Српске буне

[JASON]

Према Шапцу и Дрини.
Из Ваљева Господар крете војску да идемо у Бељин к оним старешинама. Дођосмо у село Врело. Овде нас срете један човек који даде Господару некако писмо. Писар,
Стеван Стевановић прочита писмо на само, и, по Господаревој заповести, одмах написа одговор, и посла по оном истом човеку. После тога, рече Господар те искошкасмо волове испод топова и коње пренесмо: хоћемо да ноћимо.
Међу тим Господар хода и све једнако јечи. У један мах рећи ће он нама, буљубашама:
- А знате ли шта су учинеле моје старешине?
- Не знамо, Господару!
- Поплашиле се од мене да их не побијем, па хоће да беже. Сад сам им писао да седе где су. Ја идем да бијем Турке а не Србе.
Овде смо преноћили. Сутра рано крете нас те дођемо у Бељин; ту се саста војска с војском, и старешине се састадоше. Овде Господар мало поспава.

[JASON]

Милош Стојичевић Поцерац.
После ручка рече Господар старешинама те одабраше 250-300 момака, све бољег од бољега. Онда заповеди те сви обусмо опанке, и он сам скиде чизме и обу опанке, остависмо сабље а узесмо ножеве. Сад он напред а ми за њим. С нама се носе на коњма два товара фишека. Кад се одмакосмо од логора, пита Карађорђе оне људе мештане:
- Коекуде, где је га ћуприја на Думачи, куда Турци често пролазе и силни плен прогоне.
Људи мештани одмах прођоше напред, и ноћ путовасмо; у зору дођосмо на ћуприју и ухватисмо бусију. Он заседе насред бусије а ми око њега. Цео дан не би никога. Пред саму ноћ изађе он из бусије и седе под један раст.
На један пут чу се неки жубор од наше страже. Наши стражари воде двоје момчади. Дођоше к нама. Ми их питамо да ли нису шпијуни од Турака послани? Они се куну свим на свету да нису шпијуни, него им је турска сила дотежала, па су пошли Карађорђу: с њим да живе или да гину. Ми им га покажемо.  Они се сузбијају; мисле да их варамо, јер њега виде у гуњу и у опанцима. Најпосле приђоше и пољубише га у руку. И он их пита: ко су, одакле су, и куд су пошли? Они му кажу да им је дотежао турски зулум, па су дошли к њему да живе или мру с њиме.
- Коекуде, рече Карађорђе: - сад ћу видети јесте ли ми верни. Како вам је име?
- Мени је име Милош а презиме Стојићевић, из села сам Врањске, рече један од њих, а ово ми је друг и сељак, али сам му име заборавио, вели Јокић.
- Лепо, лепо, рече Господар: - ево моја три момка, ви сте овде свуд познати. Проведите их да виде шта чине Турци.
- Господару, рече Милош: - ако погинем не тражи ми рачуна, али само ако жив будем, видећеш jeсам ли ти веран.
- Добро, добро рече Карађорђе: - ја ћу сутра доћи с коњаницима.
Они петорица одоше да извиде Турке. А ми се вратимо у Бељин, у логор. По што се ту мало задржасмо, Господар викну:
- Коње!
За час све би готово. Одатле се онет кренемо с војском на к Думачи. Дођосмо ми, али нема оне петорице. Тамо, амо - нема их. Узе се Господар вајкати: мисли да га је Милош преварио. У један мах ће рећи:
- Има ли ко да зауpла као вук?
А шта у војсци нема? Нађе се један и apлукну као прави вук. Аја! Нема одзива.
- Коекуде, још јаче подвикни!
Онај се продера још јаче. Узалуд! Нема одговора.
- Е, по души га, рече Господар: - де ме балава деца преварише! Избаците једну пушку, па шта му драго!
Избацише.
Он слуша, слуша: али нема.
На један мах, пуче пушка.
- Ето их, ето, рече весео Господар.
У том дођоше она сва петорица.

[JASON]

Пита Господар Алексу Дукића: како му се свиди Милош? Дукић узе хвалити Милоша, и све додаје да не може толико похвалити Милоша, колико он заслужује. Ово Господару би врло мило. Сад Милош каже Господару да се у селу Грушићу састала једна скупштина која се договара да носе Турцима порез и све друге потребе. На то Господар рече:
- Јунаци! Мачва и Поцерина воле се предати Турцима, него се борити за своју отаџбину. За то вам допуштам да чините што год вам воља. Унапред вам све праштам.
Сутра рано пођемо, и дођемо у село Грушић. Али пре него смо ми стигли, Цинцар Јанку било жао Кнеза Илије, који се је био предао Турцима, па брже отрчи и каже му да бежи.
Кад се ми, идући, приближисмо, видесмо да се Кнез Илија с неколико момака уклони. По заповести Господаревој, опколисмо ону скупштину. Он овде одвоји неколике главније потурице, узе их испитивати, и, по испиту, двојицу посекосмо онде на месту. Остали народ, кад то виде, поплаши се па се згрте све једно на друго, а ми опколесмо са свих страна. Господар их пита:
- Хоћете ли се ви опет предавати?
- Не ћемо, не ћемо! грахну сав народ.
- Видите ли, браћо! Ви Турцима носите храну, гоните овнове, волове, вучете масло, мед, јајца и млеко, а ја од вас ни једнога јајца не тражим, само сам рад да вас од Турака ослободим.
- Хоћемо с тобом у гору, у воду! вичу људи.
- Е, коекуде, кад хоћете, а ви дајте то што сте спремили Турцима да ми се војска мало нахрани. А где бих ја могао ноћити?
- Има горе, рекоше они: - Милошева Вода. Извор Милоша Обилића. Ту је место врло лепо. И ту паше и везири увек тефериче.
- Онда хајдемо тамо, рече Господар.
Кренемо се те к Милошевој Води.
Одиста је место онако лепо као што су нам људи казивали. Ту Господар нареди и да се ноћи. У вече се постави вечера. Седе он, па поседаше и други, по старешинству, где је ком место. Милош Стојићевић, као млад човек, служи око совpe. Господар рече те и он седе. Кад се Господару наслужи трећа чаша, он је узе и рече:
- Господари и браћо! Ову чашу вина да пијемо за здравље младог јунака Милоша Стојићевића, који је од сад поцерски војвода, и који заједно с именом наслеђује и јунаштво свога имењака Обилића! Здрав си Милошу, војводо поцерска!
Милош скочи да пољуби руку, а он се с њим пољуби у образ, и врати га да седне на своје место.
Ето тако је Поцерац постао војвода.
По вечери, рече Господар оном скупљеном народу:
- Коекуде, чусте ли ви да ја вама поставих Милоша војводом?
- Чусмо, Господару!
- Њега да слушате! Што год вам заповеди он, то заповедам ја. Кад вас позове, за њим да идете без поговора. Оружје сте предали Турцима; за то узмите сикире и мотике. Мени и таки радини требају да шанчеве копају, а пушака имам доста.
- Хоћемо, хоћемо све, Господару!

[JASON]

Цинцар Јанко.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Јанко је рођен у Охриду, у Маћедонији, а добегао је у Србију мало пре устанка. Чим устанак букну, Јанко ступи у ред бораца као добровољац. Карађорђе га постави бимбашом и да му под команду неколико стотина бећара. На Мишару се одликовао као прави јунак. После пораза турског, он је с Мутапом прешао чак преко Саве и посекао Остроч-капетана, а Мутап Хаџи-Мосту. Јанко се је борио у свима бојевима око Дрине, а доцније и на Делиграду као војвода пожаревачки. Умро је 1834. године. Укопан је у манастиру Раваници.

[JASON]

Бој на Мишару.
Рано други дан крете се Господар те у Бељин, у шанчеве. Чим дођосмо, изиђе заповест да се војска спрема. Хоћемо са свим да оставимо шанчеве. Сваки старешина спрема своју војску. Кренемо се и дођемо на конак у Јаловик. Овде преданимо сутра дан чекајући Милоша да дође с Поцерцима.
Други дан већ Господар изгуби наду да ће Милош доћи, него заповеди да полазимо. А у то се појави Милош с 900 коњаника и 400 пешака, све добро оружаних. Он скупио оне своје људе и отишао у Китог те засео, а у граду Шапцу Турци се посвађају, и њих 50-60, све бољи и богатији пођу у Босну. Милош их у Китогу сачека и све потуче, и отме све што су носили. За то му Господар рече:
- Коекуде ти баш засведочи да си прави јунак!
С Милошем је сад био и Кнез Илија. Ту се они сајузише с нашом војском, и кретосмо се у село Жабаре, у шабачкој нахији.
Одатле се упутимо ка Мишару. Идући ударисмо на једну заграду. Господар стаде. Један сеиз сиђе, ишчупа један проштац и додаде га Господару, а друга два ишчупа и устури на раме. Господар свој проштац узе на раме и пође даље. Друге старешине, и сва војска, видећи шта уради Господар брже сваки скочи те узе ко два, а ко три прошца, и понесосмо. Дотле он измаче напред и зађе у један луг. Ми смо ради да он не иде напред, али тесан пут, па нико не може да прође. Док најпосле Мутап протера коња и прође напред, за њим Рака Левајац, за овим Ристић из Јасике, Кнеза-Симин буљубаша, за овим прођем и ја. И сви носимо ко два, ко три прошца.
У један мах, Господар викну мене, и рече ми да оставим оно прошће па да идем на пред и да видим има ли Турака?
Пође Мутап са својим момцима и ја, и све оне буљубаше с неколико момака. Изиђосмо подалеко у поље, али Турака нема. У том пуче једна пушка. Мутап ободе коња и момци за њим, па правце на онај глас. Ја пођем с мојима до на пола села, кад доле к Сави, а тамо коњи поиспрезани. Турски сеизи једни косе траву, једни се рву, а једни гледе и смеју се, као залудни људи. Ми се прикрадемо ближе па припуцамо. Ту их тако збувамо да немадоше кад ни коње одрешити. Неки побегоше у луг, неки онамо к њином логору, а неке ми побисмо и прегазисмо. Овде добисмо доста коња, и турских јапунџета, и посекосмо десет људи. То је исто учинио и Мутап с доњим крајем. Састасмо се с њим, па појурисмо Турке који побегоше. Међу тим други Турци из логора, чувши овамо пушке, похитају својима у помоћ. Ми их предсретнемо и ту се пушкарасмо, док се год виђаше пушке пунити.
У мрак се Турци вратише у свој логор, а ми на траг Господару.

[JASON]

Дотле је он од онога прошча већ начинио шанац и сваки је старешина заузео своје место. Мени су Турци били тешко ранили једнога момка, неког Лазара из Јагњила. Дошавши пред шатор, узмем с момцима те Лазара скинем, а он жестоко јекну од рана. После одем Господару под шатор.
- Ко је оно рањен, Петре, те онако јекну? упита он.
- Господару, рањен је Лазар из Јагњила.
- Ала јазук, одговори Господар. – то нам је један од најбољих момака!
Ово вече бејаше дошао и Милан Обре новић с једно 2000 људи.
Ту се поче разговор.
Питају нас који смо се тога дана били, има ли доста Турака?
Ми кажемо да се нису били сви Турци, тек њих има доста. А колико ће их бити сутра, видећемо.
Сад се почеше договарати: како ће сутра дочекати Турке. Све старешине веле да се затворимо у шанац, па шанац добро да утврдимо, на онда овде на топове и пушке да дочекамо Турке. И кад им pатнике потучемо онда ћемо гледати да јуришимо.
- То је све добро, вели Господар: - али ја кажем да ће бити боље овако: ви сви коњаници изиђите чак тамо до оног села, одакле смо прошће донели. И онамо стојте. Ја ћу с Миланом и са свим пешацима, остати овде у шанцу, и кад се оспу моји плутони, и кад топови с обе стране учестају, ви знајте да је онда мени тешко, па груните одонуда!
Милан и Јаков рекоше да би било боље да Господар сам изађе с коњаницима, а они да остану у шанцу; јер, веле они: - могу тебе Турци опколити, ако будеш овде, па ко да ти помогне, а ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио
- Не, не браћо! рећи ће опет Господар: - ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама, али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем све ће се овде поплаштити, мислећи да сам се ja измакао. За то ја морам остати у шанцу с пешацима, а ви с коњаницима изиђите. Старешине га послушаше, и одмах изиђоше све осем њега и Милана који осташе у шанцу.
Изишавши, ми се удаљисмо к оном селу, које сам мало пре поменуо.

[JASON]

Други дан рано почеше пуцати турски топови, и крете се војска да удари на наш шанац. Топови грувају и с једне и с друге стране, али плутона да дознамо је ли нашима велика невоља. Најпосле Кнез Сима посла Мутапа, мене и још једнога, да се докрадемо до логора, и да видимо како је тамо. Пођемо, кад мало одмакосмо опази Мутап на једној линији Турчина који својима виче:
- У шанцу нема коњаника ни једнога: чувајте се да вас не нападну из ненада с леђа!!
Пођосмо још напред, кад ал' онај и онако тесни пут засечен, да ми никако не можемо да прођемо. Вратимо се и кажемо како је. Старешине се журе, а све ослушкују кад ће се осути плотун. У том један сељак рече да ми можемо друмом крчеником. Ми се одмах кренемо, и тим путем изиђемо на Мишар. Турци ударили свом силом на наш шанац. Сипа ватра из топова, не да ока отворити. Како изиђосмо у поље, некако се раздвојисмо: једно се крило упути десно право к нашем шанцу, а Прота Ненадовић, с другим крилом, оде лево на главни турски стан. Сад настаде страховита борба. У први мах Турци узмакоше, али кад њине старешине повадишe сабље, па повикаше:
- На траг, олан, зар од ђаура бежите? они се повратише и с неописаном жестином јуришише по други пут.
Али се је и с на не стране било очајнички. Ова страшна борба траја до мрака. Кад наступи ноћ, борба се прекиде.
Овде су Турци изгубили Кулин-Капетана, Дервенског Капетана, и сијасет других главара.
Други дан ми чекамо да Турци обнове бој; њих нема. Тако ту преданисмо.
Господар виде сада да су Турци ономадне јако страдали, па више не смеју да ударају. За то заповеди Милошу Поцерцу да са својим људима иде у Китог, и онамо ухвати бусије. Онамо је већ био Прота Смиљанић па с њим нека се сајузи. Ово уради за то што је њима онамо све познато. Милош одмах узе своје Поцерце и оде.
Трећи дан врати се из Китога одевен као лутка, па му се и сва дружина преодела. Под Милошем коњ Кулинов, а на њему све што је било Кулиново. То су хатови, рахтови, оружје, одело, џебана и свакојаке друге ствари.
Како дође, Милош узе причати како су се Турци у граду шабачком посвађали око тога што су им многи на Мишару изгинули. Дружина и пратња Кулинова, срдита, изађе из града и пође преко Китога у Босну. Он их сачека у Китогу, нападне и готово све потуче, и узе све што су имали Турци на себи и уза се.
Господару то бејаше врло мило, па рече:
- Коекуде, вала ти, млади војвода! Тако и треба! Видите ли ви Господари шта учини наш Милош? Оваки се Срби рађали, да Бог да!
Сутра дан рече Господар да још коњаника иде у Китог, да разгоне турске чете које долазе да одгоне стоку. Од своје стране он одреди мене с мојим момцима. Јаков од реди Цинцар-Јанка, Кнез Сима Павла Поповића из Вранића; Катић Марко Мијаила Ђуровића из Венчана, а Лука Лазаревић Стојана Чупића.
Кад бесмо готови за пут, приђосмо сви да пољубимо руку Господару. Он нам рече да одмах идемо и да се тамо уређујемо како најбоље знамо. Он ће нама своје заповести слат преко мене, а ја њима морам казивати све што од њега долази.
Одосмо у Китог, и састанемо се са Смиљанићем у његову шанцу. Ту проведемо 4-5 дана. Док дође један човек из Ноћаја и каза Чупићу да је неки паша превезао свога сина на Кленку, и носи богат и плен, па с тим иде у Босну.
Стојан одмах рече оном човеку да иде и разбере: хоће ли Турци Сремом, или ће водом уза Саву. Човек оде, и други дан пре зоре дође и каза: да је паша ноћио у Митровици, и да ће уза Саву да иде даље. Одмах се договоримо да идемо да га предсретнемо. Кренемо се, али тек што пођосмо, а мени стиже писмо од Господара. Он пише: да се ја и Паја Поповић с нашим момцима одмах вратимо, а они други нека остану у Китогу. Ми се замислисмо: ја и Паја морамо ићи по заповести Господару, а они без нас не ће да иду. Најпосле заискаше неколико момака мојих, као Господаревих људи, и ја им дадох од мојих момака: Ђорђа из Рамаће, Марка из Јагњила, и Јована из Вишеваца. Они оданде одоше на Засавицу, па онамо пређу у Кузмин, где разумеју да су Турци прошли и да ће у Босут на конак.
Наши у Кузмину погоде кола па одјуре у Босут. Овде су се Турци били уставили, и пашин син с двојицом тројицом тек је био сео за вечеру. Наши опале из пушака те неколико оборе, а пашин син стругне под неки амбар. Цинцар-Јанко му виче да изиђе, а кад не хтедне, он се сам завуче те га убије пиштољем, па га извуче на поље; ту покупе што нађу турско, па се врате на траг у Мачву.

[JASON]

Причешће у Остружници.
Ја и Павле Поповић дођемо на Мишар у наш шанац. Овде бејаше Јаков са својом војском, и Милован Гарашанин Господаров буљубаша са његових 12 момака а Господар је већ отишао.
Милован ми каже да је њега Господар оставио овде за то што је Јаков молио Карађорђа, да остави неколико својих момака, да се његова војска храбри, и да боље чува шанац.
- Него ти иди брже, додаде Милован: - Господар ће те чекати у Остружници.
Ја се пожурим и стигнем у Остружницу у очи Велике Госпође (14. Августа). Ту нађем Господара.
Други дан, на Велику Госпођу, 15. Августа, заповеди Господар те се многи причестисмо, а и он се причести. Баш ми бесмо на ручку, кад стигоше два момка и доведоше Господару једнога хата као горску вилу. То су Чупић, и они други из Мачве, послали Господару на дар, а отели су га од онога пашинога сина, којега су погубили у Босуту.

[JASON]

Афис – Паша.
- Ја сам, причајући што је бивало око Шапца и на Дрини, измакао далеко. Ваља да се вратим и назад за читаву годину дана, да ти кажем што год и преко Мораве како се борило, вели г. Јокић.
Нишки Афис-Паша спремио се са силном војском на Миленка. За то је Миленко писао Господару за помоћ.
Господар је заповедио Јанку Катићу да београдску нахију крене: ко год може пушку понети, нека иде у Крагујевац, а он узе са собом нас, и пође да креће Јасеницу и смедеревску нахију, па и он похита у Крагујевац. После три дана, сви бесмо у Крагујевцу. Ту допаде писмоноша од Миленка. Он јавља из Иванковца: да ће Турци данас или сутра ударити на њега, него нека трчи у помоћ, ако мисли да што буде.
У Крагујевцу преноћисмо, па сутра дан рано крете нас Господар преко Црна Врха. Војске има доста, а има неколико топова. Кад се предњи крај коњаника спусти у ливаде к Јагодини, срете нас Циганин*) с писмом од Миленка, и вречи од радости:
- Радост! Радост!
Брже оде Господару и предаде писмо. Тек се осу плотун, а и ми, коњаници, почесмо пуцати и веселити се што је Миленко разбио Турке и узбио их на траг у Параћин.
Ово вече заноћимо у Јагодини. У јутру рано крете Господар војску те преко Мораве у Иванковац. Овде је већ било свршено. Миленко је, после крваве битке, одржао победу, и принудио Турке да се повуку у Параћин. Турака је изгинуло много, али коња још више, како су на шанац налетали. Од наших је пало како веле, до 100 људи.
Овде се војска поодмори. Господар узе Миленка и још војске те одосмо у село Извор. Ту је био неки Илија Барјактаровић,  трговац. С овим се човеком Карађорђе разговори о том: шта мисли параћинска нахија, јер је она пашалук лесковачки а није београдски. Илија каже:
- Ја и моји људи једва чекамо да ти дођеш, па хоћемо сви с тобом!
- Е, па добро, одговори Карађорђе: - ти скупи људе, секире и мотике, јер знам да оружја немате.
- Хоћу, Господару, рече Илија.
Карађорђе се одавде врати у Иванковац, па сву војску крете к Параћину. У путу рече мени да одем у Извор Илији, и ако је што људи скупио, да одмах иде к Параћину. Одем. Илија скупио око 800 људи, те сви брже одемо к Параћину.

*) Јокић вељаше да су махом Цигани узимани за поштоноше. - М. Ђ. М.

[JASON]

Господар већ ухватио место у виноградима, и шанац се копа Кад му ја доведох Илијине људе, он ми рече да их разделим старешинама: ком 10, а ком 15, те да копају шанчеве. Ја то и учиним. Господар, мртав пао од умора, дође и седе код топова. Ми стојимо сви око њега. Док он рече:
- Ала, коекуде, да је једна чаша ракије!
- Има, Господару, одговори сеиз, и одмах извади из бисага чутуpицу и погачу и даде му.
Господар се напи, па пружи нама редом да се напијемо. Међу тим он крижа ону погачу, и нама сваком пружа по кришчицу. Ми чутурицу натежемо, али, опажајући да је у њој мало ракије, затискујемо језиком грло, те ракије и не гутамо, само да се нађе за њега. Месец сија кроз поцепане облаке. Параћин пак, доле испод нас, као да се запалио. Све живо ври у њему. Пашин конак се сав светли од многих свећа. Свирају свирале, бију бубњи, и чини се необично весеље.
Док ето ти к нама Стеве Писара, који се беше прилично накитио. Хода поводећи се и нешто загледа око топова, па ће тек рећи:
- Чујеш Господару! да избацим и ја један топ на Турке?
- Остави се спрдње, Богати! рече Карађорђе.
- Молим ти се, Господару, само да погодим у онај конак.
- Зар да убијени пашу? настави Карађорђе.
- Па да га убијем, ја, прихвати Стева.
- Ха ха, ха, немој, болан, остаће му деца сироте: нема им ко купити патица, па ће их похватали прозница од босотиње.
- Баш ако ће, рече неодступни Стева: - него ми допусти, среће ти твоје!
- Одлази! рече Карађорђе гласом који показиваше да му више није до шале.
- Господару! рече Катић: - ето те човек закле у срећу. Подај му што тражи. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.
Карађорђе уста с лафета и рече:
- Е па удри, кад си толико навалио!
Стева брже узе навpтати оне шајтове онако весео као што беше и нишанити.
Тобџије се смеше, а ми стојимо и гледамо шта напит човек ради.
Кад удеси како мишљаше да треба, он викну:
- Сад пали!
Кумбара пуче; ђуле као светлица излете кроз ваздух, и паде баш у ону кућу која се највише светлила.
На један мах све се утиша; свирке умукоше. Некакав писак само учини: квик, па ту и тутило; свеће се потулише, врева се стиша.
- Видите ли да ја убих пашу! рече Стева поносито.
- Куд ће његове сироте? рече Карађорђе шалећи се.
Ноћ прође мирно.