Српске буне

[JASON]

Бѣоград, по свом дивном положаю, одавно є, у само време сеобе србске, био главно мѣсто области данашнѣ Кнежевине Србиє. Онда є грчки управитель у нѣму сѣдио. Почем є Неманя Грке и из ове области изтиснуо, престао є Бѣоград бiти истина престолни град али є остао главни укрѣплѣни град или тврдиня. Кад є царство србско спало на зависно деспотство; кад є област деспотства била спала скоро на данашню Србию, Стеван, син Лазарев, премѣстио се є из Сребренице у Бѣоград. Послѣ Стевана ниє био Бѣоград више главна србска варош, али є постао главна варош турска ове области тако, да су Турци, подѣливши и србске землѣ на пашалуке, ову землю, коя око Бѣограда лежи, назвали и звали пашалук бѣоградски. У Бѣограду є сѣдио заповѣдник Пашалука, Паша или Beзир.
Пашалук овай бѣоградски под Турцима, послѣ мира од 1792 до устанка србског био є манѣг простора него што є данас Kнежевина Србия. У пашалуку овоме ниє било читави окружия него девет и то; 1. бѣоградско, 2. смедеревско, 3. крагуєвачко, 4. ягодинско, 5. валѣвско, 6. шабачко, 7. рудничко, 8. чачанско и 9. пожаревачко. Чачанско се є звало пожечко и ниє допирало до данашнѣ међе. Међутим є припадао комад ћуприског окружия окружию пожаревачком а комад ужичког окружию пожечкөм. Други и далеко већи дѣо од половине ужичког окружия припадао є пашалуку босанском заєдно са окружиєм подринским; крушевачко, алексиначко, више од половине ћуприског са Параћином било є под пашалуком румелиским; црнорѣчко и гургусовачко окружие било є под пашалуком видинским; неготинско било є за себе. Ово последнѣ окружиє имали су неки христяни Карапанџићи под својом од Турака зависећом управом.
Султан є био поглавар. Он є у пашалуке своє, као и данас, слао за управителѣ своє паше и везире. Главна власт била є овима у рукама. Ови су се кои пут тако осилили, да су у пашалуку своме сасвим као независни господари управляли. Било є поглавара турски у Босни, Арбаніи, у Яньини и Видину, кои Султана нису за свога господара признавали и кои су са Султаном рат водили. Управа ньйова ниє била основана на каквом закону и правилу негo є зависила од ньйове ћуди. Између ньи є било разлике, али су прередки они, кои су поштени, мекшег и човечниєг срца били. Обично су они дивля звѣрад као што су и сви Турци уопште.
Паша или везир ниє имао никакве редовне власти поред себе, као што и данас нема. Он є имао само єдног заступника ћехаю и казначея или касира свога. Остала нѣгова околина били су момци, кои су заповѣди нѣгове извршивали и нѣга пратили и чували.
У сваком окружию био є од паше или везира намѣштен по єдан муселим за послове полицайне и по єдан кадия за послове суда. Онай први, имао є за закон и правило волю паше и волю свою; овай други судио є на основу Алкорана по својой вольи и ћуди.
Паше и везири куповали су своє званиє од Султана; Муселими и Кадиє куповали су свое званиє од паше и везира. И єдни и други наплаћивали су то стостручно од бѣдног народа.
Народ є плаћао главницу као царски данак. Ову су муселими и момци везирови од народа произвольно купили. Войску везирску и сву свиту нѣгову морао є народ обашка издржавати. Робовати є народ морао онолико, колико є или везир или муселим хтѣо. То є наш народ люто затирало. Жительи данашнѣ кнежевине морали су под сами Цариград ићи на робию и тамо или по кои мѣсец или вѣчито остати. На робій паше бѣоградског морали су Срби кои пут по 100 дана узастоце остати.
Поред овога, што су Срби Султану и паши давати и радити морали, морали су они своим спайяма давати десетак од свега иманя и труда свога и робовати или радити и ньима, колико им узтреба.
Између ови редовни терета био є найтежій народу нашем онай, по ком є он морао сваку войску турску, коя кроз землю пролази, са свима потребама издржавати и снабдѣвати. Дивлѣ овакове чете обично су изискивале од народа и оно, што им он ниє могао дати и тако су сисали крв народа.
Осим ови редовни било є на народу србском iошт и други терета, кои су били тежіи и тегобнiи него сви ови уєдно. Насилна злоупотребленя турска, коя су по времену прешла у обичай, узела су такав вид, да є сваки Турчин без разлике Србе уобште и сваког Србина посебице, сматрао за свога роба. Колико є Турака било, толико є било господара србског народа. Већ є сам Алкоран допуштао Турцима чинити са ђаурима и раiом све што им год на ум падне. Турчину никада у кривицу се неприма кад Србина убиє; зла друга іошт манѣ. У град или варош ниє смѣо Србин никад доћи под оружиєм; ако Турчина сретне, мора оружиє своє покрити и заклонити или с ньим мегдан дѣлити; лѣпше се одѣти ниє смѣо; болѣга коня имати ниє смѣо; лѣпшу жену имати ниє смѣо; иманѣ какво стећи ниє смѣо. Ако є што од свега тога имао, ниє дуго уживао, єр су Турци, док су опазили, одма отимали. Ако се Србин са Турчином сусретне, морао му є с пута уклонити се и с коня с'яти, єр иначе ниє био сигуран за свой живот; ако Турчин путує  а незна или неће да зна пута, мора му први Србин, кога он оће, пут показивати и то пѣшице а често по вольи Турчина и босоног; ако Турчин Србина нагрди и опсує, Србин є морао ћутати. У обште надувена сила различити нрава или Турака прави или потурченяка чинила є найвеће покоре и безакония; Срби, лишени сваке обране, морали су то све подносити.
Поред овога, што су Срби од Турака патити и трпити морали, има iошт и други зала, коя се с преднаведенима подпуно слажу. Тако су Турци сваку светиню србску безобзирно а често и навалично газили и сквернили. У цркве су они србске уводили своє конѣ и од цркве конюшнице правили; иконама су боли очи, цркве рушили и уопште сваку светиню србску сквернили. Они су поред ове светинѣ газили и другу: бирали су дѣвойке или невѣете и одводили их собом и страстима своим дивльим угађали. У найвеће праздничне дане гонили су Турци србски народ да им ради и робує. Уобште никакво право, никаква светиня, ни сам живот ниє био безбѣдан него є изложен био, све є, што є човеку наймилиє и найсветиє било, изложено било необузданой дивльой вольи ови неприятеля христянства, ови дивляка, кои су са своим нечовечним дѣлима србски народ за срце уєли а изображеной Европи, коя гадна и нечовечна ньйова дѣла гледа и трпи, образ потавнили.
Ни у самой цркви, овом єдином мѣсту утѣхе християнске, ниє народ србски могао своє утѣхе наћи. И она се є, коiой су се Срби кланяли и од нѣ помоћи и утѣхе изгледали, на сpбски народ ополчила. Црква є народу србском постала скоро онако исто неприятель, као што су исти Турци били. У мѣсто да она уцвѣлѣни народ тѣши, позлеђивала му є и она ране нѣгове. И она є постала орудиє турско на тугу неутѣшенога и бѣдног народа србског. Одма, како є последньи патриарх србски из Ипека у аустриске области прешао, прекинула се є власт србска црквена. Грци подплате Турке, заузму найпре и укину србску Патриаршию па стану у цркви србской господарити. За новце и за обећанѣ да ће Турцима бити на руци против србског народа, добию Грци мало по мало све епископиє србске. Кад су овакове владике, кои су епархиє своє куповали и код Турака се удворили, у народ долазиле, глобиле су народ немилостиво. Ньйова є сва брига била како ће Турцима угодити и како ће се обогатити. Често су они на народ лажи потварали само да се Турцима умиле. Они под именом пастира, постали су мучительи свои христяна. Школу србску у Ђаковици, у којой су млади люди за свештенике приуготовлявани, они су напуштили. Сбог тога є и свештенство ниже наскоро без сваке христянске науке било. Оно є постаяло по новцу.
Такво є било управлянѣ турско над србским народом; таково є било над осталим христянима, таково є оно и данас над свима онима, кои су у робству турском. Само од нарави Паше єдног или другог зависило є врло редко, да се люта ова судбина зароблѣног народа србског и христянског за кратко коє време ублажи.

[JASON]

Яньичари; Пазван-Оглу у Видину противник Султанов напада на бѣоградски пашалук; Мустай-Паша зове Србе на оружиє; смрт Мустай-Паше; влада даия; потайна жалба србског народа Султану; србски айдуци.

Іошт є крвожедни Мурат I, да би ратну свою силу умножио, завео неки ред войника под именом яньичари. Ови су имали особита нека права и преимућства, особити строй и ред, особито опредѣленѣ и живот. Прва є чета устроєна истина од зрели людіи или момака, али касния войска произишла є од неяке христянске дѣце, коя су од 8 до 10 година доба свога отимана од свои родителя и трпана у то заведениє. Као што су Ликургови Грци са подобним подизанѣм желили стећи народ и войску, коя неће знати ни за какво сродство него єдино за ратом чезнути, тако су и клети Турци на ту мисао дошли. Сваки пет година купили су они од зароблѣни народа христянски арач или данак у дѣци и с том несретном неячи попунявали и умножавали су они свою яньичарску чету. Турци, кои су намѣри той посвећени, одраньивали су и подизали такову дѣцу у духу яньичарском тако, да су ова дѣца, кад прирасту, знали само за бой, за проливанѣ христянске крви, за грабеж и отиманѣ. За оца, за майку, за свой род и свога Бога нису несретна ова дѣца знала. Яньичари се, као што є познато, нису ни Богу молили. Христянска крв омилѣна им є као наймилиє пиће. Ниє ли могуће, да су дѣца, у клетом заведению подигнута, као зрели люди и яньичари на свою родбину нападали и може бити лако крв свога рода а и сами свои родителя проливали?
Као што се лако мислити дає, войска є ова наскоро яко се умножила и постала претежния и у рату и у миру него сва остала войска турска. Она є по времену стекла такав глас, такву силу, и таково преимућство, да су се у ред ньезин уписивали зрели люди. Власт ньиова постала є найпослѣ яча и претежния него власт самога Султана. Они су младога Султана Османа с престола сбацили, на голо га кюсе посадили, у Єдек-кулу тако одвели и ту га задавили. Сви послѣдошавши Султани од ньи су зазирали и на ньйову се волю обзирати морали. Први є Султан Селим, кои є пред свршетак прошлога вѣка покушао, али врло издалека, да власт ньйову скрньи. Са редовном войском, по образу Европе, ни мало у яньичаре недираюћи, мислио є Селим ньи се избавити. Он є ту редовну войску почео заводити под именом тим, да може болѣ Русима одпора давати, кои су већ неке области од турског царства отели били. Међутим су яньичари остали у власти све єднако до 1826 год. Ове године ньи є Султан Махмуд у улицама цариградским са топовима обарао и из свог престолног града очистио.
Као што є већ споменуто, сила є Яньичара траяла до 1826 год. До тога доба они су чинили чуда. У рату последнѣм између Аустриє и Турске lосиф є волѣо договарати се са поглаваром яньичара него са великим везиром. Бѣснило ньйово, послѣ рата, било є найяче у Србији, као у мѣсту, на ком их є мир тай затекао. Они су се истина и пре тога по той области били станили, на силу землю и добра присвоили и отели те тако се многи ту удомаћили, али, осим ови, застало се є ту много чета ньйови, коє су у рат тай из други дальни мѣста дошли биле.
Шта є народ србски од овакови незнабожни, нечовечни и необуздани чета препатити морао, найлакше се може видити из ньиовог поступка са самим Турцима, кои сy, по вѣри ньйовой, дѣца цара ньйовога као и они. У истой Србіи они су тако бѣснили, да су Турке спаиє тако тукли и убияли, да су они, кои су живи остали, спаилуке и добра своя оставити и у друге области бѣжати морали. Напред смо споменули, како є и Султан за ньйова беззакония чуо и како є Бекир-Паши власт дао, да их из пашалука бѣоградског очисти. Више вѣштином него снагом својом ньи є Бекир-Паша прогнао и тако Турцима и Србима покой, одмор и мир повратио.

[JASON]

У то є време неки Пазван-оглу из Видина пашу протерао а сам се против Султана подигао. У свою чету покупи он кое оне чете яньичара, кое су по околним областима блудиле, кое ове яньичаре, кое є Бекир-Паша из свога пашалука протерао. Пазван-оглу имао є наскоро 10.000 ратника и нѣму се є чинило, да он свакой сили султановой може с ньом одолѣти. Яньичарству поврати он стара права и части. Он се є сам у ньйов ред уписао. Ньима є дао да робе и араю за себе а он се є задоволявао са ньйовом услугом ратном. Войску ову свою звао є он крџалиє.
Док є Султан Пазван-оглу на миру оставляо, док є Бекира Мустай-Паша био замѣнуо, пушти он своє чете у бѣоградски пашалук. Мустай-Паша, кога су Срби сбог код Турака нечувене доброте прозвали майка србска, позове народ србски на оружиє, говорећи му, да продає стоку и да купує оружиє па да брани и себе и нѣга. Заиста су чете ове чиниле велике штете и покоре. Увређени яньичари, што су одатле прогнани, светили су се и Србима и Турцима. Срби позив Мустай-Паше єдва дочекаю. Іошт из последнѣг рата са Аустриом заостало є ньима по доста оружия. Кои ниє имао, тай є по савѣту паше, продавао марву и куповао. За кратко време ускрсне лепа и велика чета србске войске. Она се сдружи са войском свога паше, удари на крџалиє и протѣра их из пашалука свога. Србе є овом приликом предводио Станко Арамбашић, син неког айдука, кои є био на гласу. Тукли су се са крџалияма око Ћуприє, Пожаревца и Пореча.
Найпослѣ се є и Султан наканио послати войску на одметнутог Пазван-oглy. Више паша и везира пошлѣ он на нѣга са 100 иляда войске. Пазван-олгу ниє имао више од 10.000. Он се ове далеко веће силе неуплаши него се довиє и кое заваркиванѣм, кое са завадом паша, кое преваром потуче и одбиє он сву ову войску Султанову. Султан ниє осѣћао снаге, да ову чету од 10.000 людіи покори него се упушти са одметником своим у договоре. По уговору овоме морао є Султан рѣч свою натраг узети, којом є забранио янычарима у пашалуку бѣоградском живити, и дати им ферман, да се на своя силом присвоєна добра могу вратити. Мустай-паша морао се є овой султановой заповѣди покорити и яньичаре у свой пашалук пуштити. Яньичари се ови врате, на жалост и штету како Срба тако и Турака, и доведу са собом iошт два пута више своє коекакове дружине, безкућника и крвопия.
У почетку су яньичари ови били мирни. Наскоро су они пак стару свою ћуд увели и бѣснити почели. Бѣснило ньйово, наравно, найпре є србски народ осѣтио. На скоро су га осѣтили и Турци и сам несретни Мустай паша.
По повратку отимали су се службе код паше. Овай є био слаб многе од ньи у свою службу примити, како ће му брже и лакше главе доћи. Зликовци ови већ су добили такова повѣреня, да су они ишли од народа данак купити. Баш у том послу они су найпре са ћуди својом наново изишли на мегдан. Єдaн oд ньи, по имену Бего Новлянин, зашавши купити данак, поиште од кнеза села Свилеуве Ранка 200 гроша за себе осим данка. Овай му то откаже. Новлянин ниє смѣо на нѣга у селу ударити али га наскоро спази у Шабцу и сбог тога га убиє. Добри Мустай-паша срдио се є на тай поступак и послао є 600 свои крцалия да зликовца увате. Новлянин се овима одупре и и послѣ у Босну измакне. Међутим є 30 Турака замѣнило главу Ранкову, кое су пашине кралиє погубиле зато, што су Новлянина бранили.

[JASON]

Пазван-оглу остао є приятель овим яньичарима и послѣ, почем су од нѣга отишли.  По свой прилици по ньйовой жельи удари он 1801 год. опет на бѣоградски пашалук. Мустай-паша, познаваюћи дух яньичара, ниє се смѣо у ньи поуздати него позове опет србски народ на оружиє. Србску и турску войску преда он сину своме Дрвиш-бегу да Пазван-оглу из пашалука изтисне. Яньичарима та войска ниє била по ћуди. Било да своме приятелю помогну, било да намѣру свою лакше изврше, продpу они издаioм неком у горньи град паши, кои є без войске остао био. Допре о томе глас сину пашином и овай се са свом войском поврати оцу у помоћ. Тек што є он до Гроцке повратио се био, примораю яньичари пашу, да сину своме изда заповѣд србску войску одма разпуштити а са осталом войском из пашалука у Ниш отићи. Мустай-паша морао є то написати, несретни син морао є оца послушати. Неко време подрже яньичари пашу као сужня а по том га удаве.
На сваки начин iошт пре него што су они пашу погубили, морали су заключити шта ће послѣ тога радити. Тако их видимо, да су одма, како су пашу погубили, у пашалуку свою власт прогласили и господарити почели. Оне Турке и спаиє, кои су им се противни показивали, они су или погубили или из землѣ са ньйови добара прогнали. Сав несретни пашалук постанe ньйова собственост, с којом су они произвольно и нечовечно разполагали. Да би траг свой код Султана заметнули, яве му они, да су Мустай-пашу погубили зато, што є био приятель ђаурима и што є ђауре волео него ньи. Уписуюћи то себи у неку заслугу, поишту они од Султана да им другог пашу пошлѣ. Султан ил ниє марио им ниє марити могао, учини се такође невѣшт и пошлѣ за пашу Ага-Асан-пашу. Кад є овай дошао, нашао се є у чуду. Яньичари су све радили а он є само гледао и ни бѣла зуба ниє промолити смѣо.
Управлянѣ несретног бѣоградског пашалука дође дакле у руке яньичарима, кои сy навикли се крв людску пити и проливати. Начин ньйове управе био є олигархичан: ньи четворица, Фочић Мехмед-ага, Кучук Алия, Аганлия и Мула Юсуф, под именом даия, били су главни господари. Землю су пак и они подѣлили између себе на четри дѣла. Сваки є у свом краю господарио и посредством свои субаша крв народа пио. У главним дѣлима како землѣ тако и они, кое су с Портом или с ким другим на страни имали, заєдно су се договарали. Ако се нису могли у чему сложити, мирио их є и слагао стари Фочо, отац Мехмед Аге. Сва четри ова крвника сѣдила су у Бѣограду.
У земльи су учинили измѣну велику: муселиме и кадиє они су сбацили и на ньиово мѣсто своє кабадиє и субаше поставили. Ньиов є главни и сав посао био глобити, и гулити народ. Данак є знатно од сваке руке умножен од сами даия а ньйове кападиє умножавале су га јошт већма. Поред десетка, кои се є дотле од народа узимао, почну они узимати од свега и девети дѣо. Робия ниє имала никакве мѣре. Уобште они почну и народ и землю сматрати као свою властитост. Ньйовом примѣру поитао є одма слѣдовати зворнички Алибег Видаић. Овай є кроз села пролазио, люде везати дао и тако везане натеривао, да му даду писмо, како су му землю продали. Субаше є и он одма увео.
Како са овим Видаићем тако и са Панзван-оглу утврдиле су даиє приятельство и договор да єдан другом буде у помоћи. И доиста су даиє наскоро Видаићу помоћи слали, кад су на овога браћа нѣгова са народом против нѣгови беззакония устала. Помоћ є даия рѣшила и Али бег добиє мегдан. Плячка, палеж, глоба, робство, вешанѣ, било є слѣдство нѣгове побѣде.

[JASON]

Како се є по околним областима чуло, шта су даиє у Бѣограду учиниле и далѣ чинити предузеле, нагрну голаћи, безкућници, безпосличари и крвници са свию страна а особито из Босне и Албаниє у пашалук бѣоградски. Даиє су ньи єдва дочекале, у своє службе примили и у народ слале. За кратко време издрпани ови безкућници, кои су лађе вукли, постану над бѣдним србским народом силни и немилостиви господари. У свили и кадифи, у срми и злату, на арабским хатовима, у найболѣм и найбогатиєм оружию они су за кратко време по србском народу глупу и надувену силу свою изливали. Док се є бѣдни народ мучио и зноио да се хлѣбом рани; дотле се є често залогая свога лишавао. Овай су му ове нѣгове крвопиє из уста отимале. За кратко време био є народ тако оплячкан и оглoблѣн, да се є, као што се є изражавао, већ ликом пасати морао. Све што є год имао, силни ови зулумћари поотимали су му кое на име данка цару, данка даияма, деветог, десетог, кое на глобу, кое на неограничене ньиове трошкове.
Заиста, ако ништа перо людско ниє кадро описати, то ниє оно кадро описати беззакония како даия тако и ньиови ови помоћника. Напред є споменуто, да су зла и злоупотребленя сами Турака била велика србском народу претешка. Све се оно спрам беззакония даия и ньйови момака цвѣће назвати може. Све мѣре прелазеће ово бѣcнило яньнчара и нѣиови бећара с тим є већма народ србски осѣћао, што є пре тога, и под Бекир и под Мустай пашом уживао мир и станѣ, премда робско али опет таково, кое се сносити, кое се трпити и у ком се живкарати могло. Сад су Срби клани и давлѣни од више руку. Сав ужитак, све што за свой живот зноєм своим трудно приберу, даиє и субаше су им отимале. Светиня є србска била свака погажена. Живот є висио сваком Србину о концу; многи и многи изгинули су од бѣснила турског. Кабадаиє, субаше и ньиови помоћници већ су дотле дотерали, да су у Србе мѣсто обичног нишана гађали, и то у Србе, кои им никад ништа учинили, кои их ни попреко погледали нису, него кои су их ранили и бѣcнило ньиово снабдѣвали. Свака сила за мала и код ови се є беззаконика као смишлѣна и истинита пословица потврдила. Наскоро ћемо ми ньи видити, како дуг свой плаћаю.

[JASON]

Колико су зла и беззаконня ова додияла народу србском толико су и самим Турцима. Све што ниє било реда яньнчарског или се за орудиє ньйово употребити ниє дало, гонѣно є, злоставлѣно, глоблѣно и убияно. Станѣ прави Турака и токоршньи спаия слабо є што утицало од станя народа србског. Судба є хтѣла, да се ове двѣ вѣре бар у неком брою и у некой класи изєдначе. Турци, кои су пре яньичара србски народ често за срце уєдали, пали су сада у ту нужду, да са Србима заєдно помоћи против ови необуздани своєвольника траже. Већ є неки Асан-беr, aзнaдaр Мустайпаше, покушавао са своим приятельима, сa спаияма и са народом буну против даия подићи. У народ є почео он био дѣлити пра' и олово. Брат нѣгов покрене се раниє него што би требало и тако се намѣра та осуєти. Яньичари су послѣ тога, нечувено осветолюбиви, нападали іошт жешће како на Србе тако и на Турке.
Кад овим путем нису могли Турци и спаиє яньичарима доскочити, пођу они у Цариграду помоћи тражити. По ньйовом наговору састане се и неколико кнезова србски, саставе тужбу и жалбу Султану, молећи га да их яньичара ослободи. У тужби су они све претешке тегобе и беззакония яньичара описали. Више спаия, Ибрим-ага Видаић, брат Али-бега, и Асан-бег, кои є буну подићи хтѣо, нађу се у Цариграду. Тужбу и жалбу србског народа они су узели и дивану и Султану поднели са подкрѣпляванѣм и потврђиванѣм найвећим.
Султан є овоме повѣровао или већ и с друге стране чуо шта яньичари раде. Али, као да никакве друге снаге имао или као да за та чуда марио ниє, пошлѣ опомену даияма, да се зала окану. Претио им є, ако се другчиє владати непочну, да ће на ньи дигнути войску, ал не турску, єр Турчин на Турчина неће да удара, него войску од другог народа и другог закона.
Опомена и претня ова имала є превелика али за народ србски противна и наопака слѣдства. Кад им є паша тaй ферман Султанов прочитао, оду они у своє легло и почну нагађати с каквом им войском Султан то прети. Русе и Аустриянце, говорили су они, Султану небива у свою землю звати. Уєдан-пут, као да им є неко пришаптао, повикну сви сложно: Та са раiом то нама падиша прети. О томе они нису ни мало сумняли. У далѣм крвничком томе договору нађу они за добро Султанов ферман тако испунити, да у окружия изиђу и све оне Србе потуку, кои им се опасни учине. У фебруару 1804 год. приступе они томе крвничком дѣлу, заиђу по окружияма и почну найодабраниє люде убияти. То є био плод или изход оне тужбе и жалбе, кою су Срби Султану поднели; то є био плод опомене и претнѣ Султанове дайяма. По Султану неби тога пута ни єдан честитіи Србин у то доба жив остао. Спасение и обрана србског народа нити є била нити ће бити код Султана, него є била и лежала у народу самом. Снагу ту народну покренули су тако названи айдуци сpбски.

[JASON]

Люди, као и народи, коима є слобода мила и драга, кои се од себи подобни или iошт горіи газити недаду, свакад су волѣли, свакад су предпоставляли сваку другу патню и саму смрт свою робству своме и гаженю таковоме. Ако є србски народ у цѣлости сбог слаби и малоумни свои господара найпослѣ малаксао и сили турской одпора више давати ниє могао, прва она добродѣтель людска живила є и тиняла у грудма премноги синова србски. Наскоро ћемо се ми увѣрити о томе уверити много ясниє; овдѣ ћемо само споменути, како є свакад у народу србском било довольно люди, кои су драгу свою слободу сваком покою и самом животу своме предпоставляли.
Грѣшио би човек, кад би тражио точно означити време оно, у ком су србски айдуци постали. Рѣч є ова код свию скоро други народа рђавог означаваня; она означує оне люде, кои на дому свом, у обштини или у држави своiой злочинство какво учине па се од праведне и заслужене каштиге у горе и дубраве одметну и ту наново нова злочинства са отиманѣм и крађом чине. Могуће є да є такови айдука било и у нашем народу. Такови су айдуци код нас били свакад сасвим незнатни. У самом свом злочиству нису они изишли на глас. Ако их є било кад, као да их ниє ни било. О таковима айдуцима нит я имам што у Повѣстници нашой говорити нити сам говорити намислио. О србским айдуцима, србским соколовима и витезовима, кои су или свою светиню какву, или добро своє или главу свою бранили и бранећи Турчина єдног или више погубили па сбог тога у лугове бѣдне своє отачбине од веће се силе склонили, я сам овдѣ говорити обвезан.
Док є год власти србске било, дотле су айдуци у србском народу били редки. Ако є какови било, то су морали бити они, о коима сам уобште мало напред говорио. Айдука ови, кои су любимци и бранительи свога народа били, нити є било нити є могло бити никако дондѣ, док є србске власти било. Они су на сваки начин морали постати онда, кад є свака власт србска утаманѣна и кад є ову сила и бѣснило турско необуздано замѣнило.
Почетак дакле, ако не сасвим точно а оно бар од прилике србским поштеним айдуцима можемо уватити. Повод ньиовог айдукованя много є ясніи и управ сасвим чист. Он є био свакад, он є и данас єдан и исти.
Кад су силовити и надувeни Турци србски народ сасвим заробили, сматрали су га они и поступали су с ньим како им є пало на ум. Найгори Турчин, коме отресан човек неби ораа из руке могао узети, често є нападао, срамотио, гонио, злоставио и убити покушавао найотличниє люде из србског народа. Ако є на самом несретном Косову, изгинуо цвѣт србског народа, ако су изабраніи люди и касниє немилице гинули, опет є остало народа у животу. Овай, и у самом свом робству, ниє престао рађати витезове онакове, с каковима є Душан свима околним државама страшан постао. Юнака, витезова, люди, кои су имали душе и срца и кои су людског поноса и любави за свою и браће своє слободу имали, никад ниє престаяло у србском народу налазити се. Овакови люди, веће душе, већег срца, дали су постанак и почетак поштеном србском айдукованю. Кад им є коме догрдило или трпити сами или гледати да друга браћа од Турака поєдини трпе и пате зла и насилия, дрзновено су они и юначки било на єдног, било на више Турака ударали и потукли их. Премного има примѣра, да су поєдини Срби на єдног или више Турака ударали и ньи потукли. Узрок є био свакад єдaн и исти а тай є: беззакониє турско или намѣра кога погубити.

[JASON]

Кад тако било єдан било више ньи єдног ил више Турака убию, ньима више на дому ньйовом ниє било станка. Обично су послѣ таковог догађая долетале тако велике чете турске, да им читава села неби могла на пут стати. Онима, кои су Турке погубили, ниє остаяло ништа друго него узети планину за свою кућу а оружиє за оца и майку.
У самом овом планинском животу нису честити србски ови айдуци престали душманима своима и свога народа светити се. Ньиов су живот они обично, кад већ у планину оду, завѣтовали на губитак Турака а на славу Богу и своме народу. Гдѣ є ньйово соколово око кога Турчина угледало, ту є десница ньйова Турчина са земльом саставляла. Ни више ньи, ни єдан Турчин ниє се могао одабраной каквой малой дружини србски айдука отети и од ньйове руке измаћи. Душевна им є рана била: или утѣха, што су кога Турчина погубили или надежда, да ће јошт кога погубити; тѣлесна им є рана била оно што код погублѣни Турака нађу. Код ньи є освета баш била света; они су бар ню као свету уважавали и испунявали. У народ србски они не само да нису дирали, него су управ били нѣгови бранительи у онолико, уколико су бити могли. Увређена или погажена правица и невиност у ньима є налазила освету и обрану. Сбог тога є наш народ, кои заслуге свои витезова никад прецѣнити и спомену предати непропушта, у славу ови айдука свои више прекрасни пѣсама спѣвао. Славни Бакић, кои є Мађаре пред муачким боiом мудро свѣтовао, кои є у обсади Беча велике услуге учинио, кога мађарски историци описую као наймудриєг и найхрабриєг юнака, био є, по словима неки историка, такође у старом Влау, у данашньой Кнежевини, отаџбини своiой, такав айдук. Станоє Главаш, кога су Срби при устанку против Турака са свога поглавара имати желили, био є такође такав айдук. Храбри Велько с тим се насловом поносио и ниє се другчиє звати дао него Айдук-Велько. Такви су били айдуци србски.
Кад є год Аустрия Турцима рат отварала, свакад су ови айдуци са ћесарском войском пристаяли и ньой превелике услуге чинили. Послѣ рата они су опет айдуковали. Брой ньиов и чете ньиове зависиле су од владаня турског: што су Турци више бѣснили, то є ньи и ньиови чета више било; што су Турци били питоміи и пристойниє са народом србским поступали, то є ньи и ньиови чета манѣ било.
Како є Бекир-паша яньичаре из бѣоградског пашалука протѣрао и са народом благо и човечно поступао, одма су се айдуци србски умалили. Они су єдва дочекали, да се своим кућама, своим сродницима и своме людском послу и животу повратити могу. Под Мустай-пашом ниє такође било айдука нити є било нужде за айдукованѣ. Изван бѣоградског пашалука пак, гдѣ су Турци бѣснили, айдуци су се пре умножавами. Али у самом бѣоградском пашалуку кратко су се време отважни и храбри юнаци србски могли миром и домаћим задовольством наслађавати. Како су даиє Myстай-пашу погубиле и владу у своє руке узеле; како су своє кабадаиє, субаше и друге гладне, босе, голе а крвожедне безпосличаре у народ слати почели, повладивши им, да могу чинити шта оће, одма су се србски айдуци и ньиове чете умножавати почели. Тиранство даия и яньичара ньи є дотле умножило, да су они били кадри волю цѣлога србскога народа представляти и судбу нѣгову рѣшити. Важност ньиову ми ћемо одма iошт болѣ и далѣ познати.

[JASON]

Устанак србског народа против даия; избор поглавара; бой с Яньичарима; помоћ турска; сретан свршетак; посланици у Петроград за покровителство Русиє.

На више мѣста у Повѣетници овой нашой я сам без обзира казао, како є душевна снага, како су прве людске добродѣтельи у народу нашем яке као ма у ком другом првом народу Европе. Нашло би се по свой прилици туђинаца, кои би рѣчи ове моє за пристрастне држали; може бити да ће се наћи людіи и из нашег народа, кои ће ми то замѣрити. И єдни и други, док остану у дѣлима србским од Косова до почетка овога вѣка, имаће нешто основа за такове своє мисли, и то у толико више, у колико површниє буду дѣла та иста сматрали. Ако они и на ова дѣла, и на ова времена, озбильниє погледаю, мисао ће они свою промѣнути и моє ће рѣчи за своє, за истину и за право заключениє примити. Ако озбильно погледаю на живот и рад србског народа од Неманѣ до Душана, на живот и рад од почеткa овога вѣка, заиста ће и єдни и други величини душевне снаге и крѣпости сваке добродѣтельи србскога народа поклонити се и народ овай наћи достоян, да се са сваким првим народом споређивати може.
Прва є добродѣтель и душевна врлина людска: народна своя слобода; прва є снага людска или народна: одржанѣ или избавлянѣ ове своє слободе. И ту врлину душевну и ту снагу велику ми смо видили у нашем народу. Бой на Косову найяче є свѣдочанство, како є грдна сила турска само преко силни иляда мртви тѣлеса србски витезова слободу србску погазити могла. Природа є людским силама положила предѣл. Ове нису кадре чинити више него што им закон природе допушта. У четри и пет пута већой сили турской ниє могао србски народ одолѣти. Уз то є, као што смо видили, баш у найодсудниєм часу слабост и порок властника , какови се код сваког народа налази, неприятельима србским яко помогло.
Устанак србског народа у почетку овога вѣка заиста є такође превелико свѣдочанство, да та любав за свою слободу и та снага, коя є за повраћанѣ зароблѣне слободе нуждна, ниє за четри вѣка робства угасила се, ниє ни малаксала. Она се є появила у свой своiой снази и крѣпости тако, као да є народ тек пре кою годину из слободе у робство пао; она є, у онако малом брою мишица и срца, чинила чуда, койма се и ми и други народи дивити мораю. Ако игдѣ, то є у овой прилици код народа србског показала се любав за свою слободу као снага духа вѣчитога и Бога свемоћнога.
Онаково робство, у какво є србски народ више сбог слаби свои поглавара него сбог веће силе неприятельске пао; онаково угнѣтаванѣ турско кроз пуна четри вѣка; оно непрекидно трошенѣ снаге; онаково разцѣпльиванѣ снаге; онаково умаленѣ народа; онако круто, люто и грозно поступанѣ Турака; онако разкомадан и у найвеће окове робства стегнути народ, као што є био народ србски, заиста є слабе изгледе давао, да ће се он кад ослободити моћи. Ко є год станѣ србског народа уобште познавао, морао є помислити, да ће он у робству своме изданути или да ће га у робству томе нестати. Све, што є народ србски патио; све што су Турци с ньим радили; све, што му є са свию страна припремано и чинѣно, давало є довольно повода мислити, да ће племена Неманьина, племена Душанова, племена Обилића, племена наши прародителя, племена негда славног србског народа вѣчито са лица землѣ нестати. Ко се о основу таковог заключения сумня, нека околности србског народа од давни времена и у самом почетку овога вѣка добро погледа.

[JASON]

Али є у народу србском лежала снага душевна, кою є само душевно око угледати могло. Ова снага, којом є Бог сав род людски подарио, оячала є у србском народу за време Неманѣ славног, нѣгови потомака и цара Душана тако, као што є оячала ма код кога првога народа европейског. Ова є снага са србским народом рађала се, у прсима србским станила се и у крайнѣм часу опет оживила и появила се. Зачудили су се они, кои на такву снагу нису вѣровали или се на ню нису обзирали, а неприятельи србски забезекнули су се, кад є она мишице србски синова наново подигла и у юначким се србским грудима наново запламтила. Одма у появу свом првом чинила є она заиста чуда, достойна примѣра.
Iошт на єдну околност морамо се ми обазрети пре него што до самог устанка србског дођемо. Ништа ниє лакше него разумѣти ону разлику, коя є између браненя и између подизaня своє слободе. Ако є велика добродѣтель слободу свою бранити и одбранити, заиста є много већа ню подизати и подигнути. И сама ова велика разлика има у себи іошт друге разлике велике. Тако є н. пр. велика разлика, кад читав єдaн народ свою слободу изгуби па послѣ опет читав ню подићи покушава и кад народ єдан читав слободу свою изгуби а послѣ ню само єдaн мaли дѣо, само или шести дѣо истога народа ускрснути покушава. Разлика є велика и у самом времену робства: што є ово дуже, то се обично теже слобода подиже. Разлика є такође и у станю неприятеля: овай може бити или ячіи или слабіи. Све ове разлике биле су найгоре за србски народ. Он ниє имао бранити него подизати, наново, стварати и оживлявати свою слободу; сав народ србски у дѣлу ослобођеня свога ниє могао радити него само єдан пети или шести дѣо; време слободе он є већ тако рећи заборавио био, єр є у робству четри вѣка пречамио; неприятельи србски били су и по брою и по снази ячіи него што су онда били, кад су читав народ србски заробили.
Заиста є станѣ, заиста су околности србске биле такове, да ниє Србин, да ниє нико помислити могао на скоро какво избавленѣ. Више се є основа имало мислити, да ће србског народа скоро са землѣ нестати него да ће се икад а камоли онако скоро ослободити. Све те неволѣ, све рђаве околности србски є народ кадар био презрети и ньима упркос оружия се латити да или слободу свою спасе или као юначан народ с мачем у руци живити престане. Слободу или смрт тражили су ови толико времена робовавши витезови србски.

Као што смо напред споменули, бѣснило яньичара умножило є брой и чете србски айдука. Исто є тако већ споменуто, како су даиє, ови крволоци србског народа, заключили све отличниє Србе потући и с тим власт свою и бѣснило своє над бѣдним народом обезбѣдити. У фебруару 1804-те године заиђу они и ньйови помоћници и почну крвно своє заключениє извршивати. Како су изненада почели, како су намѣру свою прикривали, они нису нигдѣ на одпор наишли: гдѣ су дошли и кога су хтѣли, они су погубили. По ньиовой вольи и по ньиовой заповѣсти, да би ярост ньйову уталожио, србски є народ из свои села, кад су они у села долазили, пред ньи излазио, дочекивао их са раном и приватао им конѣ. У таквим приликама ватали су и убияли они кога су хтѣли. Они нису пазили и убияли само кнезове и кметове него свакога Србина, кои є био отличній, у народу познатiи, богатiи или кои є у оном рату под Мустайпашом или у рату аустриском воєвао. Найпре су они погубили кнеза Станоя из Бегальице, за овим Мирка Чарапића из Сибнице, Стевана из Зеоке, Тешу из Орашца; по томе Янка Гагића из Болеча, кои є у бившим ратовима био булюкбаша, Матию из Крагуєвца, игумана ман. Моравице Хаци Ђеру; послѣ ови кнеза Алексу Ненадовића из Валѣва, Илию Бирчанина из Колубаре, Петра из Ресаве, Раицу из Забрђа. Архимандрит аџи Рувим, кад су Турци тако главние люде клати почели, побѣгне у Бѣоград, гдѣ му є синовац Петар молер кућу єдног даиє шарао, мислећи да ће се ту спасти. И он є у найвећим мукама од руке Аганлине издануо. Нису пак ово све жертве, коє су у први ма од бѣснила даиског и яньичарског пале; жертвама овима незна се броя. Ови, кои су именовани, били су найвише на гласу и зато су ньиова имена лакше се упамтила. Колико є Срба тога пута iошт пало, то сам Бог зна. Извѣстно се зна, да их є пало много а то се и по намѣри даия лако мислити дає.