Српске буне

[JASON]

Година 1807.
Отиде Миленко с војском Фетисламу и Неготину с војводама својим, а имено: Милошем Перишићем, војводом из Крајине, Радуканом, фетисламским војводом, Јованом, бимбашом поречким, Живком Шљивићем из Брадараца среза рамског и Ђорђем Влахом из Пека. А господар Вељко одређен буде отићи са својим војводама: Петром Џодом из среза црноречког - доњег, Милисавом, кнезом из среза црноречког - горњег, Томом, војводом гургусовачким, Крстом, војводом сврљишким и Иваном, бањским војводом, нахији црноречкој, бањској, гургусовачкој и сврљишкој.
Господар Петар Добрњац отиде градити Делиград.
Господар Вељко одузме црноречку нахију и Турке истера и пређе с војском и дође Петар Добрњац из Делиграда, те се туна састану и узму Бању и сврљшику. Затим ударе на Гургусовац, варош заузму али град нису могли онда, јер је стигла војска турска у помоћ. Тако се Добрњац врати с војском у Делиград, а Вељко остане чувати она места, што су одузета. Добрњац дође у Делиград и крене се с војском те узме Крушевац и остане туна чувати границу.
Господар Ђорђе крене нахију смедеревску и пола грочанске, која је Маркова кнежина, и крене по нахије крагујевачке: срез јасенички и Гружу и нахију ужичку и рудничку те ударимо на Ужице на јуриш и узмемо варош. А кнез Сима и Јаков Ненадовић и Лука Лазаревић изведу војску према Босни од Саве Дрином до Сокола. Од Сокола постави господар Милан границом свуда до Нове Вароши шанчеве, а ове изнутра нахије остави чувати град у муасери, и остави команданта Милоја Љубичића војводу. Тако господар Милан начини шанац на Златибору и чува од Вишеграда, а мене - Петра Јокића - и Милоја Љубичића остави да чувамо град, не би ли Турке предали. А господар Ђорђе отиде кући. Ту седимо око града од 7. априла до 16. маја. Тада дође мени - Петру Јокићу - писмо 16. маја од господар Ђорђа из Тополе, да кренем на нахију крагујевачку и 600 коњика, што су под мојом командом били и пише ми да идем с војском у Крајину, јер је Миленко у муасери.¹ А господар Милан и Милоје нека чувају град: 'А ти с војском да идеш и дан и ноћ, да мене стигнеш у Смедереву, да друго не чиниш'.
Кад дођем ја њему, он тура пешаке у лађе а он седе на четокаик па оде у Пореч. Мене и господар Вујицу спреми сувим поред Дунава те се саставимо на Поречу. Ту бејаше дошао Добрњац, Вељко и Петар Џода, буљубаша Вељков, те саставимо једно 5000 војске и кренемо после подне у три сата и јунија 1807. године дођемо у Малајницу и ту се с Турцима побијемо и курталишемо господар Миленка муасере и унијасеримо Гушанац-Алију са његови 7 шанчева.² Остане на пољу Мула-пашин шанац и Карафејзин а ми нашим шанчевима их добро утврдимо и ту се 15 дана добро бисмо. Кад се добро утврдимо, изведемо 600 пешака и 1000 коњика и одемо на Брзу Паланку и ту се један дан ваздан бисмо па не могосмо шанац да узмемо, већ се опет вратимо Малајници. Кад дођемо у Малајницу добије господар Ђорђе писмо од генерала Исаије (треба Исајева) из Влашке да иде нама у помоћ војска из Русије, него га позива: 'Да дођеш на Дунаво да се састанемо и да пређем и ја (т.ј. Исаија) с војском к вама'. Тако господар Ђорђе узме једно 600 коњика и пођу сви: господар Ђорђе, господар Миленко, господар Добрњац и господар Вујица. Оне млађе старешине остависмо да чувају шанчеве док дође он. Ми тада отидемо на Дунав ниже Неготина на Велико Острво, где бијаше генерал Исаија на брду, на оној страни и поручи да пређемо ми онамо њима, те он, - господар Ђорђе - пошље мене - Петра Јокића - са 40 момака, те пређемо и кажемо Исаији³ да је господар с војском дошао и чека њега, и он тако навезе војску и ми пред њим дођемо на Острво, те онде и ручамо.<sup>4

1</sup> Миленко је опкољен после бојева, који су били 14 - 17 маја 1807.
² Ово је могло бити последњи дана месеца маја или првих јуна, јер је Миленко већ био слободан 8. јуна и састао се с генералом Исајевим 8. јуна па Гогошу с леве стране Дунава.
³ Јокић свуда Исајева зове Исаијом.
⁴ Овај прелаз Исајева био је 18. јуна 1807. године.

[JASON]

По ручку упита г. генерал како је распоређена војска турска. Тако му ми покажемо да је велики пашин логор у реци Малајници а други логори расули су се око Миленка за пола сата уз реку на више. При том опет упита генерал Исаија: 'Кака је ваша намера и где мислите најпре ударити?' Тако му ми одговоримо: - господар Ђорђе и прочи више именовани: 'Да ударимо најпре на Гушанац Алију и његове све редом логоре, па ако ми њега надбијемо, лако ћемо пашу придобити и у муасер њега поставити'. На то нам одговори генерал:
- Та у свима тим малим логорима туна јесу многе убоице, пак ћемо ми погубити војску, него што ћемо ми туда ударати. Дајте, да ми на пашу ударимо, па кад тако пашу добијемо, сви логори Гушанца Алије биће готови.
На то онда сви пристанемо, кренусмо војску и дођемо до близу наших логора. Тада нам заповеди господар да идемо сваки у свој логор и да своју војску преберемо а ујутру на расвитак дана да ударимо на јуриш Турцима. Тако смо и урадили и ујутру сваки своју војску довели. Кад беше у рађање сунца ударимо јуришом на Турке и ту онда пашу добијемо и сва војска му изгибе,¹ мало ко утече. Карафејзија кад то виде, да паша паде, оно побеже са својом коњицом, а пешаци сви му изгибоше, мало који утече. Ми им све узесмо, што се туна затекло, и топове и муннцију и све друго.
А Гушанац Алија, који се био умешао између наших логора, није могао побећи, него га унијасеримо и тако три дана држимо у муасери. Кад трећи дан освану² дође му помоћ у 1000 коњаника, одкуда се ми надали нисмо, и он побеже и што би коњика нешто мало утече а пешак му сав изгибе.
После тога један дан онде седесмо, пак се кренемо, и наша и руска војска, те одемо на Неготин и унијасеримо га.³ Ту се бисмо недељу дана. Тада господар Ђорђе крене се са крагујевачком и смедеревском нахијом, те одемо на Дрину, а оставимо господар Миленка и генерала с њихном војском. Ту после ударе и узму Неготин, па господар Миленко остане у Неготину, а генерал дигне се те оде с војском у Влашку на зимовник.

¹ Ова је битка била 19. јуна 1807. г.
² 22. јуна у суботу.
³ Неготину су стигли 23. јуна у вече а 24. опсели га.

[JASON]

Година 1809.
У 1808. години, пошто генерал Исаија оде на зимовник, господар Миленко остаде држећи команду над Неготином и Крајином до 1809. године. У 1809. пак години расположи се војска на четири части. Господар Миленко с његовом војском узме под своју команду Неготин и Крајину а господар Милоје Љубичић крене се из београдске вароши с београдским бећарима и Петар Добрњац с нахијом ћупријском и војвода Илија Барјактаровић с нахијом параћинском и господар Вељко с Црноречанима, војвода Ђорђе с нахијом ражањском и крушевачком. Тако све те војске потпадну под заповест Милоја Љубичића и отиду те начине логор на Каменици код Ниша.
Друга се војска одреди и господар Ђорђе предводитељ пред њом да буде, т.ј. нахија смедеревска, нахија грочанска, и крагујевачка и рудничка и пожешка и отиду на арнаутлук Пазару и Сеници.
Нахија пак београдска, ваљевска, шабачка и подринска одреде се под командом господар Симе Марковића, господар Јакова Ненадовића и господар Луке Лазаревића на Босну војевати. Тако оду и пређу под Зворником и поправе шанчеве преко Дрине.
Господар Ђорђе, који је на арнаутлук отишао, учини један бој и разбије Турке, узме Сеницу, па се крене и разбије Нуман-пашу Пећанског на Суводолу и врати се на Нови Пазар и удари и узмемо варош, а град умуаесеримо. Потом нам стиже писма од нишевачкога логора да је разбијен на Каменици. Онда оставимо Нови Пазар и вратимо војску Делиграду. Кад дођемо у Карановац пошље Господар мене - Петра Јокића - са 600 коњка да ухватим Делиград, да не би Турци освојили, јер је војска а Каменици изгинула. Дође он - Петар Јокић - у Делиград и застане г. Милоја и г. Петра Добрњца, а Турци већ бијаху дошли, те се ту бисмо три дана и затворише нас у муасеру те будем месец дана.
Гушанац Алија и Карафејзија ударе на Бању и умуасере господар Вељка. Тако Вељко пише у Делиград и моли за помоћ, јер не може сам да се одржи. Зове Петра Јокића у помоћ, које се ми договорисмо и ја - Петар - узмем моју војску и отидем у Бању и ноћу уђем у шанац у помоћ Вељку. И ту будемо три недеље дана у муасери, које ми неста заире а врло мало и џебане има, те се договоримо да кољемо и коње да једемо. У том стиже господар Миленко с војском из Крајине и господар Вујица, те се ноћу прикучише с војском и ударише, а ми опет из шанца ударимо те се туна извадимо.¹
Делиград се држа још мало времена пак и он подлеже.²
Паша крете војску низ нахију пожаревачку на Дунаво, а ми војску разредисмо и уватисмо од Јагодине до Дунава логор низ Мораву на сваком броду, те се бисмо од полак августа до последњег септембра месеца, које паша врати војску у Ниш, а ми се опет вратимо у Делиград, те туна зимујемо. Један генерал руски био је пошао нама у помоћ и дошао до границе, али му не знам имена овде ставити, јербо сам био рањен, пак сам боловао.

¹ Ово одступање од Бање било је по свој прплпци 8. јула 1809. год.
² Делиград су заузели Турци 3. августа 1809. г.

[JASON]

Година 1810.
У 1810. години пођемо да отмемо Бању и Гургусовац и Црноречко, и дође генерал граф Орурко с војском, те узесмо Бању¹ и дођосмо у Делиград, па он остаде с војском у Делиграду, а ми одосмо у Крушевац и даде нам његови за 200 козака и улана, те у Јасици један дан држасмо баталију с Турцима, па изведемо војску те начинимо шанац у Темнићу, у селу Варварину и ту дође генерал из Делиграда с његовом војском нама у помоћ. Господар Ђорђе отиде кући, јер смо се бојали да се неумуасеримо, пошто је Турака много било а нема нам ко у индат доћи, да нас курталише, него њега извадисмо напоље да би нам могао доћи у помоћ. Ми остасмо с војском код генерала и ту смо држали бој 6. августа од јутра до мрака² и 8. такођер исто, кад 9. Турци утекоше, а генерал се крену и оде на Гургусовац, које сам разумео да је још један полковник био пошао у индат³ али не знам, био сам онда рањен, пак сам отишао у Јагодину, а он - генерал - отишао у Гургусовац, те узео Гургусовац,⁴ и оставио господар Вељка туна а он отишао у Влашку на зимовник.

¹ Бања је заузета уз помоћ руске војске под командом грофа Орурка 22. августа.
² По руским изворима овај бој је био 26. августа.
³ Ово се по свој прилици тиче генерала Заса.
⁴ Гургусовац је заузет 7. новембра 1810. г.

[JASON]

Година 1811.
1811. године дође господар Ђорђе с војском у Црну Реку у Ражогрњац (Вражогрнце) и оданде пошље мене - Петра Јокића - у Влашку с писмима генералу да однесем на Калафат. Тако дођем ја - Петар Јокић - на Праово и пођем да пређем у Влашку и сретнем онде једног полковника с војском, а он иде у Неготин и поиштем од њега момака, да ме превезу на Дунаву да идем по заповести генералу. Тако он мене заустави код себе и каже:
- Пиши господар Ђорђију нека иде у Неготин да се састанемо.
Тако ја пишем господар Ђорђу и дође у Неготин он сутра дан, те се с њим састане и ту ноћим с њима и у јутру пође један полковник генералски, те дођемо у Бању, а господар Ђорђе отиде кући а нас остави у логору у Бањи. И господар Вујица с његовом војском остане, а после дође господар Младен, те ту седимо дуго време, а он дође т. ј. господар Ђорђе с војском у Делиград. Из Делиграда пише нама да идемо у окружије сврљишко, Нишу, а он ће отићи друмом на Топоницу. Тако ми кренемо се и дођемо у сврљишку нахију на Грамаду и ту заноћимо с војском. Ујутру дође нишевачки паша с војском на Грамаду и ту се побијемо. Ујутру и до мрака бисмо се и разбисмо пашу. Тако ми ту заноћимо, а паша оде у Ниш. У по ноћи стиже нам писмо од господара Ђорђа из Топонице у Грамаду, и пише нам, да господар Вујица и Младен иду с војском у Топоницу а мени - Петру Јокићу - пише, да узмем своје коњанике и да осванем у Топоници, и пише да је он био под Нишом у Медошевцу и Каменици и да 'нема Турака тамо, него ће осванути код мене, тако брже отиде у индат'. И ја таки пођем и осванем код њега с коњицима и Турци дођоше и ту не би боја, него се Турци вратише натраг и онда оправи мене да визитирам границе, које не знам гди је он пак зимовао ону зиму.

[JASON]

Година 1813.
У 1813. години расположе се војске. Пред кнезом Симом Марковићем опредељене буду на војну ићи и проче под њим старешине увате од Саве до Сокола. Од Сокола господар Милош Обреновић до Мучња нахијом соколском, ужичком, рудничком и пожешком. Господар Антоније Пљакић оде од Мучња до Ибра Новом Пазару. Од Ибра војводе одређене буду ове: Цукић, Сарановац, Милош и Анто на Жупу крушевачком нахијом. Смедеревска, грочанска, Београд, крагујевачка, пожаревачка, ћуприска, параћинска, ражањска и левачка, ове се нахије одреде у Делиград. Иван (Ђорђевић из Мужинца), војвода бањски и сврљишки одреде се у Бању. Крајина фетисламска и поречка остану пред господаром Вељком у Неготину. Господар Ђорђе буде у Делиграду предводитељ војске. Тоша војвода с гургусовачком нахијом остане у Гургусовцу. Господар Младен, председатељ Совета, одређен буде да потпуни џебаном, заиром и прочим потребама Неготин, Гургусовац и Бању. Па да ће и он у Делиград доћи пак и он и господар Ђорђе да један седи у Тополику, један у Делиграду. Тако опредељени буду: сваки старешина своје војске купити и на своје место одлазити. Тако господар Ђорђе крене се и дођемо у Јагодину с војском и онде се улогоримо и војску искупимо.
Господар Ђорђе сакупи неколико старешина: Господина Вујицу и проче неке у један разговор. Тек што се сви састанемо он - господар Ђорђе - пита:
- Како мјеније ми имамо с војском овом управљати?
Ми њему во опште одговоримо:
- Како ваша воља буде, ми смо дужни поступати онако.
Он опет пита:
- Кажите ви мени, јербо неће бити добро, па ћете ви мене кривити?
И ми тако опет њему одговоримо:
- Ти си до сад управљао и били смо срећни с поступком, пак ћемо те и опет слушати.
Он нама каже његово мјеније:
- Моје је мјеније, да коњике све одберемо на страну, у један логор, и да буде Петар Буљубаша пред њима командант, а проче старешине коњици, што би он рекао, да не могу ни један кварити, па кад сакупимо једно 6000 коњика нека узме Петар собом па нек иде у Неготин, па нека се састави с Вељком и да извади војску из Неготина, па оно, што има заире и пешака, нека изведу и где нађу на планини место нека начине шанчеве и нека их оставе и њима старешине добре поставе, а народ сав нека претерају преко планине у нахију пожаревачку, да Турци не поробе, па тако исто и Гургусовац и Бању нека уреде, и тај народ у ћуприску и у Мораву нека се претера, па ћемо им дати храну, па нека се од десеткова хране, а пешак све планином од Пореча до Бање нека начини шанчеве, па нека чувају, а они нека дођу с коњаницима у ражанску нахију, ту има траве па нека леже. Ту ћемо саставити 12.000 коњаника, како ће сваки да има 6000 под својом командом, а ја се могу у њих уверити, они јесу коњаници добри, они се пазе, пак ће један другог добро чувати, па којој страни нужно буде, они ће са тим коњаницима ићи. Кад удари 12.000 на једног пашу, тај се никакав паша одржати не може.

[JASON]

И онде заповеди мени т. ј. Петру Јокићу, да се одвојим побашка: 'јер тако време доноси, а рад нисам тебе пустити, него узми твоје момке, барјаке, шаторе, пак иди у јагодинска поља ниже вароши и води момака ово што има'. Тако ја узмем 60 момака, који су били под његовом гардом и 200 катана, што је био под регулу ставио и миздраке им поковао, и отидем по заповести на исто место и шатор разапнем и барјак отворим. Он остане онде и како која војска долази да коњике све шаљу мени - Петру, а он чека док дође Младен из Крајине, да и њему искаже заповест како је наредио. Саопштим старешинама, а по том и Младен друго вече дође и све нас старешине ту затече, јербо бијасмо код њега на скупу. Ту се Младен с нама поздрави и седе, па одма упита:
- Чи је оно логор у пољу јагодинском?
Поче он - Ђорђе - њему казивати, како је наредио с господар Вујицом и прочим старешинама:
- Оно је логор што смо наредили Петра Буљубашу, да он буде старешина пред коњицима од ове стране планине видинске, пак да иде у Неготин код Вељка, да Вељка из Неготина извади и шанац неготински да заравни, а што има заире и хране и пешака да изведу на планину и да начине шанчеве, да чувају да Турци не би могли куда проћи, пак да отиду у Гургусовац и Бању да исто тако и одатле војску изведу и шанчеве на планини начине, јербо не могу Турци планином проћи, зашто је планина велика а друмови тесни одвише. Може се 200 људи од 5.000 бранити да не прођу. Фетисламског војводу да крену с места у Пореч у помоћ Јови, бимбаши поречком да начине шанчеве и наместе топове да чувају Дунав, да не би Турци прошли уз Дунаво, а планином, знам, да проћи не могу. Кад они та места утврде, да дођу у Ражањску Нахију с коњаницима и да се улогоре. А ми обојица да идемо у Делиград с војском пак ћемо један у Делиград, а један у Тополик сести, па где буде ком логору нужно, они ће онда са ти места помоћ додавати, а они знаду војску располагати. Где буде нужно оно ће један а где буде одвише потребно а они ће обојица. Тако смо ми нашли за најбоље, да би се ово лето могло одржати. Ако да Бог, те се ово лето одржимо, а ми надамо се да ће и Русија да се ослободи од ове војске француске, она ће онда нама опет помоћи.

[JASON]

Када Младен саслуша те његове уредбе, он стаде њему говорити:
- Истина, да није ништа рђава уредба, али ја не би био рад да се квари, што сам ја наредио, ја сам шанчеве утврдио а заире доста оставио, може им бити за годину дана хране да се бране, а џебане сам оставио доста.
Тако њему Ђорђе одговори:
- Добро, Младене, ти што си тамо оставио, и то може бити, да ће доста бити, а може бити и да неће, но ако видински паша умуасери Вељка а друге паше Бању и Гургусовац, а дође велики везир, те нас умуасери у Делиграду, као што је доста пута тако бивало, а Босна навали на Дрину а познато је да се никад они одржати не могу, док помоћи од нас немају, тада, хоће ли Турци у нахије проћи, пак поробити и попалити; нема им ко помоћи. А ако би који мали логор изгинуо, чим ће се онда потпунити, кад ми паднемо у муасеру?
На то Младен одговори:
- Ја сам добро утврдио, а ако случајем којим логор изгине, свадба не може нигде без меса бити, а ви сте старији како хоћете, ми ћемо онако, а моја воља не би могла оно покварити, што сам ја наредио.
Тада се Ђорђе заплака и рече два пут:
- Младене, Младене, зашто сиротиња хоће с тебе да пропадне? грех ти на душу! До сад је била на мом врату, пак је све било добро!
Како то изговори, скочи и у шатор отиде и затвори се, а ми остасмо око шатора, који седи, а који стоји. То је било у вече око два сата ноћи. И тако Младен изазва мене - Петра - мало на страну и стаде мени говорити:
- Ја, Петре, хоћу да идем у Ћуприју, тамо су ми момци остали, а он се, видиш, на ме наљути, а знам ко је он, може ме и убити, него ви гледајте кад устане те га ублажите, па како зна, нека тако и уређује, ја му се нећу у то наметати.
За тим узјаха коња и оде у Ћуприју.

[JASON]

Не постаја један сат, док он - Господар - поче искати воду да пије и ми њему дадосмо воде. Како се напи он окрете једом бљувати и тако сву ноћ пије воду и бљује. Кад би пред зору рече он:
- Нађите кола, да ме однесу у манастир Јошаницу и нека пође Јанићије са мном и једно два-три момка, а ти остани ту с тим момцима док видим шта ће од мене бити.
Тако и учинимо. Нађемо кола и он отиде, а ми останемо. Кад би сутра дан око 9. сати пише он мени: 'Како примиш ово писмо, јаши коња и мени потрчи, ако не дођеш за један сат, нећеш ме жива наћи, него похитај да се сад последњи пут очима видимо'. Ја, пак, како писмо видим, таки узјашем коња и њему отрчим у манастир. Ја дођем манастиру, а господ. Јанићије и момци товаре га на кола. Кад мене угледа, упита ме:
- Зар дође Буљубаша?
Ја њему кажем:
- Дођох, Господару.
- А камо ти момци твоји?
Ја њему кажем, како сам писмо видео, ја сам таки узјахао, а момци су остали, како који може и ево их где трче за мном. Он рече:
- Добро кад си дошао, понесите ме кући, да умрем код куће, ја већ живота немам, а момцима заповеди, нека ти понесу чадоре и нека иду за нама.
Тако ми понесемо њега и допесемо га у Крагујевац. Кад у Крагујевац а стиже му писмо од кнеза Симе са Дрине и моли га: 'Пошљи ми Петра Буљубашу макар са 50 момака, јербо ти војске не смем искати, само ми пошљи њега, нека виде овдашњи људи да има твојих момака и да је Буљубаша овде, зашто је Турака много, пак људи о свачем говоре. Кад му Јанићије то писмо прочита, он гледа, с душом се бори, не може ни да говори, само рече то:
- Зар не видите, где из мене душа излази, него још питате, шта ћемо радити, како вас Бог учи, ви гледајте, у мене се немојте ништа уздати, а што ће он ићи са 50 момака, него пишите кнезу Марку и кнезу Вићентију, нека врате војску, па нека иду с том војском на Дрину у помоћ, па како им Бог даде.
Тако Јанићије њима и пише: 'Да вратите ту војску што брже и хајте с њом у Тополу'.
И њега натоваримо ујутру и донесемо у Тополу. Трећи дан дођоше оба кнеза с војском у Тополу и он њима заповеди онде: 'Идите с Петром Буљубашом на Дрину, иште га кнез Сима са 50 момака, а шта је 50 момака? Него идите и ви у помоћ тамо њему, па гледајте како рекне Буљубаша и договарајте се и путујте што брже можете.

[JASON]

Ту ми предаде две хиљаде пешака и 270 коњаника и 6 топова, и кренем се с том војском и дођем у београдску нахију, у село Рудовце. Кад у јутру ја се крећем с војском а стиже ме господ. Јанићије и каже ми:
- Господар ме поставио на Симино место и да свом војском ја командирам.
И оданде кренемо се и дођемо 19. јуна 1813. год. у Лешницу на Дрину, а Турци беху опколили Лозницу и дошли с логором у Лешницу и измешали се и српски и турски логори заједно један до другог и бију се сваки дан непрестано. Кад би 20. јуна заповеди господ. Јанићије, да све старешине дођу код његова шатора; тако се по заповести сви искуписмо. Онда господ. Јанићије каже:
- Имам једну заповест, да вам прочитам.
Тако сви кажу:
- Изволте нам прочитати.
И он извади једно писмо под печатом, отвори и поче читати. Прва реч: 'Ја сам врло болестан, него шаљем мога писара Јанићија и Буљубашу Петра, кога сте искали с 50 момака, ја сам послао и 2000 с њим тамо, вама шиљем Јанићија у име мене, што он рекне сви да имате слушати. Он ће заповедати вама старешинама и војсци'. Тако, кад старешине ту заповест чуше, сви ћуте ништа не говоре; тако дуго време постаја, све ћути. Тада упита Јанићије:
- Људи, што ћутите, ако нећете ову заповест примити, ја се могу и натраг вратити.
Онда рече кнез Сима:
- Што би се ви натраг враћали, ми се господарској заповести не можемо противити, истина, да сам ове три године с овим старешинама овде владао и све, вала Богу, до данас добро је било, дакле сад је и мени лакше кад ви заповедате, него када сам ја некада заповедао. Дакле, ви сада заповедајте, ја ћу слушати.
Онда Јанићије упита њих, где је најпре нужно и где Турци највише штету чине? Они кажу по Јадру, и веле да је најгоре затворена Лозница, пак онуда најгоре пале, робе и марву терају. Тако он њима рече, нека иде Петар Буљубаша. Он има 270 коњаника и подајте и ви ваше коњанике, па нека иде, нек брани себе и то робље, што они одводе. Тако они одоше сваки у свој логор и мени дадоше и још 800 момака; и ја по заповести отидем у Јадар, они остану ту и одреде Јанка војводу са 600 момака у Лешницу, да се затвори. Сутра дан дође господар Јанићије мени у Јадар; како дође он пише господару Милошу Обреновићу у Златибор и заповеда му да остави своју наређену границу с војском и да још узме војске и да дође њему у Јадар, јер има Турака множество. И тако господар Милош дође с 1500 људи и ту се улогоримо и Турцима пут прекратимо, да не иду више у вилајет. На Лозници Турака је много, не можемо да им помогнемо никако. Зато нађемо једног и дамо му 20 дуката да пронесе писмо у Лозницу а имено војводи Молеру, и пишемо му да гледа како га Бог учи, ми му помоћи не можемо. Ударали смо, али Турака много, ми не можемо провалити. И Петар Молер, војвода улучи своје време: кад удари једну ноћ киша, он отвори капије и изведе војску напоље и доведе нама у Јадар и ту ми оснажимо се и чекамо, да би она турска војска дошла од Лознице на нас, да гледамо, да би је како разбили.

[JASON]

Турци не дођоше нама него кретоше војску па одоше у Лешницу. Како дођу они ударе на кнеза Симу и проче старешине, који су биле онде, и бију се туна од јутра до мрака непрестано, и затворе ту војску од Дрине до Цера, да не може никуд нико проћи. Кад буде вече виде се кнез Сима у чуду где ће војска да пропадне и сва муниција, тако сазове своје старешине и договоре се: 'Да ударимо преко планине, не би Бог дао да војску изведемо'. Тако принуђени буду, и одреде одабране момке у бусије, а друге људе са секирама те просеку планину ону ноћ и изиђу с војском у манастир Чокешину и све изнесу, што је било с војском, само остане Јанко Поцерац у муасери у Лешници. И ми ону ноћ стигнемо у Чокешину и кнеза Симу онде с војском нађемо и кренемо те дођемо с војском сви на Братинац и ту поправимо шанчеве и чекамо Турке, да би дошли онде Турци. Неће него бију Лешницу једнако.
15. августа дође нам господар Ђорђе са 20 момака и то јако срдит, јер му је неповољан распоред војскама и доста свакојаки речи старешинама говори. Тако сутра дан дође једна чета Турака око 2000 људи и ударише на наш логор, а ми онде, као карати од свог старијег и љутити, јако их разбисмо тако, да оно што утече један за другог не знадоше а што погибе, погибе. У јутру крену господар војску сву те одведе у Мачву у село Липолист и ту ону ноћ преноћимо и у јутру сви се код њега искупимо. Он тако раздражен, да нико не сме с њим говорити. Он погледа по свим старешинама и рече:
- Што ћутите, што не говорите што-год?
Тада неки између нас рече:
- Ви заповедајте, господару, ми не знамо ништа.
Он се тада прво загледа у господара Милоша Обреновића и њему рече:
- Што стојиш, куме Милошу?
Милош на то:
- Заповедајте господару ја сам на служби готов.
- Ја ти заповедам, да скинеш чизме и обујеш опанке, одпаши сабљу и задени пиштољ и нож велики, за појас, узми дугу пушку у руке, а то остави, узми 2000 људи, па иди у Засавицу па запти, нек не иду Турци низа Саву; а ти Буљубаша Петре, узми коњанике, па иди у Мачву, те се удри с четама како знаш, а ти, кнеже Симо, спремај војску, да идемо у Шабачко поље, ако Турци мимо њих прођу, да их ми у пољу шабачком дочекамо, а они нека бију с леђа, а ми ћемо иза бусије, па шта Бог да и ту ћемо мегдан поделити. Ваља Турке у месо бити, није вајда с брда топом плашити.
Ништа више не рече него се растасмо, и сваки на своје место одосмо.

[JASON]

После не прође 6 дана, док мени стиже писмо од Господара Ђорђа, да му шаљем у Шабац Лазу буљубашу и добри стари познати 6 момака, 'јербо оћу да идем у сваке логоре наше, који су поред Мораве, да видим и да у сваком по једног момка оставим и да боље утврдим зашто су Турци из Делиграда у Пожаревац с војском дошли'. Видевши шта писмо гласи, ја одмах њему пошаљем Лазу буљубашу и 6 момака добри у Шабац, а ја опет на свом месту у Мачви останем. Потом неко време постаја, дође нам абер да је Господар Милош на Васавици разбијен и да му је много војске изгинуло, а и оно што је остало дође у Шабац, при том и мени абер стиже, да и ја одмах у Шабац идем и ја тако узјашем и у Шабац дођем, и са својом војском улогорим се ниже Шапца у Тополику. После кратког времена стиже са војском и босански везир и у истом шабачком пољу спрам нас логор постави, и чим логор постави, он таки поче лагум копати и нашем се логору примицати, но ипак по његовом копању и лагуму могаше се онде још читав месец дана бавити. Али нам стиже писма од Стевана Филиповића, зета кнеза Симиног, да су господар Ђорђе, Јанићије, Недоба и Леонтије владика, ноћас Београд оставили и у Цесарију прешли. Саслушавши ми писмо, сви се скупимо у шабачком граду, а имено: господар Сима, господар Лука Лазаревић и господар Милош Обреновић, господар Матеј Ненадовић, господар Чупић и господар Петар Јокић и прочи онде бивши капетани договарајући се: шта ћемо сад да радимо? И сви нађоше за добро да пошљу мене - Петра Јокића - с оном војском и с још коњаника да идем и Београд уватим, а они да се затворе у град с онолико војске колико би, кад би нужде било, у лађе стати могло, да би војску избавити могли; а ја кад Београд уватим, да држим до пролећа, а на пролеће како Бог да и како се окрене. А оне старешине, које су на границама, кад би било нужде да могу побећи у Београд или ти у Шабац. Сада пак ја им тако рекнем:
- Ако никако друкче не може бити већ морам да идем у Београд, а ви ми дајте писмену сигурацију да не би после рекао ко-год, да сам издао, но да је с договором било, када сам отишао.
Тако ми дадоше и печатима својим потврдише. И тако се кнез Сима поиска да и он иде са мном, говорећи да ће бити сигурније. На то му све старешине рекоше:
- Ићи нећеш, и то је доста, што је и Јанићије отишао, па није дошао већ нас оставио а Петар, сви се надамо, да нас оставити неће.
Оно исто вече доведемо две кумпаније, те мој шанац попунише, а ја моју војску изведем и у Београд пођем. Путујући тако, 4 сата од Шапца одмакнем, док стигоше момци и казаше ми, да је кнез Сима побегао, а тако и сва војска са Шапца. Чувши ја то запретим момцима, да нипошто не казују мојој војсци, да се не би војска узјазбила, док ја само Београд ухватим; а ја ону ноћ осванем на Палежу. Кад ја дођох да војску превезем а скелу отерао господар Јаков, да народ на Забрежју у Цесарију превози. Ја тада рекнем војсци:
- Стојте ви туна, отрча ја да скелу спустим да се превозимо.
Говорећи ја то њима, а они мене одговарају:
- Зашто нас водиш у Београд, кад је на Шапцу ноћас војска разбијена, а ти нас водиш у Београд да се затворимо, а Турци наше робље да воде; ми ти ово кажемо: да се одавде нећемо ни маћи, него ево ти предајемо топове и муницију, а ми одосмо сваки своје робље тражити.
И тако учинше и одоше куда који знаде, а ја се вратим на Забрежје и упитам господара Јакова, куда ћу ја сада ове топове и шта ћу са њима? На то он одговори:
- А што ме питаш, кад ти ја сада ништа не могу помоћи, него донеси топове овде у шанац, па да претуримо на ону страну.
Које тако и учинимо. И ту је био конац страданија.

[JASON]

Ово је преповедање господина Петра Јокића, члана суда окружија ваљевског о Србији за владјеније господара Ђорђа Петровића преслушано. Од 1806. год. бивше војводе по имену овде не изостављам поменути, и које где био и каквог је званија био.

У 1806. год. узет је Београд. На Св. Андрију лицем узе се варош на јуриш. А град београдски узе се 25. фебруара 1807. год. и онде била је скупштина и разговор куда ће полазити војска и ко ће бити командант пред војском. Оданде се кренуло за полак војске и господар Ђорђе пред војском, те су Шабац узели месеца Јануара исте године, и истог месеца врати се војска натраг у Београд и ту господар Миленко постане велики командант и узме војску пола нахије подунавске и крене се на Крајину са својим поглаварима: Милошем Перишићем, војводом и Арсом Протићем, писаром из Рама и Радукан, војвода фетисламски, Јова, бимбаша поречки, Рајица, бимбаша градишки, Ђорђе, Вла из Пека и Живко Н. из Брадараца обојица бимбаше, а под командом господара Миленка.

Господар Петар Добрњац прими команду у Делиграду на путу нишевачком а његови су поглавари били: Паул из Горње Млаве нахије пожаревачке, буљубаша Илија Стошић из Омолске, Јован кнез Омољски, Момир из Лучице нахије пожаревачке, обор кнез; Стеван Н. војвода из Грабовца нахије ћуприске, Милован Н. бимбаша из Стењевца нахије ћуприске, Ђура Н. буљубаша из села Војске нахије ћуприске, Станоје Росић из вароши Ђуприје, буљубаша Илија Барјактаровић, војвода нахије параћинске, Ђорђе Скорички, нахије ражанске, Никола Перша, нахије алексиначке и Симо Џико¹ пред бећарима. Г. Петар Добрњац он је над свима вишеименованим био командант и отиду те начине Делиград у нахији ражанској против друма нишевачког. Но пошто је он на служби захвалио и отишао у Русију, његово место заступи Иво Момировић. Но затим мало време нешто Иво вали и изиђе из службе, а његово место заступи Цинцар-Јанко из Ваљева, нахије ваљевске и постане војводом.

¹ Ја мислим да овај Симо Џико није нико други, већ чувени Џикић капетан српских фрајкораца, који је у 1806. години заједно с Петром Добрњцем засновао Делиград, а који је познат под именом Жика капетан. Родом је из Маћедоније. До Кочине Крајине механџија у Београду, затим одликовао се у фрајкорцима и постао капетаном. Имао је браћу: Илију и Јована. О погибији Џикића рећи ћу овде само толико: да су Турци на велику среду и четвртак 10-11 (22-23) априла 1807. силно напали на Делиград, да су одбијени, и добивши помоћи опет напали. Да су Србе у пољу потисли и затворили у Делиград, па је ту рањен Џикић и на Ускрс, 14. априла 1807., издануо. – М. Вукићевић.

[JASON]

Господар Вељко Петровић постане војводом на Црној Реци и под њим потпадну ове поглавпце: Петар Џода на доњем срезу црноречком, Милисав кнез црноречки, Иван бимбаша, нахије бањске, Крста бимбаша, нахије сврљишке, Тоша бимбаша нахије гургусовачке, кнез Нина нахије гургусовачке. Предводитељ је био Хајдук Вељко Петровић, и они опредељени буду на нахију гургусовачку, Бању, Црну Реку и сврљишку војевати.

Над нахијом нишевачком и прокупачком постављени буду: Петар Стреља и Петар Џида и Момир прокупачки. Они отиду на Сићево, у нахију нишевачку и начине шанац на друму, и ту нам многа изгине војска, нешто мало остане.

Нахија пак левачка и њен кнез Јевта Темнићски и његов барјактар Милета Радојковић, Стеван Н. бимбаша из села Варварина, Милоје Теодоровић, кнез из Горњег Левча из села Црнче, Стеван бимбаша из истог среза, села Белушића, Никола Бабовић, буљубаша из Грабовца, Мијушко Н. буљубаша из Свилеуве опредељени буду у помоћ нахији крушевачкој с окружијем левачким и пођу у помоћ нахији крушевачкој и начине шанац поред Бинач-Мораве према Делиграду у нахији крушевачкој.

Нахија крушевачка опредељена буде нахијом левачком. Обор кнез Андрија, Ђорђе Симић и Здравко среза шиљаговачког, буљубаше, и они согласијем шиљаговачким начине шанац у Тополику и у Шиљеговцу. Затим опредељени буду Павле Цукић и Мијајло Н. с прочим старешинама, на границу вучитрнску. Димитрија Кулунчића, Илију Сталаћанина определе на Дежево према Новом Пазару шанац да начине. Антоније Ристић, Максим, старовлашки кнез; Аџи Продан старовлашки војвода, Милутин прота из села Гучева, Новак из Горачића, Милић Радовић из Каоне - то је окружије пожешко, те војводе отиду, а Пљакић начини шанац на Дежеву код Новог Пазара, ове друге војводе ухвате планину од Мучња до Голије.

Рудничка нахија комендант и предводитељ војске Господар Милан Обреновић. Он је пред нахијом рудничком, ужичком и горњим срезом соколским. Старешине, које се находе под његовом командом: Лазар Мутап из села Прељена нахије рудничке и војвода Арсеније Лома на срезу качерском, војвода Милић Дренчић из Теочина нахије рудничке, војвода Јован буљубаша из Сврачковаца нахије рудничке, Васиљ из Катрге буљубаша нахије рудничке.

Алекса Поповић, војвода из Субјела окружија ужичког. Мијаило Радовић, војвода Чајтине, Никола Карамарковић, војвода ужички, Демир Јован буљубаша ужички.

[JASON]

Нахија соколска. Карамарко среза рачанског војвода, Цинцар-Марко, војвода подрински из Баурића.
Рудничка, пожешка, ужичка и соколска нахија, и поменуте војводе и старешине у та 4 окружија потпадале су под господара Милана до 1810. год. У 1810. години отиде господар Милан у Букурешт, у Влашку и умре тамо, а наследи га господар Милош Обреновић од 1810. год. до 1813. год.

Нахија ваљевска. Од 1804. год. настане господар Јаков Ненадовић и старешине под његовом командом пребивају т.ј. војводе Милован Грбовић из Мартишића среза колубарског војвода; капетани Грбовића: Јовица Милутиновић из Станковића, Гаја Петровић из Шушеоке, Никола Кутлача из Заруба, Марко Радомировић из Стоишића, Мартин Јовановић из Попадића, Живко Саић из Кадине Луке, то су све капетаније, под руком и влашћу Милована Грбовића. У срезу подгорском нахије ваљевске Милић Кедић, војвода из села Суводања, капетан Јован Бобовац из Бобове, Максим Н. капетан из Буковице, он погибе а његово место наследи Миливоје Тадић из истог села капетан, Никола Пиргић из Ребеља капетан. Ови су били под заповешћу Милића Кедића.
Из тамнавске кнежине Живко Дабић из Јаутине војвода. Он у 1809. лету погибе, и његово место наследи његов синовац Гаја Дабић капетан, Милован Зујаловић из Тулара, Ђорђе из Забрдице, капетан; капетан Ђуро Н. из Црвене Јабуке, капетан Петар Ерић из Звечке, капетан Васиљ Павловић из Бајевца, капетан Арсеније Раонић из Лознице. Командант од 1804.-1810. господар Јаков Ненадовић, у 1811. лету постане совјетник, а командантом га је наследио Ефрем Ненадовић син његов, када је ова нахија потпала Сими Марковићу из села Борка нахије београдске.

Нахија шабачка. Команант Лука Лазаревић из Свилеуве, Стојан Чупић из Ноћаја, војвода мачвански, Милош Поцерац војвода из Горње Вранске среза поцерског села Варне. Милош погибе, Јанко његово место наследи т.ј. брат његов. Војвода Јанко се зароби на Лешници, те наследи најмањи брат Ђуко војвода; капетан Милосав Бакал из Шапца, Илија Срдановић, капетан мачвански из Прњавора, Прото Смиљанић, капетан мачвански Данил из Белобабе, капетан поцерски Јован (Томић) Белов из Црниљева, капетан Нинко Н. из Јаловика, капетан Петар из Мрђеновца округа шабачког, Ђуро Лазаревић из Свилеуве, капетан тамнавски.

Нахија зворничка. Максим Крстић из Крупња, војвода Антоније Богићевић из Јаребица војвода јадрански. Војводе пред оним бећарима, који су пребегли из Босне под српско владеније, био је Сима прекодринац војвода и Зека прекодринац капетан прекодрински.