Српске буне

[JASON]

Вељко, Миленко, Милан Обреновић, Васа Чарапић, и Јанко Катић, ових пет људи заслужили су да их сваки Србин слави. Остали су само глобили и убијали народ... Бог нека им суди!

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Н а х и ј а  с м е д е р е в с к а

Кад Карађорђе разби Аганлију на Дрлупи, и дође у село Селевац, у смедеревској нахији, да и ову нахију одметне, ту нађе доста људи, који су већ устали, и изабрали Ђушу Вулићевића за старешину. И Ђуша је, по том, био старешина. Кад Турци Ђушу у Смедереву убију, нахија избере најмлађег Ђушиног брата Вујицу, и Вујица постави ове:
Радојка из Селевца за оборкнеза (умрьо је); Јанка из Коњске за советника - и он је умрьо; Милосава из Лаповца за главног буљубашу; Обрада из Крсне. Овај је барабар с Вујицом управљао, и  још неке друге старешине. Овима је управљао Вујица до саме пропасти.
Кад се град Смедерево одвоји од нахије, онда над Смедеревом и над неколико села до Раље постане војвода Вуле Коларац.
Он онда постави ове старешине :
Ђорђа Заглу из Клисуре у Маћедонији. Овај је и пре под Вујицом био први буљубаша у Смедереву. Умрьо је под тешким ранама у Београду, где је имао пензију, коју му је давао Кнез Милош; Јеремију из Липа за буљубашу, и Врету, свог таста из Колара, за управитеља Смедереву.
Овима је заповедао Вуле све до пропасти.

Сви ови људи, које сам у свим нахијама поменуо, баш су се трудили, баш су гинули, и јадне и жалосне мукле подносили за ову земљицу. Они су заслужили да их свако српско дете слави.
Може бити да сам многе и заборавио поменути, али су ови баш заслужни које сам поменуо. И за њих могу засведочити и пред самим Богом, а за друге ћопендије не знам!
Ја сам казао што сам знао, али сам многе и поборавио. За то се не треба ослонити само на моје казивање, него треба питати и друге. Ко је ближе био, боље ће знати како је што било.
Бој на Каменици био је са свим страшан. Ја сам ту дошао по заповести Господаревој у индат. За то све знам како је било; и за што су онолики људи изинули све могу по реду казати. Али о том боју многи казују тек на доват, па за то не ћу ни да казујем. Но ако се жели да ја баш беспристрасно кажем, нека ми се јави: ја ћу после од краја до конца исказати све.

Све што је овде написано, написано је по мом казивању. И све је тако било. Нема овде ни једног слова што није мени прочитано, и све је тако било. За то сведочи и потпис мојега имена.

13. априла 1852.                         казивач
У Тополи.                                    Петар Јокић
                                                  бив. буљубаша пок. Господара Ђорђа

                                                  по казивању Г. Јокића   
                                                  записао М. Ђ. Милићевић

[JASON]

'Србске Новине,' у Тополи, 26. Априла 1852.

Ономадне, 24. о. м. у 4 ¼ сата послѣ подне, преставіо се послѣ дугогъ болованя овдѣ живившій княжеско-србскій пензионеръ г. Петаръ Іокићъ. Тѣло нѣгово сутраданъ, 25. и. м., донешено є у овдашню цркву, праћено мѣстнимъ г. намѣстникомъ и іоштъ двоицомъ мѣстны свештеника са ђацима и учителѣмъ и многобройнимъ и околнимъ людствомъ. На опѣлу послѣ евангелія говоріо є г. намѣстникъ покойнику слово, у комъ є опоменуо, да смо сви смрти приправни, будући є часъ смрти свакомъ неизвѣстанъ. Надъ самымъ устима гроба говоріо є покойнику друго слово овдашньій учитель г. Милићевићъ, у комъ є животъ покойника одъ 8. Новембра 1803., као одъ оногъ дана, одъ када є животъ нѣговъ тако яко утканъ у историю нашегъ народа, подробно описао. На концу слова жаліо є говорникъ яко, што покойникъ умре, а ниє све испричао, што є у вѣку своме проживіо, да бы се то пописати могло. И заиста ова є грдна штета за нашу народну исторію. Очевидаца и саучастника у ослобођеню нашемъ мало има, а данасъ сутра и манѣ ће ій быти, па ако они неиспытани помру, онда се неће знати, како є стваръ нашегъ ослобођеня текла. Покойный г. Iокићъ приповѣдіо є прилично; но іоштъ є много остало, што є требало да каже. Онъ є іоштъ у Новембру пр. год. почео казивати на то одређеномъ лицу све оно, што є о устанку народа нашегъ и доцніє подъ Карађорђемъ вођенымъ ратовима имао. Као човекъ болестанъ ниє могао свагда причати, зато се то одуговлачило. У сѣдству чега онъ се непрестано Богу моліо, да га у моћи и свѣсти одржи, докъ баръ оно некаже, што мисли да є найнужніє. 13. Априла ове 1852. свршіо є онъ причанѣ съ овим рѣчма: 'Доста є! рече М. Ђ. М. ...ћу, слушавшемъ га, остави ме да умремъ; я нисамъ могао умрети докъ то неисповѣдимъ; а садъ видимъ, да ми нема много. Іоштъ нешто има, што ме найвыше тишти; али то нека другій каже.' (Ово є пропасть на Каменици 1809.) Ово є онъ говоріо 13., а 24. већъ се преставіо.
Богъ нека га прости и мѣсто му међу праведнима дарує!

[JASON]

П е т а р ъ  І о к и ћ ъ  Т о п о л а ц ъ

Являюћи не давно смрть єдногъ знаменитогъ нашегъ мужа, рекла є 'Шумадинка,' да ће нѣговъ животописъ саобштити кадъ га нађе у коимъ нѣмачкимъ новинама. Ова шала нѣна ево се збы на Петру Іокићу. Умре намъ Ђурићъ, Попъ Лука, умре Булюбаша Петаръ – и ни єдно србско перо ненађе се, да свѣту черте ньіовогъ славногъ и трудногъ живота саобшти! Ово є жалость, коя свако признателно срце тиштати мора.... Мы саобштавамо овдѣ изъ 'Уставногъ Листа' овай краткій животописъ блаженога Петра Іокића, и тимъ одаємо дугъ, коимъ смо обвезани према нѣговомъ спомену. – Ако у томе има погрѣшка, нису наше – нетреба съ ума сметнути, да є то странацъ писао и да смо мы одъ странца примити морали – морали, кадъ одъ нашинаца немамо. Уч.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Не давно є саранила Србія єдногъ знатногъ боріоца за слободу одъ времена Карађорђа: поштеногъ старца Петра Іокића Тополца, кои є умро 25. Марта о. г. послѣ дужегъ болованя у своме селу Тополи.
Петаръ є быо вѣранъ другъ Карађорђа, а особито су се познали године 1803. Они су были сусѣди, обоица селячка дѣца изъ Тополе у рудничкой планини. Петаръ є быо єданъ између оны осамъ храбры младића, кои су се завѣрили у селу Тополи са Карађорђем, стрести са себе глобу туђинца. Они су были слабо наоружани, но ипакъ се подигоше на бой; ніє свакьй имао ни саблѣ ни анџара; они су текъ морали убити неколико непріятеля, па се онда наоружати.
У рату за слободу быо є Петаръ вођа коняника Карађорђевы, и у управляню са коняницима вѣшто се разумѣвао, као какавъ наученый регуларный коняничкій официръ. У найжешћимъ биткама быо є свагда край Карађорђа и обично є носіо великій барякъ кои є быо здраво прорешетенъ, да се єдва могао познати бѣлый двоглавый орао одъ времена србскогъ царства, кои є быо негда красно везанъ, а око нѣга су стаяли грбови провинція негдашнѣгъ србскогъ царства. Говори се, да є тай барякъ одъ времена Неманића и народъ га є сматрао као неку светиню. Тай се барякъ дуго чувао, да недође непріятельима у шаке, а подъ Карађорђемъ се опетъ указао. Дѣла Іокићева пѣваю се често у нашимъ народнымъ пѣсмама; ту се назива обично 'Петаръ Тополацъ,' а често и 'булюбаша Петаръ Тополацъ,' а често и 'булюбаша Петаръ.'
Одмараюћи се мало, кадъ се борба пресѣцала, обично се Іокићъ враћао са своимъ вождомъ у ньіово село Тополу. Сви су кодъ куће живили сасвимъ селячки и радили су све кућевне и тежачке послове. Карађорђе є исто тако узео у руке плугъ и сикиру, те є орао и дрва сѣкао, као годъ што є пре тога управляо са таборима; познато є, да є Карађорђе смрскао колайну, што є добіо одъ цара рускогъ, кадъ є сѣкао дрва и цѣпао ій у кући своіой. Вођа коняничкій Іокићъ исто є тако быо вреданъ кодъ своє куће и вѣранъ сусѣдъ, као што є быо и у рату и вѣранъ и послушанъ своме другару; они су живили заєдно као браћа. Само су се єдаредъ завадили. То є было послѣ битке на Каменици године 1809. Срби беше побієни, Карађорђе ніє быо на боишту него кодъ градића близу Новогъ Пазара, а Іокићъ є са Радићемъ управляо у Ћупріи. Кадъ се дочуло, да се изгубила битка на Каменици, онда се нису надали, да ће ій когодъ избавити и науме савъ градићъ Ћупрію порушити и сву џебану запалити, а не оставити и да доспѣ непріятелю у руке. Карађорђе дође изненада на боиште. Одмахъ направи планъ шта ће да ради, надаюћи се, да ће му градићъ Ћупрія бранити десно крило, а особито знаюћи, да є тамо Іокићъ и Радићъ, и да є градићъ тай важно мѣсто на десномъ брегу Мораве. Но како се разяріо Карађорђе, кадъ опази да све букти у Ћупріи. Разяренъ полети тамо и нађе Іокића гдѣ руши градъ, а Радића гдѣ баца џебану у Мораву, што се годъ неможе понети. Онако разлюћенъ опали Карађорђе изъ пиштоля на Іокића. Но на Бога є задрктала рука одъ ярости и тако га непогоди, а да га є погодіо, одмахъ бы се Карађорђе опетъ разлютіо, што уби свога вѣрногъ другара. Карађорђе є быо човекъ напраситъ но повратльивъ.
Послѣ каменичке битке остави Карађорђе Србію и пређе преко Саве. При растанку моліо є Карађорђе Іокића, да се тай барякъ сачува и дондѣ држи, докъ Србія недобіє своє рођене княжеве. Іокићъ є вѣрно радіо, што му се заповѣдало. Но већъ є было доцне и барякъ се ніє могао безъ велике опасности склонити нигдѣ, єрбо є быо големъ; за то Іокићъ скине барякъ съ мотке. Мотку ту склони Іокићъ на тавану цркве у Жабарима, а свилу обвіє око себе и пребѣгне къ своме другару у Сремъ, гдѣ є поживіо око тридесетъ година, опетъ међу своіомъ єднородномъ браћомъ на миру и у любави, а и као вѣрный чуваръ баряка свога врховногъ вожда. Князъ Милошъ Обреновићъ искао є одъ Іокића тай барякъ, но онъ га ніє дао; чуваюћи га пакъ смѣсти ону свилу у неку кутію и закопа на непознато мѣсто. Князъ Милошъ є особито зато захтѣвао тай барякъ, што є мисліо, да безъ нѣга неможе постати князъ; а може быти да є и знао, шта є Карађорђе рекао при растанку своме баряктару.
Пуны 27 година быо є Іокићъ ванъ своє землѣ. Подъ єсенъ 1842. дође и за нѣга данъ. Августа 21. године 1842. буде изабранъ синъ Карађорђевъ Александеръ на Врачару у Београду одъ србскогъ народа за княза. Іокићъ похити къ князу и поднесе му тай барякъ. Улакъ се оправи у Жабаре да донесе ону стару мотку, са тавана црквена. Баряктаръ старый прикує самъ ону свилу на мотку на Врачару, а нѣгова сная додаде іоштъ некій красно везенъ ширитъ. Октоберъ 14. године 1842. буде опредѣлѣнъ, да се тай барякъ свечано обнесе, а то є быо данъ, кадъ ће се царскій бератъ прочитати, у коме се потврђує Александеръ Карађорђевићъ за княза Србіє. Послѣ свечаности дође неко одѣлѣнѣ србске редовне войске са свиркомъ по барякъ и тако се тай пренесе у конакъ княжевъ, и данасъ се чува у арсеналу.
Князъ подари Іокићу добро званіє, па кадъ є онъ пожеліо покоя, онда му се одреди саразмѣрна пензія. Іокићъ оде изъ Београда у свою Тополу, гдѣ и умре 25. Марта о. г. Покойникъ є быо жива исторія оне борбе и догађая подъ Карађорђемъ. Некій є ученый странацъ хтѣо да саслуша старца Іокића, па да напише историю, но како є то старацъ опазіо, одмахъ є престао приповѣдати му шта є было и како є было. Іокићу се нису милили иноплемени странци. У заднѣ године опредѣли се одъ ученогъ дружтва некій србскій учитель у Тополи, да спише оно што му Іокићъ буде рекао, те тако се накупило одъ нѣга доста стварій. ('Србске Новине,' бр. 66. год. 1852.)

[JASON]

Петар Јокић
о догађајима и људима из првог српског устанка.

Српска Краљевска Академија издала је 1891. год. у XIV књизи Споменика: 'Причање Петра Јокића о догађајима и људима из првог српског устанка (1804.-1813.) које је записао г. М. Ђ. Милићевић крајем 1851. и почетком 1852. године. Међу тим од истога П. Јокића забележена су нека казивања о догађајима из првога српског устанка и 1841. године. Још године 1840. беше се обратила Руска Академија Наука у Петрограду нашом Министарству Иностраних Дела тражећи да се испитају старији људи о ратовању руске војске у Србији за време војне 1806 -1812. године. Министарство тај позив Руске Академије Наука пошље Министарству Унутрашњих Дела а ово се опет обрати једним расписом 1841. г. окружним старешинама да они, сваки у свом округу испитају старе људе, који су ратовали од 1804 - 1813. године, да та казивања забележе и пошљу министарству. Окружне старешине обрате се опет подручним среским старешинама, те ови почну саслушавати поједине људе. Ондашње наше полицијске власти николико не беху спремне да тај посао сврше. Оне су просто 'полицијски' испитивале и бележиле поједина казнвања старајући се много више о томе, да она буду што лепше написана 'калиграфски', него о томе да што тачније испитају и што верније забележе оно, што им је казивано. Ондашњи канцеларијски стил и форма, а не садржина, много су више занимали наше среске старешине, те је тако врло мало прибрано грађе за историју, којом би се могао историк да послужи. Од свију забележених казивања најверније је причање Петра Јокића, који је у оно време био члан суда, округа ваљевског. То Јокићево казивање и износимо овде с врло незнатним изменама у ортографији и интерпункцији.

[JASON]

Година 1807.
Отиде Миленко с војском Фетисламу и Неготину с војводама својим, а имено: Милошем Перишићем, војводом из Крајине, Радуканом, фетисламским војводом, Јованом, бимбашом поречким, Живком Шљивићем из Брадараца среза рамског и Ђорђем Влахом из Пека. А господар Вељко одређен буде отићи са својим војводама: Петром Џодом из среза црноречког - доњег, Милисавом, кнезом из среза црноречког - горњег, Томом, војводом гургусовачким, Крстом, војводом сврљишким и Иваном, бањским војводом, нахији црноречкој, бањској, гургусовачкој и сврљишкој.
Господар Петар Добрњац отиде градити Делиград.
Господар Вељко одузме црноречку нахију и Турке истера и пређе с војском и дође Петар Добрњац из Делиграда, те се туна састану и узму Бању и сврљшику. Затим ударе на Гургусовац, варош заузму али град нису могли онда, јер је стигла војска турска у помоћ. Тако се Добрњац врати с војском у Делиград, а Вељко остане чувати она места, што су одузета. Добрњац дође у Делиград и крене се с војском те узме Крушевац и остане туна чувати границу.
Господар Ђорђе крене нахију смедеревску и пола грочанске, која је Маркова кнежина, и крене по нахије крагујевачке: срез јасенички и Гружу и нахију ужичку и рудничку те ударимо на Ужице на јуриш и узмемо варош. А кнез Сима и Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић изведу војску према Босни од Саве Дрином до Сокола. Од Сокола постави господар Милан границом свуда до Нове Вароши шанчеве, а ове изнутра нахије остави чувати град у муасери, и остави команданта Милоја Љубичића војводу. Тако господар Милан начини шанац на Златибору и чува од Вишеграда, а мене - Петра Јокића - и Милоја Љубичића остави да чувамо град, не би ли Турке предали. А господар Ђорђе отиде кући. Ту седимо око града од 7. априла до 16. маја. Тада дође мени - Петру Јокићу - писмо 16. маја од господар Ђорђа из Тополе, да кренем на нахију крагујевачку и 600 коњика, што су под мојом командом били и пише ми да идем с војском у Крајину, јер је Миленко у муасери.¹ А господар Милан и Милоје нека чувају град: 'А ти с војском да идеш и дан и ноћ, да мене стигнеш у Смедереву, да друго не чиниш'.
Кад дођем ја њему, он тура пешаке у лађе а он седе на четокаик па оде у Пореч. Мене и господар Вујицу спреми сувим поред Дунава те се саставимо на Поречу. Ту бејаше дошао Добрњац, Вељко и Петар Џода, буљубаша Вељков, те саставимо једно 5000 војске и кренемо после подне у три сата и јунија 1807. године дођемо у Малајницу и ту се с Турцима побијемо и курталишемо господар Миленка муасере и унијасеримо Гушанац-Алију са његови 7 шанчева.² Остане на пољу Мула-пашин шанац и Карафејзин а ми нашим шанчевима их добро утврдимо и ту се 15 дана добро бисмо. Кад се добро утврдимо, изведемо 600 пешака и 1000 коњика и одемо на Брзу Паланку и ту се један дан ваздан бисмо па не могосмо шанац да узмемо, већ се опет вратимо Малајници. Кад дођемо у Малајницу добије господар Ђорђе писмо од генерала Исаије (треба Исајева) из Влашке да иде нама у помоћ војска из Русије, него га позива: 'Да дођеш на Дунаво да се састанемо и да пређем и ја (т.ј. Исаија) с војском к вама'. Тако господар Ђорђе узме једно 600 коњика и пођу сви: господар Ђорђе, господар Миленко, господар Добрњац и господар Вујица. Оне млађе старешине остависмо да чувају шанчеве док дође он. Ми тада отидемо на Дунав ниже Неготина на Велико Острво, где бијаше генерал Исаија на брду, на оној страни и поручи да пређемо ми онамо њима, те он, - господар Ђорђе - пошље мене - Петра Јокића - са 40 момака, те пређемо и кажемо Исаији³ да је господар с војском дошао и чека њега, и он тако навезе војску и ми пред њим дођемо на Острво, те онде и ручамо.<sup>4

1</sup> Миленко је опкољен после бојева, који су били 14 - 17 маја 1807.
² Ово је могло бити последњи дана месеца маја или првих јуна, јер је Миленко већ био слободан 8. јуна и састао се с генералом Исајевим 8. јуна па Гогошу с леве стране Дунава.
³ Јокић свуда Исајева зове Исаијом.
⁴ Овај прелаз Исајева био је 18. јуна 1807. године.

[JASON]

По ручку упита г. генерал како је распоређена војска турска. Тако му ми покажемо да је велики пашин логор у реци Малајници а други логори расули су се око Миленка за пола сата уз реку на више. При том опет упита генерал Исаија: 'Кака је ваша намера и где мислите најпре ударити?' Тако му ми одговоримо: - господар Ђорђе и прочи више именовани: 'Да ударимо најпре на Гушанац Алију и његове све редом логоре, па ако ми њега надбијемо, лако ћемо пашу придобити и у муасер њега поставити'. На то нам одговори генерал:
- Та у свима тим малим логорима туна јесу многе убоице, пак ћемо ми погубити војску, него што ћемо ми туда ударати. Дајте, да ми на пашу ударимо, па кад тако пашу добијемо, сви логори Гушанца Алије биће готови.
На то онда сви пристанемо, кренусмо војску и дођемо до близу наших логора. Тада нам заповеди господар да идемо сваки у свој логор и да своју војску преберемо а ујутру на расвитак дана да ударимо на јуриш Турцима. Тако смо и урадили и ујутру сваки своју војску довели. Кад беше у рађање сунца ударимо јуришом на Турке и ту онда пашу добијемо и сва војска му изгибе,¹ мало ко утече. Карафејзија кад то виде, да паша паде, оно побеже са својом коњицом, а пешаци сви му изгибоше, мало који утече. Ми им све узесмо, што се туна затекло, и топове и муннцију и све друго.
А Гушанац Алија, који се био умешао између наших логора, није могао побећи, него га унијасеримо и тако три дана држимо у муасери. Кад трећи дан освану² дође му помоћ у 1000 коњаника, одкуда се ми надали нисмо, и он побеже и што би коњика нешто мало утече а пешак му сав изгибе.
После тога један дан онде седесмо, пак се кренемо, и наша и руска војска, те одемо на Неготин и унијасеримо га.³ Ту се бисмо недељу дана. Тада господар Ђорђе крене се са крагујевачком и смедеревском нахијом, те одемо на Дрину, а оставимо господар Миленка и генерала с њихном војском. Ту после ударе и узму Неготин, па господар Миленко остане у Неготину, а генерал дигне се те оде с војском у Влашку на зимовник.

¹ Ова је битка била 19. јуна 1807. г.
² 22. јуна у суботу.
³ Неготину су стигли 23. јуна у вече а 24. опсели га.

[JASON]

Година 1809.
У 1808. години, пошто генерал Исаија оде на зимовник, господар Миленко остаде држећи команду над Неготином и Крајином до 1809. године. У 1809. пак години расположи се војска на четири части. Господар Миленко с његовом војском узме под своју команду Неготин и Крајину а господар Милоје Љубичић крене се из београдске вароши с београдским бећарима и Петар Добрњац с нахијом ћупријском и војвода Илија Барјактаровић с нахијом параћинском и господар Вељко с Црноречанима, војвода Ђорђе с нахијом ражањском и крушевачком. Тако све те војске потпадну под заповест Милоја Љубичића и отиду те начине логор на Каменици код Ниша.
Друга се војска одреди и господар Ђорђе предводитељ пред њом да буде, т.ј. нахија смедеревска, нахија грочанска, и крагујевачка и рудничка и пожешка и отиду на арнаутлук Пазару и Сеници.
Нахија пак београдска, ваљевска, шабачка и подринска одреде се под командом господар Симе Марковића, господар Јакова Ненадовића и господар Луке Лазаревића на Босну војевати. Тако оду и пређу под Зворником и поправе шанчеве преко Дрине.
Господар Ђорђе, који је на арнаутлук отишао, учини један бој и разбије Турке, узме Сеницу, па се крене и разбије Нуман-пашу Пећанског на Суводолу и врати се на Нови Пазар и удари и узмемо варош, а град умуаесеримо. Потом нам стиже писма од нишевачкога логора да је разбијен на Каменици. Онда оставимо Нови Пазар и вратимо војску Делиграду. Кад дођемо у Карановац пошље Господар мене - Петра Јокића - са 600 коњка да ухватим Делиград, да не би Турци освојили, јер је војска а Каменици изгинула. Дође он - Петар Јокић - у Делиград и застане г. Милоја и г. Петра Добрњца, а Турци већ бијаху дошли, те се ту бисмо три дана и затворише нас у муасеру те будем месец дана.
Гушанац Алија и Карафејзија ударе на Бању и умуасере господар Вељка. Тако Вељко пише у Делиград и моли за помоћ, јер не може сам да се одржи. Зове Петра Јокића у помоћ, које се ми договорисмо и ја - Петар - узмем моју војску и отидем у Бању и ноћу уђем у шанац у помоћ Вељку. И ту будемо три недеље дана у муасери, које ми неста заире а врло мало и џебане има, те се договоримо да кољемо и коње да једемо. У том стиже господар Миленко с војском из Крајине и господар Вујица, те се ноћу прикучише с војском и ударише, а ми опет из шанца ударимо те се туна извадимо.¹
Делиград се држа још мало времена пак и он подлеже.²
Паша крете војску низ нахију пожаревачку на Дунаво, а ми војску разредисмо и уватисмо од Јагодине до Дунава логор низ Мораву на сваком броду, те се бисмо од полак августа до последњег септембра месеца, које паша врати војску у Ниш, а ми се опет вратимо у Делиград, те туна зимујемо. Један генерал руски био је пошао нама у помоћ и дошао до границе, али му не знам имена овде ставити, јербо сам био рањен, пак сам боловао.

¹ Ово одступање од Бање било је по свој прплпци 8. јула 1809. год.
² Делиград су заузели Турци 3. августа 1809. г.

[JASON]

Година 1810.
У 1810. години пођемо да отмемо Бању и Гургусовац и Црноречко, и дође генерал граф Орурко с војском, те узесмо Бању¹ и дођосмо у Делиград, па он остаде с војском у Делиграду, а ми одосмо у Крушевац и даде нам његови за 200 козака и улана, те у Јасици један дан држасмо баталију с Турцима, па изведемо војску те начинимо шанац у Темнићу, у селу Варварину и ту дође генерал из Делиграда с његовом војском нама у помоћ. Господар Ђорђе отиде кући, јер смо се бојали да се неумуасеримо, пошто је Турака много било а нема нам ко у индат доћи, да нас курталише, него њега извадисмо напоље да би нам могао доћи у помоћ. Ми остасмо с војском код генерала и ту смо држали бој 6. августа од јутра до мрака² и 8. такођер исто, кад 9. Турци утекоше, а генерал се крену и оде на Гургусовац, које сам разумео да је још један полковник био пошао у индат³ али не знам, био сам онда рањен, пак сам отишао у Јагодину, а он - генерал - отишао у Гургусовац, те узео Гургусовац,⁴ и оставио господар Вељка туна а он отишао у Влашку на зимовник.

¹ Бања је заузета уз помоћ руске војске под командом грофа Орурка 22. августа.
² По руским изворима овај бој је био 26. августа.
³ Ово се по свој прилици тиче генерала Заса.
⁴ Гургусовац је заузет 7. новембра 1810. г.

[JASON]

Година 1811.
1811. године дође господар Ђорђе с војском у Црну Реку у Ражогрњац (Вражогрнце) и оданде пошље мене - Петра Јокића - у Влашку с писмима генералу да однесем на Калафат. Тако дођем ја - Петар Јокић - на Праово и пођем да пређем у Влашку и сретнем онде једног полковника с војском, а он иде у Неготин и поиштем од њега момака, да ме превезу на Дунаву да идем по заповести генералу. Тако он мене заустави код себе и каже:
- Пиши господар Ђорђију нека иде у Неготин да се састанемо.
Тако ја пишем господар Ђорђу и дође у Неготин он сутра дан, те се с њим састане и ту ноћим с њима и у јутру пође један полковник генералски, те дођемо у Бању, а господар Ђорђе отиде кући а нас остави у логору у Бањи. И господар Вујица с његовом војском остане, а после дође господар Младен, те ту седимо дуго време, а он дође т. ј. господар Ђорђе с војском у Делиград. Из Делиграда пише нама да идемо у окружије сврљишко, Нишу, а он ће отићи друмом на Топоницу. Тако ми кренемо се и дођемо у сврљишку нахију на Грамаду и ту заноћимо с војском. Ујутру дође нишевачки паша с војском на Грамаду и ту се побијемо. Ујутру и до мрака бисмо се и разбисмо пашу. Тако ми ту заноћимо, а паша оде у Ниш. У по ноћи стиже нам писмо од господара Ђорђа из Топонице у Грамаду, и пише нам, да господар Вујица и Младен иду с војском у Топоницу а мени - Петру Јокићу - пише, да узмем своје коњанике и да осванем у Топоници, и пише да је он био под Нишом у Медошевцу и Каменици и да 'нема Турака тамо, него ће осванути код мене, тако брже отиде у индат'. И ја таки пођем и осванем код њега с коњицима и Турци дођоше и ту не би боја, него се Турци вратише натраг и онда оправи мене да визитирам границе, које не знам гди је он пак зимовао ону зиму.