Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Покушаваня о миру, скупштина ради тога у Смедереву и посланици у Цариград; нападанѣ на Шабац и Бѣоград; условия мира; обећанѣ Султана и одступнѣ од обећаня; даля неприяшельства и освоєнѣ Бѣограда и Шабца.

Предлози мира морали су Србима у свако време добро-доћи. Снагу свою и снагу свога противника они су добро познавали. Премда су племените двѣ побѣде задобили како над Бошняцима тако и над царевим везиром Ибраимом, опет су они єдва чекали, да се Турци опамете и да их на миру живити оставе. Кад су са Ибраим-пашом примириє начинили и кад им є овай ферман Султанов показао, коим му се власт дає мир начинити, србски поглавари састану се у Смедереву и почну се договарати о уговорима мира. На скупштини овой заключе они ове уговоре мира: да Срби дужни буду Султану на годину давати 1.800 кеса 300.000 талира данка; да у Бѣограду буде Султанов Мухасил са 150 люди за знак нѣговог господарства; да Срби у земльи буду независни; да градови буду у ньиовим рукама; да изберу себи главу државну и т. д.
По рѣчима Ибраим-паше надали су се Срби са Султаном єданпут већ изравнати. У той надежди начине они такво заключениє и пошлю те уговоре мира по двоици свои кнезова и по Петру Ичку, Бугарину кои є у таквим пословима врло вѣшт био.
Но далеко више него ови сретни и юначни одпори србски, други узроци принудили су били Порту за неко време о миру са Србима настоявати. Подбаданѣм француског посланика Себастиани, сметне Султан Селим ферманом своим господаре Влашке и Молдавиє и то сбог тога, што су оба као приврженици руски познати били. Сметанѣ то било є противно уговору яшком између Порте и Русиє. Руски посланик искао у име свога двора, да Султан ферман тай порече: да сбаченог Ипсилантия и Мурусиса наново постави а новопоставлѣна два Грка уклони. Себастиани, кои є већину великаша турски и самог Султана Селима на свою и Наполеона свога страну придобио био, знао є Селима одржати при ферману.
И енглезког посланика настояванѣ, да се Селим окане Француза и да се Русима незамѣрава и с ньима незавађа, било є такође дуго узалудно. Найпослѣ руски посланик Италиски поиште своя путна писма а енглезки изяви Султану, да ће до кои дан енглезка флота под Цариград доћи и одатле Турцима законе предписивати ако се против яшког уговора сметнути главари влашки опет на своя мѣста по жельи Русиє непоставе. Турци се од ове претнѣ уплаше и ферман свой пореку. Али Руси, сматраюћи у поменутом поступку турском подпуно оглашаванѣ рата, крену єдан дѣо войске, ударе као буица и за кратко време побию Мустафу-барактара и Пазван-оглу те заузму под командом генерала Мишелзона сву Влашку. Ипсилантия, кои є од Турака побѣгао био, буде на своє мѣсто поставлѣн. Мурусис є желио се Турцима удворити и пристао є био са Мустафом.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Већ онда, кад є Султан Селим на подстицанѣ Наполеоновог посланика склонио се, да поменуте кнезове влашке као приврженике руске против яшког уговора сбаци, рѣшио се є он био у рат са Русима упуштити. Турци су се надали, са помоћи Наполеона, Бесарабию и Крим од Руса повратити и отети. Себастиани є ньи толико слободио, да им є пут Петерсбургу споминяо и са великим добитцима обнадеждавао их.
У овим околностима морала є Порта желити да Србе умири и да сву свою войску на Русию подићи може. Надала се она, да ће Србию, како са Русима рат сврши, лако наново покорити моћи. За време тога рата морала є пак гледати, да са Србима остане на миру. Зато є Ибраим-паша, кад є надбиєн био, Србима примириє и волю за стални мир предложио.
Кад су посланици србски у Цариград дошли и потврђенѣ уговора за мир искали, била є Порта у великой неприлици. Помоћ Француска, којом є ню Наполеонов генерал Себастиани храбрио, iошт се ниє указивала. Са претньом руског посланика пристао є био найживлѣ и посланик енглезки. Баш є тада и енглезки посланик са флотом енглезком претио и Турци се од претнѣ исте у први мах яко поплаше. Вѣшти и окретни Петар Ичко употреби ту прилику на корист cрбског народа и предложи великашима турским, како би велика ньиова корист била, кад би србска захтеваня била испунѣна. Он є имао смѣлости представити им, од какве ће штете Срби Турцима бити, ако их Порта презре и принуди да се са Русима саюзе.
Предлози и претнѣ овако велике нису остале без успѣха. Турке су већ Енглези и Руси заплашили били. Они тихо преслушаю захтеваня србска и обећаю иста испунити. О Митрову-дну дође Ичко натраг из Цариграда с гласом, да є Порта готова и већ обећала оно захтеванѣ србског народа испунити, коє є он са два своя друга Султану у име народа србског поднео. Како су сенат, Карађорђе и остали главари србски тай глас чули, одма су Ичка опет са два кнеза у Цариград послали, да диван турски то обећанѣ потврди.
Зачудио се є Ичко са своим друговима, кад є у Цариград другога овога пута дошао и промѣну код Турака опазио. У мѣето стра, у коме су пре били, появила се є у ньима опет надувеност, у мѣсто скромног дочека дочекаю они посланике србске овога другог пута са неким презиранѣм. Напредованѣ войске Наполеонове против Прайске знао є Француски посланик разложити Турцима као скору помоћ од стране Наполеона против Русиє. То є стра онай турски, кои су им Руси, Енглези и Срби задавали, промѣнило у надувеност. Надаюћи се помоћи против Руса од Наполеона, презру они захтеваня србског народа и учине се сасвим невѣшти ономе, што су пре тога били обећали.

[JASON]

У Србима є било оживило яко увѣренѣ, да за ньи спасения и безбѣдности донде нема, док све градове у своiой земльи небуду имали у своим рукама. Како се є по границама мир начинио био, науме они са свом силом на Бѣоград, Шабац и Ужице ударити, као на тврда мѣста, у коима су се Турци закопали и утврдили били. Найпре и с найвећом силом пође се на Бѣоград. Будући є комесар єдан турски послѣ учинѣног примирения у Смедерево дошао био, кои є под именом тим послан био, да мир учини, поведу Срби истога овога комесара са собом пред Бѣоград. У Бѣограду є био главни господар Гушанац Алия. Солиман-паша био є принуђен покоравати се Гушанцу. 17 Септембра пише Карађорђе из обсаде бѣоградске Гушанцу, како є войску царског везира Ибраима разбио и с ньим мир начинио; како є од Порте добио повластицу да Бѣоград освои и како є Султан ради тога свога комесара послао. Позове Гушанца на предаю и остави му 13 дана рока. Гушанац му одговори: Дивим се твоим побѣдама, ал я ћу Бѣоград као моє добро са моим крџалияма до последнѣг човека бранити и у нѣму или владати или погинути.
Кад Карађорђе одговор овай добиє, заключи са сенатом на Бѣоград и Шабац нападати. 18.000 войске србске обколи Бѣоград a 7.000 Шабац. Iошт є Султански комесар међу Србима налазио се и Срби овога приклоне, да и он у име Султаново Гушанцу пише и свѣтуе, да град Србима преда. Комесар є, хто или нехтѣо, писмо то написао и Гушанцу послао, али залуду.
Ичко є међутим из Цариграда се повратио и нове поменуте гласове донео. И комесар турски, кои се є код Срба дуже времена бавио, буде позван, да се натраг врати. Нова неприятельства са царством турским постану извѣстна; о миру ниє се више могло надати. 7-ога Новембра оде комесар турски у Цариград а Карађорђе са другим поглаварима из Смедерева пред Бѣоград и Шабац.
До овога времена нападала є србска войска на оба ова града, али озбильног нападаня и юриша iошт ниє било. Сад се одреди, да се Бѣоград, пошто зашто и час пре освои. Ниє било тешко предвидити, да ће турска сила на ньи опет наскоро нападати. За такав случай био им є Бѣоград врло нуждан, єр би онда, кад би град ньиов био, могли сву свою войску на границу повући. Да би се град тай од Турака очистио и земля од ове стране обезбѣдила, науме Срби од Бѣограда неодступати док га неосвоє. Пре озбильног юриша бацали су они жестоку ватру на варош и на град. Ioгyнaсти Турци тешко би ватром овом били на предаю принуђени. И сам юриш неби био тако извѣстан и користан, као као што є била отважност Конде и Узун-Мирка са iошт три друга.

[JASON]

У Гушанчевим крџалияма било є доста Христяна: Бугара, Грка и Албанеза. Кад су Срби на Бѣоград почели нападати, многи од ньи пређу Србима. Између ньи био є Конда найзнаменитіи. Овай, кад є видио, да се Срби на освоєнѣ Бѣограда сасвим спремаю, предложи Карађорђу начин, кои ће олакшати варош освоити. Живећи дуже времена у Бѣограду, познавао є сва мѣста и сва турска разположеня. Он се рѣши са четворицом отважни Срба, међу коима є био Узун-Мирко, преко обкопа турски ноћу у варош увући се, на стражу турску од Варош-капиє напасти и врата Србима отворити. Отважно и велико ово дѣло сврше юнаци ови сретно. Ньи петорица, пред ньима Конда, пред зору провуку се преко обкопа у варош и заиђу стражи турской за леђа. Ова є мислила да су Турци, єр им є Конда на одговор ньиов турски одговорио. Кад су ближе стражарима дошли, нападну на ньи, потуку их, провале и отворе србской войсци врата. Конда и Мирко буду ранѣни а ньиова три друга погину. Турци се од праске пушака нису плашили, єр є био байрам и мислили су, да су то знаци веселя или светчаности. Док се є истинити глас по ньима разносио, дотле су Срби, кои су за то припремни били, и на отворену Варош-капию и са свию страна преко обкопа у варош нагрнули и продрли. Пуцнява и бой отвори се по улицама. На Стамбол-капіи погине храбри Васа Чарапић. Турци се позатвараю у куће и почну кроз прозоре на Србе пуцати. То є Србима дало повода, да варош запале. За кратко време била є сва варош у пламену. Турци, кои су могли, побѣгну у град. У бѣгству томе многи су од пушке, ножа и саблѣ србске на улици мртви остали. У 10 сати изютра на Првозваног св. Андрию 1806-те год. била є варош од Турака отета и очишћена. Жительи су били поштеђени по найстрожиiой заповѣсти Карађорђа. Знаменити тай дан кое сбог тога, кое пак сбог на двадесет и єдну годину касниє у тай дан припознате своє независимости, слави народ у Кнежевини Србiи сваке године светчано.
С освоєнѣм и добитком вароши нису Срби намѣру свою били докучили. Град є іошт у рукама турским остао. Овай є требало такође освоити. Они почну у наоколо лагуне копати али им топови нису допуштали у том послу напредовати. У мѣсто тога почне се ватра из топова и кумбара у град бацати. 8. Декем. пређе око 100 Срба у Аду испод града, намѣсте ту спрам куле Небойше топове и почну и одатле на град палити. Гушанац є био одвукао велике топове на ону страну од вароши, єр се одовуд ниє бояо. Србска батерия на том острову била є тако намѣштена, да є првога дана топове на горнѣм граду ућутала а ньой се ниє нaудити могло. Други дан, 10-ог Декембра, видећи озбильно србско нападанѣ са свию страна, заиште Гушанац разговор о миру. Ово му се допушти и у разговору овоме заключи се, да он до 8 дана из града изиђе и да у Видин са своима водом пропуштен и пропраћен буде. 18. Децембра изиђе Гушанац са 800 свои крџалия и са ньиовим породицама из града и навезе се низ Дунаво. Три Србина дана су му за ємце.

[JASON]

Како є Гушанац из града изишао, Срби поитаю у горньи град. Они се зачуде, кад нађу врата града затворена. Солиман остао є био у граду и по одлазку Гушанчевом намѣсти се за господара. Бѣоградски Турци и 200 яньичара били су му войници и одбрана. Он за уговор Гушанчев ниє хтѣо ништа знати него предложи, да се он наново са Србима о миру договара. Аустриске власти забране Србима на острову батерию свою држати; зима є већ била наступила; войска се є већ била уморила. Околности ове с єдне стране а с друге опет увѣренѣ, да ће се и Солиман-паша наскоро предати морати, склони Србе на примириє са Солиманом. Они су у вароши а он є у граду остао. Србима ниє никако било право, што су се нашли преварени и што им Солиман града недає. Као да су се iошт тад заклели сбог тога му се осветити. Они га оставе на миру у томе увѣреню, да ће их он наскоро за пролазак и милост молити.
Ниє се тешко представити колико су Срби против свию Турака били огорчени. Само найвећа претня Карађорђева могла є Србе уздржати, да све Турке у осноєной вароши непоколю. Неколицину Срба морао є Карађорђе сбог непослушности те строге своє заповѣсти погубити дати. На Гушанца, па потом на Солимана морали су они мрзити као што су и на истe дaиє мрзили. У својой ярости ниє храбри Миленко могао Гушанца поред пожаревачког окружия пропуштити Дунавом на миру. Он намѣсти неколика топа и с ньима Гушанца поздрави. Овай окрене на нѣмачку страну. Срби скоче у чамце, надру за ньим и тамо се с ньим и нѣговим людма потуку. При свему томе Гушанац є ємце здраве и читаве одпуштио. По свой прилици он є сам видио, да є ярост србска била умѣстна. Како є зима већ наступила била, нису се шабачки Турци никаквой помоћи из Босне надати могли. Срби су и ове Турке више пута на предаю позивали, али бадава. Да нису из Босне новаца и из Аустриє рaане добияли, они би се далеко раниє предати морали. Овако су се истом у Фебруару 1807. год. кад већ више обсади србской нису одолѣти могли, предали безусловно. Обсадом уморени и већ у много прилика увређени Срби нису могли спрам Турака милостиви бити него се многима и многима освете. Што є од ярости ньиове живо остало, то су они у Босну опремили а Шабац како у вароши тако и у граду од ньи сасвим очистили.
Утѣснѣни Солиман морао се є такође предати. Раана, што є из Аустриє добияо, ниє му била довольна. У Цариграду су Енглези са улазком флоте своє у Дарданеле збунили Турке тако жестоко, да су найпре о пропасти престолног свога града бояли се а потом о одбрани нѣговой мислили и бринули се. Као што су се Срби надали, заиште Солиман од Срба слободан излазак и пролазак кроз Србию а да им град остави. Срби га са 200 яньичара и више турски породица, кое су c ньим пристале, пропуште из града 23. Фебр. 1807. год., али увређени што су их мучили толико друго време у обсади, у гнѣву свог нападне чета єдна већа на ньи и потуче их све до єднога. И оне Турке у граду и вароши нису разяренн Срби оставили на миру него су многи и од ови освету ньиову люту искусили. Трећи дан по излазку Солимана спреме Срби све турске породице и опреме у Видин у мѣсто арача кои є Султан од ньи искао. Баш у то време и у те дане дошао є из Цариграда Ичко и донио є тескере за арач у мѣсто потврђеня србски зактеваня. И Срби, у мѣето тога арача, пошлю Сутану бѣоградске Турке. Многи и многи Турци различитог доба и узраста тадай су се покрстили. Жена даиє Аганлиє тад се є такође покрстила и ню є Стеван Живковић за себе вѣнчао. И данас има у Бѣограду Турака, кои неке тропаре наше цркве одпѣвати и кои іошт по гдѣшта србски читати и писати знаю.

[JASON]

Саюз и договор са Русима; покушаваня србска у Босну и Бугарску; ратови с Турцима до єсени 1807-ме године; Айдук Велько; примириє.

Тако су храбре мишице србске силу турску, коя их є немило више вѣкова давила, у данашнѣм княжеству свом у пролѣћу 1807-ме године сасвим изтребиле. Нашто у свом устанку никако помислити нису могли, сад су у рукама своима имали. Околности су истина ньима много на руци биле ал юнаштво є србско силу ту турску сломило. Сбог рђави околностіи пало є србско царство; сбог поспѣшни околностіи било є витезовима србским могуће онай дѣо своє землѣ од Турака очистити, кои є за обрану и ускрснуће своє слободе био подигао се. Поспѣшне околности биле су найглавниє: што су немири у грѣшном царству турском появили се и што є Русия са Турцима рата имала и, по могућству, на србски се народ обзирала.
Iошт у Януару 1807. год. док є Солиман-паша iошт у бѣоградском граду а други Турци у Шабцу и Ужицама сѣдили, послали су Срби у Влашку, главно-заповѣдаюћем генералу руском Прoзoрoвcком, своє посланике. Будући су Руси у неприятельство ново с Турцима ступили и већ Влашку и Молдавию од ньи отели били, желили су Срби с ньима у саюзу и договору бити и на Турке сложно нападати. Петар Чардаклия, Аврам Лукић и Єремия Гагић, данашньи императорско-руски консул у Дубровнику, били су као посланици србски у главни воєни стан руски послани. Султан Селим међутим є гледао Србе на свою страну придобити и обећавао им є нека преимућства и права под тим уговором, да му 20.000 войске против Руса у помоћ даду. Захтеванѣ таково Срби нису никад могли примити. Они почекаю на одговор од руског главно-заповѣдаюћег генерала и по кратком времену извѣсте их посланици, да генерал саюз са Србима прима, да ће им сваку могућу помоћ дати, ньиову слободу бранити и посланика им улицу генерала Радофиника у Бѣоград послати, да стално међу ньима као руски представник сѣди.
Селим, кога Француз Juchereau по свой прилици само зато за добродѣтелна и честита владаоца у своiой 'Истории о царству отманском' описує, што є примио био многе Французе, што є са правителством се Француским добро слагао и што є низам или редовну войску заводио, у Маю мѣсецу 1807-ме године био є од яньичара сбачен. Бунтовници су све нѣгове приятелѣ и приврженике потукли, нѣга истина жива оставили али на нѣгово мѣсто за Султана поставили Мустафу, брата нѣговог од стрица. Селим, господар отманског царства, кои є као год и други Турчин, спрам праведне молбе и захтеваня србског народа без чувства био, допао є тавнице, од кое се є на годину дана касниє заєдно са животом своим опростио.

[JASON]

Буна и промѣна та велика морала є велики уплив на сва дѣла царства османског имати. Велики везир и Мустафа барактар, кои су на Дунаву против Руса били, збунесе. Оне паше, кое су на Србию одређени били, такође се заблену и почну изчекивати гласове из Цариграда.
Или знали или незнали за ове околности, Срби, одбивши од свои граница силу турску, освоивши Бѣоград и Шабац, нису хтѣли удобно лѣтно време на одмор свой употребити него науме снагу и власт свою преко оновремени граница свои пренети. Найпре ударе они на Ужице, гдѣ су се Турци iошт налазили. Овдѣ су Срби наишли на як одпор, єр су Турци томе нападаню надали се и зато се добро обкопали и утврдили. Милош Обреновић, кои є већ тад брата свога Милана у бою заступао, ту се є први пут отликовао и ту ранѣн био. У Юнию 1807. год. Ужице се освоє и Турци тако сасвим из данашнѣг княжества Србиє очисте.
Што є човеку, кои тихо мисли, морало се учинити немогуће; што се вальда ни єдaн Србин, што се ни єдан Турчин, што се нико надати ниє могао, то су витезови србски учинили. Из робства од вѣкова, удручени и убиєни, душевно а и стварно скоро полумртви, подигли су се ови юнаци над юнацима на оружиє и треће године свога воєваня очисте малу свою отачбину од оне силе душманске , коя є негда силно и велико царство србско, коя є многе друге кралѣвине и државе поплавила, поробила и заробила. Велики є ту примѣр, шта су Срби на Косову учинити могли, да су били сложніи; велики и редки є то примѣр, шта озбильна, сложна, одважна и мудра воля, шта ли топла любав за свою слободу и независимост учинити може. О да су херои ови србски имали у кассния времена достойниє и сложниє поглаваре! Данас би Босна, Ерцеговина, Албания и Бугарска у просвѣти людской и у слави божиiой са другим народима Европе утицале се.
У препорођеним юнацима србским, кои су найпре власт даия скр'али и главе им дошли; кои су послѣ себе и землю свою изпод султанске власти избавили и слободни постали, морала є оживити желя, да и ону браћу свою, коя сy oд ньи одвоєна и коя у робству турском дане постанка свога проклиню, робства истог ослободе. Побуна у Цариграду, за кою су морали знати, морала их є на то такође осмѣлити. Посланици србски, кои су у Януару у Влашку, главни стан руске войске, отишли били, да се са главно-командуюћим генералом Прозоровским договоре, донесу угодан одговор. За ємство, да ће Руси са Србима сложно и у договору на Турке нападати, дође у Марту руски генерал Родофиникин у Бѣоград под именом конзула или повѣреника руског двора.
Кад се Порта увѣри, да су Срби са Русима у саюз и договор ступили, Султан Селим, на кратко време пре него што ће са престола сбачен бити, са своима Турцима заключи, да се на Србе опет са свом силом напада. Пашама околним био є издан већ такав налог. Но буна, коя є Селима са престола сметнула, збуни и одржи неко време нерѣшителне паше и везире, кои су ту заповѣст добили.

[JASON]

Iошт у Априлу крене се србска войска преко свои граница. Дрину пређе на єдном мѣсту Стоян Чупић и обсѣдне Зворник, на другом мѣсту и то близо Раче пређе у Босну Яков Ненадовић. Яков, заповѣдник на овой страни, гледао є найпре србски народ у Босни побунити, или бар за устанак против Турака приготовити. Два човека, коима є посао тай повѣрио, били су за то неспособни. Кад є Стоян и кад є и он у Босну прешао, народ србски по свима селима пристане са својом браћом. Али припреме за яче нападанѣ и за освоєнѣ Босне нису биле учинѣне. Више се є морало то сматрати само као неко покушаванѣ. На босанской страни близо Дрине подигао є био Яков и шанац єдан, али є све то било мало. Турци истина нису имали више од 20.000 войске на окупу и са таковом силом могли би се Срби са помоћу народа србског у Босни борити. Али у то време дође више официра и топџия француски Бошняцима у помоћ. Срби су били принуђени преко Дрине натраг се повући. Турци пређу за ньима и стѣсне их у Лозници тако, да им є Карађорђе од Ужице помоћи слати морао. Бой се є на овой страни повлачио до Видов дана. Уочи овога за србски народ знаменитога дана била є рѣшителна битка на Дрини, у коiой Срби побѣду одрже, Турке надбию и принуде на ону страну Дрине прећи. На Мегдану томе остало є 4 до 5000 Турака.
Ни на источной страни нису били Срби мирни. Они се повуку преко свои пређашньи граница. Са Ибраим-пашом потуку се по Ђурђеву дну, узбию га и дођу до Ниша. Миленко є на тимочку крайну потегао био. Видински Мола-паша предѣл є тай бранио. Миленку є с єдне стране Карађорђе а с друге дѣо єдан руске войске у помоћ дошао. Заєдничка та напрезаня Краину од Турака ослободити остану узалудна. Већа помоћ руска у то време ниє могла доћи сбог тога, што є Мустафа баpяктар Дунаво прешао био. Миленко остане у Мирочу очекуюћи на удеснию прилику. И прилика му се та наскоро появи. Руси наскоро надбию Турке; генерал Милорадовић очисти их из мале Влашке. 2000 руски войника пређе Дунаво и с'єдини се са Миленком. Србско-руска ова войска под Миленком и руским генералом Исаиєвом удари на Махал-пашу, кои є велику войску код Малайнице имао, и послѣ дужег и жестоког бой разбиє га.