Српске буне

[JASON]

После овога посла, рећи ће Карађорђе:
- Турци ће изићи из Београда на нас, они би и онда изишли, али нису били спремни. Зато да се ми налазимо овде око Космаја да их дочекамо, како не би робља одвели.
Главаш и они други главари нађоше да је добро налазити се неко време око Космаја. Вићентије из Кораћице рече:
- Хајдемо у Кораћицу; тамо има неколико спахиских говеда, да покољемо и поједемо, чекајући Турке.
Дигнемо се те у Кораћицу. Вићентије посла те дотераше деветоро говеда, те покласмо и поделисмо, месо испекосмо, и вечерасмо. Карађорђе, Станоје Главаш, и прота Буковички легоше у хану да спавају, а ми - који по кућама, а који наложише ватру на пољу да преноће. Иде снег како Бог хоће. Док тек дође човек, и рече:
- Добар вечер!
- Бог ти помогао! одговорисмо ми.
- Где је Ђорђе? пита он.
- У хану, спава.
- Ја сам рад да му нешто кажем, вели он. Онда ја брже одем и викнем:
- Брато, Брато!
Уста он и рече:
- Шта је, Петре?
- Ево човека једног који има нешто да ти каже.
- Шта је, брате, казуј: - рече Карађорђе одмах.
- Бог ме, ево Аганлије из Београда: он води до 600 Турака, а кренуо је и посавску кнежину, ко год оружја може носити. Вечерас паде на конак у Дрлупу у Јевића кућу!
Онда прота рече:
- Другојаче, браћо, не може бити, него да ударимо још ноћас па - један за све а сви за једнога! Ако их ноћас не разбијемо, сви ћемо пропасти.
Он то рече - не рече, а Карађорђе викну :
- Хајд'!
Брже се дигнемо сви, и кренемо преко Космаја. Иде снег, милостиви Боже, ока отворити не да. Хајде, хајде преко Космаја те у Рогачу, а већ и зора. Овде старешине уђоше у Катићеву кућу, а ми около чувамо, и ту неко наложи мало ватрице, а неко и не наложи – тек сви поспимо. На један мах поче неко да удара као у клепало. Ми пођипасмо а сунце се већ родило. Кад погледамо а оно један сикирицом лупа у проштац, и прота већ метнуо петрахиљ на врат. Ту очита јутрењу. Ми, како који стижемо, скидамо капе, и молимо се богу.

[JASON]

Први бој.
Свршивши богомољу, прота се окрете к нама и поче овако:
- Браћо! Ево дође и то да се побијемо с Турцима. Немојте, браћо, ни један узмакнути, нити се поплашити. Бог је с нама, па кога се другога имамо бојати! Него треба опет да се закунете да ћете сложно ударити, и да не ћете издати! |
- Да се закунемо, гракну сав народ.
- Дигните по три прста! рече прота.
Ми дигосмо, а он изговори онаку заклетву као у Орашцу. Најпосле рече: Један за све, а сви за једнога, па или да их растерамо, или баш: сви да изгинемо! На то сви пристанемо, и по три пута на заклетви рекнемо 'Амин'.
Одатле се кренемо те у Дрлупу. Онет удари снег, рекао би из неба и из земље. Кућа Јанка Јевића бејаше у Дрлупи на крају села овамо до Рогаче. Ми одовуд све ближе док дођосмо баш над кућу. Више куће бејаше њива; ту имаше некакав плот, и једна клада. Карађорђе рече Станоју да с коњаницима оде доле, а нас шесторица и Карађорђе седми стадoсмо за ону кладу. У том доле, од Станојеве стране припуцаше пушке, а и ми опалисмо на оне Турке који беху близу нас. Карађорђу закисла пушка па је подасипа, а ми пунимо пушке док из куће изиђе један Турчин, огрнуо ћурак на леђа. Карађорђе повика: 
- Удрите, по души га, оно је Аганлија! Ми припуцасмо онамо на њега; али пушка Симе Бељаковића заста, па тек после наших пушака пуче. Онај се Турчин одмах врати у кућу, и рукав му од ћурка удари у врата, а он се малко задржа онде на уласку.
Турци се, међу тим, дохватише коња.
Карађорђе рече те сиђемо у поток у заседу, да нас Турци не опколе. Станоје је већ био изишао горе на брег. И ми се полако кренемо уз брдо док пуче пушка и завика једно момче из Загорице:
- По Богу, немојте ме оставити. Њега ударила пушка у ногу, па не може да макне. Ја и још један узмемо га и изнесемо на брег. Ту Станоје седи, и момци му бријају главу: њега Турци ранили, обили му кост темењачу. Обријана га посуше балсамом, метуше мелем, па завише.
Овде се искуписмо. Ту видимо да је Јован из Стојника (крагујевачког) погинуо. На Дрлупе пређемо у Иванчу на конак. Преноћивши ту чекали смо други дан да Турци на нас ударе. Дан већ на по дне, а ми још седимо, док се заподеде човек озго низ Космај. Видимо га сви. Карађорђе рече мени:
- Иди доле те сретни оног човека; он носи неки глас, па му реци да не казује људма, да се не поплаше ако буду Турци!
Брже истрчим, а неки га већ узели питати. Ја викнух:
- Не говори ништа,- него за мном! И доведем га Карађорђу.
Горе беху: Карађорђе, Главаш, и Марко Катић.
- Шта је, брате, упита га Карађорђе :
- Добро, хвала Богу! Турци утекоше у Београд.
- Не може бити: Што би они бежали, кад су они нас разбили?
- Бога ми они одоше. Ја сам био у кући и послуживао, прича даље овај човек: - кад први пут припуцаше пушке. Пуче неколико пушака озго више куће. Аганлија изађе на поље. Опет пуче неколико пушака, и он се врати (ваљда осети куршуме), па корачи једном ногом у кућу, а друга му још беше на пољу, док тек пуче једна сама пушка, и погоди га баш у чланак, он брже уђе у кућу, и стаде га јаук. Одмах га почеше паpити. Јутрос му ногу умоташе, и метнуше у зобницу пуну трица, понеше га на коња, и он, по што се намести на коњу, отиште право у Београд, а Турци сви за њим. Срби пак, који су били с њима, прскоше куд кojи.
Карађорђе упита Марка Катића: је ли ово поштен човек, може ли му се ово веровати?
Марко каже да тај човек ни пошто не ће слагати,  него мора да је све тако како он казује.
Онда он одмах викну:
- Хајд! одмах да видимо!

[JASON]

Долазак Катића Јанка и Кнеза Симе.
Дошавши у Рогачу, видесмо да Турака нема. Ми онда њиховим трагом те у село Лисовић. Овде, пред мрак, дођоше Кнез Сима из Борка, и Јанко Катић који су се били одметнули у планину, кад су дахије почеле сећи кнезове. Ту преноћимо: Јанко с Карађорђем и Главашем, а Кнез Сима са мном. У јутру печемо неки кокош, а неки ћевап да доручкујемо, док пукоше две пушке и неко повика:
- Ето Турака!
Ми скочимо онамо, а сваки свој ражањ заметну на раме. Бејаше смешно погледати како ражњеви штрче као миздраци. Нису били Турци. Стражари видели неке људе, па помислили да су Турци.
Из Лисовића дођемо у Липовицу.
Овде се главари договоре те Кнез Сима са својом кнежином оде доле ка Железнику, Катић Јанко ка Кнежевцу, а у Авали је Чарапић. С њим да се договоре и да чувају да Турци из Београда не би излазили и народ робили.

Смедеревска нахија.
Ми пак, преко села Малог Пожаревца, пођемо у смедеревску нахију. Ноћивши у Пожаревцу, поранимо и до по дне стигнемо у село Селевац, смедеревске нахије. Ту застасмо око 200 људи, који су се скупили око Ђуше Вулићевића из Азање и Обрада из Крсне, готови да иду куд год им ови реку. У то дођемо ми. Људи се јако обрадоваше кад нас видеше, и сви се помешаше с нама. Одатле се кренемо у Азању на конак. Кад бесмо близу села, сретосмо Младена Миловановића, који је био у Крагујевцу у затвору, па га Турци пустили да ове чете (нас) како год смири, јер су се уплашили да ми не одемо те и њих похарамо. Младен ту прича све што Турци о нама говоре. С њим заједно одемо у Азању на конак.

[JASON]

Преговори о миру у Паланци.
Сутра дан, на један пут, заповедише нам да идемо. Куда? Не знамо. Кренусмо се те Хасан-Пашиној Паланци. Кад већ приђосмо близу, угледасмо неколико људи, и коњи им се вадају. Кад још ближе приђосмо, видисмо неколико Турака, и с њима онога калуђера Мату, који је оно пређе био у Тополи, па се опет вратио владици у Београд.
Карађорђе и Главаш састаше се с Турцима и почеше разговарати. Ови су Турци изишли да гледају да нас како год смире, и, за боље веровање, повели су калуђера Мату са собом. Они веле Карађорђу да се смири, па ће он бити Обркнез над свим пашалуком београдским, а они да буду и даље као што су, и паша да им заповеда. К тому да Карађорђу изваде од цара бурунгију на обркнештво.
Карађорђе, с неколико наших главара, изађе мало на страну, те се разговорише, па им онда рече:
- Е Турци : Је ли истина то што го ворите? Да ви немате још друштва, па ме само заваравате, да ме боље нападнете?
Турци се приклањају до црне земље, и куну се својим ћитапом, да немају никакве чете да су они сви старе ерлије, и да је њих паша послао. На то и калуђер Мата рече, да су и њега послали да се постара смирити нас. А најпосле, вели, нека Карађорђе не распушта своје војске, већ нека чека док му Турци донесу ферман.
- Е, па добро, Турци, заврши Карађорђе:- ви идите те извадите ферман и донесите. Ако нам ферман буде по вољи, примићемо га; а ако нам ферман не буде по вољи, ми ћемо чинитити што знамо.
Турци се дигоше и одоше.

[JASON]

Град Рудник.
Кад остасмо сами, по одласку Турака, рећи ће Карађорђе:
- Чујте, људи, што сам ја смислио! Док ови оду паши, док паша пише у Цариград, и докле отуд што дође, проћи ће месец и два дaна. Дотле ми можемо убити оног пса у Руднику Сали-Агу, рудничкога бика, па и кад  дође ферман, рећи ћемо: навали народ, па му се није могло одолети! Него хајде!
За час све би готово! Пођемо из Паланке те у Божурњу на конак, а оданде сутра право на Рудник. Сад смо имали војске изобилно.
Ми нисмо знали да је ужички муселим био дошао у Рудник, и довео војске. Изиђосмо на Рудник , а Турци нама на сусрет. У нас војске доста, чинило ми се има нас 10.000; иде свет са свих страна само да би се ослободно крвника Сали-Аге, кога су са неваљалства му звали руднички бик. Кад Турци опазише колико је нас, повукоше се у шанац, а ми их опколисмо са свих страна, и тукосмо се до мрака. На нашој страни паде 5-6 људи, а на њиховој не знамо колико је било штете. Сутра дан, пре зоре, поче се пуцање и бој, али ево за нас голема јада: Град Рудник је на брду, а ону се ноћ снег поледио, па таман наш  војник стане, ноге му се оклизну, и он двадесет других закачи, и сви се сасуљају под брдо. Пред по дне угреја мало сунце, и снег омекша. Карођорђе сеђаше с оне стране Рудника према селу Мајдану док се одонуд, од Бруснице, указа човек на коњу, и за њим једно 60-70 момака пешака.
- Ко ће то бити? питамо се ми.
Кад се приближи, Карађорђе га познаде.
- Коекуде, оно је Милан Обреновић, трговац из Бруснице.
У том и он стиже. С Крађорђем и Станојем пољуби се у образ, на седоше разговарати се.

[JASON]

- Ето сад баш иде Чолак-Алија из Чачка рече Милан: - са једно 30-40 људи Руднику у помоћ.
Карађорђе одмах рече Станоју да узме 200-300 људи и да заседне. Станоје ухвати заседе, па нама рече да ни један не пуца док његова пушка прва не пукне. Нас неколико уђосмо у један котар и заседoсмо. Мало час Турци се показаше: тројица иду напред; пођу малко, па се осврну на све стране, и гледе да нема заседе. Од некуд враг нанесе неко псетанце које поче ћавкати на Турке. Турци, видећи псето, осећају да ту и људи има, али нигде никога не могу да виде. Ми омамљивасмо вражје псетанце да умукне, оно не ће, докле га један од наших шчепа, свуче га себи под груди, те ту више и не писну. Турци иду лагано, и опрезно, до краја заседе још има доста, али Станоје потеже; осуше се и друге пушке. Турци се скрхаше у поток: Чолак-Алином се коњу наби снег на потковице те паде, а Алија одскочи. Коњ, чим се диже, оде у оне Турке, а Чолак у један котар (сеник). Станоје притрча па чучи да га гађа кроз котар, али Чолак потеже те му оби мало тура од чакшира. Ми сви пуцамо на њега, а он пуни пушку - ништа му није. Пунимо и ми, а он потеже те Стојану Живићу преби ногу у куку. Опет ми просусмо ватру на њега, а он ипак пуни. У том Танаско Брка припаде с леђа, али он то виде, и потеже те Танаску испребија руку и пушку му обори на земљу. У том Димитрије Радовић из Врбице притрча те гарабиљем у плећа, а он се стровали. Ми притрчасмо те га опленисмо.
Одатле похитамо за оним Турцима који поутицаше ка селу Заграђи. Наши који беху бржи претекоше их, те неколико побише а неки и утекоше. Ухватисмо им сексане, али на њима немаше ништа богато: крижан дуван, клинци, и коњске потковице, и три товара хлеба пексимита. То је све што су сексане носиле. Наши ухватише три жива Турчина. Неки Јевта Скерла из Липовца сам ухвати једнога. Ја га упитах:
- Шта ти је то, брат Јевто?
- Ухватио сам Турчина, одговори он.
- Нисам ја, браћо, Турчин, него Србин, рече ухваћени.
- Па шта ћеш ту, несрећниче?
- Ја сам трговац из Бијелог Поља. Пошао сам с Турцима, кад они што упљачкају ја купујем, после продајем, и добијам.
- Како ти је име, кад си Србин?
- Име ми је Петар Белопољац.
Одведемо га Карађорђу који сеђаше онде где је и остао, и разговараше се с Миланом.
- Коекуде, шта си ти, море? упита га Карађорђе.
- Ја сам Србин.
- Па шта ћеш с Турцима? Ми Турке бијемо, а ти с њима идеш на нас.
- Ја сам трговац, то ми је посао.
- А, трговац си, кад Турци упљачкају волове, онда ти купујеши и добијаш.
- Тако је, да Бог ме, ја шпекулирам.
- Шпекулираш сиротињском муком, цикну Карађорђе, па пиштољ те у прси. Он се, стровали.

[JASON]

У том и Станоје дође и седе код њих. Ту су се мало разговарали, па ће Карађорђе рећи:
- Хајдете да утврдимо ову заседу. Турци су видели да им је помоћ разбијена, па ће ноћас побећи, него да гледамо да их како год побијемо.
Људи одоше сваки на своје место. Карађорђе, Милан, и Главаш одоше у Заблаће у Ракића кућу, а нас неколико који њега пратимо, наложисмо ватру на пољу, па ту поспимо. Око пола ноћи, викну Карађорђе:
- Устајте, хоће Турци да беже! Милане, ово је твоје место, ти најбоље знаш где треба засести.
- Ја велим, рече Милан: - да ухватимо чак до наших ливада, па да заседнемо једни с једне а други с друге стране, па кад Турци дубоко уђу у бусију, онда ћемо јуришати.
- То је, коекуде, све лепо, и тако нека буде, само ја идем горе на врх заседе, а ти с једне, Станоје пак с друге стране, заседните, и кад ја горе припуцам, онда ви с обе стране опалите. Ако Бог да, ту их можемо све потући.
Тако се и учини.
Али на један мах повика стража која је мотрила куда ће Турци ударити, и пушке почеше пуцати. Турци се кренули, али не удаpише на заседу, него десно, путем ужичким!
Неки Јован Игњатијевић из Бање, с неколико момака: Милованом Пејићем из Липовца, Павлом Зечевићем, Сретеном Томковићем, Теофаном Томковићем, Антонијем Микићем, Јевтимијем Јовановићем, и Арсенијем Вранићем из Бање, пошао Карађорђу у заседу, па тек он на пут, а Турци га, бежећи, на један мах опколе. Он, куд ће, шта ће, те за један цер, а дружина му за једну кладу. Игњатијевић се обртао око цера, али га Турци већ са свих страна опколе. Видећи да ће погинути, науми да бар себе добро замени. Угледа Турчина врло одевена, узме га на око, и опали; Турчин се стровали, а коњ за оним другим Турцима. Јован притрчи те га, с дружином, оплени и све поделе братски. У грудњаку нађу ушивених венецијанских дуката подоста. Међу тим стигне и Карађорђе. Јован му каже да је убио Турчина одевена и богата, само не зна ко је.
Турчин је био ужички војвода.
Турци су побегли само војници, а остале су жене, деца, и ерлије. Карађорђе, Милан, и Главаш разговорише се шта да чине с овом сиротињом. Карађорђе рече:
- Дај да ми ову сиротињу испратимо у Ужице и у Чачак, куд које хоће, а ти Милане иди те одмећи своју нахију, јер још нису сви устали.
Страгарци опет навалили молити Карађорђа да им дође у село Страгаре у госте да га почасте. - Кад смо, веле они, частили Сали-Агу, душманина свога за што да не частимо тебе? А беху проштене покладе (1804).
- Коекуде, вели Карађорђе: - дошао бих ја радо, али најпре морам смислити шта ћу с овом сиротињом: ово све о мом врату виси.
Најпосле, сиротињу испрати нек иде куд је ком драго, а он са Станојем оде у Страгаре и ми с њим. На Беле Покладе бесмо тако у Страгарима у гостима.

[JASON]

Кучук- Алија.
На чисти понедељник кренемо се те у Врбицу. Овде заноћимо. Сутра дан повикаше:
-Ево Турака!
Ми скочисмо, а Турци те међу нас. Ми се, Бог ме, стадoсмо измицати све ближе к планини, а Турци нас јурише, и 13 наших другова погибе. Кад већ ми измакосмо у буковичку планину, Турци се вратише, одјхаше, попише каву, па се кретоше те право у Јагодину.
Ово бејаше Кучук-Алија. Он носи новце да најми крџалије у службу дахијама а против Срба.

[JASON]

Бој на Баточини.
По што Турци одоше, рећи ће Карађорђе:
- Коeкуде, нас Турци разбише. Нека, нека; ово је први пут. Ми сад хајдемо у Баточину; и тамо има Турака, не бисмо ли вратили жао за срамоту.
Кренемо се те у Баточину. Турци нас дочекаше: овај дан од по дне до сутра у јутру бисмо се без престанка, али се Турци позавлачише у тврде ханове, па им се не може ништа. У јутру рече Карађорђе:
- Идем ја у Штипље, близу Јагодине, да видим има ли крџалија у Јагодини, и да онде људи намељу брашна, јер онде има воденица.
То одмах би.
На Баточици оста војска што опсађује, а он са Станојем узе нас 200-300 људи те у Штипље. Кад дођосмо беше ноћ. Месечина као дан. Он изабра 13 људи да иду на Црвени Брег, и оданде да виде колика је војска у Јагодини. И мени рече:
- Иди и ти Петре с њима! Само гледајте да добро провидите!
Ми брже те на Црвени Брег. Тамо се ватре светле, таламбаси бију, дигла се хала бука: Бог ме има војске доста. Одонуда се вратимо, али не погодимо пут којим смо дошли, него ударимо на неке кошнице, истресемо једну -  две, те се сити наједемо меда. Ми брже тамо да добијемо мало брашна. Викнемо два три пута, а нико се не одзива. Док тек пукоше из воденице две пушке. Нашег друга Милована Мићића из Јагњила удари драмлија усред врата. Склептасмо се да ове Турке похватамо, а они шмугнуше у мрак. Дођемо у IIIтипље. Кажемо Карађорђу да се види доста војске; кажемо за кошнице и за а воденицу, где нам два Турчина измакоше.
Овде смо преноћили.
Али ево дође из Баточине човек, и каза Карађорђу, да су јуче шпијуни привели Турке, те је око 600 коњаника ударило и разбило ону нашу војску што је опсађивала Баточину; наших је, вели, доста изгинуло, a остало се разбегло у шуме. На то Карађорђе само рече:
- Бржете за мном!
Ми за њим што се брже може, те у сами мрак у Баточину. Карађорђе нареди да се виче и пуца, да чују они што су се разбегли, те да се скупе. Не прође много а скупи се на 2000 људи. Онда он рече да Кнез Ђука, из Јагњила буде доле на друму код Рогота, а он ће бити горе у врх вароши. У том свану. Карађорђе нас све упаради у једној ливади а сам стаде пред нас па нам каже:
- Немојте пуцати докле моја пушка не пукне. Не бојте се; Турака је мало, а нас је много, они се бију за господство, а ми за слободу да можемо данути душом!
Он то говори и хода.
Турци, излазећи из Баточине, најпре пођоше право к њему, па се одједном смомитлаше те правце између наших заседа.
- Шта је ово, рече Карађорђе: - Турци не хтедоше на заседу, него кроз луг између заседа. За то хајдете да их претечемо!
Ми одмах потрчасмо за њим, док припуцаше наше пушке из мале наше заседе, а ми одонуд пристигосмо, те се ту у селу Кијеву побисмо с Турцима, и одржасмо победу. Од коњаника Турака погибе њих 30-40, а пешак не изиђе ни један да каже како је било. Овде смо добили доста оружја, барута, олова, кремења и хаљина, и добро се обогатимо. А најмилије нам беше што, по речи Карађорђевој, вратисмо Турцима жао за срамоту. Одатле смо терали Турке до Багрдана. Ту нас ухвати мрак. Што Турака измаче, то утече у Јагодину.

[JASON]

Бојеви на Јагодини.
Ноћивши у Багрдану, кренемо се, други дан, те у IIIтипље. У овом нас путу стиже Милан Обреновић са својом нахијом. У IIIтипљу смо заданили да сваки себи брашна намеље.
Сутра дан Карађорђе рече Младену да иде у Липар да чува бусију како Турци не би продрли, Милан нека нађе добро место, и нека остане овде, а он с 200-400 коњаника оде у Доњи Левач да и њега одметне. Тако и би, он Лeвач одметну, и скупи до 2000 људи. Трећи дан стиже Младену писмо од Карађорђа: да прибере вcјску, па да гледа: кад се Карађорђе помоли на Ђурђеву Брду, онда он и Милан да ударе на Јагодину, сваки са своје стране, а он ће ићи са Ђурђева Брда, па, у име Божије, да се састану у вароши.
Младен одмах уреди своју војску. Ми видимо Карађорђа на Ђурђеву Брду, он удари на Турке, уђе у варош и поче палити турске куће, а војске Младенова и Миланова ни с места не могу да се крену: разлила се Морава и Белица тако јако да се одовуд Јагодини не може ни приступити. Наши војници. видећи да Карађорђева војска уђе у варош, многи зажелеше да и они онамо иду и премда је Младен викао да не газе у воду, не хтеше слушати, него неки нагазише, неки преко врба и моста пређоше. Али Турци, кад видеше да им ми преко воде не можемо досадити, окренуше се свом силом против Карађорђа и он се мораде повући.
Турци, кад Карађорђа узбише, окретоше се на Милана, на разбише и њега; за тим ударише на лево крило којим је управљао Младен. Ово крило прецепише, па оне по води и око воде опколеше. Овде: ко би млађи и бржи, тај изнесе главу, а друго све Турци исекоше.*) Овде смо, на грдну своју жалост, скоро 2000 људи изгубили. Одатле смо прсли куд који, само распитујемо где је Карађорђе. Овако разбијени и растурени, похитамо у Кљештевицу, у своје збегове, не бисмо ли њега ту нашли, да бранимо како нам Турци не би робље одвели.

*) Неки Мијушко, стари војник, побегне у једну воденицу, где само 4 друга изгуби, а Турцима ту је велику штету учинио. Кад се смркне, он своју дружину изведе и оде.