Српске буне

[JASON]

Тако су главно своє дѣло Срби прве године свога устанка сретно довршили. Они су крвнике своє, против кои су устали и устати морали, побѣдили, ньиове главе поскидали и на бедемима Бѣограда их висити гледали. Землю свою, осим южни краєва, очистили су они од Турака сасвим и били су у ньой господари и управительи. У руци своiой имали су град Шабац, стекли су юнака, оружия, топова, коня, и што є найвредниє и од важности найвеће, подпуно су пробудили юначки дух онай, коим су славни прародительи ньиови негда вѣнце лаврове стицали. Рад србски за ово време, ово лѣто 1804 год. као прве године србског устанка, заиста є мудро и юначки рађен и окончан.
Ни мало манѣ мудрости ниє народ србски показао у iошт єдном дѣлу своме, кое є за то време учинио. Почем є власт даия у народу понайвише била сасвим већ уклонѣна и кад су Срби већ главе ови свои крвника сваки час изчекивали, дође ньима на памет, да они у Турцима никада ни приятеля ни поштеног господара неће имати моћи. Ко є ньима могао стаяти добар, да ће икад више Мустай-пашу добити? Ко им є могао стаяти добар, да ће властници турcки и войска турска оставити их на миру? И ако су се они Султану вѣрни показивали за оно време, док су против даия воєвали, опет су они зебли, да Султан неће примити она условия, коя му они поднесу и коя су већ послѣ и поднели. При свему томе, што се Просвѣти у овоме народу ниє могло ни трага наћи; при свему томе, што од 1000 ни єдан читати знао и што повѣстнице своє народне нису имали, опет су Срби добро знали, да су Турци c ньиовим Султанима, разорили србско царство и све србске светинѣ. Они су знали, да су их и како су их Турци заробили; знали су, шта су од ньи сва колѣна србска до тога времена препатила. И без писане Повѣстнице знали су Срби свою Повѣстницу. Ова є ньима живо споминяла, да у Турчину за ньи вѣре ни спасения нема. Нити є била нити ће кад бити ньиова намѣра озбильна, да христянским народима помогну и да их на миру као люде и народе живити пуште. Напротив они су свакад ишли, иду и ићи ће на то, да Христянима сваке пакости чине и да их, само ако могу, што пре изтребе са лица землѣ.
Єдно што се управ нису надали, да ће им влада турска олакшицу какву учинити и мир им домаћи обезбѣдити, а друго што су се бояли, ако би баш она штогод им и дала, да би првом згодном приликом опет узела, намисле Срби, при неякой својой снази, тражити христянску државу моћну, коя ће им прво помоћи права каква задобити а друго коя ће им за права та ємствовати. Баш у оно време, кад им є Бекир везир у помоћ против даиа стигао, у оной обсади Бѣограда Срби су се о томе договарали. Teже є било на ту лепу мисао доћи него главаре и народ сложити. Предлог є примлѣн єднодушно.
Теже є Србима ишло рѣшити, кою ће силу они за то покровителство и заступништво молити. Аустрия им є била истина и найпознатия и могла би им, као сусѣдна, свакад найлакше помоћи. Нѣ су се сви главари iошт од последнѣг рата, кои є пре 12 година свршен, добро сѣћали. Али су они опазили, да држава ова , у оно време с Французима уплетена, с Турцима нѣжно поступа и гледа да их у чем не увреди. То им ниє могло давати ни надежде, да би се Аустрия тога примила, ни ємства, да би то пошто-зашто одржати гледала. И онога су се Србии сѣћали, да є аустриска войска често на ону страну прелазила и доста и с ньиовом помоћи, землю од Турака отимала, па им послѣ свакад уступала. При свему томе, што су неки предлагали, да се на Аустрию обрате, опет є далеко већа страна старѣшина и главара била за то, да се посланици пошлю двору руском.
Узроци, кои су већину главара србски рѣшили, да помоћ од Русиє траже у оно време, кад никаква посла никад са Русиом Срби, осим Црнегоре, имали нису, заиста су онако исто чудни, као што су и многи други ньиови кораци мудри били. Гдѣ є Русия а гдѣ є Србия! Тешко є вѣровати, да су они у оно време знали, да Црнагора са Русиом у неком договору стои. Па ако су знали, нису се могли на то баш яко лакомити, єр до оног времена сва є руска помоћ, кою су Црногорци имали, била у неким црквеним и малим новчаним поклонима. Више є вѣровати, да су они што чули, како се є Русия са Турцима гложила ради Влаа и Грка и како є у своим уговорима овима олакшице изтргла и обезбѣдила. И сама природна наклоност морала є ту много рѣшити, єр ако ништа друго а оно су то бар Срби знали, да су им Руси сродни по крви и по вѣри. Може бити да є то био іошт найвећи узрок. Био међутим узрок кои му драго, Срби су, као што су послѣдице найяче показале, мудро урадили, што су од Русиє покровителство искали.
Дакле у првой години свога устанка, іошт док су само са даияма посла имали и док с овима посао нису свршили, пошлю Срби посланике своє у Петроград, да двор руски, у име србског народа моле, да се за ньи код Султана заузме, да им какве олакшице учини и уопште да србски народ прими под своє закрилѣ. Послани су били: Петар Чардаклия, Прота Матия Ненадовић и Іован Протић. У путу, у Аркову, нађу Тодора Филиповића, родом из Руме, кои є био у Аркову професор и узму га са собом. Овай є желио вратити се на ове стране, єр му, као болешльивом, тамошньи оштри воздух ниє прияо.

[JASON]

Добитак првогодишнѣг рата; време примирия; одговор из Русиє; скупштина, захтеванѣ србског народа и посланици у Цариград; неочишћени южни предѣли од яничара очишћени; завада са Султаном; боєви с Турцима.

Шта озбильна воля, шта мудри рад, шта любав слободе учинити може, показала є мала ова шака честитог србског народа. У фебруару іошт люти робови свои безбожни, необуздани и гладни господара, опредлѣни на касапницу ньиову без броя и без края, лишени сваке свезе међусобне, стоє юнаци србски послѣ 6 мѣсеци различите борбе и довольног труда као савршени побѣдительи они зликоваца, кои су ньима већ многе ране задали и кои су их іошт истребити били одлучили. Пре 6 мѣсеци найвећи робови, сад, као юнаци и витезови, слободни, у богатом одѣлу, сяйном оружию, на, добрим коньма, ликовали су они побѣду над своим душманима и ступили су у договоре са царски людма и са царевима самим. На дому и завичаю, на огньишту и добру своме били су они, челяд и дѣца ньова, подпуно безбѣдни и славили су Бога, као што од вѣкова славити нису смѣли.
Живи є то и найпречи добитак био за србски народ у оно време. Али с тим добитком скопчани су јошт други, кои такође нису од манѣ цѣне. Заиста се тешко прецѣнити дає и онай добитак, кои су Срби с тим стекли, што су се том приликом увѣрили, да се они против Турака, свои злотвора, подигнути могу; што су се увѣрили, да им одолѣвати и да им доскочити могу; што су познали разлику између робског и слободног живота. Ако су Срби, вѣковима угнѣтени и робови, сумняли да се против Турака подићи могу, сад су сумню ту уклонили; ако су на снагу свою слабо се уздали, сад су се увѣрили, да имаю снаге, само кад су сложни, одважни и мудро руковођени. Са успѣхом у племенитом овом свом дѣлу; са ослобођенѣм из робства; са славним и юначким дѣлима против србски душмана, оживио є у народу србском онай понос, коим су се сувременици, другови и витезови Душанови поносили. Ако су о прастарим србским дѣлима, кое су им у спомену србске народне пѣсме сачувале; ако су оюнаштву, слави, слободи, држави и царству србском из стари времена само слушали а о истини се може бити сумняли, сад су се увѣрили, да є то доиста било, и, што є найзнатние и што є найвећа добит, да то опет бити може. Неће проћи дуго времена и ми ћемо видати шаку ову нашега народа, у борби са силним отманским царством, тражити далѣ и старе границе србског народа и старог србског царства. Дрину они прелазе, Нови Пазар и Сѣницу у намѣри той они облећу. Сва та лѣпша чувства, све те и многе друге племените мисли и тежнѣ донела им є прва година ньовога рата против даия. На жалост нашу велику, неслогу стару, коя нам є све друге врлине свакад осуєћавала, сретна та година ниє између народа нашега изнела нити у народу уморила!
Пробавивши читаво лѣто у войсци и рату, Срби су истина много издангубили и штетовали у домаћим своим дѣлима, али та штета изчезава, како се помисли, шта су и колико су они своим зликовцима работати и шта су им опет од свог зноя и од своє землѣ давати морали. Шта су ньиова челяд са неячи урадила, то су сад, на миру и спокойно могли уживати. И то є далеко више и наспорние било, него оно, то су зарађивали под яньичарима они сами.

[JASON]

Срби, кои су єдва по гдѣ-кои што год оружя у фебруару имали, били су сви у Августу добро оружани. У почетку су єдва кою стотину ратника а y Августу су око 35.000 имали. У почетку о топу каквом нико ниє ни снио а y Августу су имали коекакви 50. (Koекакви зато, што их є било свакояки. Понайвише су их у градовима турским добили. Ови су обично дугачки. Срби су их кратили, да их лакше могу вући.) Пра и олово прибавляли су им и припремами Чивути за добре новце. Имали су пак готови око 2.000 набоя, 1.500 центи пра, 2.800 центи олова и гвожђа. Имали су град Шабац у своим рукама.
Iошт су и тай добитак Срби имали, што су на глас ньиовог напредка, рата и ослобођеня обрадовали се сви околни Срби а многи из Босне, Албаниє и Бугарске потегли и дошли им у помоћ.
И ону добит валя узети у рачун, кою су Срби стекли у своим старѣшинама и поглаварима. Народ, кои є само робовао и никад ни с чим управляо, никад видно, како се, рат води и земля држи, заиста тешко дає честите, умѣтне и вѣште поглаваре. Срби су стекли Карађорђа као главног поглавара, за ньим Васу Чарапића, Янка Катића, Миленка Стойковића, Петра Добриньца, Якова и Проту Ненадовића, Попа Луку Лазаревића, Милана Обреновића, и iошт многе друге. Станоє Главаш био є поглавица айдучки и зато већ од пређе познат као отличан юнак и храбар ратник. Отликовали су се јошт: Ђорђе Ћурчия айдук и кнез Теодосиє из Орашца. Ова двоица пала су као прве жертве међусобне неслоге: први од Якова а други од Карађорђа. Слѣдуюће године донеће нове юнаке, с коима ће се србски народ у све вѣкове поносити.
У Октомбру 1804 год. прекинуо се є рат и Срби су примили примирие, кое им є Бекир-паша поднео с тим увѣренѣм, да ће Султан захтеваня ньиова испунити. Увѣреню овоме везировом, као што смо видили, нису Срби баш вѣровали, али наступивша зима ньи є вѣровати приклонила. Они главну свою войску разпуште да се одмори а оставе опет око 10.000 под оружиєм да оближня села до Бѣограда и неке путове чуваю.
Како су крцалиє опазиле, да є главна србска войска разишла се, одма су почели из града испадати. Оскудица у рани код ньи є била превладала. Многи су тражили, да се Бѣограда избаве и куд на другу страну спасу. Неки су од ови и продрли а неки су изгинули. Оне, кои су излазили да ране прибаве, дочекивали су Срби и узбияли. Найпослѣ су се били почели договарати да из Бѣограда излазе, али се покаю или их Гушанац од тог одврати.
И сами су они између себе завађали се и тукли. Гушана є мислио бити везир а Реџеп є мислио бити ако Гушанца изтѣра. Реџепов брат начини у крцалияма странку за свога брата и обе се странке заваде. Побѣду одржи Гушанац. Брат Реџепов и крцалиє од нѣгове стране оставе Бѣоград и пођу у Оршаву. У путу већ дочекаю их Срби и код Мораве потуку све до брата Реџепова и iошт двоице нѣгови приврженика.

[JASON]

Нису могли Срби, као што су се надали, зиму ову провести на миру. У мѣсто што су мислили да ће на пролѣће на ратне мегдане изићи, морали одма новом лѣту куће своє оставити и у обрану землѣ и слободе своє пред неприятелѣ излазити. Поглавари србски при свему томе што су сваком приликом дали Турцима знати, да су Султану вѣрни, опет су знали, да им Султан неће дати оно што су искали. Они су по то ме напред знали, да им бой са царском войском предстои. И народ є то већ био осѣтио.
Бекир-паша, тек што є у Босну дошао, одма є као неприятель србски радити почео. Да га нису Срби од крџиалия искупили, он би може бити, као и Мустай-паша, главом платио. Сулейман-паша већ му є гледао конце смрсити. При свему томе бездушни тай мухамеданац ниє могао никако сажвакати онай понос, ону снагу србску. Он другим незадовольницима и то ономе Мусаги, кои є три пут из Шабца бѣжао, допушти да може войску на Србе купити. Он сам почне прибирати и прибере већ 8.000 людіи да на Србию удари. Остале околне паше, особито нишки, добию заповѣст да се на Србию спремаю.
При таквим неприятельским припремама нису Срби могли на миру сѣдити. Карађорђе о Божићу позове народ на ново на оружиє и разреди га на опасна мѣста. Васа Чарапић са 4.000 оде на Дрину, 6.000 обколи Бѣоград, на Мораву се постави 2.000, а 3.000 код Остружнице. Сва є войска била понамѣштана у земунице. Она є єднако обучавала се радити са оружиєм по правилу войника редовни. Да се за новцем неби у чем у оскудѣвало, нареди се, да се од народа 250.000 гроша покупи.
У то су време, (у Фебруару) стигли посланици србски из Русиє. Чардаклия є само заостао у Влашкой. Шта се є напред очекивати могло, то су они и донели. У оно време, кад су Руси били с Турцима у миру, нису они могли сбог Срба рат подизати. Ньима є казано: да Срби пошлю своє посланике у Цариград и преко ови да моле Султана за своє олакшице а тамошньи посланик царски добиће налог, да гледа, у колико буде могуће, да Султан желю србског народа испуни. И Србима се є онда одговор овай празан учинио а многоме ће се чинити іошт и данас. Одговор тай био є пак зачетак доцниє помоћи и данашнѣг Покровителства. Ни година дана ниє прошла а рат се између Русиє и Порте отвори. Русия є одма предузела и заступала ствар србску као и свою.
Кое овай одговор Русиє и шилянѣ посланика у Цариград, кое пак претнѣ Бекир-паше и други Турака, даду повода да се народна скупштина сазове и о том договара. Бекир се ниє  стидио у половини Марта Србима поручити, да ће са великом силом у Србию продрети као зато, што су Срби нѣгов уговор покварили. Говори се, да су и Турци Србе на такву скупштину позивали, да им и они нешто предложе. Ясніи одговор Порте на она захтеваня србска, коя су Порти пpeкo Бекир-паше на одобренѣ поднешена, такође се є изчекивао.

[JASON]

Све ове околности даду повода скупштини, коя се є о Ђурђеву дну 1805-те у Остружници скупила. Скупштина ова имала є велике чворове раздрѣшити: имала є опредѣлити оћели се остати при ономе, што су већ од Султана искали, и ако се при том остане, оћели се войсци Султановой противити и одупрети, коя би пошла да ньи покори; имала є одредити, како ће и на кои начин, за сваки случай нужде, войска разредити се, издржавати и управляти; имала є чути одговор Русиє и рѣшити шта се по томе одговору има радитии.
Као што є од юначког народа очекивати било, скупштина одреди, да се при пређашнѣм захтеваню остане а то є било: 1. да Срби Султану одсѣком данак плаћаю, 2. да у земльи они сами суде и управляю, и 3. да по градовима, ради своє безбѣдности, имаю и своє войске; да се за сваки случай войска опреми и нуждна мѣста заузму; да се южни предѣли, у коима є iошт яньичара било, од ови одма очисте; да се Бѣоград освоити настои а међутим да се Султану посланици пошлю, кои ће ньиова захтеваня на ново поднети и на то им одговор донети. Самом свом захтеваню да би више снаге дали или да Порта од ньи неби за прошлу и ову годину данак искала, саставе они рачун трошкова, кое су у буни против даия имали, и кои су преко 2 милиона гроша износили. Рачун ови трошкова предаду они своим посланицима, да га Порти покажу.
Iошт скупштина ова ниє била посланике своє ни одредила, дођу два посланика од влашког кнеза Штурзе преко Земуна на ову србску скупштину. По ньиовим рѣчима писао є Султан ньиовом господару, желећи Србе умирити, да се он тога посла прими, а да ће Султан поглаварима или кнезовима дати бeрате (дипломе од цара подписане). Штурза пошлѣ у име себе ову двоицу. Кад су они предлог тай Сpбима учинили, одговоре им витезови србски у кратко, да од тога нема ништа и кажу им, да они своє посланике у Цариград бар с те скупштине шалю.
За посланике у Цариград буду одређени: Стеван Живковић, родом из Ниша, кои є у Земуну као трговац живио и Србима прошле године мунициє додавао и Проту (Алекса Лазаревић) из Шопића. Ови су имали ударити на Букарешт и са собом као трећег посланика узети Чардаклию, кои се є тамо налазио.
Кад су посланици већ опремлѣни, приступи се другим пословима и то да се южна три окружия од яньичара и Турака очисте. У Маю остане Катић код Бѣограда да на град и на Гушанца пази, Карађорђе се дигне Карановцу са Чарапићем а Яков Ненадовић са Миланом Обреновићем оде на Ужицу. Турци ови надали су се да ће Срби на ньи напасти па су се добро били утврдили. Умножили су се били са оним яньичарима, кои су у побуни ланьской били побѣгли. При свему томе, што су видили да се є народ на даиє дигао и да су даиє найпослѣ главом своє беззакониє платиле, опет су ови Турци на Србе нападали и штете им велике чинили. Злочинства су почели чинити већа, како су те зиме дошла к ньима два яньичара, приятель даия. Бего Новлянин, кои є први кнеза Ранка у Шабцу погубио, дође у Ужице из Босне а Омер-ага из Видина.

[JASON]

Карађорђе и Чарапић са својом войском почну нападати на Карановац, али нису могли ништа учинити. Турака є било доста и били су се яко утврдилни. Срби су желили то мѣсто очистити и почну нaсртати немилице. Бой се є заметнуо жесток и Срби су били тако узбиєни, да є Карађорђе дугу свою пушку изгубио и послѣ отишао, да нову и већ у войску купи. Iошт пре є Карађорђе писао паши новопазарском да повове своє Турке из Карановца, обећаваюћи му, да ће их Срби на миру пропуштити. На Карановчане престану Срби нападати него их само обколе. Пре него што є Карађорђе войску нову сакупио и вратио се, дође човек паше новоназарског, да Турке из Карановца изведе у Нови-Пазар. Срби се томе обрадую, поруче по Карађорђа, и кад є овай дошао, добивши свою пушку и iошт єдног ата, пушти Турке у Нови-Пазар на Петров дан а Карановац попали.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Яков с Миланом и са архимандритом Мелентиєм ударе у та иста доба на Ужице. Войске су они имали око 3.000 и 2 топа. Кад су Турци за ньи чули, пошлю пред ньи 20 свои люди да их питаю куда су пошли и шта оће а у исто време да виде колика є войска и какви су им топови. Ужичани су мислили да су Срби дрвене топове имали. Кад су ови посланици ньиови топове рукама своима опипали и видили да нису дрвени, заплачу се и запитаю, зашто рая на ньи иде, кад им ништа они не раде и одкуда им тіи топови? Яков им одговори, да они неиду на цареве Турке него на зликовіце а топове да им є цар дао, да зликовце тамане. Бегу Новлянина и Омер-агу, рекне далѣ Яков, да нам издате, па ћете остати на миру. Турци на то не пристану него се врате натраг. Србска войска удари за ньима, обколи Ужице, почне палити из топова и на Илин дан запали и попали, помоћу вѣтра, све куће. Новлянин и Омер са својом дружином избѣгну а остали се Турци предаду и поднесу Якову 50.000 гр. и 80 атова, да их остави на миру. Яков добит ову подѣли своiой дружини а за заповѣдника онога окружия постави Алексу Поповића. На Соко, на вр литице лежећи град, ниє било асна ударати него се обколи, да из нѣга не би могли Турци излазити и штете чинити. Соколском окружию остане за старѣшину архимандрит Мелентиє.
Што є одавна очекивати се имало, се сад появи. Станѣ између господареће Порте и подложене рає, кое се є већ прошле године измѣнуло и други вид үзело, ниє iошт било чисто и ясно. Сад се и тай важни чвор разрѣши. Порта є била преко србски посланика сад по други пут извѣштена, шта они потребую или шта они ишту. Гласови су ньой стигли, како є народ на оружиє подигао се и како баш озбиля навалює, да градове у своє руке добиє. Великаши турски помамили су се, кад су им посланици србски захтеваня народа свога поднели. Они нису увиђали и увидити хтѣли, да Срби то ишту ради безбѣдности свога живота и иманя него узму за продрэльивост, да рая, коя є у оковима ньиовим стеняла, сад градове и толику слободу тражи! У гнѣву овоме своме даду они посланике сpбскe у затвор метнути као год да су Срби већ руку на самог Султана и нѣгово царство подигли а одма заповѣде нишкоме Афис-паши да с довольном войском на побунѣне Србе удари, ньи покори и оружиє им одузме.

[JASON]

Босански везир Бекир-паша, кои є Порти и являо, да се є рая помамила и рая бити престала и кои є и сам већ войску купио и Србима претио, да ће на ньи ударити, добиє такође заповѣст, да Србе покори. Порта дакле о предлогу и захтеваню Срба ниє ништа хтѣла знати, него попреко одреди, да ова поменута двоица без свакога призрения покорити их, оружиє им одузети а с тим их опет робовима учинити поитаю. Ништа за цѣлу праведну тужбу, ништа од свию или од оно мало захтеваня србског ниє она хтѣла знати. Сама она реформа, кою є Ceлим, тадашньи Султан, био предузео у своме царству, ниє ни найманѣг уплива на станѣ србског народа имала. Селим є, у колико му є доказано, да би реформа нѣгову силу утврдила и оячала, у ню се упуштао али о олакшици, о праведном захтеваню србског народа ниє oн хтѣо знати као год ни остали Турци. Оружиє, кое им є онаку неограничену власт над християнским народима и над Србима дало, єдино є било кадро ньи научити да правду познаю и да народу србском даду оно што є праведно.
И заиста би Срби скупо платили ону услугу, кою су Султану учинили с тим, што су му непокорне даиє покорили и што су већ више пута помогли нѣгове одпаднике а своє крвнике побѣдити, само да ниє Бог и срећа србском народу овога пута у помоћ прискочила. Сама поменута реформа Селимова, од кое є он спасению и непобѣдимости свога царства надао се, била є од Турака уобште рђаво и зло примлѣна. Яньичари, ова понайвећа подпора турска, имали су у ред обични или редовни войника ступити, коe є Селим по образу европейском уредити тежио и заповѣдио. И яньичари и други Турци томе се одупру. Незадовольници се сбог тога свуда яко умноже. Чете ньиове порасту и постану Султану опасне. У Єдрени се буна появи. Али-паша Тепеденлия одавно є већ од Султана се оцѣпио и као независими господар за себе управяо. Египетски наша био се є такође осилио тако да за Султана ниє хтѣо знати. Све ове околности нису могле дивану и Султану турском ни мало ћуд спрам народа србског промѣнути, али су околности исте народу србском на сваки начин срећу ону измѣнуле, кои им є Султан одредио био, и кое су им уобште у праведной, честитой и достойной ньиовой тежньи много помогле. Да ниє ньи, ови околности било, о томе сумнѣ нема, да не би Турци шаку ову србског народа од лаке руке и овога пута крвнички прoгутали. Овако су пак Срби могли одпора давати оной сили, кою є Cyaтан на ньи напуштити кадар био.
Поєдини люди, кои су душом и тѣлом живльи, могу народу своме у одсудним часовима много помоћи. Србима є овога пута са своiом окретности много помогао Стеван Живковић, онай, кои є прошле године браћи заире из Земуна додавао, и кои є са остружничке скупштине и за посланика у Цариград послан. Са окретности своiом он є дознао, да су Турци Афис-паши заповѣдили да на Србе удара; са окретности своiом из затвора, у ком є био, изговори се он, дође браћи и каже им шта им предстои. Турцима он представи, да се Срби никако са Султановом войском борити немисле и зато да им є нуждно казати да Афис по Султановой вольи долази, єр ће, говорио им є он Срби мислити да он долази о своiой глави па ће му се одупрети. Под тим именом, да Србе одврати од боя са Афисом, измакне се он из Цариграда. У Поречу є био у опаcности ал се и одатле избави и дође у народ свой. Куд є пролазио, он є народу говорио, да Афис долази против волѣ Султанове; поглаварима є пак казао онако, као што є и било. И Гушанца є он преварио. Отишавши у контумац земунски, дозове Гушанца и каже му, да су они (овай є знао да су они у Цариграду били) бадава се трудили и Султана молили да нѣга ньима за везира даде, єр є Афис-паша с новцима диван подкупио и за везира бѣоградског одређен. Срби су уобште гледали са Гушанцем на мирни начин посао свршити.

[JASON]

На глас, да се Афис-паша са войском на Србе креће, оду два юнака србска и побратима, Миленко и Добриняц, на пут цариградски са 2.500 людіи и єдним топом, да Турке предсретну и поздраве. У исто време стигне глас, да и Бекир-паша са Мусагом преко Дрине са 8.000 прећи намѣрава. На ову страну оде сада с войском Яков Ненадовић. Миленко и Добриняц подигну два шанца с ону страну Мораве на Иванковцу ниже Раванице. Срби су били наумили войску ову Афисову напуштити главним путем, кои кроз яке шуме и планине иде, па ту Турке дочекивати и тући. С том войском, коя би тако Турке дочекивала, управляо є Карађорђе.
Кад є Афис-паша на међу бѣоградског пашалука наступио, пошлѣ неколицину свои люди Миленку и Добриньцу с поруком, да му конаке низ Мораву Ресавoм за войску нареде. Као што се из свега види, Афис ниє ни мислио да ће на одпор какав нагазити. Са 20.000 войске нѣгове мислио є он свуда продирати моћи. Он є iошт при полазку дао накупити неколико капица од простог сукна и бритвица, да капице у мѣсто фесова и болѣг одѣла а бритвице у мѣсто свѣтлог оружя Србима даде. Афис ниє рђаво пазарити мислио. Кажу да є іошт повукао више кола личине да поглавице и народ веже и вѣша.Таман као што памети и срцу турском личи! Миленко и Добриняц, одговоре Афису, да су они чули за нѣгов долазак и већ наредили конаке али главним царским путем. Низ Мораву, кажу му они, конаке неможемо наређивати, єр су села скоро сва попалѣна и затрвена. По свой прилици осѣтио є Афис шта га главним путем чека. Он пође низ Мораву, уздаюћи се у своє Турке да ће му конаке знати спрeмити. Да неби Србе у она два шанца ньиова себи иза леђа оставляо, узгред пође, да их из шанчева исти истисне. Али Миленко и Добриняц, два ова сокола, били су у шанчевима са своим витезовима! Они дочекаю тако поштено Турке, да се ови обезекну. Пута им ниє било далѣ ићи док те шанчеве неосвоє и тако им є сад валяло на ньи нападати. Читав су дан Турци на шанчеве юришали и многи и многи изгинули. Найпослѣ ньиова далеко већа сила освои маньи шанац у ком є и топ био. Али и Срби, кои у шанчевима нису били него у наоколо шуми, дочепаю се мунициє турске и отму. Афис, кад є видио, како се Срби бране, почне гладити браду и бринути се. Опази он, да неће проћи онако, као што є био наумно. У другом већем шанцу одрже се Срби юначки. Турци заноће око овога србског шанца. Карађорђе чує, да Афис неће главним друмом ићи и да се већ са Србима туче, па пређе Мораву са 5.000 людій, три топа и єдном кумбаром. Истом што су Турци прилегли, да се од боя одморе, стигне им увода и донесе глас, да є Карађорђе са 10.000 войске преко Мораве прешао и да ће на ньи ударити. Кад су видили, какав су им одпор оно мало Срба дали, уплаше се Турци, кад чуше да Карађорђе долази, тако яко, да су одма бѣжати почели. Тайно су они ноћу побѣгли, да их Срби нису ни опазили и незауставе се до Параћина. Кад є Карађорђе дошао и видио да су Турци побѣгли, сутра дан дигне войску за ньим до Параћина. Афис и одатле са свом своiом войском, вальда и са личинама, капицама и бритвицама, побѣгне и неустави се до Ниша. Войске му є много изгинуло, а он є сам, послѣ кратког времена, вальда од стида и яда, свиснуо на пречац. Параћин є већ био изван пашалука бѣоградског и Срби сбог приятельства лѣсковачког паше нису хтѣли ићи далѣ него се врате у своє границе.

[JASON]

Тако су сретно Срби прву войску велику свога неумолимог и немилосрдног господара Султана дочекали и потукли. Рат є сад био отворен између мале, ове шаке ючерашньи люти робова и између Падише, цара царева' и закрилника кралѣва'.
Они Турци, кои су се Србима били покорили у Шабцу и Смедереву, како опазе, да се Султанова войска на Србе креће, надигну рогове и почну бѣснити. Старѣшина окружия смедеревског Ђуша Вуличевић у почетку Октомбра дође у Смедерево, позавади се нешто с Турцима и Турци га убию. Срби добию сад прилику град тай у своє руке сасвим узети. Они дигну войску, обколе град и почну на нѣга топове и кумбаре палити. Да би се манѣ са освоєнѣм града бавио, употреби Карађорђе воєно лукавство. Он остави Турцима на очима малу чету войске а с главном се учини као да се є уклонио и обсаде оканио. Турци изиђу из града да ову чету разтѣраю; чета се почне укланяти. Кад су Турци далѣ од града одмакли, ускоче у град сакривени у шипрагу войници србски и затворе град. Оно мало Турака што є у граду било, они потуку. Турци, тераюћи малу чету нагазе на главну войску србску. Ова их дочека као што се нису надали. Они надру бѣжати у град aл врата града бияу затворена а из града се на ньи ватра проспе. Између те две ватре изгину ови неблагодарници, коима су Срби више пута већ праштали и на миру их оставляли. Срби сад узму град у своє руке, утврде га и укрѣпе.
Србска войска на Дрини остала є на миру. Говорило се є, да є Бекир доиста био око 8.000 людіи скупио а и Мус-ага да є велику чету накупио, но преко Дрине нису прелазили. Узрок се приписує двострук: єдни кажу сбог тога, што се є Дрина била излила яко, а други кажу сбог тога, што су се Бошняци од Срба заплашили и кад су до Дрине дошли, да су се разбѣгли.
И ове дакле 1805-те године прошли су Срби сретно. Боя, као што смо видили, нису много имали. Найглавніи био є онай са Афисом. И тай се, будући су само Миленко и Добриняц єдан дан c ньим се са 2.500 свои ратника тукли, не може као знатан назначити. Управ су знатния оба она прва на Карановцу и на Ужицу. Гушанац у Бѣограду сѣдио є на миру. Срби су га мислили придобити на свою страну и давали су му рану. У мисли той своiой они су се преварили.
Што є найглавниє, Срби не само да нису по жельи Султана покорени, него су и у снази и у простору своме већи постали. Она три окружия, коя су им прошле године била у турским рукама заостала, они су сад очистили и стим се умножили и укрѣпили.

[JASON]

Сенат србски; образ државни; неслога старешина; силна нападаня турска по заповѣди Султановой и бой преко цѣлог лѣта 1806-те године.

Већ се и друга година србског устанка и воєваня навршує, а iошт се о државном србском или войничком строю ниє, ништа уредило. Сва уредба била є у томе: Карађорђе главни поглавар; войвода сваки поглавар у свом єдном или више окружия. Са свима доодцима, кои су иначе државни, сви сy руковали како су знали и хтѣли. Сваки войвода предводио є у рат своє окружиє; сваки войник сам є рану од куће своє добияо. Уговором, уредбом или законом каквим іошт ништа ниє било опредѣлѣно.
Iошт по долазку свом из Русие, у пролѣће 1805-те год. саобшти Тодор Филиповић, доктор права, Матіи Ненадовићу, како би било добро да Срби имаю свой сенат. Прота то одобри и послѣ обоица навале на Якова, да о подизаню сената настане. Яков то предложи Карађорђу. Позове се ради тога више поглавара и сенат се установи. У сенат дођу Прота Ненадовић и Јован Протић, први као предсѣдник а други као члан а Филиповић као секретар. Заключено є међутим, да свако окружиє пошлѣ у сенат овай єдног свог човека, у коме найвише повѣреня има. Сенат овай звао се є найпре синод или скупштина. На печату свом носио є наслов Правителствуюћи Совѣт Србски. Грбове Србиє и Мачве имао є на печату. У почетку є био одређен само да суди веће парнице. Био є намѣштен найпре у манастиру Волявчи а послѣ у Боговађи. Почем є Смедерево у єсен од Турака узето и утврђено, био є тамо премѣштен.
Сенат или сенатори желили су свою власт и свой посао знати и замоле Карађорђа да сазове скупштину, коя ће то уредити и утврдити. Карађорђе позвове скупштину и дође и сам у Смедерево. Сенат є ишао на то, да се он постави као найвећа власт у народу. Катић и Яков, кои се са Карађорђем нису найболѣ слагали, то су и желили, да би тако овоме власт ограничили и умалили. Опазивши Карађорђе о чему се ради, изађе из куће, у кoiой є канцелария сената - прва канцелария - била, промоли пушке у собу сената вичући: На полѣ! Ласно є у врућой соби уређивати и заповѣдати него да вас видим сутра у полю кад Турци ударе.
Валя знати, да є у соби било люди, кои су витешки већ воєвали. Тако се посао скупштине сасвим поквари и остане се при старом. Сенат истина остане, али непотврђен и без свога устройства. Он є сам мало по мало право рада свога разпространявао и присвоявао.
Ред државни и войнички остао є као што є био и пре. Главна власт била є у руци Карађорђа али не свуда и свакад. Остале войводе, у своим окружияма, били су тако исто неограничени господари. Све струке државне они су имали само у своим рукама. Друге власти никакве ниє поред ньи било. О судовима iошт ниє било спомена док ниє сенат постао. И он є са судейским стварима слабо посла имао. Све друге струке државне биле су напуштене или се Срби ньи нису ни сѣћали и само су се о рату старали.