Српске буне

[JASON]

Бој на Сопоту.
У збеговима смо се бавили неко време, а све распитујемо, и очекујемо не ће ли откуд Карађорђе рупити. Једно јутро дође глас да је он код Буковичке Цркве, и све нас зове к себи. Ми брже те к њему. Код њега има само триестина људи и Станоје Главаш. Ту нам приповеда како је било на његовој страни у Јагодини, и каже: Турци ће доћи да воде робље, него да засецамо путове. Још он то говори, а неки угледаше да се за пуши његова кућа.
- Коекуде, рече он: - ено изгори моја кућа! Да почекамо, ако се на Бањи помоле, да их дочекамо. Али најпре засецајте путове и спремите се на одбрану.
Мало час, а запуши се и његова воденица.
- А гле, рече он: - Турци не ће овамо. Они одоше на Белосавце ка Београду. Брже хајдете не бисмо ли их како год предсрели.
Ту нас се скупи око 400-500 људи. По хитамо за њим на Оpaшац. У Орашцу рече Карађорђе Орашанима:
- Трчите на Прекићево трло, и кажите Алекси нека ону џебану, коју је послао Милош из Земуна, донесе преда ме на Мисачу.
Људи то одмах кажу, и Алекса натовари и изнесе на Мисачу пред њега. Кад виде да је џебана донесена, само рече:
- Хајде! па управо на Голи Космај, а већ сунце седа.
Овде Карађорђе рече Јанку Катићу те ону џебану подели међу нама: неком читаво тесте, неком 5 фишека. а неком 3.
Низ Голи Космај спустимо се Неменикућској цркви. Већ се поче хватати мрак. Овде се помолимо Богу, да нам он буде у помоћи. Ово је било баш на Цвети 1804.
Карађорђе рече:
- Коекуде, на Турке ћемо ударити ноћас, па што Бог да!
Кренемо се, дакле, и дођемо близу турском логору који бејаше у Ропoчеви. Тамо се виде безбројне ватре, стоји хука бубњева, таламбаса, и других турских свирки. Пришавши близу логору, нађосмо једну јабуку, код које стаде Карађорђе, па рече Катићу:
- О, Јанко!
- Чујем! одговори Катић.
- Ми смо наумили, у име Божије, да ударимо на Турке још ноћас. Ми се надамо победи; али можемо бити и разбијени, па ћемо онда прснути куд кojи. Него ти иди, и прикради се што вештије можеш, а удри што жешће можеш, па ако Турци побегну, добро; ако ли не побегну, него те надбију, ти се полако повуци на траг. Ја ћу бити овде, и гледаћу у сахат. Чим се зора приближи заповедићу Танасују Милошевићу да лупа у добош,*) а ви сви хајдете овамо да се овде искупимо, па ћемо се уклонити у шуму, јер се дању одржати не можемо. 

*) На једи у мерицу прилепљена је јарећа кожа. То нам је био добош: али је он нама био добар.

[JASON]

Јанко одмах узе војску, па рече:
- Браћо! Ни један не идите преда ме, али ни један и не остајте иза мене. Ја ћу гледати да се тако приближимо како ћемо пуцати у месо. Тек ви не пуцајте докле моја прва не пукне, после удpите како који знате!
Он пође пред нама, а ми, приклонивши се к земљи, за њим. Дођосмо до крајњих турских ватра. Турци седе око ватре, а не виде да смо ми 20-30 хвата иза њих. Један Арнаутин скинуо кошуљу, па је увије над ватром и пусти, она се окреће као лепеза, а он виче:
- Ха! Ха! Ха!
Ваљда падају ваши на ватру!
Јанко види да смо се ми збили. Па да не би стражњи наши пуцајући ове прве убијали, маше руком, јер не сме да говори, те се ми разредисмо, и сви у параду стадoсмо. А било нас је 300-400 људи.
На један мах груну његова пушка.
Припуцасмо и ми сви.
Турци се збунише, и побегоше доле у село, главном логору. Међу тим ко од нас би бржи, овде нешто и заграби. Стеван Јовановић из Бање дограби једног коња с бисагама, и доведе међу нас.*) Сад излетеше старешине турске, потргоше сабље, те вратише преплашене Турке, скупише прошће, и што шта друго, направише бусију, па почеше пуцати. Грувају њихове шешане без мало као топови, а у нас све сиротињско, али је нама на страни Бог. Ми смо пали земљи па пуцамо. Пламен од наших пушака, на ноћи, лети у висину. Турци, видећи наше пламенове, пуцају све на њих, те нас пребацују по читав хват. Крши се неко јасење иза нас, а ми смо са свим на миру.
Тако смо пуцали дуго, док тек поче наш добош лупкарати, а ми један по један, лагано се узесмо измицати, и опет пуцати. Тако дођосмо до јабуке где је био Карађорђе. Он заповеди да се повучемо у шуму, и ми дођемо онде где је сад механа у Сопоту. Ту је онда био такав луг да је наших десет могло дочекати стотину Турака. Неколико Турака трчаху за нама вичући:
- Стани, курво, само док сване!
Али нам не учинише ништа. У том и свану. Турци се кретоше у Београд , а не хтеше на нас. Они се упутише десно, на Врчин. Овде је Турака могло бити до 2000 и све самих зликоваца крџалија. Старешина им је био јаничар и дахија Кучук-Алија, и Гушанац-Алија Крџалија. Кад је свануло ми нађосмо седам мртвих Турака, а колико су однели нисмо могли дознати. Од наших је само један једини погинуо.

*) Стеван је, после , погинуо на правди. Опао га Алекса Дукић, да је рекао:
- Не дам десетка од грожђа!
Карађорђе не распитавши:  је ли то истина, пијан, потегне пиштољем те убије Стевана, онакога сокола, па за тим убије му и оца и матер.
Говорећи ово Јокић плаче. После је дуго ћутао: дуго није хтео причати ништа. – М. Ђ. М.

[JASON]

Бој на Лештанима.
Кад се Турци већ кретоше врчинским путем Господар Ђорђе заповеди да ми похитамо лево, на Трешњу, не били их где предсрели. У Раљи се мало одморимо, јер смо били врло уморни, и поједемо хлеба. Овде и Стеван отвори бисаге и нађе у њима хаљине у самом злату.*) Ми му сви честитамо, а коњ му црче, јер су га ударили 7 куршума.
На један пут викну Господар:
- Хајдете!
Брже се кренемо, те на Трешњу. Ту зачујемо да пуцају пушке онамо ка Врчину.
- Потрчите, рече Господар: - да их како претечемо.
Ми пођемо косом до села Зуца, а већ и мрак хоће, док припуцаше пушке на Лештанима. Пуцаше врло нагло, па престаше. Ми хтедосмо ићи тамо, али већ оте мрак. За то заноћимо у зучанским виноградима. Господар одреди тројицу Зучана да иду и виде шта је онај бесмртни јунак Васа Чарапић учинио. Не прође ни два сахата а они се вратише. Ми се одмах накупимо да слушамо шта ће они Господару казивати.
- Шта је тамо? пита Господар.
- Све добро, вала Богу, веле они.
- Је ли тамо Васа?
- Јесте.
- Је ли разбио Турке?
- И разбио, и побио: лежи коњ до коња, а Турчин до Турчина. Новаца су толико добили да их не броје, него фесовима деле оружја, барута, кремења, одела, коња, и свега на свету.
Господар слуша и ћути, а ми тек вичемо:
- Ej до Бога, што и ми не стигосмо да што год закачимо!
Нису се онамо новци баш фесовима делили, него су ови људи наговорени да тако нас охрабре. А да је Турака доста изгинуло, и да су наши добили доста коња, оружја, барута, и одела: сами смо сутра дан видели.
Други дан кренемо се зором, дођемо у Лештане, и састанемо се с Чарапићем. Господар му захваљује за труд и јунаштво, и честита му славну победу. Палих Турака застали смо 30-40, али је њих морало више пасти, и још више ранити се. Од наших је, у заседама, пало 10 људи. Ово је било на велики понедељак (1804).

*) Ове хаљине искао је Алекса Дукић из Бање. Стеван му их није хтео дати. Он онда га опадне Карађорђу, те кукавац погибе на правди, вели Joкић.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Држање према Београду.
- Шта ћемо ми с овим људма, упита Карађорђе Чарапића: - ово је све послепело без хлеба, где би ми њих нахранили?
- Хајдемо у Ритопек, рече Васа Чарапић: - тамо је Јова Белчић скелеџија, па ће нам он из оне стране донети свега!
- Е па добро, вели Карађорђе: - хајде да идемо.
Кренемо се те пред по дне у Ритопек.
Јова беше код куће.
- Јово, рече Чарапић: - да ли ти нама можеш добити мало хлеба?
- Мислим да могу, одговори он: - да трчим на ону страну.
Брзо спреми три чамца, и пређе у село Омоље на оној страни. Не постаја ни 2 сахата, а он дође и донесе сва три чамца пуна хлеба, нешто вина, ракије и сланине.
На заповест наших старешина, ми сав тај хлебац изнесемо пред њих. Они нам га онда поделише и свима би доста и довољно.
После тога, Јова је по други пут ишао на ону страну, и два пут онолико хлеба донео. Е, ту бесмо и сити, и весели. Ту у Ритопеку преноћимо. Сутра дан се кренемо, и дођемо на Володер код Раковице (села). Овде Карађорђе заповеди Чарапићу да начини шанац, те да чува да Турци из Београда не прођу и не учине какву штету у збеговима.
Одатле одемо у Ресник. Овде рече Јанку Катићу да и он начини шанац и чува од Турака. Сад се крене те у Железник. Овде је Кнез Сима већ био начинио мало шанца, и Ђорђе га је Гузоња чувао. Карађорђе нареди да Кнез Сима, са својим људма, овај шанац чува. Он пак, са својом Јасеницом, крене се у Остружницу. Овде смо провели Васкрс (1804). Сремци нам одонуд преносе хлеба, соли, барута, хартије, и других потреба.
Овде смо провели два или три дана, па пређемо у Жарково. И овде смо остали два три дана , док дођоше Јаков Ненадовић и Никола Грбовић и доведоше 1000 људи Ваљеваца.
Карађорђе, намеравајући да иде на Пожаревац, и да води неке старешине са собом, нареди како ће се држати Београд. Кнеза Симу одреди с београдском нахијом пошто Јанка хоће да води собом од Саве до Цареве Ћуприје; на Царевој Ћуприји да буде Грбовић с Ваљевцима, од Цареве Ћуприје до Лернице (касарне у Топчидеру), Милан Обреновић с Рудничанима, од Лeдернице до спрам Камаља Младен с нахијом крагујевачком, а на самом Камаљу Чарапић с грочанском нахијом.
Над свим овим поглавицама Карађорђе постави Младена као главнога команданта.
Сремци су нам одонуда доносили све што нам је требало, и Младен је све исплаћивао, јер је и каса била у њега.
Пред полазак на Пожаревац, зовну ме Карађорђе, и рече:
- Петре, Младен је трговац. Ја се бојим да он овде не шпекулира. Он може узети један хлебац а писати десет. За то ти заповедам да пазиш на то. По том зовну и Младена, па и њему каза тако исто, додавши да ће он сам пазити на све што се ради. Ту ми даде 20 момака; 10 из Тополе а 10 из Божурње, и постави ме буљубашом над њима. Ови су момци имали мене слушати, а ја њима таин давати.

[JASON]

Освојење Пожаревца.
Уредивши то на Београду, Господар узе Главаша (који се није ни одвајао од њега), Јакова и Јанка Катића, па одоше с војском на Пожаревац. Тамо их је Миленко већ чекао.  С Миленком се састану и сајузе код Мораве, опколе Пожаревац и, после једнога дана боја, Турци се предаду, и пуштени буду да иду у Видин. Пожаревац је освојен 7 или 8 дан по Васкрсу 1804.

[JASON]

Даљи бојеви око Београда.
По освојењу Пожаревца, Миленко оде доле да чува од Видина, а Карађорђе дође к нама у Топчидер. Најпре оде Младену, и тамо се нешто разговара с њим, па дође у моју колибу, и заиска да види мој рачун од свега што смо примили из оне стране. Ја изнесем моје рабоше, и кажем шта је кад за што и колико потрошено.
- Добро, добро, рече он: - прав вам је рачун, тако је и у Младена. Опет ћете тако држати.
Одавде он оде у Остружницу. Отуда ми пошље човека да му упутим двојицу од оних момака које ми је био дао. Ја му пошљем Јевту Воденичаревића и Пауна Јовичића из Тополе.
Господар је начинио на Остружници скелу, и Јанка Јевића учинио скелеџијом, а ову двојицу ставио за момке на скели. 
По што је скелу отворио, оде кући а оданде се крене по вилајету. И Јаков је отишао у Бранковину кући, па оданде и он по вилајету.
Што се ђумрука на скели узимало, Јанко је то слао Младену, а овај је тим новцем плаћао оно што смо добијали из оне стране.
Ми који смо остали у Топчидеру по шанцевима , мало који дан да се нисмо с Турцима пушкарали. Више пута изиђу наши момци чак до Мокрог Луга (потока) те раздраже Турке па се онда мало по мало почну тући, те тако буде до самога мрака.
Тако је било до пред Св. Николу летњег (9. Маја) Тада дође Господар Ђорђе из нахија. Он је по нахијама ишао највише за то да купи војнике, које је слао на смену у шанчеве.
Дошавши пред Св. Николу с новом војском, он се диже те оде у Остружницу пред Јакова, који је такође водио војску. А Турци на Св. Николу изиђу из Београда, и свом силом ударе на нас. Наше старешине изведу војску на Топчидерско брдо спроћу Докторове Куле. Турци ударише на нас, али им ми дадосмо јак отпор. Њих је било много више, и у даљој борби ми се морадосмо повући све полако у наше шанчеве.
Пљакић, с неколико момака Рудничана, заостао и пуца на Турке. Кад га Турци, којих беше много и беху сви на коњма, опколише, он се с дружином скрьа у неки конак, који је београдски паша градио ради теферича. Нашавши ту заклона, они на ново пуцаху на Турке. Турци наложише ватру, узеше оне угарке па се неким ровом приближине и бацише ватру на конак. Већ се кућа озго запали и поче горети, а наши из конака завикаше, да им како год дотуримо џебане. Нас десеторица опет ухватимо бусију у једној воденици доле ниже, па се и ми бранимо. А чујемо како они из конака вичу за помоћ и џебану. Један солдат (солдатом смо га звали што је он један носио солдачке хаљине) из међу нас рече:
- Дајте ми два дуката, да им однесем џебану!
- Даћемо ти, рекосмо ми.
- Добро, вели он: - немојте ми давати сад, могу погинути него после!
Ми брже по кесама: ко тесте, ко 5 фишека, напунисмо пуну торбу, и дадосмо солдату. Он се засука на уз ону реку. Прашти пушка са свију страна на њега, а он здраво и весело стиже у конак и однесе онима џебану. Сад се они почеше још живље бранити.
Овај тутањ и пуцањ чуо Господар и похитао с Јаковом и свом војском овамо у помоћ и свом војском овамо у помоћ, а у Јакова већ има два топа гвоздењака, које је он купио у Грацу. Пуче један топ са жарковачког брега, пуче други, пуче трећи - док се Турци узеше прибирати и повлачити на траг. Изиђосмо ми из воденице, и Пљакић из конака, те се војске и старешине састаше.
Турке је овде предводио Гушанац-Алија и јаничарске дахије. Ми смо ту изгубили 11 друга, а Турци, су своје мртве и рањене однели у Београд, те не знамо колико је њих пало.

[JASON]

Бећир-Паша.
Међу тим се поче говорити о неком миру између Срба и Турака. Тога ради дође босански везир Бећир-Паша са 2000 - 3000 људи, и улогори се на Белим Водама у Жаркову. И поче се радити о миру. Господар је место себе понајвише слао поглавице, и оне су преговарале о миру, а он се махом налазио по нахијама.
У овом прође доста времена. Ми смо били по шанчевима, али нисмо имали боја с Турцима. Некако пред јесен дође и Господар из нахија, и паде код места које се звало Трешња (до реке Топчидера и до Саве).

[JASON]

Калуђерова погибија.
Не прође много по доласку Господареву из нахија, а наше поглавице почеше бирати по најбоље момке из војске, не казујући ни ком за што их бирају.
Једном пред вече старешине одвојише на страну оне одабране момке, па сваки своје поведе Господару.
Господар се бејаше спремио, а већ се хвата мрак. Код њега беху: Младен, Милан, Чарапић, Кнез Сима, Јанко Катић, Грбовић, Јаков, и Станоје. На један пут, рече Господар:
- Коекуде, хајдемо куд смо рекли!
Од нас млађих не зна нико куда ћемо. Они напред, а ми за њима, преко Топчидера и преко брда, па на Мокри Луг (поток). Господар је казао старешинама а они нама: да нико не кашље, нити да говори, ко има ајгировита коња, нека остане.
Господар је чуо, да сад Турци не чувају варош, па је хтео да је ноћас узмемо без крви.
Пођемо даље од потока Мокрога Луга: пешаци напред, а коњици за њима. Неколико нас, који смо Карађорђу својта и познаници, идемо баш пред његовим коњем. Њему с десне стране иде Главаш а с леве Пљакић, и то тако близу да су њини коњи своје главе наслонили на сапи коњу његовом. Тако идосмо док не дођосмо на оно место где је сад Савет (парк). На један мах продера се коњ једнога калуђера, који је такође ишао с нама, и пропе се на стражње ноге да скочи на коња Господарева.
Господар се дохвати за пиштољ, и цикну:
- Ко је то, по души га ј….?
Он то рече, не рече; а калуђер звизну мачем да му главу одсече, али се коњи тргоше, и он само врхом довати испод уха до јабучице те му кожу расече и меса захвати.
Чим он то учини, потеже Пљакић пиштољем у калуђера, у том и Главаш опали, и калуђер се стропошта с коња. Ми брже, ко крпу, ко мараму, те Господару ону рану везасмо.
Ето се већ учини ларма, која се је јамачио чула до турскога шанца.
- Не може бити ништа, рече Господар: - да се вратимо, осетише Турци.
И вратимо се сваки у свој шанац не говорећи о том ником ништа, као да ништа није ни било.

[JASON]

Бој са Хаџи-Бегом сребрничким.
Онај мир што се углавио с Бећир-Пашом држао се да је божем тврд. Турци изаслaше у све нахије муселиме да суде заједно са Србима. Спахије изиђоше у своје спахилуке, и почеше купити десетак.
Колико то траја, не памтим. Али једном пуче глас: да се Турска војска збира свуда на границама нашим. Господар издаде заповест старешинама, и оне да се спремају. Миленко пожаревачку нахију да изводи на Ресаву, а други опет на Дрину против Босне. Господар задржа себи Јасеницу, и још неколико села, где буде највећа невоља, тамо да трчи с овом војском.
Босански Турци ударише пре него Афис-Паша из Ниша. Хаџи-Бег кренуо Сребрницу, прешао Дрину, и дошао до Јадра, па хоће низ Колубару, а они од IIIапца низа Саву па у Палежу да се састану, и да иду у Београд. Наше старешине беху још пре из Бељина послале Луку Лазаревића и Проту Матеју Ненадовића с војском пред Хаџи-Бега. Господар скоро сву своју војску посла Луки и Проти у помоћ, а он оста тек с неколико момака.
Ова војска, коју Господар посла, дође на Јадар, и ту се састанемо. Рано из јутра поче се бој љути, крвави бој. Ватра траја до по дне. Сад одоли врућина, попадаше и коњи и људи, a пушке се загрејале.
Око једног сахата после по дне падоше Турци на одморак Одморисмо се и ми. На одморку говоримо:
- Шта да чинимо: Ако ове Турке пропустимо, до Ваљева је само 3 сахата. Они ће преко Ваљева на Палеж, па док се саставе с главном турском војском од Шапца, онда тешко нама. За то наумимо још једном да ударимо па, један за све а сви за једнога. Или да изгинемо или ове Турке да растерамо.
Поменувши Бога, сви сложно јуpнемо на Турке, и Бог даде те ми још ни трећу ватру не опалисмо, Турци побегоше. Ми их потерамо чак до соколске планине, где их оте мрак а још би их гонили. Одатле се наша војска врати у Ваљево Господару. У овом боју ми смо изгубили доста људи; али су и Турци остали без многих својих. Наше мртве сахранисмо у Ваљеву под кулом, а рањене посласмо кућама.