руку и пушку му обори на земљу. У том Димитрије Радовић из Врбице притрча те гарабиљем у плећа, а он се стровали. Ми притрчасмо те га опленисмо.
Одатле похитамо за оним Турцима који поутицаше ка селу Заграђи. Наши који беху бржи претекоше их, те неколико побише а неки и утекоше. Ухватисмо им сексане, али на њима немаше ништа богато: крижан дуван, клинци, и коњске потковице, и три товара хлеба пексимита. То је све што су сексане носиле. Наши ухватише три жива Турчина. Неки Јевта Скерла из Липовца сам ухвати једнога. Ја га упитах:
- Шта ти је то, брат Јевто?
- Ухватио сам Турчина, одговори он.
- Нисам ја, браћо, Турчин, него Србин, рече ухваћени.
- Па шта ћеш ту, несрећниче?
- Ја сам трговац из Бијелог Поља. Пошао сам с Турцима, кад они што упљачкају ја купујем, после продајем, и добијам.
- Како ти је име, кад си Србин?
- Име ми је Петар Белопољац.
Одведемо га Карађорђу који сеђаше онде где је и остао, и разговараше се с Миланом.
- Коекуде, шта си ти, море? упита га Карађорђе.
- Ја сам Србин.
- Па шта ћеш с Турцима? Ми Турке бијемо, а ти с њима идеш на нас.
- Ја сам трговац, то ми је посао.
- А, трговац си, кад Турци упљачкају волове, онда ти купујеши и добијаш.
- Тако је, да Бог ме, ја шпекулирам.
- Шпекулираш сиротињском муком, цикну Карађорђе, па пиштољ те у прси. Он се, стровали.

[JASON]

У том и Станоје дође и седе код њих. Ту су се мало разговарали, па ће Карађорђе рећи:
- Хајдете да утврдимо ову заседу. Турци су видели да им је помоћ разбијена, па ће ноћас побећи, него да гледамо да их како год побијемо.
Људи одоше сваки на своје место. Карађорђе, Милан, и Главаш одоше у Заблаће у Ракића кућу, а нас неколико који њега пратимо, наложисмо ватру на пољу, па ту поспимо. Око пола ноћи, викну Карађорђе:
- Устајте, хоће Турци да беже! Милане, ово је твоје место, ти најбоље знаш где треба засести.
- Ја велим, рече Милан: - да ухватимо чак до наших ливада, па да заседнемо једни с једне а други с друге стране, па кад Турци дубоко уђу у бусију, онда ћемо јуришати.
- То је, коекуде, све лепо, и тако нека буде, само ја идем горе на врх заседе, а ти с једне, Станоје пак с друге стране, заседните, и кад ја горе припуцам, онда ви с обе стране опалите. Ако Бог да, ту их можемо све потући.
Тако се и учини.
Али на један мах повика стража која је мотрила куда ће Турци ударити, и пушке почеше пуцати. Турци се кренули, али не удаpише на заседу, него десно, путем ужичким!
Неки Јован Игњатијевић из Бање, с неколико момака: Милованом Пејићем из Липовца, Павлом Зечевићем, Сретеном Томковићем, Теофаном Томковићем, Антонијем Микићем, Јевтимијем Јовановићем, и Арсенијем Вранићем из Бање, пошао Карађорђу у заседу, па тек он на пут, а Турци га, бежећи, на један мах опколе. Он, куд ће, шта ће, те за један цер, а дружина му за једну кладу. Игњатијевић се обртао око цера, али га Турци већ са свих страна опколе. Видећи да ће погинути, науми да бар себе добро замени. Угледа Турчина врло одевена, узме га на око, и опали; Турчин се стровали, а коњ за оним другим Турцима. Јован притрчи те га, с дружином, оплени и све поделе братски. У грудњаку нађу ушивених венецијанских дуката подоста. Међу тим стигне и Карађорђе. Јован му каже да је убио Турчина одевена и богата, само не зна ко је.
Турчин је био ужички војвода.
Турци су побегли само војници, а остале су жене, деца, и ерлије. Карађорђе, Милан, и Главаш разговорише се шта да чине с овом сиротињом. Карађорђе рече:
- Дај да ми ову сиротињу испратимо у Ужице и у Чачак, куд које хоће, а ти Милане иди те одмећи своју нахију, јер још нису сви устали.
Страгарци опет навалили молити Карађорђа да им дође у село Страгаре у госте да га почасте. - Кад смо, веле они, частили Сали-Агу, душманина свога за што да не частимо тебе? А беху проштене покладе (1804).
- Коекуде, вели Карађорђе: - дошао бих ја радо, али најпре морам смислити шта ћу с овом сиротињом: ово све о мом врату виси.
Најпосле, сиротињу испрати нек иде куд је ком драго, а он са Станојем оде у Страгаре и ми с њим. На Беле Покладе бесмо тако у Страгарима у гостима.

[JASON]

Кучук- Алија.
На чисти понедељник кренемо се те у Врбицу. Овде заноћимо. Сутра дан повикаше:
-Ево Турака!
Ми скочисмо, а Турци те међу нас. Ми се, Бог ме, стадoсмо измицати све ближе к планини, а Турци нас јурише, и 13 наших другова погибе. Кад већ ми измакосмо у буковичку планину, Турци се вратише, одјхаше, попише каву, па се кретоше те право у Јагодину.
Ово бејаше Кучук-Алија. Он носи новце да најми крџалије у службу дахијама а против Срба.

[JASON]

Бој на Баточини.
По што Турци одоше, рећи ће Карађорђе:
- Коeкуде, нас Турци разбише. Нека, нека; ово је први пут. Ми сад хајдемо у Баточину; и тамо има Турака, не бисмо ли вратили жао за срамоту.
Кренемо се те у Баточину. Турци нас дочекаше: овај дан од по дне до сутра у јутру бисмо се без престанка, али се Турци позавлачише у тврде ханове, па им се не може ништа. У јутру рече Карађорђе:
- Идем ја у Штипље, близу Јагодине, да видим има ли крџалија у Јагодини, и да онде људи намељу брашна, јер онде има воденица.
То одмах би.
На Баточици оста војска што опсађује, а он са Станојем узе нас 200-300 људи те у Штипље. Кад дођосмо беше ноћ. Месечина као дан. Он изабра 13 људи да иду на Црвени Брег, и оданде да виде колика је војска у Јагодини. И мени рече:
- Иди и ти Петре с њима! Само гледајте да добро провидите!
Ми брже те на Црвени Брег. Тамо се ватре светле, таламбаси бију, дигла се хала бука: Бог ме има војске доста. Одонуда се вратимо, али не погодимо пут којим смо дошли, него ударимо на неке кошнице, истресемо једну -  две, те се сити наједемо меда. Ми брже тамо да добијемо мало брашна. Викнемо два три пута, а нико се не одзива. Док тек пукоше из воденице две пушке. Нашег друга Милована Мићића из Јагњила удари драмлија усред врата. Склептасмо се да ове Турке похватамо, а они шмугнуше у мрак. Дођемо у IIIтипље. Кажемо Карађорђу да се види доста војске; кажемо за кошнице и за а воденицу, где нам два Турчина измакоше.
Овде смо преноћили.
Али ево дође из Баточине човек, и каза Карађорђу, да су јуче шпијуни привели Турке, те је око 600 коњаника ударило и разбило ону нашу војску што је опсађивала Баточину; наших је, вели, доста изгинуло, a остало се разбегло у шуме. На то Карађорђе само рече:
- Бржете за мном!
Ми за њим што се брже може, те у сами мрак у Баточину. Карађорђе нареди да се виче и пуца, да чују они што су се разбегли, те да се скупе. Не прође много а скупи се на 2000 људи. Онда он рече да Кнез Ђука, из Јагњила буде доле на друму код Рогота, а он ће бити горе у врх вароши. У том свану. Карађорђе нас све упаради у једној ливади а сам стаде пред нас па нам каже:
- Немојте пуцати докле моја пушка не пукне. Не бојте се; Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за слободу да можемо данути душом!
Он то говори и хода.
Турци, излазећи из Баточине, најпре пођоше право к њему, па се одједном смомитлаше те правце између наших заседа.
- Шта је ово, рече Карађорђе: - Турци не хтедоше на заседу, него кроз луг између заседа. За то хајдете да их претечемо!
Ми одмах потрчасмо за њим, док припуцаше наше пушке из мале наше заседе, а ми одонуд пристигосмо, те се ту у селу Кијеву побисмо с Турцима, и одржасмо победу. Од коњаника Турака погибе њих 30-40, а пешак не изиђе ни један да каже како је било. Овде смо добили доста оружја, барута, олова, кремења и хаљина, и добро се обогатимо. А најмилије нам беше што, по речи Карађорђевој, вратисмо Турцима жао за срамоту. Одатле смо терали Турке до Багрдана. Ту нас ухвати мрак. Што Турака измаче, то утече у Јагодину.

[JASON]

Бојеви на Јагодини.
Ноћивши у Багрдану, кренемо се, други дан, те у IIIтипље. У овом нас путу стиже Милан Обреновић са својом нахијом. У IIIтипљу смо заданили да сваки себи брашна намеље.
Сутра дан Карађорђе рече Младену да иде у Липар да чува бусију како Турци не би продрли, Милан нека нађе добро место, и нека остане овде, а он с 200-400 коњаника оде у Доњи Левач да и њега одметне. Тако и би, он Лeвач одметну, и скупи до 2000 људи. Трећи дан стиже Младену писмо од Карађорђа: да прибере вcјску, па да гледа: кад се Карађорђе помоли на Ђурђеву Брду, онда он и Милан да ударе на Јагодину, сваки са своје стране, а он ће ићи са Ђурђева Брда, па, у име Божије, да се састану у вароши.
Младен одмах уреди своју војску. Ми видимо Карађорђа на Ђурђеву Брду, он удари на Турке, уђе у варош и поче палити турске куће, а војске Младенова и Миланова ни с места не могу да се крену: разлила се Морава и Белица тако јако да се одовуд Јагодини не може ни приступити. Наши војници. видећи да Карађорђева војска уђе у варош, многи зажелеше да и они онамо иду и премда је Младен викао да не газе у воду, не хтеше слушати, него неки нагазише, неки преко врба и моста пређоше. Али Турци, кад видеше да им ми преко воде не можемо досадити, окренуше се свом силом против Карађорђа и он се мораде повући.
Турци, кад Карађорђа узбише, окретоше се на Милана, на разбише и њега; за тим ударише на лево крило којим је управљао Младен. Ово крило прецепише, па оне по води и око воде опколеше. Овде: ко би млађи и бржи, тај изнесе главу, а друго све Турци исекоше.*) Овде смо, на грдну своју жалост, скоро 2000 људи изгубили. Одатле смо прсли куд који, само распитујемо где је Карађорђе. Овако разбијени и растурени, похитамо у Кљештевицу, у своје збегове, не бисмо ли њега ту нашли, да бранимо како нам Турци не би робље одвели.

*) Неки Мијушко, стари војник, побегне у једну воденицу, где само 4 друга изгуби, а Турцима ту је велику штету учинио. Кад се смркне, он своју дружину изведе и оде.