Српске буне

[JASON]

15. О бою на Каменицы.

(На Делиграду 25. Августа 1846.)

Илія Ћоса прича: (рођенъ у Делиграду; у Кочиномъ рату 15 - 16 год. казує, кадъ су Немцы градили миръ съ Турцыма, да є у неделю викао телалъ, да иде ко оће у Земунъ, а ко оће, некъ остане. Ћупрія између Земуна и Београда поквари се у вторникъ, а у среду око ићиндіє улѣзе Турчинъ у Београдъ. - Одъ нѣга є  вели К. Ђ. быо 10 - 12 година старіи. Каже, да є К. Ђ. носіо црну одъ ягнѣта капу, коя є на вр'у имала нешто црвене чоє.)
До Каменице нисмо срели никакве Турке. На два дана пре Ђурђева дне стиглисмо тамо, а четвртый данъ по Св. Троицы пропадосмо. 1-вый шанацъ начинисмо на Чагару съ ове стране Нишаве, у комъ су Срби изгинули. У овомъ є быо поглаваръ войвода ресавскій, Стеванъ Синђелићъ, родомъ изъ Грабовца у Ресави. Съ ньимъ се налазio Ђорђе Крагићъ, родомъ изъ Корица, Окр. Алексиначкогъ; бинбаша Пеша изъ Бобовишта Окр. Алексиначкогъ; Цветко Поповићъ изъ горньи Матеєваца, наiє Нишевачке. На Чагару, ко ће да гради шанацъ? инатили су се 3 дана. 2-гій шанацъ быо є у горньи Матєевцы где є каменита кула; у овому се налазiо  Петарь Добрняцъ съ Велькомъ. 3-ћій шанаць быо є выше Матеєвца, одонудъ Каменице; у овомъ є заповедао войвода параћинскій, Илія Барактаровићъ, родомъ изъ Извора Окр. Ћуприскогъ, кои се зато поставio овде, да неда Турцыма улазити међу Србе. 4-тый шанацъ быо є у Каменицы, у комъ се налазио главный комендантъ целе ове србске силе, съ наiйскимъ четама, съ коморомъ и џебаномъ. 5-тый шанацъ быо є изнад, Каменице, выше цркве, у комъ се налазио войвода млавскій Пауль, родомъ изъ Мельнице, Окр. Пожаревачкогъ († одъ френге кодъ Дубравице близу Београда). 6-тый шанацъ быо є у долньи Матеєвцы, у комъ су се наместили Милоєви бећари.- Айдукъ Велько боравіо є са свои 100 коньика у горньи Матеєвцы, да се тамо нађе, где бы нужно было. - Командантъ Милоє хотео є одма, како су дошли, да удари на Нишъ; єръ у нѣму нiє имало войске, а шанцеви были су забаталѣни и стра' оживіо, но недаде му Петаръ Добрняцъ, говорећи: Турцы имаю млого топова, па ће намъ досадити. (А найболѣ бы было да су се утврдили у нишевачка брда и затворили путове турской сили, коя є потомъ дошла у помоћь Нишу.) Турцы су одма после два три дана почели ударати на Србе; но ови су ій свагда одбили и растерали, па ишли по наiи нишевачкой те плячкали и плѣнъ у войску дотеривали.
После 7 - 8 дана отиде Велько са своима у Гургусоваць, єръ су тамо были Турцы (ради заръ да га одвоє одъ главне силе) ударили. Велько се вратіо на Каменицу, па опетъ отишао у Гургусоваць. И у овай паръ на два на три дана доцніє отиде за ньимъ и Добрняцъ са својомъ войскомъ (као Вельку у помоћь). И тако кодъ Срба остане врло мало коньика; а Турцы су се међу тымь єднако купили и мложили. После одлазка Петрова на два дана ударе они и пешакъ и коньикъ и топъ на првый србск. шанацъ на Чагару; но Срби се у томъ шанцу одбранише. У среду по Св. Троицы упарадише се коньицы турски, прво бели, па за ньима зелени, за овимъ алатасти, па доратасти, па найпосле црни, а предъ првый редъ истераше 2 топа коньичка; па кадъ дову свршише, они избацыше два топа те полако приближише се къ шанцу чагарскомъ. Одавде, изъ шанца, оспесе єданъ плотунъ па се претрже, а Турчинъ онда преко шанца, кои є быо безъ коля и врльика; што ніє имало горе на близу, па стадоше севати сабляма и сећи. Срби држали су се юначки, секли су ножевима и тукли кундацыма Турке одъ ютра до ићиндiє и попадаю готово сви; ньи троица, четворица излѣгоше сасвимъ ранѣни: Ћукъ Милошъ изъ Ћићевца, Окр. Алекс. быо є на 7 места ранѣнъ; Дача изъ Дреновца, Окр. Алексинач. добіо є 12. рана и све лежао на трбуу. Єдномъ изъ Ресаве, кои се онако ранѣнъ, пошто є изишао изъ шанца, на свомъ ятагану поштапао, была є полутина стражня одъ главе пресечена и заносила се натрагъ, па му є привеза и састави Стеванъ Кара изъ Левча и доведе га iоште жива до Делиграда. - Други Срби у осталимъ шанцевима, кадъ видише, како прође онай шанаць, и како Турцы секу Србе, поплаше се, па нико одъ войвода незмеде да съ войскомъ у помоћь притрчи кнезу Стевану, но стадоше измицати и бежати. Пауль бio є испрва на Турке неколико топова, но кадъ се ови са Србима измешаше, морао є престати. - Милоє, за когъ се говорило, да є приміо одъ Турака пуну лубеницу дуката, те недао помоћи Стеванову шанцу, изведе свою войску, и съ другимъ войводама дође у Делиградъ. - Срба є тай данъ коє у ономъ шанцу, коє у бѣгству пало до 4000. - За кнеза Стевана, да є спаліо џебану, незнамъ. - После месецъ дана дођу Турцы на Делигралъ и узму га, єръ га Срби оставише.

Къ бою на Каменицы.
(Одъ Милована Павловића Кукића, Члена суда Окр. Пож.)
Г. Кукићъ непризнає, да Петаръ и Велько нису тели ударити на Нишъ; но каже, да су башъ навальивали докъ се небы Турцы болѣ утврдили и умножили: па други недадоше. Каже да є испрва у ономъ шанцу на Чагару было войске измешане одъ сваке наиє, па да є єдномъ дошао Стев. Синђелићъ къ Милою, код когъ су се све старѣшине скупиле, и рекао: побратиме Петре! онай шанацъ или да га чувашъ или да га чувамъ: нећу выше онаке мешавине да држимъ. Петаръ му на то одговори: шта побратиме Стеване? ніє ли болѣ да г. сви чувамо, него и да га єданъ држи. Онда Стеванъ рече: нећу я тако, но и прочи. 'Е добро побрат. Стеване! Миловане! (повѣстнику, свомъ булюкбаши) да идешъ и да изведешъ све моє наполѣ', и онъ отиде и изведе. Садъ Стеванъ све своє уведе унутра, но неможе да шанацъ подпуни, те уђе у нѣга и сва алексин. и ражаньска войска и тако се подпуни. Овда рече Стеванъ: єб ... му оца, кои рекне да є Нишъ нѣговъ; мой ће Нишъ быти. А Петаръ му одговори: да ти є просто брате; дай да га добіємо, па нека є твой! - казує да є овай шанацъ быо оправлѣнъ врльикама и колцыма колико годь треба, и имао 3 топа, а коньика ниєдногъ. Кадъ оно пешакъ удари одъ дол. Матеєвца право на шанацъ, искочила є войска изъ Стеванова шанца и съ великомъ штетомъ турскомъ разбила га. – И он - Кукићъ - неможе рећи, да є Милоє издао, него є рабріо своє люде и полако довео ій до Делиграда; а да є Велько отишао и за ньимъ после Добрняцъ, то є истина.

Примѣчанє за пропастъ на Каменицы.
Г. Єфремь Ненадовић, членъ Совѣта увѣрава да є у Яшу Петар Добриняцъ нѣму и јошъ некима онде нашавшима се Србима на смрти овако говоріо: браћо! я се дотле немогу мои мука опростити, (имао є неку гадну болесть) докъ вамь годь неодкріємъ єдну мою до садъ притаєну кривицу; я самь издао на Каменицы. Свадивши се съ Милоємъ Трнавцемъ наговорio cамь Велька да иде у Гургусовацъ, па самь затимъ и я отишао за нѣимъ а Турцыма поручiо да ударе. Но опростите! и кадъ га ови опростише, онъ се мало затимъ преставіо.

[JASON]

16. Боєви на Делиграду.

Капетанъ Жикићъ, родомъ Рекалія после мишарскогъ боя, кадь оно Карађорђе стиже съ Мишара и уплаши Турке, поставio є основъ Делиграду. Првый путь є онъ быo малый, плотомъ обколѣнъ. Но после за Каменичке предає, дође Карађорђе и уреди га и утврди болѣ. Овда є подигао Тополякъ, (шанаць съ оне стране Мораве - ?) быо є єндекь одъ Делиграда до Тополяка. Ни Тополякъ нису могли Турцы да добію. Одъ Тополяка ¼ сата на подножію горнѣгъ Любена быо є іошь єданъ шанацъ; ни овай ніє могао Турчинъ - Гушанацъ? – отети. 4-тый Паулѣвъ шанаць на ябуковачкомъ месту преко београдскогъ друма одъ Делиграда; овай нису могли узети Турцы; и овай є онда начинѣнъ, кадъ К. Ђ. оградіо Делиградъ. Зато су начинили овай шанацъ, што су Турцы после Каменице низъ ону косу што є у дреновачкомъ потоку были начинили 7 шанаца и yтврдивши тако назв. делый топъ млого досађивали Делиграду. Тополякъ є начинѣнъ готово онда кадъ и Делиградъ (првый путь?), да неиду Турцы у Крушевацъ; тако и онай шанацъ на Любешту. - Делиградъ се после Карађорђева бѣгства држао готово iошъ 6 неделя. За Вуицу незна повѣстникъ, да є онда ту быо, него за Илію Барактаровића, Янка, Пауля и Цинцара. Оставлѣнъ є Делиградъ после Крстова дне. (око Св. Томе.) Првый путь дођоше Турцы на вел. Петакъ; онда є ту быо поглаваръ Жикићъ съ 60 момака. Отишли шпіони одавде и казали Турцыма, хайдете садъ є време, єръ сви желе быти кодъ куће за Васкрсъ. Турцы дођоше и ударише на (онда) велику капію; но наши се одржаше и убише турскогъ барактара и булюкбашу; оногъ уби Крстикаша. Турцы одоше натрагъ. Садъ Жикићъ изиђе на бедемъ и стане слободити войску: небойте се утекоше Турцы; но єданъ га Турчинъ угледа и удари у прси и умре на Васкрсъ (иско вели Ст. Симићъ, млека па му недадоше збогъ поста -) у Манастиру Св. Романа, где є и саранѣнъ. - Другій путь ударише Турцы 1809. кадъ га узеше, а трећій путъ прођоше поредъ нѣга и одоше у вилаєтъ те дођоше до Ђупріє; но кадъ се вратише, дочекаю ій Срби коє изъ Делигpaдa коє одъ други страна, на потоку Липовцу и Дреновцу у наіи Алексин. и отму 80 робля и 300…
На Липовцу є ту бегъ крушевачкій Френчевићъ убієнъ и запльнили му сaблю, кою є после пропасти тражіо нѣговъ братъ и убіо два човека за то, ал' ненашао саблю. 4-тый путь ударише Турцы последнѣ године; дошли око Петрова дне и добили га после Крстова дне (око Св. Томе).

У Ћупрiи 26. Авг. 1846.
(Одъ Кара Павла Симоновића, члена Суда Окруж. ћупр. у Коч. Краину стара 3 - 4. год.)
Къ описанію Делиграда.*)
Делиградъ прво є быо ограђенъ палисатима и обколѣнъ шанцомъ; а после исплетенъ є быо плотъ съ две стране, а у нѣму земля, па начинили бркляче, а у  єндеку тако исто, одъ друма пакъ и одъ Тополяка ископане су яме, па у свакой по єдань шилякъ; ове яме быле су врло на близу.
(На Тополницы где є каменита ћупрія, стао К. Ђ. 1810 - 11-те године дубке и казао войски: видишь, коєкуде, овде ће быти граница Србска и Турска.) - На Мозгову (тако названомъ) спрамъ села Дреновца, преко пута одъ Делиграда, одъ друма къ Баньи идући, 1813. єдну ноћь у очи неделѣ зградили су Срби шанацъ; у нѣму є быо Новачићъ войв. род. изъ Горачића изъ Драгачева; Курсула Іованъ изъ Цветака, Рудн. Окр. Димитріє Парезанъ, капетанъ Крагуєв. Окр. род. изъ Брзана; Цинцаръ Янко, кои є утекао безъ єменія, Петаръ войвода Paжаньскій, род. изъ Корица - овай є бежао къ Делиграду и томъ приликомъ погинуо, као што су и други изгинули. Курсула изнео є 15 рана, и кадъ га упытао Плякићъ, шта жали, одговоріо є: ништа ми друго жао ніє, но старе майке, и што ми се недеси Стрина (конь) да се пасяка насечемъ; а хатова самы се наяшio и т. д.

*) На Серезлиномъ брду, идући одъ Делигpaдa къ Ражню быо є кнеза Ђуке изъ Ягньила, Краг. Окр. шанацъ, на обрану Д. града.

[JASON]

17. Бой на Ясики.

Серезбегъ (Смаилъ или Рушићъ? Паша у Македоніи) прошао є на Суповаць па ударіо преко Шилѣгавца у Крушевацъ, одкудъ народъ избѣже а млоги падоше (70 глава нађоше Срби кадъ се Турцы врнуше на Янкову Клисуру у єдной рупи, све одрте, само єдань попъ старъ неодртъ). Єдни одъ Турака пређоше Мораву съ горнѣ стране Ясике, а други съ долнѣ; а србска войска (и руска подъ Граф. Оруркомъ) чека и долази, начини шанацъ и метну два топа. То є было 1810. у Августу. К. Ђорђе рече Милутину: камо Велько, потецы горе на топове, оће Турцы отети топове. У то се Турцы показаше. Велько є кидисао съ коньицыма (помешанимъ съ козацыма) на конянике турске; Турцы, пошто паде графа Орурка сестрићъ, Сима Кнежевићъ изъ Драгачева, изъ села Властелице, одоше у Крушевацъ. - После боя овогъ ударише Турцы на Трстеникъ, па наиђу на збегъ србскій у Белой води (лежи выше Ясике на 1 ¼ сата), и овде є морао Симића брать погинути. - У ономъ шанцу на Ясики быо є крушевач. войвода Андрія Илићь, родомъ изъ Шльивовца у истомъ Окружіно. Графъ Оруркъ, комь є 7 солдатій у бою пало, а 2 у робство, заиште одъ К. Ђорђа болѣ место, угодніє за бой, и одреди се Варваринъ.

[JASON]

18. Бой на Иванковцу.

(Од Iована Станишића рођ. у месту, бывша у време боя 1805. око 26. год. стара. У Иванковцу 26. Августа 1846.)

Войска Афисъ паше, (комъ су Миленко и Петарь Добриняцъ говорили да иде у Београдъ ономъ страномъ Мораве, и да му спремаю конаке, а мыслили да га у путу дочекаю изъ бусія, а войска изъ Иванковца да му удари съ леђа) удари изь Ћупріє къ Иванковцу, єрбо є паша видіо шта му Срби спремаю па рекао: я оћу да идемь полѣмъ до Београда. Но Миленко и Петаръ рекли му мы недамо, но дођи у Иванковацъ, да се біємо. Срби су были у Иванковцу оградили 4 шанца: єданъ великій око целогъ села а 3 на брду. Онай великій быо є утврђенъ прошћемъ и брклячама, а они други само су были покривени ћерамидама. Турцы дођоше на Госпоинске покладе. - Млоги ньiови коньицы ударише одъ Кралѣва поля одъ источно-южне стране; а одъ наши на чарку изиђоше нѣи 6-тopица чакъ у Кралѣво полѣ предъ ньи; тако и одъ ньине стране, и тераше се по полю. У то приближи се Тур. коньикъ, учини дову и юриши на великій шанацъ. Но изиђоше Србски пешацы предъ ньи у яракъ и бацыше єданъ плотунъ, па уђоше у шарамповъ. Топова нiє было ни у єдномъ шанцу, но ни у Турака. Турчинъ се быо зарекао 3-ћій данъ да напои коня на Дунаву. Затимъ су Срби изъ шарампова пуцали. Турски коньицы затимъ измaкoше се у брдо къ истоку на єданъ пушкометъ. На то Тур. пешакъ стиже на малый шанацъ на брду одъ запада и тукао се са Србима одъ ютра до вечера, па прескочи у шанацъ те се клао и кiячки біо са Србима, и онай шанацъ но съ великомъ своiомъ штетомъ освоіо. Срби одъ кoiй є до 40 пало, утекоше у великій шанаць. Кара Стеванъ изъ Прова, окр. Пожарев. бывшій у ономъ шанцу изнео є 7 рана убивши безъ броя Турке - посече томъ приликомъ и Турчина и 'ата. - Кадъ дође у великій шанацъ, заиште онако ранѣнъ: дай те ми 'ата да идемъ, да имъ се осветимъ, но недаде му нѣговъ Господаръ Миленко. Оно вече іошъ дође у помоћь Младенъ, а уютру Сима изъ Борка, а на 2 сата после стиже и К. Ђорђе. Турцы нису смели више ударати но одоше Параћину. А К. Ђорђе, кадъ они преноћише, дође тамо другій данъ. И Турцы одма стану бежати, а овай изъ топова yдри прво у конаке, па после у полю у шаторе, и тако Турцы съ великомъ штетомъ оду натрагъ, до 5000 свои изгубивши. Мртваце Срби укопаше, а Турске, кои нису однешени, оставиште, пошто имъ главе око шарампова подигоше и нaтaкoше.
Изъ она два мала на брду съ леве стране одъ означеногъ лежећа шанца Срби су, намамивши Турке, измакли, коє у означеный, кoє у великій око села, у комъ се налазило много шльива, кoє cy браниле и закланяле тако, да є само єданъ човекъ (некій Аврамъ Арнаутинъ кодъ Добриныца, дошлякъ изъ Влашке, но Србинъ) у великомъ шанцу погинуо. - Срби су имали єдну прангію, којомъ су плашили Турке, но и ова се распала, кадъ є єдномъ препунише.

Къ Бою Иванковачкомъ.
(Одъ Милована Павловића, Кукића.)
У Иванковачкомъ великомъ шанцу Греяичу Іовану родомъ изъ Брзова, Морав. среза, Пожар. Окружія, разбили су Турцы съ брда вилицу са зубима па се излечio. Афисъ паша быо є онда у Параћину и давао бакшише татарима докъ су ови добре гласе доносили. - Толико є мртвы Турака было коє онде, коє по друмовима, да Кнезъ Параћинскій Милосавъ Обрадовићъ ніє могао довольно кола настачити да ій потрпаю. - Младенъ пушкарао се неко време са Срб. войскомъ мыслећи да є Турска, кадъ є допао у помоћь. По добошу су се познали.

[JASON]

Къ Бою Иванковачкомъ.
(Одъ Милована Павловића, Кукића.)

Илію Баряктаровића марв. трговца у Извору, позвао є К. Ђорђе да се подигне съ людима и да удари съ ньимъ заєдно на Параћинску. - Милошъ бећарь, момакъ Милановъ дошлякъ изъ Влашке рѣшio є бой између коньика на Параћану, посекавици єдногъ турскогъ хатлію. - Кадъ є Афись паша стао къ Нишу узмицати: повикао є на нѣга К. Ђорђе: ай Афисъ - псето! срамота є море вртати бритвице и капице; но подай твојой войски море, подай.

[JASON]

19. Бой на Пожаревцу (1804.).

(Одъ Милована Павловића, Кукића, члена суда Окр. Подринскогъ. Бывшегъ булюкбаше кодъ Петра Добриньца, 25. година стара 1804-те, 20. година млађегъ одь К. Ђорђа родомъ изъ Златова у Окр. Пожаревачкомъ. У Пожаревцу 29. Августа 1846.)

У Пожаревицу 1804. год. были су даiє: Арслановићъ, войвода Кучукъ Сали, а кадъ овога убише поста войвода Омеръ-Ага. Имало є у Пожаревцу онда око 1000 турски кућа, а око 1500 подъ пушкомъ Турака. Найпре су притешнявали Пожаревацъ Миленко и Петарь. Миленко є имао шанцеве на Сопоту брду выше цркве, а Петаръ на Сопоту слазећи у раванъ на потокъ Чачалицу. Они су притеснявали Пожаревацъ одь око св. Иліє па до св. Томе; а садъ стиже К. Ђорђе съ войскомъ и съ топовима одъ Чачалице и станіо се покрай Шутулове баре, где лежи горня мала; тамо му є шаторъ быо, где є данасъ Мойсила Живановића писара Началн. ветреняча. - Турскій є шанацъ быо, где се данасъ налази баталъ џамія, т. є. на смедеревскомъ друму. С' ове є џаміє єданъ Србинъ изъ Миленкове войске єдногъ оџу, пуцаваша на Србе, мртва оборіо; а другій быо є одъ џаміє съ десне стране, кадъ се узме одъ србске цркве. Како є сишао К. Ђорђе на речено место, Миленко є ударіо на старый шанацъ и узео га на юришъ, а кадъ є пошао на другій шанаіць, у кои су се садъ сви Турцы збили, К. Ђорђе му поручи, да постои, и пошлѣ Турцыма люде, да ій понуде на предаю, говорећи имъ, да се одржати не могу. Одма се сломе Турцы и учине му поклонъ. - Турке є потомъ испратіо Дунавомъ, а до 20-тини кућа допустио да се ста'не у Градишту, шестъ сатій далеко одъ Пожаревца: други су сви отишли у Видинъ. - Одъ оны Турака, што су заостали у Градишту, као: великій ћата, голый сынъ Смаилъ ага, и ћоръ Ибишъ Скулянскій, бывшій Фелгеръ, млaдый Муйко, кои є после быо кодъ Миленка чибукџiя и iошъ неки помагали су Србима и съ ньима противъ Турака на войску верно и поуздано.

[JASON]

20. Предая Смедерева (1805.).

(Одъ г. Анте Протића, пензіонираногъ совѣтника. У Смедереву 29. Августа 1846.)

Турскій поглаваръ у граду быо є диздаръ Гуша, кадія є быо некій подъ именомъ имамъ Познатый. - Кадъ Турцы погубише Теована булюкбашу изъ Сеоне у Окр. Смедерев. Срби стану изъ вароши бежати, найпрвый Янићie Миліяновићъ, сад. ђумрукція, родомъ изъ Алексинца, онда око 20 година старъ (кои вели дa є К. Ђ. онда имао 50. година.)

(У Варадину у кафани кодъ зелена дрвета, где су се люди играли биліяра, Стефанъ Живковићъ рекао є Анти Протићу: кадъ си сада быо кодъ К. Ђорђа, зашто му ниси преговоріо то и то? А кадъ се после овы речій указа К. Ђорђе съ лентомъ и орденомъ у кафани а Живковићъ на друга врата измаче -!)

Турцы кадъ видише да Срби измичу, онда они и мушко и женско повуку у градъ, но бећари измакоше у брдо и били су се съ Турцыма айдучки по полю. После слѣдовало є помиреніє средствомъ босанскогъ везира Бећиръ паше. Али кадъ Турцы 1805. месеца Юлія око св. Иліє, убише Ђушу, господара наіиє смедеревске, онда Срби опетъ изиђу изъ вароши и стану се бити Турцыма. У то дође К. Ђорђе, те помири смедерев. Србе съ Турцыма, докъ отиде и сврши съ Афисъ пашомъ; а затимъ уочи М. Госпоє осване овде съ войскомъ, увати Лаудановъ шанаць, па є тимъ шанцемъ (ноћу) слазио у варошь. Довукао є две кумбаре и бацао у градъ одъ стране Смилића куће. То є траяло око два месеца, и Турцы коє збогъ претрплѣне штете, коє збогъ оскуде на рани, а немогући Србима много досађивати, предадоше се. К. Ђорђе одвои затимъ зликовце Турке: Авдићъ Мустафу, Аџи Гавиза, Османа Цинцаревића, Алила баряктара а др. одоше у Видинъ. У градъ уђу Срби, а Турцы изиђу у варошь, где су и пре живили. Затимъ є К. Ђорђе одма наредіо, да се савѣтъ премести изъ Боговађе у градъ смедеревскій. За време притѣсненія Смедерева, више є пута К. Ђорђе ишао къ войски своiой у Болечъ (и на Врачаръ) а место себе оставляо Младена.

[JASON]

21. Бой Суводолскій (1809.).

(Одъ г. Неше бывшегъ имраора (настойника надъ коньима) кодъ К. Ђорђа, садъ надзирателя двора Н. Светлости Княза Александра К. Ђорђевића. У Београду 7. Септем. 1846.)

Пошто добисмо већъ Сѣницу, К.Ђ. са своимъ секретаромъ Янићіемъ и са мномъ посла ради дође у Београдъ и оправи Янићія у Влашку, па се врати опетъ къ войски у Сѣницу. Овде разуме да Hyманъ паша пећскiй иде да избави Сѣницу и науми да съ неколико иляда войске, коньика и пешака и съ два топа предсретне га. Зато поспававши врло мало ону ноћь, устане, уміє се и стане будити архимандрита благовештенскогъ Григорія; но овому небы мило; ал' кадъ К. Ђ. навали, онъ устане, и стане се спремати на ютреню молитву. К. Ђорђе му рече, да видишъ чича Г. шта самь ноћасъ уснio. Нека є срећно, одговори овай, да чуємъ. 'На коню зaгaзи у єдну велику рѣку, па пошто є преплива, неможе конь да изиђе на брегъ, єръ се стао одроньивати, и конь све у води остає и плива; докъ найпосле искочи на брегъ и изнесе ме.' 'E лепъ є сань рече Арх. Гаврило, да знашъ да ћешъ Турке надвладати. Затимъ се подигне войска, од 3 - 4000 людій и стигне онай дань до Суводола. Но докъ се амо силазила, угледао є Нуманъ паша и говоріо оборкнезу lовану Савићу (отцу помоћника крушевач. Саве Іовановића) 'да знашъ кнеже, да ниєданъ одъ Срба главе изнет' неће a радићу К. Ђорђа да уватимъ жива'. Па диже войску после подне кадъ се заладило и обколи Србе са свію страна. Нема ту шуме но каменъ и долина. Срби се стану одъ силе турске збіяти у гомилу, и готово се сви уплаше кадъ се згледаю, како ій є мало према толикимъ Арнаутима. Ови пуцаю на Србе и млore су изранили; но Срби iй по заповести свогъ вожда очекую, да се већма приближе; па онда оборе плотунъ клекавши на землю и пошто га неколико пута обредише, Турцы уступе натрагъ. - К. Ђорђе є међутимъ све унаокругъ на коню ишао и войску слободіо: Браћо немате кудъ бежати, и ако се овде неодржите, сви сте пропали, єръ чимъ вамъ опази Турчинъ леђа оће да узяши, а докъ васъ у очи гледа, онъ зазире. Мало затимъ, ето опетъ силе турске, коньикъ и пешакъ слепо навали и насрне; но Срби ій садъ дочекаю и стану картачемъ обарати, докъ побели оно полѣ одъ мртвы коня и Турака. Турцы іошь стоє ал' повика Вуле Илићъ и Карамарковићъ: побегоше Турцы! и учине с другимъ коньицыма юришъ па ій млого помлативши растераю. - Кадъ су Турцы были обколили Србе, онда єдногъ Србина некако одъ свію други, нашавшега се у полю раставе, и овай утече у Сѣницу и яви Господару Милану, како су Срби на Суводолу сви пропали. Ово тако уплаши Милана, да є одма съ войскомъ Сѣницу (кою є морао чувати одъ Бошняка и одъ друrе силе) оставio и у Србію понаглio. -  Одъ 17 Турака, кои су, нектевши се предати у єдной кући изгорели, само є єданъ искочіо и убієнъ быо.

[JASON]

Податцы за повестницу србску времена Кара-Ђорђевог по струци финансiє, oдъ Іована Гавриловића.


У другой части Гласника читао самь, како су више ньи ГГ. чланова Друштва Србске Словесности мнѣнія своя дали: коимъ начиномъ бы требало, да се купе податцы за исторію времена Карађорђевогъ. - Алъ како свака исторія не треба да намъ само каже, како се у оно доба, о коме се пише, воєвало; него и како се земльомъ по струцы грађанской управляло, како се судило, како су се приходи и одъ чега прибирали и после употреблявали, у комь су станю быле школе и цркве, какавъ є быо животъ домаћій: Старешина, варошана, селяка и т. д.; то мыслимъ да бы найболѣ было овай праваць за писанѣ исторіє Карађорђевогъ времена узети: Свакій, кои осећа у себи да є за писанѣ предизброєны струка способанъ, нека є опише и некъ нечека да му у томе ко помаже, него самъ нека се брине и податке купи; а ове ће прибавити кадъ испита люде оногъ времена, кои iошть живе, како є у оно време было. Овимъ начиномъ скупиће се грађе за исторію Карађорђевогъ времена довольно; особито кадъ се и страни извори на то употребе; као што су: Извѣстія конзулата и пограничны аустрійски надлежателства, а поглавито воєне команде земунске одъ 1804. до 1813. године.

Као чиновникъ по струцы Финансіє, я самь се потрудіо истражити и испитати: Какви су у време Карађорђево были приходи земальски, какви расходи и какве су быле онда плате чиновника и служителя. Докъ су Турцы у Србіи до 1804. заповедали, давало се:

І. Цару.

1.) Арачъ. Данакъ узимань одъ сваке мушке главе, коя є прешла 7 годину, па до преко 60 година. Арачъ се онда узимао по 3 гр. и 2 паре на главу. Одъ плаћаня арача никаква Християнска глава ніє была слободна: Свештенство и мирско и калуђери су га плаћати морали.
2.) Порезъ. Ударанъ є на сваку оженѣну главу. Быо є неєднакъ: Кадъ већій а кадъ мaный; єръ како су се ньиме земальске, Окружне и Срезске потребе измиривале; то є и онъ быо порезиванъ прама овимъ потребама.
3.) Чибукъ (наметъ на дуванъ) узиманъ є одъ оны, кои су дуванъ сеяли, по 2 паре одъ овце и козе.
Осимъ овы подъ 1 2 и 3 даваня, были су приходи царски у Србіи:
4.) Мукаде. Добра државна, царска, за рачунъ нѣгове цивиллисте или нѣгове фамиліє одређена.
5.) Добра државна непокретна по варошима: дућани и т. д. кои су подъ кирію издавани.
6.) Ђумруцы погранични.
7.) Скеле на Дунаву, Сави, Морави, Ибру и Колубaри.
8.) Риболовъ у свима рекама.
Џаміє су имале такође своя непокретна добра, коя су се звала вакупъ.

IІ. Спаиямa се давало:

1.) Главница. Одъ куће по два гроша. Плаћанѣмъ главнице ослобођавали су се даваоцы одъ даваня десетка одъ усева по башчама и одъ десетка одъ воћа.
2.) Женитбина. Кадъ се ко женio, морао се пріявити спаiи и узети одъ нѣга тескеру, за кою є два гроша платіо.
3.) Котарина. Кадъ є кой изъ другогъ села дотерао стоку, да є израни и гои, узимало се одъ нѣга котарина по 2 гроша, не одъ комада, него за сву дотерану стоку.
4.) Воденично. Узимало се на главу, по єданъ грошъ; алъ се доста пута плаћанѣмъ главнице воденично заменьивало.
5.) Казанско. Узимало се одъ казана; алъ ово даванѣ више пута съ главницомъ узимано.
6.) Жировина. И кадъ жиръ ніє рађао, узимале су спаіє одъ свинчета по 4 паре; а кадъ є рађао, онда и по 6 и 10 пара одъ комада.
7.) Десетакъ є одъ усева даватъ:
Од Кукуруза, Пшенице, Овса, Єчма, Ситне пројє, Кошница, Вина, а и одъ самы башчански усева (види горе Главница).

Спаiяма су плаћати обвезани были сви Срби; само су калуђери одъ плаћаня тога изузети были. Манастири су Спаiяма одсекомъ плаћали; као на пр. Яићъ, Спаія у Валѣвскомъ Окружію, узимао є одъ Манастира по 10 и 12 гр. по богатству ньиномъ; одъ мирски Свештеника узимале су Спаіє: на главу по 2 и 2 ½ гроша и по єданъ паръ чарапа. И одъ Прнявораца Манастирски узимале су Спаіє по 2 и 2 ½ гроша на главу.

Алъ као годь што су се десетцы одъ усева по башчама и воћа могле плаћанѣмъ главнице заменути; тако су се могли и сви выше изброєни десетцы Спаiяма у Главницы измирити, место да се у зрну или у снопу издаю: по погодби у име тога са Спаіомъ учинѣной.

Што су Читлукъ - Сайбіе узимале; то се као не законно сматрало; ал' зато да є ово узиманѣ за народъ и теже было разумева се.

Но међу свима наметима и што є за царску кассу и за Cпaiє узимато, быле су найгоре глобе; єсул' ове узимане за царску кассу или за Спаiє незнамъ; по свой прилицы да су то чиновницы Турски наплаћивали за себе, кои постояне плате и данасъ немаю; него што имъ се да; алъ да є глоба узимана и у самомъ Цариграду, видіо самь самъ 1832. год. кадъ се дете єдне сироте Гркинѣ у мору купаюћи се удавило, морала є мати платити 100 гр. глобе; несматраюћи на нѣну сиротиню и жалость што є єдинца сына изгубила.

Владике су узимале одъ народа димницу, по 12 пара на главу и кадъ Епархіє  обилазе, гди ноће по 5 гроша давато имъ є за светенѣ водице. Одъ Свештенства узимале су Владике по 4 паре на кућу, за Синђелію по 100 гр. Манастири су такође Владикама давали годишнѣ.
Манастири су имали своє землѣ. Манастирцы су плаћали цару арачъ а Спаiяма, као што самь више напоменуо.

[JASON]

Кадъ су Срби у 1804-ой години до власти дошли, узимали су за време Карађорђево:

1.) Арачъ. Алъ само за 1804. и 1805. годину; овай покуплѣный арачъ у своiой народной касси задржали нису, него су га Турцыма предали.
2.) Порезъ. Узиманъ є за време Карађорђево четири пута у великимъ потребама: єданпутъ по 4 гр., 1811. год. по 10 гр. на главу. При разрезиваню пореза узимало се у обзиръ не само глава него и иманѣ. Порезъ є онда одъ Валѣвскогъ Окружія до 80.000, а одъ Пожаревачкогъ до 100.000 гр. быо. Порезъ су купиле войводе и новце доносили Магистратима (Окружнимъ Судовима); алъ су га предавали и непосредственно Главной касси у Београду налазившой се; а єданпутъ узео га є Карађорђе самъ у Тополи.
3.) Десетакъ одъ ране и винограда. Винскiй є десетакъ даватъ подъ закупъ. Одъ усева є узимать у зрну и снопу. Купиле су га войводе и у шанцеве сносили, а нешто и у Господаревъ конакъ односили. По селима су были пограђени амбари, у коє су рану одъ десетка сасипали и држали.
4.) Двадесетакъ. Одъ оваца, коза, свиня и говеда по двадесето.
Манастирски принявори давали су десетакъ Манастирима.
5.) Прирезъ. Бывао є ударанъ на села. Изъ овога се подмиривало, кадъ є ко одъ чиновника и войника руски у село долазіо, па є дочекиванъ быо.
6.) Жировина. Наплаћивана по 4 паре одъ свинчета, одъ странски изъ други села по 10 пара; а плаћана є и одсекомъ како се съ кимъ погодба учини. Жировину су наплаћивали войводе и предавали народной касси.
7.) Казни новчане. Наплаћиване су одъ криваца по изреченой пресуди суда.
8.) Ђумруцы. Држани су на сѣверной, источной и южной страни, на овой послѣдньой найпре у Параћину па после у Делиграду; далѣ на южной и западной страни землѣ ни су могли быти. Држани су и за рачунъ народне кассе а давати су и подъзакупъ. Тако є Айдукъ-Велько Петровићъ држао Ђумруке одъ Пореча па до Радуевца и плаћао 70.000 гр. (7000 #цес). Ђумручке таксе одређивао є совѣтъ. Найпре є была 3 гроша одь товара; кадъ су Русси ђумрукъ држали, наплаћивали су и по 9-10 гр. одъ товара.
9.) Скеле на Дунаву, Сави, Морави, Ибру и Колубари, давате су подъ закупъ.
10.) Риболовъ. Давать такође подъ закупъ за рачунъ народне кассе.
11.) Продаванѣ  турски приватны добара. Срби узевшци Србію подасе, ни су само явна, државна и вакупска добра, него и приватна Турска себи присвоили и ова послѣдня явно и ко да више продавали. Новцы за ова узети, утицали су у народну кассу. Него су и старешине одъ овы за себе присвоявали и притисли.
12.) Копанѣ руда у Рудничкой планини. Сребро вађено употреблявало се на кованѣ новаца алъ подъ турскимъ жигомъ.
13.) Руска новчана помоћь. Ова и продаванѣ добара явны и приватны турски, была су найиздашній изворъ прихода. Ова (руска помоћь) была є така, да су у єданпутъ 100.000 # добили, по казываню Г. Янићія Ђурића, а по казиваню г. Стефана Филиповића само 10.000 #; него є више путій Родофиникинъ, Русскій Генералный у Србіи конзуль, помогао у новцу Србима, не тражећи на позаймлѣне сумме облигаціє, као што є то нѣговъ преємникъ Недоба чиніо.

[JASON]

Расходи су были:

1.) Издржаванѣ бећара, барутџія, тополивнице у Београду и къ овой принадлежећи радника. Бећари су имали плате месечне по 15 гр., тополивачи на данъ по 5 гр. а остали радницы по 1 и по 2 гроша на данъ.
2.) Набавлянѣ воєны потреба: Барута (барутана є была у Страгарима као и садъ што є) олова, топова, ђулета топовски и други войсцы потребны стварій.
3.) Рана є новцемъ набавляна, осимъ десетка; па є давата и србской и русской войсцы.
4.) Месо є у почетку давато руской войсцы; и ако су они то позніє платили, као што су они имали у Србіи своє за набавлянь ране офицыре.
Градови и шанцеви су се оправляли кулукомъ, кои є народъ давао.
Србски войницы имали су рану, одъ своїй кућа, коя є за ньима ношена.
5.) Плата чиновника. До 1811 године ни Кара-Ђорђе ни Совѣтницы плате изъ народне кассе имали нису; него имъ се давао таинъ (депутатъ) и по 80-100 гроша на издржанѣ, као и на издржанѣ момака месечно.
Одъ 1811. одређено є было, да се Карађорђу да по 2400 гр. (2000 #) на годину по казиваню Г. Стефана Филиповића, бывшегъ онда секретара совѣта. Карађорђе плату, изъ народне кассе дигао ніє; єръ є ова была оскудна; и тако є безъ плате служіо. Совѣтницыма по 6000 гр. Секретари су совѣта имали по 4000 - 2000, членови окружны магистрата по 400 гр. Секретари по 30 #, 500 ока жита по єдно говече и секретари и членови. Предсѣдатель магистрата у Београду имао є 1000 а чланови 500 гр. Войводе нису имали плате, него су по єдно село имали, - коє имъ є радило, па ово нису на войску, него само кадъ є велика нужда была, терали. Овай кулукъ употреблявали су войводе на срађиванѣ свои собствены а и притиснуты турски земаля. Тако су се исто издржавали и подъ войводама служивши капетани, одпрiє булюкбаше звани.
Учительима велике у Београду школе плаћало се по 1000 гр. на годину.
Момцы Карађорђеви имали су по 60 гр. на месецъ. Булюкъ-баша Петарь Iокићъ имао є 6000 гр. на годину и два ата. Момцы Якова Ненадовића по 15 гр. на месецъ, Пандури кодъ войвода были су узимани изъ задружны кућа; плате имали нису.
6) Мезулaне су обдржаване прирезомъ на окружія ударенимъ. Валѣвско є окружіє платило єдaнпутъ приреза 43.427 гр.
7.) Куће за явне потребе градиле су се, као сада што се граде мостови; а то є: народь є довлачio грађу кулукомъ, а майсторе є плаћала народна касса.
На путове и мостове слабо є што онда трошено.
Вредность нoвaца опредѣлявао є Совѣтъ. Главна є касса была подъ ключемъ попечителя финансіє и кадъ овогъ у Београду было ніє, кодь єдногъ совѣтника.
Рачуни прихода и расхода годишньи израђивани су были у совѣту и Карађорђу поднешени; и то после скупштине, коя є сваке године држата, кадъ су войводе долазили и онда и одъ прихода и расхода рачуне доносили. Владике су узимале димницу одъ народа по 12 пара одъ куће, као и подъ Турцыма.

Свештенство мирско узимало є:
1. Биръ, одъ главе оженѣне по 15 ока ране.
                                                       гр.             пр.
2. Одъ венчаня по                             2                -
3. Опело велико                                5                -           
3. Опело мало                                   1                -
4. Знаменѣ                                        -                10
5. Молитва                                        -                10
6. Водица                                          -               10
7. Водица кадъ се крсть носи по 20 пр. одъ куће.

Дукатъ є цесарскій у време Карађорђеве владе меняо се одъ 8 до 12 гроша, и тако се узети може съ године на годину вредность нѣгова као 10 гроіца.

Предложено є написано по преслушаню Г. Г. чланова совѣта: Мате и Єфрема Ненадовића и Милутина Петровића, бывши у време Карађорђево войвода, бывшегъ секретара Карађорђевогъ Г. Янићія Ђурића, секретара совѣта ондашнѣrъ, садашнѣгь члана суда окружія Београдскогъ г. Стефана Филиповића и булюкъ-баше Карађорђевогъ сада у пензіи живећегъ Петра Іокића. Сравни Вука Ст. Карацића Даницу за год. 1827. у Бечу 1827. дѣловодный протоколъ Карађорђевъ. у Београду 1848. и новине србске одъ 2. фебр. 1835 № 5 стр. 5.

Іованъ Гавриловићъ.

[JASON]

Повесница србског народа од почетка овог века до 1815 год. од Данила Медаковића. (1852.)


[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Станѣ србскога народа у почетку овога вѣка.

Послѣ мира, кои є Аустрия с Турцима 1792 год. заключила, подѣлѣне су србске области између ове двѣ државе овако као што су и данас. Од Оршаве на више била є између ове две државе повучена граница Дунавом. Стара Оршава, остров на Дунаву, коя є дотле била у аустриским рукама, уступлѣна є Турцима. Од Бѣограда на више повучена є граница рѣком Савом. Комад суве Херватске западу преко Уне дошао є такође Турцима у руке. У обште су Турци овога пута добили више него што им се є у рукама онда затекло, кад се є о миру радило. Благост Леополда и опасност, коя є Аустріи од запада грозила, вальда є повод попуштаню овоме нѣноме било.
Народ сам, по судби државе, био є у Аустрій у рат подигнут. Онай, кои є у воєной граници живио, и кой є до 1792 год. претрудне ратове са Турцима издржати морао, iошт се ни одморио ниє  него є био листом у войску већ 1796-те године подигнут у Нѣмачку и Италию против Француза. Краль Француски, Луи XVI, зет двора аустриског и Мариа Антонета, нѣгова жена а сестра ћесара, погинули су, на крвожедной гильотини у Паризу. Наполеон као ђенерал Француске републике, удари и освои сву Италию и продре у Истрию; нѣму подчинѣни генерали били су се већ утврдили Масена у Клагенфурту а Бернадот у Любляни. На западной страни чинили су они тако исто велике напредке. У устѣснѣном томе станю поиште Аустрия мир и овай се заключи 1797-ме год. на штету Аустрие у томе, што  є изгубила и Французима уступила на югу Ломбардию а на западу Нидерланд . У мѣсто тога као у накнаду неку добила є неке области Млѣтачке републике. Далмация, као што смо видили, дошла є тога пута из млѣтачки у аустриске руке. У великим овим и силним ратовима сва войска аустриска ниє могла дати одпора Французима. У граници скоро све, што є било за оружиє, ишло є на Французе. Из провинциала се є такође подизала силна войска. Све є то на мегдан ишло и вођено. Рат, проливанѣ крви и губленѣ глава за аустриске државе права било є главно занимание и главни посао србског народа, кои є у, истой држави живио. У самим боєвима отликовали су се войници србски као у свако време и на сваком мѣсту, на ком се мегдани дѣле. Што є било, особито из границе и за умор, то є у бою против Француза воєвало. Слабій люди чували су границу турску и градове. Међутим и сами ови силни войници од самога србскога народа нису могли Аустрию спасти, поред све остале войске, од три неугодна уговора мира. Сва три су ова мира од Аустрие искана и од Француза само са нѣном штетом примана.
Србски народ у Далмацій ниє се лако привикао на промѣну. Неки Далматинци, и незнаюћи јошт о миру у смотреню ньйове землѣ заключеном, пошлю, почем є република млѣтачка пала, неке посланике у Херватску да аустриску войску у свою землю позову. Међу овима посланицима био є и архимандрит Зелић. Свуда су се Далматинци пре привикли овой промѣни него Которани и Бокельи. Ови су се на своє власти у Котору тако жалили, да су, особито Грбляни, у турску прећи били наумили. Мудри Владика црногорски Петар нын є од тога одвратио и на стрпленѣ опоминяо. Нису међутим ни три године прошле а Аустрия буде принуђена сву Далмацию, сву Херватску са крайном войничком и Приморием Наполеону, кои се є већ зацарио био, уступити по уговору мира заключеном у Октомбру 1809-те године. Тако є велики єдан дѣо србски предѣла и србског народа дошао у руке и власт Наполеона или Француза. Срби, кои су од Саве сѣверу живили, остали су у пређашнѣм станю.
Ово є била судба они Срба, кои су у Аустріи живили. Рат є био ньйов посао главни и єдини. У томе су они провели й преживили од 1796 до 1815-те године. На свом мѣсту споменућемо, у колико є рат касниє овдѣ и ондѣ на сpбски тай народ уплива имао.
Србима у Црной гори, као што смо видили, основао є мудри Владика Петар I. нову срећу и больи живот. Он є юнаке ове србске, кои су већ посрнули били, мало по мало и доста наскоро опет препородио и оне им юначке и човечне добродѣтельи у срца улио, с коима су се они дуго времена користили и праведно поносити могли. При свему томе страсти людске ниє он могао по свима краєвима мале своє државе угушити. Племе Пипера било се є од остале своє браће одпадило и Турцима од Подгорице прилепило. Турци су били наумили са овом слабости тога племена окористити се и на нека мѣста Црнегоре ударити. Владика, кои є био собом изишао, да заблуђенике ове опамети и у свом яту остати приволи, кад ниє успѣо, позове Црногорце на оружиє, ако би Турци ударили. Ови су се одметнули били сбог тога, што их є Владика савѣтовао, да се између себе помире єр є био тврдо наумио и озбильно навалио, да сву землю и сва племена између себе измири и да сви Црногорци и сва племена у любави као браћа живе. Кад су одметници войску владичину опазили, тргну се и подвргну Владици. Он є и ове измирио и натерао да се сви излюбе.
Умиривши тако и последню заваду између свога народа, почне владика Петар радити о домаћим потребама. Он є у договору са главарима установио редовно Правителство и редовни суд. Од помоћи, кою є цар руски Павле Црной гори одредио, намиривали су се трошкови овога Правителства. Од Досития Обрадовића искао є он и учителя єдног, да школу на Цетиню подигнути може. Судце, кои свою дужност нису савѣстно и по закону испунявали, дао є он под други суд. Такове пресуде изречене над судияма дао є Владика свакад цѣлом народу обявити. 16 Авг. 1803-ће год. сазвао є он велику народну скупштину и ову є дао заклети да ће законик нѣгов извршивати и чувати.

[JASON]

Срби, по свима областима онима, коє су под Турцима биле, у кратко би се могло рећи, робовали су своим нечовечним господарима и властницима. У време самога мира они су само зато, што су христяни били, люто гонѣни, злоставлѣни и убияни. Господа, и и властници ньйови живили су о трошку и зною овога народа, и то су живили бѣсно и раскалашно. Срби су, немилостивиє него икаква животиня, натеривани на свакояке послове, работе и терете. Човечеству ниє било ни гласа ни трага. Кад су ратови у последнѣ време са Аустриом вођени, србски є народ ioшт већма патио и страдао. Он се, у свом робству, ниє могао уздржати, да се успѣху войске аустриске не радує. Многи су из народа у саму войску и у рат против Турака пристаяли. Чета такови србски било є, особито у кнежевини Србіи, тако рећи неброєно. Турцима поносним било є то тешко. Поред роба сматрали су они сбог тога србски народ као вѣчитог и крвног неприятеля свога. Ярост свою свакад су они на народ изливали, на нѣга нападали, глобили га, злоставили, убияли, а што є млађе било, у робство одводили.
Босна є била у найтѣшньим ланцима турским као што є и данашньи дан. Несрећа она, што су се многу властници србски но томе и сам прости народ изтурчио, задавала є народу нашем люте ране, кои є у старой вѣри остао. Потурченици ови заборавили су своє племе и пород па су на браћу свою нападали іошт жешће него прави Турци. У толико є станѣ Босне било горе и несретниє него кога другога народа србског у другим областима, у колико є у области той више потурченяка било. У Ерцеговини и у Албаніи владале су паше од србске крви и племена. Премда су ови на Србе нападали жешће него што би прави Турци, опет се є народ отимао далеко више и сретниє него онай у Босни. У обе ове области и данас є народ наш далеко живльи и отресніи него што є у Босни. У Албаній є истина народ наш сбог велики изселеня под она два Патриарха яко се утаньио, али зато има опет племена, кои се јошт и данас коначном самовластию турском у руке недаду. Данак свой покупе они сами и однесу га својой власти али Турчину ни єдном међу себе доћи недаду.
У данашню Кнежевину Србию дошао є био, по учинѣном миру између Турске и Аустриє, за управителя овога пашалука турског неки везир, по имену Бекир-Паша. Овай є 1792 год. примио од Аустриянаца град Бѣоград. Док су се Аустриянци из Србиє повукли, iошт пре него што є Бекир Паша у пашалук овай свой дошао, били су яньичари - мало далѣ о ньима ћемо пространиє говорити - тако се у области освой осилили, да су и на саме Турке спаиє нападати почели. Ньйова сила била є тако необуздана, да су спайє исте против ньи тужбе подизали и помоћи тражили. Пред самога Бекир-Пашу изишли су они у Ниш, ту га дочекали и ту га молили, да их од злоставляня и дивлѣг яньичарског нападаня одбрани. Зла су яньичара била тако велика, да се оньима Бекир-Паша іошт у Цариграду сам био увѣрио и против ньи од Султана ферман извадио. Он є у Нишу, пре него што є у Србию ушао, поглавара яньичарског Дрвиш-бега, кои є пред нѣга такође био изишао, преваром погубити дао. Кад є у Бѣоград дошао, ударио є на остале яньичаре и протерао их є из Србие у околне области. С овим дѣлом ослободио є Бекир-Паша како друге Турке и спайє тако и народ. Можемо се лако представити, кад є зло яньичара већ самим Турцима догрдило било, шта є од ньи тужни србски народ препатити морао. Како су яньичари из землѣ протерани, одма є наступио мир. Везир и остали Турци искали су обичне своє доодке, робию и друго што су сами себи опредѣлили били, ал крвнички нису на народ нападали, као што є то ньйов свагданьи обичай био. Време пак ово мира и покоя ниє дуго траяло; оно се є наскоро измѣнило и изопачило да є у утроби тога изопаченог времена зачела се борба србског народа у овой области, борба, коя є найпре тражила и бранила живота коя є потом прешла у борбу за слободу и независимост народну. Ова борба, овай устанак србског народа, познат у народу као устанак против даия и немилосрдни угнѣтателя свои, начинио є нову епоху или нова доба у Повѣстници и у явном животу србског народа по важности, кою су први дани наступившег 19-ог вѣка за народ у кнежевини а с тим и за сав народ србски имали; ми ћемо сад о томе времену говорити. Живот осталога нашега народа истом ћемо онда по свом реду опет на видик изнети, кад сретно започети а несретно окончани овай устанак с края на край прегледамо.

[JASON]

Кнежевина Србия.

Име землѣ; простор нѣзин; образ управляня турског.

Од неколико година, управ од како є Кнежевина Србия постала, политично своє име и ево є границе добила, често се чути може, да се она србска мѣста, коя су некад срце цѣле државе и свега народа србског биле, називлю Стара Србия. По томе, што є тамо и слава угасила се и снага србског народа изнемогла, ново ово име има своє основе. Само, я мислим, име то не би требало с'узити на онако мали простор, као што га наши люди разумѣваю и с'ужаваю. Ако су предѣли они србски, кои су од Приштине до Скопя и од данашньи граница Кнежевине Србиє до Зете простиру, предѣли Старе Србиє, онда су и други предѣли: сва Албания са Скадром и албанским примориєм, сва Зета, Црна гора, Ерцеговина, далматинско источно примориє, Босна и Срем, предѣли Старе Србиє. Сви су ови предѣи некад били дѣлови великог царства и велике државе србске. Зета, Примориє, Ерцеговина и сама Босна и Срем, били су и пре и више предѣли државе србске него што є у она времена данашня Кнежевина била. Истом послѣ Неманѣ славног, дакле на 100 година послѣ сеобе србске, данашня є Кнежевина Србия почела постаяти област србска. До тота времена у ньой є свакад врло мало србског народа било. У свакой од предпоменути областіи било є нашега народа више него у кнежевини нашой данашньой. И оно мало србског народа, што є у ньой било, било є у южним и южно источним предѣлима исте области. Послѣ Неманѣ истом почела се є та земля напунявати са нашим народом. Пред пропаст србског царства била є она у жительству изєдначена са осталим србским областима.
На єдном мѣсту я сам већ о имену oвоме говорио. Я сам споменуо, по свима споменицима из  времена државе, кралѣвства и царства србског, да се ни єдна област ниє називала посебно Србия него да су све области укупно, са своим предѣлним именима, називале се Землѣ Србске. Кралѣви и цареви наши нису се називали кралѣви и цареви Србиє него кралѣви или цареви свию Србски Земаля или кралѣви и цареви Срба. Данашня кнежевина Србия имала є и у она и добияла є у новия времена своя предѣлна имена. У стара времена дѣо єдан данашѣ кнежевине долазио є под Расию, други се є звао Мачва, трећи Браничево и т. д. У новия времена, од како є она име народно узела или добила, има она нови имeна: Шумадия, Подринѣ, Стари Вла, Подунавлѣ и т. д.
Заиста є чудно, да се само єдан дѣо србски земаля, єдан 5-ти или чак  7-ми дѣо, почео звати народним именом Србия а сви други предѣли да су напуштени у ньйовим именима. Ми видимо данас нѣмачке землѣ подѣлѣне на многе предѣле, области, државе, кралѣвства и кнежевине, али свака област и држава носи своє предѣлно име а све укупно име народа: нѣмачка земля. Я мислим да од нас зависи погрѣшку ову, коя є већ доста преобладала, што пре исправити. Кад се народно име областима и земляма дає, онда га треба дати правично свима предѣлима, у коима єдан и исти народ живи. Тако раде сви народи, тако су радили сретни наши предци.
Данашня кнежевина Србия почела є носити то име народно од онога времена, од како су деспоти србски на нѣн простор у власти своiой спали били. Да су ови деспоти до последнѣга свога часа имали іошт више областіи под своiом власти, простор би имена Србия био у толико већи. Како су пак деспоти ови област исту крстили, я управ сватити и дознати нисам могао. Чини ми се да є то морало овако ићи. - Власт є и снага србска са деспотством била већ у опаданю. И пре деспотства и у време деспотства биле су землѣ србске познате под тим именом. Странци су землѣ ове србске, по свом обичаю, први почели називати Србия или Сервия. Док су ньи Срби и србски владаоци називали Землѣ Србске а себе владаоцима или свию земаля србски или свию Срба, дотле су странци землю, као што сам казао, називали Србиом, а владаоце кралѣе, цареве или деспоте Србиє. Кад су деспоти, управ кад є деспот Ђурађ Бранковић ступио у непрекидни посао и договор са Мађарима, примио є и он начин тай наименованя своє области. Послѣ се є свака власт србског народа и у кнежевини, и у другим областима србским  угасила. Странци сви а особито сусѣдни, називали су землю кнежевине Србиом. То є мало по мало морало прећи и у народ. Тек опет име се є то простирало по свима оним предѣлима и мѣстима србским, у коє є србска власт допирала. Тако би, да є срећом којом србског народа могло се више од Турака ослободити, све ослобођене землѣ звале се Србия; тако би, да є којом несрећом манѣ се народа ослободило од Турака, Србия била маня и само онолика, колико би ослобођеног народа било. Да се пак, iошт већом несрећом, ниє ослободио никако, име би ово народно сасвим изчезло, єр Турци, као што ћемо видити далѣ, раздѣлили су србске землѣ на пашалуке. Главни дѣо Кнежевине данашнѣ звао се є пашалук бѣоградски.

[JASON]

Начин постаяня таковог имена народног над предѣлом єдним, другим, или над више предѣла, ми видимо и у данашнѣм Войводству србском. Народ є тражио свою безбѣдност од Мађара и као условиє тога тражио є свою од Мађара одвоєну област. Банат, Бачка, Срем, области, коє су врло касно подпале под Мађаре, али у коима пре 100 година ниє ни єдног Мађара било, подпале су и прoгутане у име Мађарске. По споменутом захтеваню србског народа и по одобреню царском, престале су сад те области, коє своя предѣлна имена имаю, носити име народно мађарско, а носе, поред предѣлног, име србско народно: Войводство србско или Войводство Србия.
Народ србски, кад є тражио свою народну област, устручавао се є и бояо искати, да се зове Войводство Србия. Он є мислио искати манѣ ако иште да се зове Войводство србско. Влада є по свой прилици мислила свим противно и зато є одредила, да се област ова зове Войводство Србия. Да случайно сутра ил кад му драго наш народ у Босни, Ерцеговини и Зети устане и Турака се ослободи, я заиста мислим, да би се цѣлокупна та област звала опет или графство, или жупанство, или кралѣвство Србия. То мислим да би било онда, кад би се по досадашнѣм начину, по примѣру Деспотства Србиє, Кнежевине Србиє и Войводства Србиє радило. Међутим, као што се мени чини, болѣ би и правичниє било називати све овакове поєдине области под своим єдним и другим насловом области србске, као н. пр. Кнежевина, Войводство, графство Србско и т. д. Кнежевина, Войводство а и само кралѣвство Србия онда би тек имало мѣста, кад би све србске землѣ под тим насловом уєдно биле, єдну државу сачинявале, у којой би или сав или бар далеко већи дѣо србског народа био.
Тако смо видили на кои є начин од прилике данашня Кнежевина добила име Србия, име цѣлога србског народа. О томе сам овдѣ узгредно толико споменути хтѣо. Приликом другом може бити да ћу и сам а може бити да ће се наћи и други наши сународника, кои ће о том више говорити. Сад Кнежевина, и то од дужег времена, носи то име и под тим именом видићемо ми простор нѣзин под управом турском и управу саму. Име само живило є у народу ал Турци за нѣга нису хтѣли знати.
Србия, као што смо видили, почела є носити име под деспотима србским или управ под деспотом Ђурђем Бранковићем. Простор є нѣзин био онда много већи него што є данас. И овай се є простор мѣняо по ратной срећй Ђурђа деспота: што є он више землѣ и више народа под свою власт добияо, то є Србия била већа; што є он више губио, то є Србия била маня. Кад є деспотства нестало, нестало є тако рећи и Србиє. Сва є земля добила друго име.
У найстария времена грѣшили су скоро сви географи Србиє. Ню су они произвольно окружавали и границе iой повлачили. Произвольност ова чинила се є найвиіше у кньигама и у землѣвидима, коє су или странци или наши предци при концу прошлог и у почетку овога вѣка издавали. У она су времена они то радили, кад су границе Србиє сасвим изчезле или бар сасвим поремећене биле. Ови су Србию сводили на данашню Србию, на дѣо Мацедониє, дѣо Албаниє и Нови пазар или негдашню велику жупанию Расию. Остале области оставляли су они под ньйовим предѣлним именима, као да у ньима ниє србског народа било. Никоме од ньи ниє пало на ум, да су сви предѣли србски, при свима ньйовим различитим именима, у коима є год србски народ живио, били предѣли и землѣ србске. Нису они дошли на ту мисао, да се то име народно, кад се већ єдном или више предѣла србски дає, противно старом обичаю времена државе србске, мора дати свима предѣлима србским.
Нужда никаква ниє нити испитивати овдѣ стотинама пута мѣняне границе србске нити споминяти оне, кои су те границе мѣняли. Послѣ деспота престали су сви предѣли народа нашега звати се србским и Србия. Они су постали предѣли турски. To є доста. Видићемо сад како є данашня кнежевина са границама своима пре свога постанка или пре свога ускрснућа, у почетку овога вѣка подѣлѣна била.