Српске буне

[JASON]

Н а х и ј а  ш а б а ч к а

Војвода јој је био Поп Лука Лазаревић из села Свилеуве. Под Луком су били:
Бакал - Милосав, један неописан јунак. Умрьо је код куће. Стојан Чупић из Ноћаја, који је својом сабљом и јунаштвом прославио Мачву; Милош Стојићевић Поцерац, војвода, који погибе од хајдучке пушке. По Милошу, поста војвода брат му Јанко. На последњем падежу, Јанко се у Лешници затвори у шанцу са једно 600 момака Поцераца. Турци опколе шанац са свих страна, поткопају га и оборе карауле, а у шанцу ни воде ни хлеба! Ту Јанка и сву му дружину Турци заробе, и отерају у Цариград. Он је тамо умрьо, а дружина му је робовала по галијама; неки су помрли, а неки се, кад Кнез Милош учини мир, и повратише; Зека Бимбаша, који је држао у Бадовинцима шанац против Босне, погину на Засавици. Сима Прекодринац. И он погибе. Илија Срдан, што је држао шанац на Лозници. Храбар јунак беше, а умре код своје куће. Јован Белов. На Јеленчи селу, Турци опколели Карађорђа и све нас и лепо хоће све да нас исеку. Пред ноћ удари Јован Белов с 50 момака, уби Ђуртоглића, турског заповедника, узе му мач, уђе к нама у шанац и све нас избави. Нинко из Јаловика, добар управник, а војник потежак. Петар из Мрђеновца, храбар војник бејаше. Илија из Ђулбеши, буљубаша. Прота Смиљанић у Китогу, што је сву Босну био уплашио. Марко Штитарац. Где год смо се ударили, он је свуда први турску главу донео. Умрьо је.
Старешине ове чувале су Србију од Босне, и управљале народом по Лукиној заповести, а Лука је примао заповести од Господара, као и све друге велике војводе.

[JASON]

Н а х и ј а  с о к о л с к а

У овој нахији Јадар је био спахилук и емин паше Видајића из Зворника.
Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић крену нахије ваљевску и шабачку, отму Јадар од паше Видајића, начине шанац у Лозници, и поставе Антонија Богићевића војводом да тај шанац чува. У Крупњу, у шанцу, поставе неког Крсту. Оба су ова умрла.
После тога, удари Ибраим-Паша на Варварин, где сам ја грдних рана допао.
У то баш време груне Видајић на Лозницу. Карађорђе оде у помоћ Анти Богићевићу, и избави га после великог крвопролоитија. Овде погину Конда, и Живко Дабић војвода ваљевски.
Ту ја нисам био, те не могу више ни казати, него колико ми је причао Господар кад се је вратио. Он је, кажу, овде Турке тако разбио да су, бежећи, замутили Дрину лешевима. Ово се и данас прича у Босни.
По смрти Антиној, постане војвода Петар Молер. Овога 1813. опколе Турци Бошњаци у шанцу у Лозници. Он иште помоћ непрестано. Господар се кренуо пред великог везира Румели-Валиса. Кад бесмо у Јагодини, стиже од Молера писмо у којем јавља да се никако не може одржати, ако им се не пошље помоћ. Пред ноћ сазва Господар све старешине и прочита им писмо у ком Молер моли за помоћ, а најпосле, вели, 'пошљи нам Петра Буљубашу с неколико момака да се само наши људи слободе.'
Господар заповеди да сваки каже како мисли да се чини сада? Ми сви одговоримо да желимо чути његово мишљење, па ако нам се свиди да је добро, сви ћемо пристати. Онда он рече:
- Коекуде, ја велим да се из свих ових нахија овамо преко Мораве коњици скупљају под команду Петра Буљубаше. Нека их буде око 6000 момака. А преко Мораве онамо: пожаревачка и оне друге нахије нека пошљу коњанике Вељку, опет око 6000 момака. Њих двојица, Петар и Вељко, нека иду у ражањско поље, и нека стоје у резерви. Ја да идем у Делиград да се затворим. Где буде невоља нека ударају Петар и Вељко. Они се пазе као браћа , а под собом имају 13.000 коњаника. Коекуде, нема тога паше који ће се пред њима одржати. Наша војска нека се повуче у планине. Турци у планине не смеју. Ако на Дрини буде невоља, нека иду Петар и Вељко с коњаницима у помоћ.
Ми сви на то рекосмо:
- Господару, то је добро, и тако треба да буде!
Онда Господар рече мени те се ја, с једно 300 коњаника, одвојих на страну, а он ће, како који војвода доводи коњанике, одвајати их и мени шиљати.
Све хтеде бити добро.
Али ево дође Младен из Крајине, куда је био отишао да набави хране и друго што треба за шанчеве. Бејаше вече кад он дође. Чим стиже, упита за онај мој логор. Господар ћуташе, а ћутимо и ми сви други. Док му Танаско Рајић узе казивати све по реду.
- Добро, добро, рече Младен: - тек не знам како ће испасти!
Господар му онда каже све што га је наморало да тако нареди. Младен ћути, на тек рече:
- А знаш ли шта смо закључили у Совету? И мене сте послали те сам свршио све, па сад другојаче радите?
- Знам ја то све, одговори Карађорђе: - али није вајде: удариће турска сила, па ће све војводе у шанчевима позатварати. Ко ће онда бранити овај народ у пољу?
- Нека се бију војводе! вели Младен.
- Лепо, нека се бију; али ће ударити сила па затворити Вељка, затворити Гургусовац, и све шанчеве, па ће народ изгинути као стока?
- Нека гине, вели Младен: - свадба без меса не може бити. А нека се и Вељко туче, доста му певају Бугарчице!
Карађорђе тек леже и уздахну:
- Хеј, Младене, Младене, Бог те убио! Досад је овај народ био о мом врату, а од сад нека је о твом!
И одмах поче бљувати самим једом. Од тога се страшно разболе.
Младен се уплаши да га не убије, па побеже у Ћуприју.
Ја пак, по заповести Господаревој узмем Јасеницу и срез космајски, и са 6 топова, одем у Лешницу у помоћ. На Колубари ме стиже Јанићије Ђурић. Кад дођосмо у Лешницу, где су били наши главни шанчеви против Босне, он нам прочита пуномоћије од Карађорђа да га признамо за главног команданта, а главни је командант био Сима Марковић. Ми се поклонисмо.
Јанићије заповеди мени да идем на Јадар реку, да чувам да Турци не би продрли к Ваљеву. Он оста с оним логорима у Лешници. После се пресети и дође к мени, божем да буде тврђе где је он. Заповеди ми те начиним и шанац на Јадру. Мало час каже да га покварим, по том опет да га градим. Најпосле заповеди да се војска премести на Брачниско Брдо, на врх Цера. Одавде пише у Лешницу те дођу Јасеничани и Космајци, а оставе шанац празан. Турци то спазе, па се увуку у онај празан шанац, и затворе пут нашим логорима. Кнез Сима пише за помоћ. Јанићије брже пошље мене с коњаницима у помоћ. Ја дођем у Чокешину, и ту нађем нашу војску. Они просекли пут извукли топове преко Цера и дошли у Чокешину, а у Лешници остао затворен Јанко Стојићевић, брат Милоша Поцерца.
Одатле се кренемо те у наш логор на Брачинском Брду. Ту дође и Карађорђе. Сутра дан ударише Турци. И ту се бисмо цео један дан. Други дан он крете војску те у Липолист, у неки стари шанац. Овде Господар одреди Милоша Обреновића:
- Коекуде, Милошу! Има тамо на Сави  неко место Засавица. Иди те онде начини шанац и чувај да Турци не прођу низа Саву, а на Проту Смиљанића у Китогу не смеју ударити.
Милош скиде чизме, обу опанке, остави коња и са Чупићем и једно 1000 људи, оде. Господар осталу војску крете у Шабац. Овде заповоди те начинисмо шанчеве, и улогорисмо се, а он оде у Тополу кући. Онде ти покупи све своје ствари, па у Београд! (Јокић вели да је ово могао бити четврти  дан по Великој Госпођи која пада 15 Августа.)
И Јанићије оде за њим, а војска оста чувајући шанчеве.
Господар се мало бави у Београду: договори се с оним његовим Недобом и владиком на, седми дан по Крстову дне, пребеже у Земун а војска за то ништа и не зна. Турци наше на Засавици потуку до ноге. Милош дође у Шабац к нама. Овде чујемо да је Карађорђе пребегао. Ту се ми договоримо и закунемо да се бранимо, и ако је он утекао. Мене одреде с коњаницима да идем што пре да Београд ухватим. И ја пођем. Кнез Сима побеже. Војска се ускомеша; али се ја спустим до Палежа. Овде на Забрежју нађем Јакова Ненадовића где превози све што има на ону страну. Он ми каже да су Турци већ у Београду. Моја се војска побуни, и ја је распустим: војници одоше куд кojи. Топови осташе. Ја замолим Јакова да их претури на ону страну. И он их претури. У том стиже Милош Обреновић сам самцит. Приђе к нама. Ја бејах још с Јаковом, који стајаше на пруду до воде, а Милош се устави на бpeгу савском. Каже Јаков Милошу да су Турци у Београду, него нека и он бежи на ону страну, у Срем.
- Кад моју жену и децу разгазе Турци, рече Милош: - што је вајде и ја сам да живим! То те не могу, Господару Јакове, никако послушати!
Одатле Милош оде у рудничку планину, а ја одем у Тополу, те и ја све моје преселим у Земун. Ово сам учинио тек о Св. Николи. Дотле сам се уклањао од Турака, а прелазио сам и у Манастир Фенек Господару
- Бога вам, упитах ја Јокића: - шта ради кад му одосте?
- Шта ће да ради? крши као Фата питу, одговори ми срдито Јокић: - плаче, и вајка се што је урадио, али - протрчи сад зече! Што је било - било! Него ја се затурих, остале још толике поглавице.

Кнежина соколска
На Торнику више Сокола, главном шанцу ваљевске нахије, поглавица је био Јеврем Ненадовић с оним његовим старешинама које сам већ помињао.
На Баурићу, на Љубовађи, шанац је чувао Цинцар Марко, који је умрьо. Његове потчињене не памтим. На Рачи, главном шанцу, где је много крвопролиће било, био је Хаџи-Мелентије Архимандрит. Он је тај шанац и начинио, и у њему командирао. По што њега преместише у IIIабац да заступи владику, поставише у шанцу Рачи за војводу Карамарковића. Овај се је рђаво владао. За то га Господар затвори у тамницу, а на његово место стави Благоја из Трнаве, који се је ту држао до последње пропасти.

[JASON]

Н а х и ј а  у ж и ч к а

У почетку је овом нахијом управљао Милан Обреновић из Бруснице. Он је поставио старешином Алексу Поповића из Субјела, који је после и саветник био. Кад је пропаст била он се предао. После је био затворен у ужичком граду пред други устанак; али скочи с бедема, сав се угрува, и умре.
На Златибору је Милан поставио Мијаила Радошевића, који је умрьо код своје куће. На Радаљеву Милоша Обреновића, брата свога. На Кременима, вишеградској граници Јована Демира (сад је жив). На пониквама су била два шанца: у једном је био Лазар Мутап с нахијом ужичком, а у другом сам бивао Ја (Јокић), с Јасеничанима.
Милан је најпре био ужички војвода, а кад њега пошљу у Букурешт, где је и умрьо, дође за ужичког војводу Никола Карамарковић, из Луњевце, Карађорђев зет.

[JASON]

П о ж е ш к а  н а х и ј а

Над пожешком нахијом био је заповедник Прота Гучанин (Милутин Илић), човек коме пара нема. Сва је нахија за њим ишла као за Светим Краљем. Под њим су били ови:
Новачић из Горачића (умрьо је). Милић из Каоне (умрьо је). Илија из Самаила и Ђока Протић син његов (протин), који је погинуо на Сеници.
Овима је свима заповедао Прота, а Проти Милан Обреновић.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

С т а р и  В л а х

У Старом Влаху, над Сеницом и Мучњем, старешина је био Хаџи-Продан, и његов брат Мијаило. Од новопазарске границе војвода је био Максим. Под њим је био оборкнез Богдан из Кушића.
И над овима је био старешина Милан Обреновић.
У кнежини студеничкој војвода је био Поп Филип, који је стајао под Пљаком.
У кнежини карановачкој био је капетан Радич Петровић.
Кад Радича и оставе у београдски суд, онда за старешину у Карановац дође, као војвода, Антоније Пљака из села Каменице, у рудничкој нахији, зет Карађорђев. (Пљаки је право име Антоније Ристић, а Пљаком се прозвао по Турчину Пљаки, зликовцу Ужичком, да би заплашио свет тим страшним именом, вели Јокић.)
Антоније је поставио ове:
Кнеза Милисава из Каменице; МијајлаРадовића, Радована из Краварице, Аћимца из села Курилова, и Симу Паштрмца за барјактара.
Ово што је било под Пљаком, било је баш његово; никога он није питао шта да чини, осим јединог Господара.

[JASON]

Н а х и ј а  р у д н и ч к а

У самом почетку, и над овом нахијом био је старешина Милан Обреновић. Он је први дошао на Рудник и довео 70 момака у помоћ Карађорђу и Станоју.
Под њим су били ови:
Први му буљубаша Лазар Мутап, па Милић Дринчић над подгорском кнежином; над Качером био је Арсеније Лома из Драгоља, који је носио грдне ране. Над Брусницом био је Јован из Сарачковца. Ови су људи, после, постали војводе.
Милан Обреновић, као што сам рекао, био је старешина над нахијама: рудничком, пожешком, ужичком, и Старим Влахом. Кад њега пошљу у Букурешт, онда поставе његова брата Милоша Обреновића старешином на те четири нахије.
Младен је нешто увек мрзио и на Милана и на Милоша. Ваљда за то што је Милан био врло паметан човек, истина војник није био ствари, али управник - ејвала му свакад! А Милош је био и војник и управник добар.
У том буде једна скупштина у Београду. Све војводе дођу на скупштину. Младен отровао Милана у Букурешту, па хоће и Милоша да утамани. Милан скоро умрьо, и Милош се није обријао, него дошао на заседаније скупштинско необријан. Ту све војводе и старешине. Младен тек искрљешти очи и повика:
- Гледајте оно рутаво псето, како је необријано дошло на заседаније!
Милош ђипи, и потекоше му сузе.
- Господару! вели он: - ја сам скоро изгубио брата; за то се нисам обријао…
- Бре, ти си порампас, продера се Младен: - тебе треба обесити, па о врби што не рђа ништа! У апс се, курво, вуци!
И Милоша, права здрава, уапсе, и одузму му све; само му оставе Брусницу, и 12 села около…
После тога, настанемо ми око Господара, и кажемо да ћемо сви дати оставке, ако Младен стане тако војводе срамотити.
Карађорђе постави свога зета Николу Карамарковића, а Милошу да диплому да је опет над свима војводама, али није никаква прихода имао. И тако је било све до пропасти.

[JASON]

Н а х и ј а  к р у ш е в а ч к а

У нахији крушевачкој биле су главне старешине:  
Оборкнез Андреја у Крушевцу. Он је био најпре, после њега Ђорђе Симић, па најпосле Чолак-Анта Симеуновић; Здравко је на Шљеговцу држао шанац од почетка до саме пропасти. Павле Цукић имао је шанац на Рогозној и држао је под собом Жупу. За њим je дошао Милош Сарановац. Над моравском кнежином био је Капетан Мијаило; над Сталаћем Илија. На Јошаници био је Димитрије Кулунџић, а после овога постави Господар Аћимца из Курилова.
Над овим старешинама био је сам Господар: другог старијег нису имале.

Д о њ и  Л е в а ч

У Доњем Левчу биле су, у почетку, ове старешине: оборкнез Јевта из Обрежа (који је погинуо на Београду). Бимбаша Стева из Варварина (погинуо на Бањи), капетан Радован из Бошњака; саветник Велисав из Трешњевице (оба су умрла код својих кућа); буљубаша у вароши Јагодини Мијалко, и барјактар Милета Радојковић, из Катуна. Овима је свагда управљао Кнез Јевта.

Г о р њ и  Л е в а ч

Најпре је био старешина оборкнез Петар Вукомановић из Сабанте. Кад овај погибе, поста оборкнез Милоје из Црнче (умрьо је).
Он постави ове: Стевана Јаковљевића војводом (погинуо је у Београду), Николу Бабовића из Грабовца бимбашом (умрьо је), неког Мијушка, старог војника, за главног буљубашу (поменут је у опсади Јагодине), и Мијаила Шапоњића за буљубашу.
Овима је управљао Милоје из Црнче.

[JASON]

Н а х и ј а  а л е к с и н а ч к а

Дође неки Жика, из Маћедоније родом, доведе неколико бећара, начини шанац који се прозва: Делиград. Он покупи још бећара, и постави им старешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким, Џиду, над лесковачким, а Першу над свима осталим.
Овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки, и погибе ту за веру српску. Бог да га прости!

Н а х и ј а  р а ж а њ с к а

У овој нахији старешина и војвода бејаш неки Ђока из Скорица. Он погибе на Каменици. Ђока је поставио неког Милића из Ћићевца. Кад Ђока погибе, поста војвода његов син Пера који погибе на Делиграду. Ови су људи управљали овом малом нахијом, и све су чували Делиград.

Н а х и ј а  п а р а ћ и н с к а

Кад Миленко сузби Афис-пашину војску на Иванковцу, и кад пијан Стева разби ногу Афис-паши, те он побеже к Нишу: онда Господар постави Илију Барјактаровића из Извора за војводу, за кнеза Вељка из Параћина, и за буљубашу некога Шунду.

P e c a в a

У Ресави је био оборкнез Петар, кога су дахије посекле још у почетку буне.
По њему поста оборкнез његов момак Стеван Синђелић из Грабоњца. Овај славно погибе на Каменици.
Стеван је поставио: Милована из Стењевца за бимбашу (овај погибе на Каменици); Милију Здравковића из Брестовца за саветника. Овога посече Скопљак у Београду; Станоја Росића за буљубашу у Ћуприји; Ђуру из села Војске за буљубашу, Попа Станишу из Црквенца, храбру јуначину, који Стевану бејаше и војник и саветник (умрьо је). Кад Стеван погибе, Ресава изабра себи за војводу Милосава Ресавца.

[JASON]

Н а х и ј а  п о ж а р е в а ч к а

Кад лаолског кнеза посекоше дахије, Миленко и Добрњац одметнуше се у планину, и почеше дизати рат против Турака. Добрњац окрете за собом Мораву, и постави ове старешине:
Момира из Лучице за оборкнеза, Пауља из Горње Млаве за буљубашу, Илију Стошића из Жагубице за старешину на Омољу (сва тројица су умрла), и Јована из Јованаца (?) за оборкнеза.
Овим је људма заповедао Добрњац; и они су свакад чували Делиград.
Миленко, пак одметну Подунавље, и постави ове старешине:
Живка Шљивића из Брадараца најпре буљубашом а после војводом (умрьо је);  Радојицу из Градишта над печком капетанијом; Ђорђа из Пека најпре буљубашом а после војводом; Јову над Поречом, који је после био и војвода; Перчу из Неготина за оборкнеза. Сви су ови помрли. Кад Перча умре, постави брата му Мишу, а кад умре Миша, постави Крачуна на његово место.
Овога Крачуна хтеде Младен да убије, те човек побеже у Влашку у Црњеч. Господар пошље мене у Црњеч да испитам Крачуна за што је побегао. Крачун ми ово од говори:
- Ја ником не могу казати од кога сам утекао. Да кажем, Господар ће убити онога с кога сам утекао. Он, истина, и заслужује да се убије, али није сад време.
Вративши се из Влашке у Фетислам, ја поставим, продужује Јокић: - на место Крачуна његовога брата Маринка.
Свима је овима заповедао Миленко и у војни и у миру. С њима је он чудеса починио. Он је био и најбољи, и најчовечнији, и најјуначнији војвода .

[JASON]

К p a j и н а

Над Крајином је старешина био Вељко. Он је најпре био хајдук са Станојем Главашем. После, кад се је већ заратило, постао је момак код Ђуше Вулићевића, а кад Ђуша погибе, прешао је Вујици.
Кад узесмо Београд, моли се Вељко Гoсподару да му допусти да иде у Крајину да је одметне.
Господар му допусти, даде му џебане и оружја што су Туци положили, и даде му  диплому да може купити бећаре, па нека чува границу.
Вељко узе све што му треба, и дође у манастир Раваницу. Одатле оде у Црну Реку, те у селу Подгорцу, у кули, ухвати бега жива. Ту отме коња, пушака, и новаца изобилно, па онда упаради војску, и сваком да по дукат. Овде је Вељко добио и коња Кушљу, кога је волео као своје очи. Вељко је три ствари на свету најволео: своју пушку, коња Кушљу, и Чучук-Стану.
По што у Подгорцу сврши с бегом, Вељко постави мање старешине, и то: Милисава над кнежином црноречком; Ивана над Бањом; Крсту из Шљивове над Сврљигом, а Тошу Н. над Гургусовцем.
Он овако именује старешине, а Турци још владају. Вељко се, после тога, узмакне у Криви Вир да зимује, и ту начини шанац.
У пролеће удари на Бању, и отме је. Ту у шанцу остави Ивана. Сам пак начини шанац на Пољаници у Кривом Виру, и ту остави Милисава. Узме сврљишку кнежину, и ту остави буљубашу Крсту. После узме и Гургусовац, и ту остави Тошу. У шанцу на Кијаку, у брестовачкој капетанији, постави Петра Џоду из Стењевца у Ресави.
Вељко погради шанчеве: у Вражогрнцу, Зајечару, Грљану, и Сумраковцу, и те је шанчеве држао сам са својим бећарима. Над свим старешинама поставио је свога брата Милутина бимбашом (Милутин је и сад жив), а над свим шанчевима и пешацима стави старешином неког Хаџи-Николу из Сарајева, који је био врло учеван човек, и умео је управљати шанчевима.
Вељко је онамо тако управљао, и све је било добро. Али неко из зависти облаже Вељка Господару, и Господар груне у Бању, и Вељка под суд. После га преместе у Неготин, а оне све горе поменуте старешинице постави Господар војводама. Вељко и у Неготину осведочи своју храброст, своје јунаштво. Он је био такав човек да би своје крви наточио и дао оном који нема. Да који његов бећар дође и да рекне :
-Ја немам пушака!
Вељко би извадио своје пиштоље иза појаса и дао би му.
Вељко, Миленко, Милан Обреновић, Васа Чарапић, и Јанко Катић, ових пет људи заслужили су да их сваки Србин слави. Остали су само глобили и убијали народ... Бог нека им суди им суди!
Ове је речи Јокић изговорио срдито. После њих је дуго ћутао, и тек онда наставио о Вељку: Кад је био затворен у шанцу у Неготину, он је свако јутро сам собом износио ракију и давао тобџијама да их храбри. Турци га ушпијуне, па потегну топом и убију га.
Турци су волели Вељкову главу него Бог зна што, али хвала његовом брату г. Милутину, и његовим старешинама, што су га тако сахранили да га Турци никако нису могли наћи.
Тако је умрьо онај човек, ком сви други господичићи треба да пале свећу.
Вељко је, кад хоће да јуриши на Турке, имао обичај поставити своје војнике у параду па викнути својим громовитим гласом:
-Je. . му оца ко прође мимо мене, или и ко остане иза мене!
Па халакне!
Тако је радио у век века, а није са чардака гледао и тек викao:
-Ако не узмете, све ћу вас повешати!
Вељко је, мој синко, један пут био Вељко!
Вељкови бећари затворе се у Поречу у шанац са Хаџи-Николом, поглавицом тога шанца. Турци, радосни што су Вељка убили, ударе свом силом на Хаџи-Николу. Он се не хтeднe предати, него сви изгину, као оно Јанко у Лешници.
Најпосле, ово г. Милутин зна боље; јер ја ту онда нисам био него на Шапцу.

[JASON]

Вељко, Миленко, Милан Обреновић, Васа Чарапић, и Јанко Катић, ових пет људи заслужили су да их сваки Србин слави. Остали су само глобили и убијали народ... Бог нека им суди!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Н а х и ј а  с м е д е р е в с к а

Кад Карађорђе разби Аганлију на Дрлупи, и дође у село Селевац, у смедеревској нахији, да и ову нахију одметне, ту нађе доста људи, који су већ устали, и изабрали Ђушу Вулићевића за старешину. И Ђуша је, по том, био старешина. Кад Турци Ђушу у Смедереву убију, нахија избере најмлађег Ђушиног брата Вујицу, и Вујица постави ове:
Радојка из Селевца за оборкнеза (умрьо је); Јанка из Коњске за советника - и он је умрьо; Милосава из Лаповца за главног буљубашу; Обрада из Крсне. Овај је барабар с Вујицом управљао, и  још неке друге старешине. Овима је управљао Вујица до саме пропасти.
Кад се град Смедерево одвоји од нахије, онда над Смедеревом и над неколико села до Раље постане војвода Вуле Коларац.
Он онда постави ове старешине :
Ђорђа Заглу из Клисуре у Маћедонији. Овај је и пре под Вујицом био први буљубаша у Смедереву. Умрьо је под тешким ранама у Београду, где је имао пензију, коју му је давао Кнез Милош; Јеремију из Липа за буљубашу, и Врету, свог таста из Колара, за управитеља Смедереву.
Овима је заповедао Вуле све до пропасти.

Сви ови људи, које сам у свим нахијама поменуо, баш су се трудили, баш су гинули, и јадне и жалосне мукле подносили за ову земљицу. Они су заслужили да их свако српско дете слави.
Може бити да сам многе и заборавио поменути, али су ови баш заслужни које сам поменуо. И за њих могу засведочити и пред самим Богом, а за друге ћопендије не знам!
Ја сам казао што сам знао, али сам многе и поборавио. За то се не треба ослонити само на моје казивање, него треба питати и друге. Ко је ближе био, боље ће знати како је што било.
Бој на Каменици био је са свим страшан. Ја сам ту дошао по заповести Господаревој у индат. За то све знам како је било; и за што су онолики људи изинули све могу по реду казати. Али о том боју многи казују тек на доват, па за то не ћу ни да казујем. Но ако се жели да ја баш беспристрасно кажем, нека ми се јави: ја ћу после од краја до конца исказати све.

Све што је овде написано, написано је по мом казивању. И све је тако било. Нема овде ни једног слова што није мени прочитано, и све је тако било. За то сведочи и потпис мојега имена.

13. априла 1852.                         казивач
У Тополи.                                    Петар Јокић
                                                  бив. буљубаша пок. Господара Ђорђа

                                                  по казивању Г. Јокића   
                                                  записао М. Ђ. Милићевић

[JASON]

'Србске Новине,' у Тополи, 26. Априла 1852.

Ономадне, 24. о. м. у 4 ¼ сата послѣ подне, преставіо се послѣ дугогъ болованя овдѣ живившій княжеско-србскій пензионеръ г. Петаръ Іокићъ. Тѣло нѣгово сутраданъ, 25. и. м., донешено є у овдашню цркву, праћено мѣстнимъ г. намѣстникомъ и іоштъ двоицомъ мѣстны свештеника са ђацима и учителѣмъ и многобройнимъ и околнимъ людствомъ. На опѣлу послѣ евангелія говоріо є г. намѣстникъ покойнику слово, у комъ є опоменуо, да смо сви смрти приправни, будући є часъ смрти свакомъ неизвѣстанъ. Надъ самымъ устима гроба говоріо є покойнику друго слово овдашньій учитель г. Милићевићъ, у комъ є животъ покойника одъ 8. Новембра 1803., као одъ оногъ дана, одъ када є животъ нѣговъ тако яко утканъ у историю нашегъ народа, подробно описао. На концу слова жаліо є говорникъ яко, што покойникъ умре, а ниє све испричао, што є у вѣку своме проживіо, да бы се то пописати могло. И заиста ова є грдна штета за нашу народну исторію. Очевидаца и саучастника у ослобођеню нашемъ мало има, а данасъ сутра и манѣ ће ій быти, па ако они неиспытани помру, онда се неће знати, како є стваръ нашегъ ослобођеня текла. Покойный г. Iокићъ приповѣдіо є прилично; но іоштъ є много остало, што є требало да каже. Онъ є іоштъ у Новембру пр. год. почео казивати на то одређеномъ лицу све оно, што є о устанку народа нашегъ и доцніє подъ Карађорђемъ вођенымъ ратовима имао. Као човекъ болестанъ ниє могао свагда причати, зато се то одуговлачило. У сѣдству чега онъ се непрестано Богу моліо, да га у моћи и свѣсти одржи, докъ баръ оно некаже, што мисли да є найнужніє. 13. Априла ове 1852. свршіо є онъ причанѣ съ овим рѣчма: 'Доста є! рече М. Ђ. М. ...ћу, слушавшемъ га, остави ме да умремъ; я нисамъ могао умрети докъ то неисповѣдимъ; а садъ видимъ, да ми нема много. Іоштъ нешто има, што ме найвыше тишти; али то нека другій каже.' (Ово є пропасть на Каменици 1809.) Ово є онъ говоріо 13., а 24. већъ се преставіо.
Богъ нека га прости и мѣсто му међу праведнима дарує!

[JASON]

П е т а р ъ  І о к и ћ ъ  Т о п о л а ц ъ

Являюћи не давно смрть єдногъ знаменитогъ нашегъ мужа, рекла є 'Шумадинка,' да ће нѣговъ животописъ саобштити кадъ га нађе у коимъ нѣмачкимъ новинама. Ова шала нѣна ево се збы на Петру Іокићу. Умре намъ Ђурићъ, Попъ Лука, умре Булюбаша Петаръ – и ни єдно србско перо ненађе се, да свѣту черте ньіовогъ славногъ и трудногъ живота саобшти! Ово є жалость, коя свако признателно срце тиштати мора.... Мы саобштавамо овдѣ изъ 'Уставногъ Листа' овай краткій животописъ блаженога Петра Іокића, и тимъ одаємо дугъ, коимъ смо обвезани према нѣговомъ спомену. – Ако у томе има погрѣшка, нису наше – нетреба съ ума сметнути, да є то странацъ писао и да смо мы одъ странца примити морали – морали, кадъ одъ нашинаца немамо. Уч.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Не давно є саранила Србія єдногъ знатногъ боріоца за слободу одъ времена Карађорђа: поштеногъ старца Петра Іокића Тополца, кои є умро 25. Марта о. г. послѣ дужегъ болованя у своме селу Тополи.
Петаръ є быо вѣранъ другъ Карађорђа, а особито су се познали године 1803. Они су были сусѣди, обоица селячка дѣца изъ Тополе у рудничкой планини. Петаръ є быо єданъ између оны осамъ храбры младића, кои су се завѣрили у селу Тополи са Карађорђем, стрести са себе глобу туђинца. Они су были слабо наоружани, но ипакъ се подигоше на бой; ніє свакьй имао ни саблѣ ни анџара; они су текъ морали убити неколико непріятеля, па се онда наоружати.
У рату за слободу быо є Петаръ вођа коняника Карађорђевы, и у управляню са коняницима вѣшто се разумѣвао, као какавъ наученый регуларный коняничкій официръ. У найжешћимъ биткама быо є свагда край Карађорђа и обично є носіо великій барякъ кои є быо здраво прорешетенъ, да се єдва могао познати бѣлый двоглавый орао одъ времена србскогъ царства, кои є быо негда красно везанъ, а око нѣга су стаяли грбови провинція негдашнѣгъ србскогъ царства. Говори се, да є тай барякъ одъ времена Неманића и народъ га є сматрао као неку светиню. Тай се барякъ дуго чувао, да недође непріятельима у шаке, а подъ Карађорђемъ се опетъ указао. Дѣла Іокићева пѣваю се често у нашимъ народнымъ пѣсмама; ту се назива обично 'Петаръ Тополацъ,' а често и 'булюбаша Петаръ Тополацъ,' а често и 'булюбаша Петаръ.'
Одмараюћи се мало, кадъ се борба пресѣцала, обично се Іокићъ враћао са своимъ вождомъ у ньіово село Тополу. Сви су кодъ куће живили сасвимъ селячки и радили су све кућевне и тежачке послове. Карађорђе є исто тако узео у руке плугъ и сикиру, те є орао и дрва сѣкао, као годъ што є пре тога управляо са таборима; познато є, да є Карађорђе смрскао колайну, што є добіо одъ цара рускогъ, кадъ є сѣкао дрва и цѣпао ій у кући своіой. Вођа коняничкій Іокићъ исто є тако быо вреданъ кодъ своє куће и вѣранъ сусѣдъ, као што є быо и у рату и вѣранъ и послушанъ своме другару; они су живили заєдно као браћа. Само су се єдаредъ завадили. То є было послѣ битке на Каменици године 1809. Срби беше побієни, Карађорђе ніє быо на боишту него кодъ градића близу Новогъ Пазара, а Іокићъ є са Радићемъ управляо у Ћупріи. Кадъ се дочуло, да се изгубила битка на Каменици, онда се нису надали, да ће ій когодъ избавити и науме савъ градићъ Ћупрію порушити и сву џебану запалити, а не оставити и да доспѣ непріятелю у руке. Карађорђе дође изненада на боиште. Одмахъ направи планъ шта ће да ради, надаюћи се, да ће му градићъ Ћупрія бранити десно крило, а особито знаюћи, да є тамо Іокићъ и Радићъ, и да є градићъ тай важно мѣсто на десномъ брегу Мораве. Но како се разяріо Карађорђе, кадъ опази да све букти у Ћупріи. Разяренъ полети тамо и нађе Іокића гдѣ руши градъ, а Радића гдѣ баца џебану у Мораву, што се годъ неможе понети. Онако разлюћенъ опали Карађорђе изъ пиштоля на Іокића. Но на Бога є задрктала рука одъ ярости и тако га непогоди, а да га є погодіо, одмахъ бы се Карађорђе опетъ разлютіо, што уби свога вѣрногъ другара. Карађорђе є быо човекъ напраситъ но повратльивъ.
Послѣ каменичке битке остави Карађорђе Србію и пређе преко Саве. При растанку моліо є Карађорђе Іокића, да се тай барякъ сачува и дондѣ држи, докъ Србія недобіє своє рођене княжеве. Іокићъ є вѣрно радіо, што му се заповѣдало. Но већъ є было доцне и барякъ се ніє могао безъ велике опасности склонити нигдѣ, єрбо є быо големъ; за то Іокићъ скине барякъ съ мотке. Мотку ту склони Іокићъ на тавану цркве у Жабарима, а свилу обвіє око себе и пребѣгне къ своме другару у Сремъ, гдѣ є поживіо око тридесетъ година, опетъ међу своіомъ єднородномъ браћомъ на миру и у любави, а и као вѣрный чуваръ баряка свога врховногъ вожда. Князъ Милошъ Обреновићъ искао є одъ Іокића тай барякъ, но онъ га ніє дао; чуваюћи га пакъ смѣсти ону свилу у неку кутію и закопа на непознато мѣсто. Князъ Милошъ є особито зато захтѣвао тай барякъ, што є мисліо, да безъ нѣга неможе постати князъ; а може быти да є и знао, шта є Карађорђе рекао при растанку своме баряктару.
Пуны 27 година быо є Іокићъ ванъ своє землѣ. Подъ єсенъ 1842. дође и за нѣга данъ. Августа 21. године 1842. буде изабранъ синъ Карађорђевъ Александеръ на Врачару у Београду одъ србскогъ народа за княза. Іокићъ похити къ князу и поднесе му тай барякъ. Улакъ се оправи у Жабаре да донесе ону стару мотку, са тавана црквена. Баряктаръ старый прикує самъ ону свилу на мотку на Врачару, а нѣгова сная додаде іоштъ некій красно везенъ ширитъ. Октоберъ 14. године 1842. буде опредѣлѣнъ, да се тай барякъ свечано обнесе, а то є быо данъ, кадъ ће се царскій бератъ прочитати, у коме се потврђує Александеръ Карађорђевићъ за княза Србіє. Послѣ свечаности дође неко одѣлѣнѣ србске редовне войске са свиркомъ по барякъ и тако се тай пренесе у конакъ княжевъ, и данасъ се чува у арсеналу.
Князъ подари Іокићу добро званіє, па кадъ є онъ пожеліо покоя, онда му се одреди саразмѣрна пензія. Іокићъ оде изъ Београда у свою Тополу, гдѣ и умре 25. Марта о. г. Покойникъ є быо жива исторія оне борбе и догађая подъ Карађорђемъ. Некій є ученый странацъ хтѣо да саслуша старца Іокића, па да напише историю, но како є то старацъ опазіо, одмахъ є престао приповѣдати му шта є было и како є было. Іокићу се нису милили иноплемени странци. У заднѣ године опредѣли се одъ ученогъ дружтва некій србскій учитель у Тополи, да спише оно што му Іокићъ буде рекао, те тако се накупило одъ нѣга доста стварій. ('Србске Новине,' бр. 66. год. 1852.)

[JASON]

Петар Јокић
о догађајима и људима из првог српског устанка.

Српска Краљевска Академија издала је 1891. год. у XIV књизи Споменика: 'Причање Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског устанка (1804.-1813.) које је записао г. М. Ђ. Милићевић крајем 1851. и почетком 1852. године. Међу тим од истога П. Јокића забележена су нека казивања о догађајима из првога српског устанка и 1841. године. Још године 1840. беше се обратила Руска Академија Наука у Петрограду нашом Министарству Иностраних Дела тражећи да се испитају старији људи о ратовању руске војске у Србији за време војне 1806 -1812. године. Министарство тај позив Руске Академије Наука пошље Министарству Унутрашњих Дела а ово се опет обрати једним расписом 1841. г. окружним старешинама да они, сваки у свом округу испитају старе људе, који су ратовали од 1804 - 1813. године, да та казивања забележе и пошљу министарству. Окружне старешине обрате се опет подручним среским старешинама, те ови почну саслушавати поједине људе. Ондашње наше полицијске власти николико не беху спремне да тај посао сврше. Оне су просто 'полицијски' испитивале и бележиле поједина казнвања старајући се много више о томе, да она буду што лепше написана 'калиграфски', него о томе да што тачније испитају и што верније забележе оно, што им је казивано. Ондашњи канцеларијски стил и форма, а не садржина, много су више занимали наше среске старешине, те је тако врло мало прибрано грађе за историју, којом би се могао историк да послужи. Од свију забележених казивања најверније је причање Петра Јокића, који је у оно време био члан суда, округа ваљевског. То Јокићево казивање и износимо овде с врло незнатним изменама у ортографији и интерпункцији.