Српске буне

[JASON]

Дотле је он од онога прошча већ начинио шанац и сваки је старешина заузео своје место. Мени су Турци били тешко ранили једнога момка, неког Лазара из Јагњила. Дошавши пред шатор, узмем с момцима те Лазара скинем, а он жестоко јекну од рана. После одем Господару под шатор.
- Ко је оно рањен, Петре, те онако јекну? упита он.
- Господару, рањен је Лазар из Јагњила.
- Ала јазук, одговори Господар. – то нам је један од најбољих момака!
Ово вече бејаше дошао и Милан Обре новић с једно 2000 људи.
Ту се поче разговор.
Питају нас који смо се тога дана били, има ли доста Турака?
Ми кажемо да се нису били сви Турци, тек њих има доста. А колико ће их бити сутра, видећемо.
Сад се почеше договарати: како ће сутра дочекати Турке. Све старешине веле да се затворимо у шанац, па шанац добро да утврдимо, на онда овде на топове и пушке да дочекамо Турке. И кад им pатнике потучемо онда ћемо гледати да јуришимо.
- То је све добро, вели Господар: - али ја кажем да ће бити боље овако: ви сви коњаници изиђите чак тамо до оног села, одакле смо прошће донели. И онамо стојте. Ја ћу с Миланом и са свим пешацима, остати овде у шанцу, и кад се оспу моји плутони, и кад топови с обе стране учестају, ви знајте да је онда мени тешко, па груните одонуда!
Милан и Јаков рекоше да би било боље да Господар сам изађе с коњаницима, а они да остану у шанцу; јер, веле они: - могу тебе Турци опколити, ако будеш овде, па ко да ти помогне, а ако би ми били овде, ти би нас поздраво избавио
- Не, не браћо! рећи ће опет Господар: - ако мене Турци опколе, ви ћете мени помоћи онако исто као и ја вама, али ја морам остати у шанцу, јер ако ја изађем све ће се овде поплаштити, мислећи да сам се ja измакао. За то ја морам остати у шанцу с пешацима, а ви с коњаницима изиђите. Старешине га послушаше, и одмах изиђоше све осем њега и Милана који осташе у шанцу.
Изишавши, ми се удаљисмо к оном селу, које сам мало пре поменуо.

[JASON]

Други дан рано почеше пуцати турски топови, и крете се војска да удари на наш шанац. Топови грувају и с једне и с друге стране, али плутона да дознамо је ли нашима велика невоља. Најпосле Кнез Сима посла Мутапа, мене и још једнога, да се докрадемо до логора, и да видимо како је тамо. Пођемо, кад мало одмакосмо опази Мутап на једној линији Турчина који својима виче:
- У шанцу нема коњаника ни једнога: чувајте се да вас не нападну из ненада с леђа!!
Пођосмо још напред, кад ал' онај и онако тесни пут засечен, да ми никако не можемо да прођемо. Вратимо се и кажемо како је. Старешине се журе, а све ослушкују кад ће се осути плотун. У том један сељак рече да ми можемо друмом крчеником. Ми се одмах кренемо, и тим путем изиђемо на Мишар. Турци ударили свом силом на наш шанац. Сипа ватра из топова, не да ока отворити. Како изиђосмо у поље, некако се раздвојисмо: једно се крило упути десно право к нашем шанцу, а Прота Ненадовић, с другим крилом, оде лево на главни турски стан. Сад настаде страховита борба. У први мах Турци узмакоше, али кад њине старешине повадишe сабље, па повикаше:
- На траг, олан, зар од ђаура бежите? они се повратише и с неописаном жестином јуришише по други пут.
Али се је и с на не стране било очајнички. Ова страшна борба траја до мрака. Кад наступи ноћ, борба се прекиде.
Овде су Турци изгубили Кулин-Капетана, Дервенског Капетана, и сијасет других главара.
Други дан ми чекамо да Турци обнове бој; њих нема. Тако ту преданисмо.
Господар виде сада да су Турци ономадне јако страдали, па више не смеју да ударају. За то заповеди Милошу Поцерцу да са својим људима иде у Китог, и онамо ухвати бусије. Онамо је већ био Прота Смиљанић па с њим нека се сајузи. Ово уради за то што је њима онамо све познато. Милош одмах узе своје Поцерце и оде.
Трећи дан врати се из Китога одевен као лутка, па му се и сва дружина преодела. Под Милошем коњ Кулинов, а на њему све што је било Кулиново. То су хатови, рахтови, оружје, одело, џебана и свакојаке друге ствари.
Како дође, Милош узе причати како су се Турци у граду шабачком посвађали око тога што су им многи на Мишару изгинули. Дружина и пратња Кулинова, срдита, изађе из града и пође преко Китога у Босну. Он их сачека у Китогу, нападне и готово све потуче, и узе све што су имали Турци на себи и уза се.
Господару то бејаше врло мило, па рече:
- Коекуде, вала ти, млади војвода! Тако и треба! Видите ли ви Господари шта учини наш Милош? Оваки се Срби рађали, да Бог да!
Сутра дан рече Господар да још коњаника иде у Китог, да разгоне турске чете које долазе да одгоне стоку. Од своје стране он одреди мене с мојим момцима. Јаков од реди Цинцар-Јанка, Кнез Сима Павла Поповића из Вранића; Катић Марко Мијаила Ђуровића из Венчана, а Лука Лазаревић Стојана Чупића.
Кад бесмо готови за пут, приђосмо сви да пољубимо руку Господару. Он нам рече да одмах идемо и да се тамо уређујемо како најбоље знамо. Он ће нама своје заповести слат преко мене, а ја њима морам казивати све што од њега долази.
Одосмо у Китог, и састанемо се са Смиљанићем у његову шанцу. Ту проведемо 4-5 дана. Док дође један човек из Ноћаја и каза Чупићу да је неки паша превезао свога сина на Кленку, и носи богат и плен, па с тим иде у Босну.
Стојан одмах рече оном човеку да иде и разбере: хоће ли Турци Сремом, или ће водом уза Саву. Човек оде, и други дан пре зоре дође и каза: да је паша ноћио у Митровици, и да ће уза Саву да иде даље. Одмах се договоримо да идемо да га предсретнемо. Кренемо се, али тек што пођосмо, а мени стиже писмо од Господара. Он пише: да се ја и Паја Поповић с нашим момцима одмах вратимо, а они други нека остану у Китогу. Ми се замислисмо: ја и Паја морамо ићи по заповести Господару, а они без нас не ће да иду. Најпосле заискаше неколико момака мојих, као Господаревих људи, и ја им дадох од мојих момака: Ђорђа из Рамаће, Марка из Јагњила, и Јована из Вишеваца. Они оданде одоше на Засавицу, па онамо пређу у Кузмин, где разумеју да су Турци прошли и да ће у Босут на конак.
Наши у Кузмину погоде кола па одјуре у Босут. Овде су се Турци били уставили, и пашин син с двојицом тројицом тек је био сео за вечеру. Наши опале из пушака те неколико оборе, а пашин син стругне под неки амбар. Цинцар-Јанко му виче да изиђе, а кад не хтедне, он се сам завуче те га убије пиштољем, па га извуче на поље; ту покупе што нађу турско, па се врате на траг у Мачву.

[JASON]

Причешће у Остружници.
Ја и Павле Поповић дођемо на Мишар у наш шанац. Овде бејаше Јаков са својом војском, и Милован Гарашанин Господаров буљубаша са његових 12 момака а Господар је већ отишао.
Милован ми каже да је њега Господар оставио овде за то што је Јаков молио Карађорђа, да остави неколико својих момака, да се његова војска храбри, и да боље чува шанац.
- Него ти иди брже, додаде Милован: - Господар ће те чекати у Остружници.
Ја се пожурим и стигнем у Остружницу у очи Велике Госпође (14. Августа). Ту нађем Господара.
Други дан, на Велику Госпођу, 15. Августа, заповеди Господар те се многи причестисмо, а и он се причести. Баш ми бесмо на ручку, кад стигоше два момка и доведоше Господару једнога хата као горску вилу. То су Чупић, и они други из Мачве, послали Господару на дар, а отели су га од онога пашинога сина, којега су погубили у Босуту.

[JASON]

Афис – Паша.
- Ја сам, причајући што је бивало око Шапца и на Дрини, измакао далеко. Ваља да се вратим и назад за читаву годину дана, да ти кажем што год и преко Мораве како се борило, вели г. Јокић.
Нишки Афис-Паша спремио се са силном војском на Миленка. За то је Миленко писао Господару за помоћ.
Господар је заповедио Јанку Катићу да београдску нахију крене: ко год може пушку понети, нека иде у Крагујевац, а он узе са собом нас, и пође да креће Јасеницу и смедеревску нахију, па и он похита у Крагујевац. После три дана, сви бесмо у Крагујевцу. Ту допаде писмоноша од Миленка. Он јавља из Иванковца: да ће Турци данас или сутра ударити на њега, него нека трчи у помоћ, ако мисли да што буде.
У Крагујевцу преноћисмо, па сутра дан рано крете нас Господар преко Црна Врха. Војске има доста, а има неколико топова. Кад се предњи крај коњаника спусти у ливаде к Јагодини, срете нас Циганин*) с писмом од Миленка, и вречи од радости:
- Радост! Радост!
Брже оде Господару и предаде писмо. Тек се осу плотун, а и ми, коњаници, почесмо пуцати и веселити се што је Миленко разбио Турке и узбио их на траг у Параћин.
Ово вече заноћимо у Јагодини. У јутру рано крете Господар војску те преко Мораве у Иванковац. Овде је већ било свршено. Миленко је, после крваве битке, одржао победу, и принудио Турке да се повуку у Параћин. Турака је изгинуло много, али коња још више, како су на шанац налетали. Од наших је пало како веле, до 100 људи.
Овде се војска поодмори. Господар узе Миленка и још војске те одосмо у село Извор. Ту је био неки Илија Барјактаровић,  трговац. С овим се човеком Карађорђе разговори о том: шта мисли параћинска нахија, јер је она пашалук лесковачки а није београдски. Илија каже:
- Ја и моји људи једва чекамо да ти дођеш, па хоћемо сви с тобом!
- Е, па добро, одговори Карађорђе: - ти скупи људе, секире и мотике, јер знам да оружја немате.
- Хоћу, Господару, рече Илија.
Карађорђе се одавде врати у Иванковац, па сву војску крете к Параћину. У путу рече мени да одем у Извор Илији, и ако је што људи скупио, да одмах иде к Параћину. Одем. Илија скупио око 800 људи, те сви брже одемо к Параћину.

*) Јокић вељаше да су махом Цигани узимани за поштоноше. - М. Ђ. М.

[JASON]

Господар већ ухватио место у виноградима, и шанац се копа Кад му ја доведох Илијине људе, он ми рече да их разделим старешинама: ком 10, а ком 15, те да копају шанчеве. Ја то и учиним. Господар, мртав пао од умора, дође и седе код топова. Ми стојимо сви око њега. Док он рече:
- Ала, коекуде, да је једна чаша ракије!
- Има, Господару, одговори сеиз, и одмах извади из бисага чутуpицу и погачу и даде му.
Господар се напи, па пружи нама редом да се напијемо. Међу тим он крижа ону погачу, и нама сваком пружа по кришчицу. Ми чутурицу натежемо, али, опажајући да је у њој мало ракије, затискујемо језиком грло, те ракије и не гутамо, само да се нађе за њега. Месец сија кроз поцепане облаке. Параћин пак, доле испод нас, као да се запалио. Све живо ври у њему. Пашин конак се сав светли од многих свећа. Свирају свирале, бију бубњи, и чини се необично весеље.
Док ето ти к нама Стеве Писара, који се беше прилично накитио. Хода поводећи се и нешто загледа око топова, па ће тек рећи:
- Чујеш Господару! да избацим и ја један топ на Турке?
- Остави се спрдње, Богати! рече Карађорђе.
- Молим ти се, Господару, само да погодим у онај конак.
- Зар да убијени пашу? настави Карађорђе.
- Па да га убијем, ја, прихвати Стева.
- Ха ха, ха, немој, болан, остаће му деца сироте: нема им ко купити патица, па ће их похватали прозница од босотиње.
- Баш ако ће, рече неодступни Стева: - него ми допусти, среће ти твоје!
- Одлази! рече Карађорђе гласом који показиваше да му више није до шале.
- Господару! рече Катић: - ето те човек закле у срећу. Подај му што тражи. Ако ништа не учини, бар ће Турке узнемирити.
Карађорђе уста с лафета и рече:
- Е па удри, кад си толико навалио!
Стева брже узе навpтати оне шајтове онако весео као што беше и нишанити.
Тобџије се смеше, а ми стојимо и гледамо шта напит човек ради.
Кад удеси како мишљаше да треба, он викну:
- Сад пали!
Кумбара пуче; ђуле као светлица излете кроз ваздух, и паде баш у ону кућу која се највише светлила.
На један мах све се утиша; свирке умукоше. Некакав писак само учини: квик, па ту и тутило; свеће се потулише, врева се стиша.
- Видите ли да ја убих пашу! рече Стева поносито.
- Куд ће његове сироте? рече Карађорђе шалећи се.
Ноћ прође мирно. 

[JASON]

Како заплави зора, Карађорђе повика:
- Коњаници на поље из шанца!
Изашавши из шанца, коњаници се поставе у бојни ред.
Ето и Турака. Нападоше као гладни вуци. Ми их одбисмо. Они јурнуше на Миленка; али их он дочека јуначки. Већ припече сунце да узаври мозак у глави. Око по дне Турци се повукоше на одморак. А кад би 4-5 сахата ударише опет, али много слабије. Они, бијући се, не прелазе Црницу к нама, нити ми идемо онамо к њима.
У један мах опазисмо ми да они узмичу, и видесмо онамо иза Параћина на Црвеном Брегу да одлазе: пешаци напред а коњици за њима - сви беже!...
У тај мах указаше се седам људи Параћинаца, 3 Србина и 4 Турчина, иду овамо к нама. Од она три Србина један беше Кнез Вељко, отац Јована Вељковића. Међу Турцима беше један с белом брадом, који је говорио за њих све, и који је, по говору судећи, био родом Бошњак.
Како дођоше, Господар им рече да седну, па их онда упита:
- Коекуде, а камо вам Турци?
Онда онај седе браде Турчин скочи, клече на колена, и поче овако говорити:
- Бег Ђорђије! вала нијеси толико јунак, колико ти даје Бог!
- Вала нека је Богу, одговори Карађорђе својим обичним гласом.
- Ето кад дође из Ниша Афис-Паша с оноликом и онаком војском, продужаваше Турчин: - ми смо у Параћину мислили да нема цара који ће га уставити, а камо ли сиромах Миленко да може што учинити. Он прође и удари се с Миленком. Мало постаја док почеше доносити мртваце и рањенике, све више и више, па се најпосле врати и он сам с војском: Миленко са шаком људи разбио Афис-Пашу и онаку његову војску!
У то се чу, продужава Турчин: - да си и ти стигао. Паша нас све скупи синоћ око себе на диван и поче говорити: Нас Миленко осрамоти; али нека, ево је дошао и oнaj Црни Пас, за то сутра да ударимо, и само по једну кубуру да избацимо, па за сабље! Ми сви то одобрисмо, док тек пуче онај твој топ, ђуле паде у сред нас и распрште се. Сви се ми устурисмо куд који, и повикасмо: Медет! (чудо), али кад се донесе свећа имамо шта и видети: комад од ђулета пребио паши ногу на двоје! Јутрос се Турци нису ни били, паша јауче од бола, а војска виде да теби Бог помаже.*) Кад одолеше муке, паша уви ногу, па у зобницу пуну врућих мекиња, и седе на коња и оде. Бог сам зна докле ће. Ми остасмо сада о Богу и о теби, Бег-Ђорђије! Ми смо твоји: даваћемо све што иштеш, само нам немојте у рз дирати!
- Коекуде, рече Карађорђе: - ја и не ћу да војујем на Параћин, то је лесковачки пашалук, али је Афис био прешао границу, за то сам га и одбио. Сад ја своју војску враћам.*) Него војска је војска; многи се поцепао и обосио. За то ви изнесите у поље, доле испод Параћина, опанака, каиша, кремења, и других потребица те нека војници купују ком што треба, а у варош не дам ни један да уђе.
И одмах постави стражу од варошке стране. Војску крете те на конак у Ћуприју. Ту смо ноћили, па сутра распусти и војску и старешине да иду кућама.

  *) Афис-паша је од те ране умро у својој кули испод Ниша, која је сад имање ђенерала Хорватовића.
**) Турци су одмах изнели у поље све што је Карађорђе рекао, те су војници куповали шта је ком требало.

[JASON]

Освојење Смедерева.
Дође Господару у Тополу абар: да су у Смедереву Турци убили Ђушу Вулићевића, из села Азање, војводу смедеревског.
Господар одмах крете нахију, и дођосмо у Азању. Ту он заповеди кметовима и бимбашама да изберу једнога од Ђушине браће, те да им га постави за војводу. (Он је свагда, кад који војвода погине, наређивао да народ из фамилије погинулога избере кога, и да му га  представи, те би га он поставио за војводу.
Из Азање се крете у Коларе на конак. У јутру дође смедеревска нахија, и доведе Вујицу, који је онда могао имати 26–27 година. Не бејаше ни мало виђен за војводу. Господар запита кметове:
- Коекуде, зар тога хоћете да поставим војводом?
- Тога, Господару!
- Ама не ће он моћи ништа учинити! Ово је нахија! Па је ово војска!
- Господару, одговарају они: - бољега нема.
- Е па лепо, коекуде; изиђите тамо у поље те се још мало разговорите, па ми после дођите.
Они изиђоше у једну ливаду, разговараше се мало, на опет дођоше.
- Е, шта учинисте?
- Хоћемо њега, Господару!
- Е, па лепо, кад га хоћете ви, хоћу га и ја!
Тако Вујица Вулићевић, млађи брат Ђушин, поста војвода.
Ово је било око Мале Госпође (18. Септембра).
Сутра дан ударимо на Смедерево, и узмемо варош на јуриш, а Турци се затворе у град. Онда ми, по заповести Господаревој, опколимо град, и држали смо га до божитњих поклада. На Божитње покладе Турци се предадоше. Џебану и топове оставише у граду, а ситно оружје однеше. Господар им даде лађе те се одселише у Видин.
Смедеревска војска оста да чува град.
Васа Чарапић улогори се у Раковици (селу), Катић у Топчидеру, Кнез Сима у Железнику. Остала се војска разиђе, а Господар оде кући.

[JASON]

Опсада Београда.
У оним шанцевима, које сам напред казао, проведу војводе целу зиму. У очи Васкрса оду они кућама, да проведу празник, а Турци ушпијуне, па ударе на реснички шанац ноћу у очи Васкрса, и лагано се украду у сами шанац. Стражар, кад опази, повиче, дигне се врева, и заметне бој. Чује то Чарапић одозго из Раковице и одмах притрчи, те ту исту ноћ одјуре Турке на траг у Београд.
Чарапић одмах о том јави Господару у Тополу.
Господар, кад то чу, одмах викну на нас (његове момке) те сви за њим пешке у Ресник. Ту он вика, псова, и резили све старешине што су тако немарно чувале шанац. Ту бесмо неколико дана, докле нам од кућа не донеше преобуке. После тога нас Господар крете све на Камаљ, на Врачару, и ту се улогорисмо.
У вече се на Камаљу улогорисмо, а у јутру рано ударише Турци свом силом на нас. Ту је била жестока битка, и три дана се настављала. Ми смо били у тврду шанцу, и за то, Богу хвала, нисмо више од 30 - 40 људи изгубили. Турци пак своје мртве дижу и носе, те не знам колико је њих погинуло.
Четврти дан заповеди Господар те сва војска изиђе на Врачар, на ендек (Лayданов Шанац). Милоје Петровић Трнавац улогори се с бећарима од Саве Баром до под брдо. Одатле до Докторове Куле стаде нахија београдска; старешине су јој: Кнез Сима Марковић из Борка и Јанко Катић из Рогаче.
Одатле нахија крагујевачка, а старешине су јој: Кнез Марко из Орашца и Кнез Ђука из Јагњила.
Господар се смести баш до пута београдског, где је сад Споменик.
Од Господара даље сместе се Васа Ча рапић с грочанском нахијом уз Врачар ендеком; с њим је био и Кнез Вићентије из Кораћице.
До нахије грочанске стаде нахија смедеревска коју је водио Вујица Вулићевић.
До смедеревске стаде нахија пожаревачка до Екмеклука. Њом је заповедао Петар Добрњац.
Све ово би урађено онај дан и ноћ до у јутру.
Чим се сунце роди, ударише из града Турци свом својом силом. Наша се војска одупре јуначки. Пешаци су били унутра, а коњици на пољу. Био је бој не може бити жешћи. Тако је трајало до 4 сата после по дне, па онда Турци одоше на одморак, а на одморак одемо и ми.
Ерлије су удариле изнад пиваре, ниже садашње кacapне, на Кнез Симу и на Карађорђеве људе, а изнад касарнс је ударио Гушанац Алија, и Демо, вођ крџалија. Ту смо људи доста изгубили, али коња много више.

[JASON]

Сутра дан изиђоше Турци те се опет бисмо. После боја, они одоше у град, а ми у шанац. После тога, цело лето, до пред дубоку, јесен, сваки други или трећи дан излазише Турци, и бисмо се сваки пут: један дан ударе на Милоја, други дан на Екмеклук: где мисле да ће се овајдити, али се ни мало не помогоше.
У јесен заповеди Господар те свака нахија донесе вашине да се удари на јуриш, а говорило се да ће то би и грађа за колибе. Све је то било готово до Св. Андреје (30. Новембра 1806). Но ми вашина нисмо ни носили.
Господар се је у свом савету, с верним старешинама, договорио како ће се ударити на Београд. У очи Св. Андреје (29. Новембра) добијемо заповест да смо сваки у свом логору. У 10 сахата ноћи пођемо на варош.
Поред Саве удари Конда с бећарима.
Од Варош-Капије до над савски брег Кнез Сима и Марко Катић, с београдском нахијом.
Од Ташмајдана одовуд Чарапић, Вуле Коларац, и ја Петар Јокић. Ми смо ударили између Стамбол-Капије и Видин-Капије, с нахијом грочанском са Смедеревцима, и Јасеничанима, и свитом Карађорђевом.
Од Видин-Капије до Дунава ишли су Вујица и Добрњац са смедеревском и пожаревачком нахијом.
Наређено је било и заповеђено да се у 10 сахата почнемо лагано прикрадати и ускакати у шанац турски, који је био свуд око вароши.
Васа Чарапић, ја, и Вуле с нашим људма, дођемо ниже Стамбол-Капије скоро под шанац. Док се у један мах осу пушка на Сави, па онда редом од све војске. Турци се узверише, попалише на шанцу машале, па нас онда као на дану виде како приступамо. Почеше нас тући картечом и пушкама. Урла се то, Боже мој: виче се, пуца пушка - небо се пролама! Пред нама су биле неке рупчаге. Ми смо скакали из рупе у рупу, теглећи све ближе к шанцу. Чарапић је био баш уз мене, и све је измицао први. Кад год хоће у коју рупу напред да скочи, он се окрене назад те викне момцима да иду за њим. На један мах он не скочи него паде у једну рупу, и проговори:
- Е, изеде ме нас закон му његов!
И одиста га олово бејаше ударило у лопатицу над стражњицом, па избило на мали трбух! То се догодило баш кад се он окренуо и викнуо момцима:
- За мном те, јунаци!
Турчин га је опазио и згодио.
Тако погибе мој славни Васа!*)

*) Казавши како је Чарапић пао, Јокић се је загушио од плача, и дуго, после тога, није могао наставити причања.  

[JASON]

На другој страни рани се Вуле Коларац.
Моји Јасеничани већ ускочише у шанац. Док дође Тодор Чупић из Брезовца. Послао га Карађорђе, да се вратим, да му момци не гину. Ја му кажем:
- Поздрави ти Господара, да се ја не могу вратити; јер су ми момци већ ушли у шанац.
Он оде. Момци продpу у доњи бој од карауле, где је био барут. Турчин, кад то види, потегне пиштољем у барут па - сви у ветар!
Ево опет Тодора Чупића. Каже ми да је Господар рекао:
- Иди, кажи буљубаши, да ми врати момке да не гину, јер ако не погине ноћас, у јутру ћу га убити ја!
Онда се ја лагано вратим с неким момцима, а они који скочише у шанац изгинуше сви! Оне две нахије, смедеревска и пожаревачка, кад видеше да се Карађорђеви момци враћају, вратише се и оне, а нису ни пушкe избациле, и одоше сви у своје шанчеве.
Рањена Чарапића узели су његови момци на пушке, и изнели горе у шатор Карађорђу. Васа је још могао наручити да га сахране у манастиру Раковици.
Кад ја стигох Господару, а од Варош Капије чује се како Милисав Чамџија из Борка пева колико га глава доноси:

Еј браћо Срби, крила соколова!
К мени, к мени, ја сам на ендеку.
И Чамџија већ на топу седи!

Он, син, продрьо, сео на турски топ, па пева!
Конда и Узун-Мирко, са још два Кондина момка, кад су кренули у вече војску, искраду се од војске, и оду напред пред војском дођу онде где је сад ђумрук у турску кавану. Ту су с Турцима седели, разговарали се, и каву пили. Турци их нису познали, јер су говорили турски као прави Турци. Њихова се војска примицала, не знајући да јој вође нису с њом већ пред њом. Кад турска стража опази нашу војску и опали на њу, Конда и Мирко, који су то и чекали, потргну ножеве и јурну на оне Турке у кавани. Конду послужи срећа те ту не добије ране, а Мирка некако склептају у угло, и ножевима изране и нагрде.
Међу тим српска војска удари на шанац и започне се страшни бој.
Београдска нахија прва је ушла у варош код Варош-Капије. Сутра дан на Св. Андреју, већ је сва варош била наша. Турци се затвоpише у град. Наша војска опколи град од Саве Калимегданом до у Дунав.
Овако опкољен град држали смо до Беле Недеље, а у Белу Недељу предаде се и град.
Карађорђе заповеди те наши убију Јаничар-Агу и 40 Турака.*)

*) Свршивши освојење Београда, Јокић се бејаше нешто узмучио од болести, па више не хте причати као довде, него ми рече да бележим имена оних Срба који су се тукли за слободу отаџбине. - М. Ђ. М.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Имена Срба који су се борили за слободу своје отаџбине.
Са ћу ти казати, продужава Јокић: - имена оних Срба, који су се тукли за слободу своје отаџбине. Код сваког имена гледаћу да ти кажем: је ли човек погинуо у боју, или је умрьо код куће.

К р а г у ј е в а ч к а  н а х и ј а

Кнежина Лепеница
Кнез Ђука из Јагњила, Обор-кнез над Лепеницом. Његoв капетан био је Димитрије Парезан из Брзана. Овај је погинуо на Делиграду; бимбаша му је био Илија из Крагујевца, који погибе на Букоровцу, и Ђорђе из Комарица погинули на Јагодини. Буљубаше су биле Гавра из Крагујевца, и Урош Новковић из Жабара, који су оба умрли код својих кућа.

Кнежина Јасеница
Кнез Марко из Орашца, који је умрьо код куће; Кнез Стеван Гајић из Орашца; војвода Алекса Јаковљевић из Орашца, главни буљубаша Гаја Остојић који погибе на Мишару; капетан Милован Гарашанин, из Липовца, који је умрьо дома; брат му Радован Гарашанин, који је погинуо на Шапцу; Барјактар Теодор Ђурић из Трешњевице; Иван и Стеван из Пласковца, два брата, два храбра јунака. Иван је погинуо на Чачку а Стеван на Смедереву. Ја, Петар Јокић, био сам уз Карађорђа буљубаша над његовом свитом, плата ми је била као и другим војводама. Јован Крстовић из Буковика, умрьо код куће, и Лаза Аничић из Врбице.

Кнежина Гружа
Обор-кнез Теодосије из Кнића; капетан у њега бејаше брат му рођени Милисав; Ђорђе Ниџовић из Кнића, који погибе на Црном Врху, кад оно Гушанац-Алија хтеде да продpe у Гружу; главни буљубаша Радоје из Коњуше, даље: Петроније из Липовца, Илија из Губереваца. Станко из Витановаца, Јован Цветић из Гунцата. Јова из Добраче (овај је човек на Чачку, под Кнезом Милошем, бесмртну славу заслужио), и Јован Бабић из Годачице, који први погибе на Сеници.
Ето то су биле старешине над крагује вачком нахијом.
Господар је слао заповести оборкнезовима, оборкнезови капетанима и буљубашама а ови су управљали народом кад је мир, а кад је војна, онда су они војску купили и водили је у бојеве.

[JASON]

Г р о ч а н с к а  н а х и ј а

Грочанска кнежина
Оборкнез Марко Чарапић из Белог Потока, брат од стрица Васи Чарапићу. Марка су посекле дахије у почетку 1804. у селу Калуђерицама. Кад Марко тако погибе, брат му Васа Чарапић одмах побеже у Авалу, и позва све брчније људе против Турака да освети брата. Ове је људе Васа позвао:
Живка Мијаиловића из Умчара, који му је после био капетан; Војина из Пиносаве, који је, на Варварину самртно рањен умрьо. Лазу из Велика Села, потоњега буљубашу, Лазу из Вишњице, Весу из Калуђерица који је умрьо код кућс, Јову из Лештана, и Јову Белчића из Ритопека.
Ове је људе Чарапић најпре позвао у планину, да се одметну од турске власти, а после су му они били буљубаше, и војском су управљали. Он пак био је старешина над свима њима.
Кад Васа погибе на Београду, онда поста војвода млађи му брат Танасије, који је погинуо на Прахову, у нахији неготинској.

Космајска кнежина
Оборкнез је био Вићенгије Петровић из Кораћице.
Под њим су били: Драгић Горуновић из Ропoчева, који је погинуо у Београду; Лаза Ивановић из Малог Пожаревца; Живојин Шувељак из села Влашке, и Милија Чојановић из Иванче. Ова су сва тројица умрла код својих кућа.
Ово су биле старешине над космајском кнeжином, а свима њима заповедао је Вићентије из Кораћице.

[JASON]

Б е о г р а д с к а  н а х и ј а

Туриска Кнежина
Оборкнез Јанко Катић. Кад су дахије почеле сећи кнезове, Јанко утече у планину. За то народ узме за старешину његова брата Марка Катића. Кад доцније наши разбише Аганлију на Дрлупи, Јанко дође међу Србе, и његова га нахија узе за старешину.
Јанко после постави: Мијаила Ђуровића из Венчана за капетана, Николу Ниџовића из Прогорелаца за барјактара. Оба су умрла; Симу из Даросаве за сердара, који је погинуо на Баточини; Милована Шишића из Крушевице. Овај је умрьо. Милосава Кулунџића из Сибнице. Овај је, на Лешници рањен, пренесен онамо у Зворник, где је и умрьо; Радоја Маринковића из Раниловића, Јанка Јевића из Дрлупе, и Пају Сретеновића из Лисовића. Сва тројица су умрла код својих кућа.
Над свима овим старешина је био Јанко Катић. Он погину у селу Крњићу, у нахији шабачкој.

Посавска кнежина
Оборкнез је био Кнез Сима Марковић, из Борка. Под њим су биле ове старешине:
Милован из Јасенка, капетан; Павле Поповић из Врањића, и војник и саветник, оба су умрла; Милисав Чамџија из Борка, бесмртна јуначина. Он је први ушао у Београд у очи Св. Андреје, сео на топ, и запевао колико га глава доноси. Он је имао тако јак глас да није чудо што га је чак и Чарапић рањен чуо и овеселио се; Ђорђе Гузоња из Железника; Милош Станковић из Остружнице, Вићентије Станковић из Остружнице, који после Милоша поста капетан. Оба су умрла; Ранко из Остружнице, који погибе у Ресави; Павле Беља из Остружнице; Поп Марко Дољанчевић из Остружнице; Јован Суша из Остружнице; Аћим Дољанчевић из Остружнице, Николајевић*), отац Алексе и Косте Николајевића, родом је био из Сурдука у Срему, а седео је у Пећанима. Он је служио и после под Кнезом Милошем. Ови су управљали посавском кнежином, и војевали су. Сви су били јунаци за причу.

Кнежина колубарска
Оборкнез је био Станоје из Зеока. Њега у почетку буне погуби Фочић Мехмед-Ага. После њега поста оборкнез Аксентије из Чибутковице. Главни буљубаша био му је Лаза из Кука. Другима не памтим имена.
То су биле старешине београдске нахије, које су управљале народом кад је мирно, а кад је војна, водиле су војску куд је Господар заповедао.

*) Никола Николајевић био је стипендиста митрополита Стевана Стратимировића у Сремским Карловцима, где је завршио Богословију. Прешао је у Србију 1805. и радио је као учитељ у Остружници код Београда, одакле је била родом и његова жена Макра. После Другог српског устанка био је у служби код књаза Милоша, као управник финансијског одељења (азнадар). Погинуо је у лову 1821. године. Претпоставља се да је убијен по налогу књаза Милоша, јер је био умешан у догађаје у којима је, између осталог, кнегиња Љубица Обреновић убила познату Милошеву љубавницу Петрију, мислећи да ће се кнез њом оженити.
Никола Николајевић и Макра имали су синове Александра и Константина.

[JASON]

В а љ е в с к а  н а х и ј а

Колубарска кнежина
Обор кнез Никола Грбовић из Мратишића. Умрьо је дома. Под њим су били:
Милован Грбовић војвода, син Николин; Рака Тешић из Мионице. Оба су умрла; Хаџи Рувим из Боговође. Овога посекоше дахије још у почетку буне. Другима се не сећам имена.

Подгорска кнежина
Оборкнез Илија Бирчанин. Њега посече Фочић у Ваљеву. После њега поста оборкнез његов момак Кедић, који погибе преко Дрине у Босни. Друге сам позаборављао.

Тамнавска кнежина
Оборкнез је био Алекса Ненадовић из Бранковине. Кад њега у Ваљеву погуби Фочић, онда за време поста оборкнез Пеја момак Алексин; a кад се Јаков предао постао је он оборкнезом.
Јаков је, доцније, поставио ове: Цинцар Јанка из Ваљева. Овај је умрьо; Димитрија П. за главног буљубашу. Овог су Димитрија Турци жива набили на колац; Васиља из Бајевца; Петра из Звечке; Попа Милована из Грабовца. Овај је погинуо, а други су помрли; Радивоја из Палежа, и многе друге, али сам им позаборављао имена. Прота Матеја Ненадовић био је саветник, а кад Јакова изаберу у савет за попечитеља и он дође у Београд, онда поста син његов Јеврем војвода над тамнавском кнежином, а Сима Ненадовић поста војвода над кнежином колубарском. Овај погибе у Мачви на Дубљу под Кнезом Милошем.
Ето ти су људи управљали нахијом ваљевском.