Српске буне

[JASON]

Почетак буне. На Петковдан 14/27 октобра 1880. године, поче Брсјачка буна. Илија Делија, из Малог Илијна и Анђел Танасовић, баш-кoмита, из Цера, били су покретачи буне у Демир Хисару, а Ристо Костадиновић, из Тополнице и Стефо Петровић, из Лубишта у Поречу, побунише Копач и Пореч, у Кичевској Кази. У први мах четници су били распоређени овако:
Илија Делија и Анђел Танасевић држали су горњи део Црне и завладали Пространском планином. Ристо Костадиновић био је најпре са Стефом Петровићем, па се доцније кад је дошао Мицко Крстић, из Латова, раздвојише на две чете, те је Мицко остао са Ристом и држао се ка Прилепској Кази ка селу Крапи, где су им дошли у помоћ многи Прилепчани. Кад је Ристо погинуо изненада једне зоре из заседе код села Сланског, у Прилепској Кази, Мицко је примио чету и пушку Ристину. Стефо Петровић чувао је с дружином поречка села, а Мијаило Тодоровић, из Лубишта, са својим братом Лазом и првим другаром Брајаном Матовићем копачка села у Кичевској Кази. Ђорђе из Мариова код Прилепа, водио је чету по Прилепској Кази држећи се брдских крајева у близини Брсјака.

Прва двојица, Илија Делија и Анђел Танасевић са својом дружином, у први мах од 13 људи, пођу по нахији да народ храбре, а зулумћаре Турке и Арнауте да јуре и убијају. И на Аранђеловдан, 8/21 новембра, убију на Красти брезовској више села Сапотнице Смаил-агу Чакрета и посинка му Зећира, из села Пресила, у Битољској Кази.
Кичевски побуњеници убију Бајрама Дурмиша, из Кичева, бившег гаваза митрополита Калиника, усред дана. Али Барјам није одмах умро, него пао и остао скривен у врзини крај пута. Ту је случајно, не знајући о томе догађају ништа, прошао један сељак са својом женом, из села Србљана, путујући за Кичево. Бајрам их спази и замоли да му приђу и донесу мало воде. Ови му поверују и приђу, али Бајрам место да прими воде, потегне из оружја те убије и мужа и жену.
У почетку јануара 1881. године поречки четници убију Ћерим-калеша, из Тујина. За тим убију и некога Крстета, из Белице, што се мислило да ће их издати. Њега је убио Брајан.

[JASON]

Oко 10/23 јануара прилепски побуњеници под својим старешином Ђорђем из Мариова убију силног Јашар-агу у селу Врбјанима, у кули. Зачас се запалио Пореч, пламен је захватио Кичево, пренео се на Прилеп. Побијени су многи турски бегови који су загорчавали живот народу. Ослобођена је велика територија, створена је Брсјачка држава. У народу, по селима, млађи људи одушевљавали су се буном и придолазили четницима, али већина старијих људи били су забринути и страховали од Турака и њихове освете. Међу тим већ су се одбили зулумћари и нису се виђали да скитају и чине зла по селима. Настала је нека чудна тишина; само се чуло по каткад да је по неки харамија погинуо. Власт је турска у Битољу знала за овај покрет, али се чинила невешта и настојавала је мудро да се буна заташка и не прочује, тим пре што су се Брсјаци подигли сами без помоћи и подстрекавања са стране, већ највише противу разбојника Турака и Арнаута, а не и на султанову војску.

Но, државу је било лако створити, али је било тешко бранити је. Да би буни дао јачег полета и значаја, Илија Делија позове проту Дамњана и архимандрита Ананија, из топличкога намастира Светог Николе, да закуне своју дружину, а он сам положи заклетву да се не издају. Кроз села су јурили коњаници и јављали народу да их Илија Делија зове да се окупе око намастира. То је било на дан Св. Саве, 14/27. јануара 1881. године. Сутра-дан, у порти намастира, искупио се силан свет из целога краја. Илија Делија је пред сабраним народом говорио и доказивао да ће их помагати Србија и Русија. Онда је прота Дамњан рекао:
- Илија, немој да теретиш народ ако немаш помоћи праве.
Илија је за тим опет уверавао проту и народ, и као потврду својих речи износио из недара и показивао неке крстиће, које су му тобоже дале Србија и Русија.  А прота:
- Ако је то истина, оди да се закунеш.
И тада прота Дамњан обуче црквене одежде, подиже крст и закле Илију Делију с дружином, а сав народ што беше ту целива крст, и сви се зарекоше да се бију с Турцима док су у животу. После заклетве Илија се још једном обрати народу:
- Тражим да сте сви са мном на Велигдан на Пространској планини који год може пушку да носи, и одатле ћемо, у име Божје, да развијемо заставу и да отпочнемо свету борбу за ослобођење, као и наша браћа у Шумадији и Морави што су радили. А да би сви били верни овом нашем светом раду, тражим да ми дате своје потписе и печате.

[JASON]

Анђел Танасовић је настојао да се састави писмо, па да се пошаље у Кичевску Казу и Поречку Нахију, да га кметови сеоским печатима утврде, а за тим да се пошаље у Србију. А дотле, да се обрате за новчану помоћ трговцима у Охриду, Прилепу и Битољу. Писмо је одмах написано, и први је стављен печат топличког манастира Светога Николе, други печат проте Дамњана, а потом су и  други кметови из целога Демирхисара потврдили поруку и ставили своје печате. Ово писмо послали су на потпис и у жупу Дебарца у село Лактиње. Кмет овог села стави свој печат, а Ристе Попојић, из Сливова, однесе писмо у Охрид где је и пропало. Ево како: Натанаил¹⁾, егзархијски владика, некако се дочепа овог писма и одмах га, по свом брату Златану, пошаље у Битољ руском конзулу Њаги, да га обавести да Срби не поштују одлуке Берлинског конгреса. Конзул је писмо задржао и рекао да ће га изгорети, подвикнувши Попојићу који је пошао са Златаном: Каква Србија и Срби, и шта хоћете ви с њима²⁾…!
Кад је ово писмо пропало, онда су Илија и Анђел послали у Охрид и Битољ Спасена Дурака из Прострања, и Вељана из Велемевца, да траже помоћ Костадина Робеа и других богаташа. Робе је, истина, дао нешто новца, али се чудио што почињу буну кад нема ни од куда помоћи.
У почетку марта, више села Зашља, устаници убију Али-Ћехају, из Трновца, и ћатиб-мухаџира Назим-беговог, из Бучина. Тада се Назим-беј пожали валији у Битољу, те турска власт поче да јаче мотри на побуњенике. 

------------
¹⁾ Владика Натанаил рођен је као Недељко Стојановић у Кучевишту на Скопској Црној Гори (Карадаг). У младости је био сеиз и чибукџија турски. Доцније се школовао у Кучевишком манастиру, а затим у Самокову. Богатији Срби из краја пошаљу га на студије у Кијевску духовну академију, где по наговору Руса постане егзархијски свештеник. Од тада, здушно је радио да своју браћу избугари, те је често имао обичај да каже: Погани пцета – та то је прокљати Србите!
²⁾ Русија је била погођена што јој је у Берлину пропао споразум из Сан Стефана, па им је буна добро дошла да окриве Србију за непоштовање мира, а Турској да одрешене руке да угуши буну и покори Брсјачку државу.

[JASON]

Кад већ пропаде Игњатијевљева и Черкаскога велика Бугарска, Порта, добивши од Русије одрешене руке, одреди Битољског валију Ахмед Ејуб пашу да у крви угуши буну у Брсјака. На Велигдан (Ускрс) диже се један табор војске из Битоља у Сопотницу и улогори се преко пута Топличког манастира, где су устаници положили заклетву. Бимбаша одмах позове Турке и Арнауте из села на већање како да се покоре побуњеници. У том послу Турци су се, као свакад, служили својом опробаном умешношћу. Из Битоља су донели пет товара синџира, па кад таоце похватају и спроведу у битољски затвор, да позову побуњенике на предају.
Тако су из околних села дотерани у Сопотницу ови људи: поп Коста из Зашљанскога манастира са још осам главних сељака из Зашља, и сви повезани једним синџиром; поп Јован из Сопотнице и поп Дича из Ракитнице; поп Петар Шундојић, доцније игуман Партеније, из Сопотнице, старином из Јединаковца; Прота Дамњан из Дабина са још десет виђенијих сељака, сви у једном синџиру; поп Милош из Слојештице, са више сељака, а главни су били Митар и Марко; поп Јован из Велмевца и Ристе Попојић из Сливова, у Дебарца. За тим је похватано више сељака из Прострања, Цера и оба Илијна; тако исто, из Пореча и околине кичевске похватано је и дотерано у Сопотницу више виђенијих људи.
Ту је бимбаша од њих захтевао да му предају побуњенике, но они му одговоре  да нису у стању с голим шакама умирити оружане људе, него нека их похвата и умири војска. После таквог одговора, бимбаша их пошаље валији у Битољ, а кад ове у затвору почеше убијати, народ поче да куне четовође и комите што му навукоше зло на главу.

(У то исто време турска је власт похватала многе људе у Охриду, међу којима су били: Костадин Робе, Коста Лимонче, Зафир Беле, Златан брат владике Натанаила, поп Ристо из Крушева, и све их спровела у битољски затвор. Ови су осуђени на по 101 годину робије, осим Робеа, који се спасао, јер је као богат човек имао доста пријатеља међу Турцима. Охриђани нису затворени и осуђени због буне у Брсјака, већ због бушкања и бугарске политике руског конзула Њаге и владике Натанаила. Многи лакомислени људи поверовали су његовим сплеткама, тим пре, што је то говорио један руски конзул.)

[JASON]

Наскоро, на Пространску планину почеше да стижу гласници доносећи немиле вести. Илија Делија, немоћан да заштити људе којима је обећао слободу, а који сада због њега страдају, реши да себе жртвује. 20. јула 1881. он разреши заклетве и распусти своју дружину. Праштали су се као да је за последњи пут. Сам са својих пет другара, који нису хтели да оставе свог вођу, сиђе он на дан Св. Илије са планине у Сопотницу. Цео турски табор био је на ногама. Четници тада предају оружје бимбаши, који рече Делији: Султан ти је опростио, иди у хан, пиј и једи, ја ћу платити трошак.
Исте ноћи бимбаша га отправи с другарима у Битољ валији, Ахмед Ејуб паши. Валија је Делији обећао опроштај из Цариграда; то је било једино што је Србија могла да учини, да преко посланства издејствује код Порте његов живот. У јутро, цео Битољ изашао је да види јунака од кога је дрхтала турска власт. Валија му је нудио службу, само да се не враћа у село. Он му одговори: Пристајем да ми даш да будем крсердар у Демирхисару, и да браним да Дебрани Арнаути не пљачкају народ и да буде све мирно, јер смо се зато и бунили.
Илија је био слободан да може да се креће по Битољу. Било му је забрањено да изађе из града да не би бунио народ. Опијао се по битољским хановома, док су Турци мучки вребали да га убију. А онда су га једнога јутра у зору заптије зграбиле у хану и везаног спровеле у Солун. Толико је вредела турска реч. Кадија га је у Канли кули осудио на сто једну годину робије. Одатле су га бродом пребацили у затвор у Малу Азију, где је сломљен у свом поносу, гладан, мучен, усамљен под туђим небом, убрзо издахнуо.

Илијин друг Анђелко Танасовић није прихватио предају. С дружином се повукао ближе шарским врховима у Дебарском санџаку, у захвату Реканске Казе, и склонио се у Врбенској планини. На крају, био је опкољен од далеко надмоћнијег низама и башибозука. Четници су се јуначки борили до последњег метка. Много је турских лешева прекрило планину пре него су побеђени. Турци су одсекли Анђелкову главу и однели је бимбаши у Сопотницу, а овај је послао у Битољ где су је набили на колац. Доцније, бимбаша је главу предао родбини, која ју је сахранила у Церу, његовом  родном селу. Тело му је сахрањено на Врбенској планини, те јунак има два гроба. За дуго после тога народ је причао да на оном месту, где је Анђелко пао и сахрањен, гори кандило и само се пали.

[JASON]

Ништа боље није прошао ни устанак у Поречу. На дан Ускрса Ђорђе из прилепског Мариова с неколико четника сиђе с Дреновске планине крадом у Прилеп, да посети свог пријатеља Николу Крапчета, трговца, и замоли 100 лира трошка. Таман су поседали за софру, а већ су били потказани; неко је обавестио кајмакама о њиховом присуству. Заптије су опколиле кућу, а кајмакам је затражио њихову предају. Настала је узбуна. Жене и деца истрчали су из куће, а четници су организовали одбрану. Развила се борба, одјекивао је цео Прилеп. Пред вече заптије довуку кола пуна сена и сламе и кућу запале, али устаници ни тада нису помишљали на предају. Узалуд се Прилеп надао да ће кућа издржати до ноћи, кад би под мраком Ђорђе могао да се пробије. Кад су се запаљене греде крова срушиле, у рушевинама су изгорели и поречки устаници и њихов вођ Ђорђе.

Страшна вест поколебала је Стефана Петровића на Бабуни. Без подршке са стране, слабо наоружани, његови људи нису могли још дуго да одолевају. У њиховим редовима настало је расуло и масовна предаја. Слично Илији Делији, и војвода Стефан је одлучио да се преда да би спасио народ. Стефу су такође одвели у Битољ и 'помиловали'. Пуштен је одмах на слободу, а валија му је рекао да се неко време не виђа по чаршији, те да ће му доцније дозволити да састави једну сејменску чету од Турака и Срба, да брани села од харамија Арнаута са дебарске стране. Но, после неколико дана, Стефа је у валијином конаку издахнуо у мукама, после једне турске кахве.
Најзад, на бесу погинуше Мијаило и брат му Лазо Тодоровић, у Кичевској Кази.

[JASON]

После угушења буне, Мицко Крстић је одбио да се преда. 1882. године, када су јесење кише, а потом и хладни дани ометали четовање, Мицко реши да сам у једној неприступачној пећини више Кичева одспава зиму. У пећину су га сељаци спустили на конопцу као у гробницу. На конопцу су му и целе зиме спуштали храну, опрезно се кријући да их Турци не примете. Потере су га тражиле на све стране као последњег вођу устанка. И једног јутра, снег је одао Мицка. Турци су по трагу сељака успели да открију пећину. Али у пећину нису могли. Узалуд су га позивали да се преда, хајдук се није одазивао. Тек кад су из села довукли сламу и начинили ломачу испод пећине да га угуше, Мицко је затражио бесу да га неће убити. Потом је помоћу ужета извучен напоље, разоружан, и под јаком стражом, везан предат турским властима.
Суд није уважио бесу коју су му дали војници. Осуђен је на вечиту робију која је код османлија износила 101 годину, а звала се идам. Пуштен је на слободу после пуних 20 година тешког тамновања у битољској апсани.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Сећања Брајана Матовића

Чувени крволок Џемо Дебарац с јаком четом крстарио је по Поречу. Он и његови људи клали су српске домаћине, пљачкали и палили домове, одводили стоку и женску децу. Понегде, у неком поречком селу, побунили би се људи; али, ускоро, Џемо би са својом дружином носио у Кичево кајмакаму главе побуњеника на коцу набијене. Овакви призори  устрашивали су народ који је и даље метанисао и зулум трпео.
Године 18.. пукао је глас да је неки Србин из Пореча, из Томина Села, образовао чету и одметнуо се у гору. Страшна беше ова чета а још страшнији њен војвода. Висок, сув, мрк, једар, прек, хитар. Говорио је очима са својом четом. Страшан је био, а чувао се девојака; ваљда зато што су га све подједнако волеле.
Није прошло дуго, а ова чета почела је обилазити села по Поречу, окупљати домаћине и убеђивати их у потребу устанка. Баш тих дана упаде војвода са четом у Брезницу, окупи домаћине и каза им:
- Људи, српски Пореч Џемина и кајмакамова насиља више неће трпети. Ја сам са својих петнаест другова борбу за ослобођење Пореча, у име Божје, почео. Позивам вас све да се дигнете на устанак. Тешко оном ко ме не послуша…
Турци су за ово сазнали. Тражена је глава војводе. Џемо поче убијати Србе по селима а војвода Турке по друмовима. Мрело се на све стране. А кад турски притисак поста неиздржив село Брезница одлучи да више не прима ни војводу из Томина Села ни његову дружину. Сазна за то војвода, упаде у Брезницу и затражи леб за чету. Село га одби. Он опколи село и спали га. На једном храсту остави парче хартије са овим натписом: Овако ће свршити свако поречко село које не буде послушало српског четничког војводу.

Који беше тај војвода?

[JASON]

Јас сум бил! Ја главом! Војвода Брајан Матовић, кои го донесе на устанак во Пореч. Јас сум на оген Брезница. Но, поради тоа не беше похрабар од село у Поречу. Сме почели на Петровден, у Трешница во Пореча; сме се сударили со Џемо и ми му победисмо четири друга. Од нас не паде ни један.

(Војвода Брајан сећа се Каранфиле, љубазнице Џемове. Била је веома лепа, лукава и неверна жена. Иако хришћанка, Џему је одавала хришћане. Брајан је одлучио да је убије.)

Во село Слатина, сме фатали Џемова љубазница убава Карамфила и го питаме куде гу је Џемо. Се прашувам: Куде је, збори!? Она, кучка, ћутеше. Карамфилки сме дали једно здраво-живо да седна слободно и да не се страши. Кого сме изишли од Слатина, Карамфила је избегнала во Кичева. Жена на Џемо гу испујди, а Џемо гу уфати во кућа у село Ижишта, коди Тарунџија. То ме расрди. Сиђохме у Ижишта, сардисаме кућа и извикаме да се преда.
- Нећу да ви се дадем дур је жив Џемо, рекне она.
- Ако се не предаваш кућа и теб ћа изгорим, рекнем ја.
Она се уплаши. Рипнала низ прозор да бега, али је уфати Стојко Шабанче. Исекосмо је како риба.

Кога Џемо дознаде да су искочили српски кумити, он покупи седамдесет башибозуци да не уфатат, а Пореч изгорат. Кога смо разбирале тија ујдурми, сме се дигнали со цело Порече на устанак. Жени со мотки, ми со пушки берданки и чакмаклије и со пиштољи а сељаци со мотки, секири и ножице што овци стрижат. Кога смо дошли крај Мала Река, међу Ковче и Самоков, дојдоше ни курири и збореше што Џемо сака да не опколат. На обала Мала Река, во шума потурахме жена и деца а ние уватисме бусија. Пристигна Џемо и ние отвориме оген. Бијење трајаша некој три сахати. На Џемо згинали доста башибозуци. Турци па ранеше нашего четника Кофиле из Рамне. Кофиле рањена у ногу Џемов барјактар со башибозуци опколи и ухвати го за перчин да му одреже главу, али Кофил со пиштољ уби барјактара, а башибозуци на Кофила скидоше главу. Џемо рањен почна да бега. Ние сме бркали Џемова чета целу ноћ све до Текија. Пореч стана слободен.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Мицко из Латова

Да би потпомогао Србију у рату, Мицко Крстић почео је да четује у свом родном Поречу, још у време српско- турских ратова. Пошто граница на Берлинском конгресу буде утврђена код Ристовца а његов крај остане ван Србије, Мицко продужи четовање. Учествовао је у Брсјачкој буни у области Пореча и Кичева. После погибије тројице од четири вође, војводу Мицка заробе Турци и осуде на сто једну годину робије у тешком гвожђу. После издржаних седамнаест година, на захтев бугарског посланика у Цариграду, Турци су били спремни да ослободе Мицка. Султан је послао амнестију да се осуђени Бугари помилују. Срећни да изађу из затвора, сви осуђеници гледали су да се користе овим наређењем и нико није полагао на то да ли ће се у том тренутку звати Србин или Бугарин. Са свима осталима у двориште битољске тамнице изведен је и Мицко Крстић. Прозивали су редом осуђенике да им скину окове и да их пусте. Прочитали су и Мицково име:
- Мицко Крстев, Бугар-милет, ослобађа се.
Мицко, кад је ово чуо, изашао је из реда и вратио се натраг у ћелију, вукући са собом своја гвожђа. Зачуђени његовим поступком апсанџије су га питали зашто не иде кад је ослобођен и кад већ толико година лежи затворен. Том приликом Мицко је рекао:
- Ја нисам ни Мицко Крстев, ни Бугарин, те нисам ни ослобођен. Можете ме помиловати само као Србина.
Прошло је још неколико година, али је Мицко остао упоран. И тек кад се за његов случај заузео у Цариграду наш посланик Стојан Новаковић, после 20 година проведених у тамници Мицко је дочекао да га једног дана прозову као Мицка Крстића, Срб-милета и пристао је тек тада да се користи слободом.

[JASON]

Мицко је пуштен из затвора и упућен на стални боравак у Прилеп, како би био под присмотром власти и полиције. Али стари хајдук није могао да мирује, него искористи прву згодну прилику да побегне и одметне се у шуму. У то време већ су деловале и друге чете по Јужној Србији: једну је основао Глигор Соколовић из Небрегова код Прилепа, који је у Брсјачкој буни био четовођа; једну чету је предводио војвода Јован Бабунски са планине Бабуне; најорганизованија чета била је она коју је образовао учитељ из кумановског села Довезенаца, Јован Станојковић, доцније прослављени војвода Довезенски. Свима је био узор Мицко Крстић.

Али Мицко је почео да побољева. Двадесетогодишњи окови су учинили своје, оболелих ногу, физички оронуо и у годинама када се тешко подносе напори четовања, више није могао сам ни да хода, већ се појављивао само на коњу. Горски штаб је зато послао двојицу нових војвода, Тренка Рујановића и Темељка Барјактаревића, да замене Мицка, а старог војводу су послали у Србију на лечење и опоравак. Турским службама и дипломатама није промакло Мицково појављивање у Србији, па су дигли велику буку тражећи да се одметник ухапси. Када су се протесту придружили и представници осталих великих сила, српске власти су Мицка Крстића ставиле у заточење у Крагујевацу, који није смео да напушта, а био је и под сталном присмотром полиције. Однос државе за коју је живео сломило војводу Мицка и како је сам говорио, ово је било за њега најболније разочарење. Крагујевчани су међутим ускоро сазнали ко је он, и увек су му при сусретима исказивали поштовање, а младићима који су се окупљали око њега, причао је о годинама борбе по Маћедонији. Његове приче слушали су и млади официри српске војске, Војин Поповић и Борко Паштровић, који су се доцније прикључили четничкој акцији.

Кад је пао последњи турски султан, Абдул Хамид, и кад су младотурци прогласили амнестију за побуњенике, српске власти пусте војводу Мицка из заточења. Војвода се врати у свој родни Пореч где настави националну борбу. Турци му, међутим, приреде заседу кад је ишао да обиђе један поречки манастир и мучки га убију 13. октобра 1909. године, код села Ижишта у близини Кичева. У истрази коју су спровеле турске власти, за убиство је сумњичен бугарски комитски војвода Блаже Бирински, али како није било доказа, истрага је стала.

[JASON]

У књизи 'Казивања четничког војводе Косте Миловановића Пећанца' 1933. године, Стојан Нешић говори како се Мицко Крстић одметнуо у четнике. Његов отац Крста био је чивчија на имању бега Муле Фазлије у Латову. Крста је послао сина Мицка у Скопље да изучи занат прављења самара. Кад је Мицко одлучио да се врати у родно Латово, бегов син, Џемаил ага, поручио му је да му донесе поклон. Тај Џемаил ага био је зулумћар од кога је стрепео читав Пореч. Чим је чуо да је млади самарџија стигао из Скопља, дојахао је из Кичева у Латово, на трло оваца да од старог Крсте затражи аманетот, тојест покон. Донео је Мицко из Скопља поклон за обесног Турчина, бошњачки јатаган. Џемаил је тражио још два пара чарапа и да дође Мицко на трло да му се поклони. Стари Крста је донео чарапе, али није довео Мицка. Турчин је тражио да испроба јатаган на старцу: наредио је сељаку да седне да га пет пута удари јатаганом што може јаче, па ако се јатаган не сломи онда је поклон добар. Обесни Турчин је ударио сељака тако јако по леђима, да се јатаган из прве преломио. Џемаил није примио поклон, него је тражио од старца да му донесе двадесет златних лира, како би се искупио што поклон није био како ваља. Крста је донео женске паре, које је чувао за удају кћери и које је наследио од оца. Скупио је све што има, али није било довољно, ага је тражио још пет оваца са јагањцима. Отерао је старац овце кући Џемаиловој у Кичево, а Мицко је опет оставо своју кућу и своје Латово и у Скопљу укивао самаре.

Кад је Мицко Крстић чуо 1876. године да се спрема рат Србије и Турске, одмах је кренуо у војну да освети срамоту коју је Турчин нанео његовом оцу. Али није кренуо директно за Србију, која се у то време простирала до Алексинца, бојећи се да га не зароби турска војска на граници, него је ишао дугим обилазним путем преко Бугарске и Румуније. Тако је сгигао до Видина, где га је један стари рибар превезао ноћу преко Дунава у Румунију. Поново је прешао Дунав код Турн Северина, али сада у широком чамцу пуном словенских добровољаца, највише Руса, који су хитали у Србију да помогну својој браћи. Мицко се у Кладову, у кафани на којој се вила српска застава, уписао у добровољце и похитао на моравско ратиште, у крај где се некад борио чувени лесковачки војвода Илија Стреља, о коме су се песме певале. Војевао је под чувеним командиром Јунгићем на Суповцу, Дудулајићима и Крајковцу, а на Биљеговцу се до те мере истакао да је произведен за четовођу. Кад се рат свршио, добровољци више нису били потребни, њихове чете су распуштене, па се Мицко преселио у Румунију у печалбу. Тамо је у Турн Северину нашао своје земљаке из Пореча, који су се окупљали око Стефана Петревића, који им је причао свој сусрет са Џемаил агом. Једне ноћи дошао је Џемаил у Стефино село са другом Алимом да тражи од Стефе аманетот да му набави ћилибарску муштиклу у срми, какве ни у Стамболу нема. На капију је изашао Стефин брат Угрин да каже Турцима да Стефа није код куће. Џемаил је сасуо Угрину у лице олово и смрт. Стефан је сместа припуцао и погодио Алима, али је Џемаил захваљујући мрклој ноћи успео да побегне. Отад је Стефан пристигао у Стефину фурунџиницу, овај је сакупио чету од осам другова и постао њеним војводом. Та чета се запутила у Врању где су се окупљали српски четници.

Мицко Крстић је са другом Симјаном кренуо истог лета са Стефаном Петревићем пут јужне српске границе. Њих двојица су се јавили среском капетану у Доњем Милановцу, а овај им је дао записку и упутио их у Ниш да се јаве Колету Рашићу. После дугог пешачења преко Хомољских планина, стигли су у Ниш и одсели у хан код Наста, који је некад био обућар у Крушеву и кога је Мицко добро познавао. Насте их је повезао са војводом Колетом. Коле Рашић је прочитао записку коју му је Мицко дао и написао исту такву за војводу Николицу у Врањи. У Врању, у хану код Девет Југовића нашао је Мицко Николицу војводу, од кога није добио цедуљицу него пушку острогушу. Тако је Мицко Крстић коначно постао четник.
У Поречу је Мицко нашао чету Стефана Петревића. Прва ствар коју је урадио била је убиство Џемаил аге из Кичева. Сачекао је Мицко једне ноћи у заседи похотљивог агу, који је скупљао аманетоте, и сасуо му олово у срце. Народ Пореча, кога је Мицко ослободио силника, умео је свом јунаку да се одужи песмом, у којој мајка упозорава Џему да не седи под крушком, јер се Мицко војвода излегол.

Кад је избила Брсјачка буна, војвода Мицко се ставио под команду војводе Ристе Костадиновића, једног од вођа устанка. Кад је Риста погинуо, Мицко је примио његову чету и пушку, ишарану сребром и седефом. Са поносом је Мицко Крстић носио црвени војводски минтан, који му је један терзија тајно ноћу сашио у Кичеву.
По угушењу буне, Мицко је одбио да се преда. Решио је да остане преко зиме сам и одабрао је неприступачну пећину више Кичева. У пећину су га сељаци спустили на конопцу као у гробницу. На конопцу су му спуштали храну целе зиме. Турци су га тражили на све стране као последњег вођу устанка. Помоћу трагова сељака успели су да открију пећину. Али у пећину нису могли. Узалуд су га позивали да се преда, хајдук се није одазивао. Тек кад су из села довукли сламу и начинили ломачу испод пећине, Мицко се одазвао. Војници су му дали бесу и Мицко је пристао да га на конопцу извуку из пећине. Кад су га угледали ураслог у косу и зараслог у браду. војници су се уплашили. Спровели су га стражарно у Битољ, где суд није уважио бесу коју су му дали војници. Турски суд је осудио Мицка Крстића на 101 годину робије!

Мицко Крстић је робијао у Битољу. За то време напољу се између присталица бугарске Егзархије и српске Патријаршије одвијао прави рат. Пошто су Бугари добили рат против Срба 1885. године, ојачани и проширени, бацили су се на Јужну Србију са циљем да је припоје и тако спроведу Санстефански споразум са Русима. У тамници је Мицко научио да чита и пише и могао је да се обраћа српском конзулу у Битољу. Сукоб између присталица Егзархије и Патријаршије пренео се и у тамницу. Једне ноћи су егзархисти напали војводу Мицка ножевима, које су тајно набавили, и изболи га на двадесет два места. Српски војвода из Латова се потукао са њима, јер није дозволио да српског конзула називају магарцем. Мицку је живот спасио Симјан Ристевић, који се од њега није одвајао још из печалбе у Турн Северину. Симјан је одбранио војводу, али није себе: остао је на затворској калдрми смртно убоден ножем у срце.

[JASON]

Брсјаци (Брђани). Често се српски народ појединих области зове по имену племена, чија се племенска организација изгубила, али се сачувало племенско име. Колико се може данас дознати према историји, традицији и записима насталих по причању старих људи, у најстарије доба, брсјачко племе становало је на изворном сливу Црне, од вододелнице Црне и Сатеске домеђе села Бучина, Пресила и Светомитрена, а то је до прилепског поља, и на целом сливу Велике до испод села Здуње одакле се мења назив те реке од Велике на Треску, која утиче у Вардар с десне стране више Скопља. То су Демирхисарци, Кичевци и Поречани, а по турској администрацији: у Демир-хисарској Нахији, Кичевској Кази, Поречкој и Крушевачкој Нахији, у Битољском Санџаку и Вилајету. Брсјаци су се, дакле, граничили с крајевима: прилепским, битољским, преспанско-ресенским, охридским, дебарско-реканским, гостиварским, тетовским и скопским. На том простору било је 160 села и две вароши: Кичево и Крушево. У старо време брсјачко племе било је многољудније и захватало је шири простор осим наведених крајева (изворни део Црне и Велике), тј. све брдске пределе Охридскога и Преспанскога језера. Историја бележи да су становали и на десној страни реке Вардара: у пределу у ком су градови Велес, Прилеп, Битољ и у области Тиквешу, затим у Мориову до предела Меглена.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Брсјаци су чувени са својега слободнога духа и храбрости. Још 669. и 675. године ратовали су противу града Тесалонике под својим војводама и кнежевима. Године 774. бугарски каган Цериг сабра 12.000 војске и посла је противу Брсјака да их пороби, али није успео. Много доцније, при крају јануара 976. године, у племену Брсјака почела се грајити идеја за заснивање словенске царевине. Брсјачки кнез Никола био је као и други словенско-српски племенски кнезови у Македонији, који су се одупирали навали и Бугара и Грка, али, у току времена изађе на глас својом памећу и старањем да народу стече што више слободе и независне управе. Никола је имао четири сина: Давида, Мојсеја, Арона и Самуила. У време кад је Бугарска потпала под власт ромејску за време василевса Јована I Цимискија (969-976), народ словенски у Македонији био је дануо душом од насртаја Бугара, али, после смрти Цимискијеве прогласе се три василевса, те међу Грцима наста борба за трон за више година. Тада, Брсјаци устану против ромејске власти на челу Николиних синова, и прогласе најстаријег Давида за цара Словеније у Македонији. После Давида владао је, као најхрабрији, његов најмлађи брат Самуило; покушао је да државу утврди и учврсти, али Словенско Царство трајала је само 38 година, док га Грци под Василијем II Бугароубицом нису уништили 1015. године.

Појавом великог жупана Немање око 1169. године, чија се држава преко Скопља и оба Полога, Тетова и Гостивара, граничила неко време с брсјачким крајевима, изгледало је да ће се Брсјаци сјединити са својом браћом, но судбина је хтела да се то догоди  много доцније. Стеван Првовенчани се је први спустио до предела Брсјака, али их је ујединио тек краљ Милутин после битке код Прилепа.
После смрти Краљевића Марка, 1394. г. Турци су потпуно освојили ове крајеве. Велика погибељ настаде за време султана Сулејмана, који услед побуна које настадоше нареди да се хришћани помуслимане, а цркве и манастири претворе у џамије и текије. Али муфтија Џемал и паша Низи саветоваше султану да повуче ову наредбу, јер неће дати жељене резултате.

Брсјаци су за време Турака преживели многе недаће и покоље, али су се често пута дизали на устанак и светили се. Највеће њихове побуне десиле су се 1689. и 1739. године. Ових година извршена је и сеоба становништва у масама према северу преко Саве и Дунава. Постоје многобројне традиције о тим сеобама, па ћемо неке саопштити:
У селу Тујину, код Кичева, живео је главар Тујинске Реке, а бранио је свој крај из тврђаве, од које још стоје рушевине више села. Године 1689. он се буни, али мораде се повући ка Призрену после повлачења Пиколоминија. Када настаде повлачење и сеоба под Чарнојевићем, то исто чине и Брсјаци. Тујински главар оставља своје повеље и фермане игуману манастира Дечани на чување, до повратка. После мира у Карловцима, неки се родови вратише у Тујин, а неки остадоше код Призрена. Како су Турци били одузели пашњаке на планини Челоници, Тујинчани пронађу ферман о својини пашњака у Дечанима, па направе оверени препис, јер по препоруци игумана нису смели да понесу оригиналан ферман, да им га не би уништили. И тако они поврате свој пашњак помоћу суда.

Код села Србица постоје рушевине које народ зове Маркулија. Господар те тврђаве, веле, отишао је у оне стране преко Саве и Дунава, закључавши тврђаву, а нарочито тајна одељења у земљи. И додају, да се још чувају ти кључеви у Банату у неком селу код Аде. Село Крушица у Рабетину избегло је и населило нову Крушицу у околини Беле Цркве и Вршца. За време ових сеоба Брсјаци су се у многоме растурили по Полозима, по Призренским Горама, по Косову, Овчем Пољу, Скопљу и даље на северу. И кад су Брсјаци остали без својих старих вођа и главара, нису престали да се буне и да се боре за слободу. Виђамо их у Карађорђевом устанку, затим дижу буне 1875., 1880., 1884. и 1903. године. Брсјачки четници доказ су колико су били отпорни и несаломљиви. Њихова борба за ослобођење завршила се је на Црни и Облакову 1912. године.

[JASON]

Извори за овај напис:
Милојко В. Веселиновић, Брсјачка буна год. 1880. У Битољском Вилајету и војвода Мицко;
Станислав Краков, Пламен четништва;
Антун Мусанић, Како је плануо устанак на jугу, пре 50 година.

[JASON]

(56) Буна у 'отргнутим крајевима' 1833.


Иако је 1813. године Србија поново потпала под Турке, тековине Карађорђевог ратовања нису пропале. Оне су биле сачуване у Букурешком Уговору од 15. маја 1812. По члану 8 тога уговора, Турцима се враћају сви градови и друга утврђена места у дотле ослобођеној Србији, али се Србима оставља самостална унутрашња управа. Овим уговором Србија се, остајући под султановим суверенством, издваја из турске царевине и као област с нарочитим привилегијама, постаје политичка јединица. Сем тога, иако овим уговором Србија није била стављена под непосредну заштиту Русије, ипак је из смисла самог уговора излазило, да Турска мора дати рачуна Русији о испуњењу обавеза према Србији.
Ма да је све то тако било, Турска, по заузећу Србије 1813. године, није хтела да чује о одредбама Букурешког мира, и тек, кад су Срби поново устали на Турке 1815. године  под Милошем Обреновићем, Турска је била принуђена да попусти. Али, кнез је Милош успео да ослободи само београдски пашалук, који је обухватао дванаест нахија, а осталих шест нахија Карађорђеве Србије, које су припадале другим пашалуцима, остале су и даље под Турцима.
Од 1816. године настаје рад и борба да се 'отргнути крајеви' придруже Србији ослобођеној под Милошем Обреновићем. Та се борба водила на дипломатском пољу у Цариграду, а водила га је, поред Милоша и његових депутата, и Русија. Захваљујући одредби Букурешког уговора, у којој се говори о Србији, Русија је добила право да интервенише у српско-турском спору. Ту дипломатску акцију отпочео је на Порти руски посланик Григорије Александровић Строганов, па су је наставили и други руски представници: Александар Ивановић Рибопјер и Аполинарије Петровић Бутењев.
Порта је међу тим одуговлачила решавање овог питања. Томе су јој на руку ишли и догађаји, који су се десили 1821. године: буна хетериста у Влашкој и Молдавији и устанак у Грчкој. Иако се Србија лојално и мирно држала за време овога устанка, Турска ипак није хтела да изврши одредбе Букурешкога уговора, него је, шта више, српске депутате у Цариграду ставила у затвор.