Српске буне

[JASON]

У Гушанчевим крџалияма било є доста Христяна: Бугара, Грка и Албанеза. Кад су Срби на Бѣоград почели нападати, многи од ньи пређу Србима. Између ньи био є Конда найзнаменитіи. Овай, кад є видио, да се Срби на освоєнѣ Бѣограда сасвим спремаю, предложи Карађорђу начин, кои ће олакшати варош освоити. Живећи дуже времена у Бѣограду, познавао є сва мѣста и сва турска разположеня. Он се рѣши са четворицом отважни Срба, међу коима є био Узун-Мирко, преко обкопа турски ноћу у варош увући се, на стражу турску од Варош-капиє напасти и врата Србима отворити. Отважно и велико ово дѣло сврше юнаци ови сретно. Ньи петорица, пред ньима Конда, пред зору провуку се преко обкопа у варош и заиђу стражи турской за леђа. Ова є мислила да су Турци, єр им є Конда на одговор ньиов турски одговорио. Кад су ближе стражарима дошли, нападну на ньи, потуку их, провале и отворе србской войсци врата. Конда и Мирко буду ранѣни а ньиова три друга погину. Турци се од праске пушака нису плашили, єр є био байрам и мислили су, да су то знаци веселя или светчаности. Док се є истинити глас по ньима разносио, дотле су Срби, кои су за то припремни били, и на отворену Варош-капию и са свию страна преко обкопа у варош нагрнули и продрли. Пуцнява и бой отвори се по улицама. На Стамбол-капіи погине храбри Васа Чарапић. Турци се позатвараю у куће и почну кроз прозоре на Србе пуцати. То є Србима дало повода, да варош запале. За кратко време била є сва варош у пламену. Турци, кои су могли, побѣгну у град. У бѣгству томе многи су од пушке, ножа и саблѣ србске на улици мртви остали. У 10 сати изютра на Првозваног св. Андрию 1806-те год. била є варош од Турака отета и очишћена. Жительи су били поштеђени по найстрожиiой заповѣсти Карађорђа. Знаменити тай дан кое сбог тога, кое пак сбог на двадесет и єдну годину касниє у тай дан припознате своє независимости, слави народ у Кнежевини Србiи сваке године светчано.
С освоєнѣм и добитком вароши нису Срби намѣру свою били докучили. Град є іошт у рукама турским остао. Овай є требало такође освоити. Они почну у наоколо лагуне копати али им топови нису допуштали у том послу напредовати. У мѣсто тога почне се ватра из топова и кумбара у град бацати. 8. Декем. пређе око 100 Срба у Аду испод града, намѣсте ту спрам куле Небойше топове и почну и одатле на град палити. Гушанац є био одвукао велике топове на ону страну од вароши, єр се одовуд ниє бояо. Србска батерия на том острову била є тако намѣштена, да є првога дана топове на горнѣм граду ућутала а ньой се ниє нaудити могло. Други дан, 10-ог Декембра, видећи озбильно србско нападанѣ са свию страна, заиште Гушанац разговор о миру. Ово му се допушти и у разговору овоме заключи се, да он до 8 дана из града изиђе и да у Видин са своима водом пропуштен и пропраћен буде. 18. Децембра изиђе Гушанац са 800 свои крџалия и са ньиовим породицама из града и навезе се низ Дунаво. Три Србина дана су му за ємце.

[JASON]

Како є Гушанац из града изишао, Срби поитаю у горньи град. Они се зачуде, кад нађу врата града затворена. Солиман остао є био у граду и по одлазку Гушанчевом намѣсти се за господара. Бѣоградски Турци и 200 яньичара били су му войници и одбрана. Он за уговор Гушанчев ниє хтѣо ништа знати него предложи, да се он наново са Србима о миру договара. Аустриске власти забране Србима на острову батерию свою држати; зима є већ била наступила; войска се є већ била уморила. Околности ове с єдне стране а с друге опет увѣренѣ, да ће се и Солиман-паша наскоро предати морати, склони Србе на примириє са Солиманом. Они су у вароши а он є у граду остао. Србима ниє никако било право, што су се нашли преварени и што им Солиман града недає. Као да су се iошт тад заклели сбог тога му се осветити. Они га оставе на миру у томе увѣреню, да ће их он наскоро за пролазак и милост молити.
Ниє се тешко представити колико су Срби против свию Турака били огорчени. Само найвећа претня Карађорђева могла є Србе уздржати, да све Турке у осноєной вароши непоколю. Неколицину Срба морао є Карађорђе сбог непослушности те строге своє заповѣсти погубити дати. На Гушанца, па потом на Солимана морали су они мрзити као што су и на истe дaиє мрзили. У својой ярости ниє храбри Миленко могао Гушанца поред пожаревачког окружия пропуштити Дунавом на миру. Он намѣсти неколика топа и с ньима Гушанца поздрави. Овай окрене на нѣмачку страну. Срби скоче у чамце, надру за ньим и тамо се с ньим и нѣговим людма потуку. При свему томе Гушанац є ємце здраве и читаве одпуштио. По свой прилици он є сам видио, да є ярост србска била умѣстна. Како є зима већ наступила била, нису се шабачки Турци никаквой помоћи из Босне надати могли. Срби су и ове Турке више пута на предаю позивали, али бадава. Да нису из Босне новаца и из Аустриє рaане добияли, они би се далеко раниє предати морали. Овако су се истом у Фебруару 1807. год. кад већ више обсади србской нису одолѣти могли, предали безусловно. Обсадом уморени и већ у много прилика увређени Срби нису могли спрам Турака милостиви бити него се многима и многима освете. Што є од ярости ньиове живо остало, то су они у Босну опремили а Шабац како у вароши тако и у граду од ньи сасвим очистили.
Утѣснѣни Солиман морао се є такође предати. Раана, што є из Аустриє добияо, ниє му била довольна. У Цариграду су Енглези са улазком флоте своє у Дарданеле збунили Турке тако жестоко, да су найпре о пропасти престолног свога града бояли се а потом о одбрани нѣговой мислили и бринули се. Као што су се Срби надали, заиште Солиман од Срба слободан излазак и пролазак кроз Србию а да им град остави. Срби га са 200 яньичара и више турски породица, кое су c ньим пристале, пропуште из града 23. Фебр. 1807. год., али увређени што су их мучили толико друго време у обсади, у гнѣву свог нападне чета єдна већа на ньи и потуче их све до єднога. И оне Турке у граду и вароши нису разяренн Срби оставили на миру него су многи и од ови освету ньиову люту искусили. Трећи дан по излазку Солимана спреме Срби све турске породице и опреме у Видин у мѣсто арача кои є Султан од ньи искао. Баш у то време и у те дане дошао є из Цариграда Ичко и донио є тескере за арач у мѣсто потврђеня србски зактеваня. И Срби, у мѣето тога арача, пошлю Сутану бѣоградске Турке. Многи и многи Турци различитог доба и узраста тадай су се покрстили. Жена даиє Аганлиє тад се є такође покрстила и ню є Стеван Живковић за себе вѣнчао. И данас има у Бѣограду Турака, кои неке тропаре наше цркве одпѣвати и кои іошт по гдѣшта србски читати и писати знаю.

[JASON]

Саюз и договор са Русима; покушаваня србска у Босну и Бугарску; ратови с Турцима до єсени 1807-ме године; Айдук Велько; примириє.

Тако су храбре мишице србске силу турску, коя их є немило више вѣкова давила, у данашнѣм княжеству свом у пролѣћу 1807-ме године сасвим изтребиле. Нашто у свом устанку никако помислити нису могли, сад су у рукама своима имали. Околности су истина ньима много на руци биле ал юнаштво є србско силу ту турску сломило. Сбог рђави околностіи пало є србско царство; сбог поспѣшни околностіи било є витезовима србским могуће онай дѣо своє землѣ од Турака очистити, кои є за обрану и ускрснуће своє слободе био подигао се. Поспѣшне околности биле су найглавниє: што су немири у грѣшном царству турском появили се и што є Русия са Турцима рата имала и, по могућству, на србски се народ обзирала.
Iошт у Януару 1807. год. док є Солиман-паша iошт у бѣоградском граду а други Турци у Шабцу и Ужицама сѣдили, послали су Срби у Влашку, главно-заповѣдаюћем генералу руском Прoзoрoвcком, своє посланике. Будући су Руси у неприятельство ново с Турцима ступили и већ Влашку и Молдавию од ньи отели били, желили су Срби с ньима у саюзу и договору бити и на Турке сложно нападати. Петар Чардаклия, Аврам Лукић и Єремия Гагић, данашньи императорско-руски консул у Дубровнику, били су као посланици србски у главни воєни стан руски послани. Султан Селим међутим є гледао Србе на свою страну придобити и обећавао им є нека преимућства и права под тим уговором, да му 20.000 войске против Руса у помоћ даду. Захтеванѣ таково Срби нису никад могли примити. Они почекаю на одговор од руског главно-заповѣдаюћег генерала и по кратком времену извѣсте их посланици, да генерал саюз са Србима прима, да ће им сваку могућу помоћ дати, ньиову слободу бранити и посланика им улицу генерала Радофиника у Бѣоград послати, да стално међу ньима као руски представник сѣди.
Селим, кога Француз Juchereau по свой прилици само зато за добродѣтелна и честита владаоца у своiой 'Истории о царству отманском' описує, што є примио био многе Французе, што є са правителством се Француским добро слагао и што є низам или редовну войску заводио, у Маю мѣсецу 1807-ме године био є од яньичара сбачен. Бунтовници су све нѣгове приятелѣ и приврженике потукли, нѣга истина жива оставили али на нѣгово мѣсто за Султана поставили Мустафу, брата нѣговог од стрица. Селим, господар отманског царства, кои є као год и други Турчин, спрам праведне молбе и захтеваня србског народа без чувства био, допао є тавнице, од кое се є на годину дана касниє заєдно са животом своим опростио.

[JASON]

Буна и промѣна та велика морала є велики уплив на сва дѣла царства османског имати. Велики везир и Мустафа барактар, кои су на Дунаву против Руса били, збунесе. Оне паше, кое су на Србию одређени били, такође се заблену и почну изчекивати гласове из Цариграда.
Или знали или незнали за ове околности, Срби, одбивши од свои граница силу турску, освоивши Бѣоград и Шабац, нису хтѣли удобно лѣтно време на одмор свой употребити него науме снагу и власт свою преко оновремени граница свои пренети. Найпре ударе они на Ужице, гдѣ су се Турци iошт налазили. Овдѣ су Срби наишли на як одпор, єр су Турци томе нападаню надали се и зато се добро обкопали и утврдили. Милош Обреновић, кои є већ тад брата свога Милана у бою заступао, ту се є први пут отликовао и ту ранѣн био. У Юнию 1807. год. Ужице се освоє и Турци тако сасвим из данашнѣг княжества Србиє очисте.
Што є човеку, кои тихо мисли, морало се учинити немогуће; што се вальда ни єдaн Србин, што се ни єдан Турчин, што се нико надати ниє могао, то су витезови србски учинили. Из робства од вѣкова, удручени и убиєни, душевно а и стварно скоро полумртви, подигли су се ови юнаци над юнацима на оружиє и треће године свога воєваня очисте малу свою отачбину од оне силе душманске , коя є негда силно и велико царство србско, коя є многе друге кралѣвине и државе поплавила, поробила и заробила. Велики є ту примѣр, шта су Срби на Косову учинити могли, да су били сложніи; велики и редки є то примѣр, шта озбильна, сложна, одважна и мудра воля, шта ли топла любав за свою слободу и независимост учинити може. О да су херои ови србски имали у кассния времена достойниє и сложниє поглаваре! Данас би Босна, Ерцеговина, Албания и Бугарска у просвѣти людской и у слави божиiой са другим народима Европе утицале се.
У препорођеним юнацима србским, кои су найпре власт даия скр'али и главе им дошли; кои су послѣ себе и землю свою изпод султанске власти избавили и слободни постали, морала є оживити желя, да и ону браћу свою, коя сy oд ньи одвоєна и коя у робству турском дане постанка свога проклиню, робства истог ослободе. Побуна у Цариграду, за кою су морали знати, морала их є на то такође осмѣлити. Посланици србски, кои су у Януару у Влашку, главни стан руске войске, отишли били, да се са главно-командуюћим генералом Прозоровским договоре, донесу угодан одговор. За ємство, да ће Руси са Србима сложно и у договору на Турке нападати, дође у Марту руски генерал Родофиникин у Бѣоград под именом конзула или повѣреника руског двора.
Кад се Порта увѣри, да су Срби са Русима у саюз и договор ступили, Султан Селим, на кратко време пре него што ће са престола сбачен бити, са своима Турцима заключи, да се на Србе опет са свом силом напада. Пашама околним био є издан већ такав налог. Но буна, коя є Селима са престола сметнула, збуни и одржи неко време нерѣшителне паше и везире, кои су ту заповѣст добили.

[JASON]

Iошт у Априлу крене се србска войска преко свои граница. Дрину пређе на єдном мѣсту Стоян Чупић и обсѣдне Зворник, на другом мѣсту и то близо Раче пређе у Босну Яков Ненадовић. Яков, заповѣдник на овой страни, гледао є найпре србски народ у Босни побунити, или бар за устанак против Турака приготовити. Два човека, коима є посао тай повѣрио, били су за то неспособни. Кад є Стоян и кад є и он у Босну прешао, народ србски по свима селима пристане са својом браћом. Али припреме за яче нападанѣ и за освоєнѣ Босне нису биле учинѣне. Више се є морало то сматрати само као неко покушаванѣ. На босанской страни близо Дрине подигао є био Яков и шанац єдан, али є све то било мало. Турци истина нису имали више од 20.000 войске на окупу и са таковом силом могли би се Срби са помоћу народа србског у Босни борити. Али у то време дође више официра и топџия француски Бошняцима у помоћ. Срби су били принуђени преко Дрине натраг се повући. Турци пређу за ньима и стѣсне их у Лозници тако, да им є Карађорђе од Ужице помоћи слати морао. Бой се є на овой страни повлачио до Видов дана. Уочи овога за србски народ знаменитога дана била є рѣшителна битка на Дрини, у коiой Срби побѣду одрже, Турке надбию и принуде на ону страну Дрине прећи. На Мегдану томе остало є 4 до 5000 Турака.
Ни на источной страни нису били Срби мирни. Они се повуку преко свои пређашньи граница. Са Ибраим-пашом потуку се по Ђурђеву дну, узбию га и дођу до Ниша. Миленко є на тимочку крайну потегао био. Видински Мола-паша предѣл є тай бранио. Миленку є с єдне стране Карађорђе а с друге дѣо єдан руске войске у помоћ дошао. Заєдничка та напрезаня Краину од Турака ослободити остану узалудна. Већа помоћ руска у то време ниє могла доћи сбог тога, што є Мустафа баpяктар Дунаво прешао био. Миленко остане у Мирочу очекуюћи на удеснию прилику. И прилика му се та наскоро появи. Руси наскоро надбию Турке; генерал Милорадовић очисти их из мале Влашке. 2000 руски войника пређе Дунаво и с'єдини се са Миленком. Србско-руска ова войска под Миленком и руским генералом Исаиєвом удари на Махал-пашу, кои є велику войску код Малайнице имао, и послѣ дужег и жестоког бой разбиє га.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

У време ово на источной овой страни появио се є нови витез и юнак сpбски, кои є у ратовима са Турцима до несретне 1813. год. изванредно юнаштво показивао и управ достойно име и славу првог юнака стекао. Айдук-Велько био є найпре айдук у чети Станоя Главаша а по том момак код Ђуше и Вуице Вуличевића. Почем є Бѣоград у србске руке дошао и Срби се почну спремати да границе своє разпростране, измоли он допуштенѣ од србског Совѣта, да може прећи у предѣл црнорѣчки, гдѣ є іошт Турака било. Помоћи он никакве друге ниє искао него само єдaн бaряк. Добивши баряк и нешто праха и олова, накупи око стотину другова и пређе у тай предѣл. У селу Подгорцу нађе он неког Бега турског, запали кулу, у кою се є овай са своим друштвом затворио био, и принуди га, да му се преда. Ни Бега ни кога другог од дружине нѣгове ниє погубио, него узме новце, конѣ и оружиє, альине измѣня, па Турке испрати куд су желили. Осим оружия и коня задобиє он 800 дуката и двѣ зобнице цванцика и талира. Дукате задржи за себе, зобницу єдну подѣли своим друговима а другу пошлѣ у народну касу. Болѣ оружиє подѣли больим момцима и ове начини за своє бимбаше, булюкбаше и баряктаре. Он сам начини се тако господар и Войвода. Ово є нѣгов први самостални посао био. Околни бегови и субаше, кад за нѣга чуше, оставе онай предѣл, побѣгну у Бугарску а Велько остане заповѣдник. Наскоро ћемо ми видити нѣгова остала и юначна дѣла. Мир, кои є наскоро између Руса и Турака а с тим уєдно између Турака и Срба учинѣн, ниє му допуштао юнаштво нѣгово одма далѣ показати него само, у колико є познато, у єдной прилици, и то у пролѣће 1808. год. Турци из Видина, чувши шта Велько по предѣлу црнорѣчком и околини ради, и да нема много войске, подигну се да на нѣга ударе и да га одатле изтисну. И Велько, кад є разумѣо, колико Турака на нѣга иде, ниє се уздао удолѣти им. Ал зато им ниє хтѣо уступати него, заключи на Туруке ноћу напасти. У дѣлу томе био є сретан. Кад су се Турци на последнѣм конаку одмарали да на нѣга сутра дан силниє нападну, привуче се он ноћу у ньиов стан са својом дружином, опале сви на Турке и почну турски викати: бѣжите; разби нас Велько! Тако Велько Турке разбиє и сву им зайру отме. Од тог времена био є припознат од Карађорђа и Совѣта за Войводу.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Станѣ Европе имало яки и велики уплив на дѣла народа србског. Наполеон, кои є Турке против Руса подбуньивао и помагао, заключи мир са царем Александром у Тилзиту при концу Мая 1807. год. По уговору овога мира дигне Наполеон, кои є турска дѣла дотле као своя сматрао и у своим булетинима споминно, од Турака руке своє сасвим и остави цару Александру право, да Влашку и Молдавию задржи. Турци су знали, да сами сили руской одолѣти немогу и сбог тога буду принуђени мир са Русима с знаменитом своiом штетом у Августу 1807. год. заключити. У уговору овога мира било є споменуто, да Турци и са Србима на миру буду. Ови су мислили, да ће моћи, поред тога уговора, Србе за време тога мира покорити, па почну на ньи велике войске сремати. Куршид-паша био є добио од Султана Мустафе и од Дивана такову заповѣд. Он є на Србе нападао, доста им штете о Илину-дну начинио но опет узбиєн био. Ударали сy Турци и од Ужица но на овой су страни сасвим потучени били. Међутим, на опомену Русиє, одступе Турци од србски граница и тако у єсен 1807. год. настане свуда мир, кои є до прөлѣћа 1808-ме године заключен, но кои є, сбог нови буна у Цариграду, до пролѣћа 1809-те године траяо.

[JASON]

Домаће државно устройство за време овога мира; домаће неслоге између поглавара.

Никад и ништа ниє србском народу толико шкодило колико клета међусобна неслога. Све добродѣтельи, све врлине, коима Бог народ обдарива, подарио є он србском народу. Да им є кою врлину манѣ удѣлио а да им є неслогу из нѣдра србског натргао, они би далеко сретніи били. Свию зала, сваке пропасти и све несреће србског народа неслога є први, найвећи и управ єдини виновник.
Ова болест, коя є србско царство оборила и послѣ тога коначно народ србски заробила, и сад є претила юначку велику ову стечевину, са силном крви искуплѣну и ioшт неутврђену слободу србску утаманити. У првом свом появу била є она тако яка а послѣ є оячала тако, да се пропаст 1813. год. послѣдовавша найвише ньой приписати може.
Већ є напред споменуто о првом домаћем државном строю и животу србском. Непрекидни ратови забавляли су и односили су сваку мисао и бригу како народа тако и поглавара за своє одржанѣ и за одпоре неприятельима. Неслога се ниє могла утврдити и укрѣпити у оним временима, у коима су сви сваки час у найвећой опасности били. Сад, кад су околности србском народу мир донеле, кад се є он од четверогодишнѣг умора одморити, нову снагу прибавляти и нове припреме за нова неприятельскa нaпaдaня приуготовлявати имао, неслога почне ячати, и над поглаварима србски већи ма' узимати. Време найсретниє, у ком су блажене дане проводити имали и проводити могли, они су са неслогом своioм потавнили, себи и народу бригу и неволю задавали.
Онай строй, кои є за ратна времена удешен и за иста времена пробитачан, ниє могао обстати у време мира; она разштркана и раздѣлѣна, она неустроєна и разкомадана власт народна морала се є у ред довести и тако удесити, како ће за свакога право а за народ користно и пробитачно бити. Почем є рат престао и мир, наступио, почне се о таковом строю радити.

[JASON]

Као што смо већ напред видили, србски є народ био завео своє годишнѣ скупштине. На ове су скупштине долазили сви поглавари. Ту су войводе предавали рачуне, ту су тужбе претресане, ту є порез опредѣльиван, ту є одређивано шта ће се наступаюће године радити и како воєвати. Ова скупштина народна - коя се є о малом Божићу сваке године држала имала є изглед найвеће и у исто време законодавне власти народне.
Поред ове прве власти могао се є народни Совѣт сматрати као друга народна власт. Овай є имао 12 чланова. Свако є окружиє избирало и понайвише и издржавало по єдног совѣтника. На тай є начин Совѣт изгледао као заступник народни или заступник народне скупштине. Он є имао власт оно допунити, што скупштина ниє напред предвиђала и опредѣлила; он є чинио се имати власт над самим главним поглаваром Карађорђем и над свима осталим войводама и властима. Совѣт є, као власт, коя є на єдном мѣсту и на миру била, имао с єдне стране ићи войводама и войсци у ратним потребама на руку а с друге стране старати се о домаћим потребама и благу народа.
Овай позив свой ниє Совѣт србски тако рећи никад могао подпуно испунявати. Видили смо, како є сам Карађорђе у почеткү нѣговог рада прво нѣгово заключениє рђаво примио. И войводе су се на заключения Совѣта дуго времена слабо обзирале. С натегом и са устручльивости морао є он мало мало свою власт присвоявати се. При свему томе нѣму є пошло за руком неки ред у земльи увести. По варошима се поставе магистрати и судови; по селима остану обе дужности на кметовима. Попис жителя и войника предузиман є. Сваки Србин, кои є за оружиє, био є обвезан у случаю нужде воєвати. Одреди се извѣстни брой сталне войске и ова є у тактики европейской живо обучавана. Найпре є команда била на нѣмачком а послѣ на србском өзику. По већим варошима подигну се школе а у Бѣограду велика школа са три учителя, у коiой се история, математика и нешто из праава предавало. Славни Досития наскоро є био учитель у овой школи док пред смрт свою ниє за попечителя просвѣте био одређен и поставлѣн. На цркву се є такође гледало и неке мале потребе намирене су. Звона и топове лио є неки Милосав.
Поред поменуте тегобе, кою є Совѣт са главним поглаваром и са многим войводама имао, настане одма и друга, коя є основ и опредѣлениє Совѣта обарала. Поглавари нису допуштали народу да своє совѣтнике слободно избираю него су били избирани они кое су главниє Войводе или кое є главни командант у Совѣту видити и имати желио. На тай начин нестане и у Совѣту слоге а породе се странке по оним лицама, коя су на избор или поставлянѣ Coвѣтника уплив имали.

[JASON]

При свему томе остане Совѣт у великой власти. Сам Карађорђе прими се предсѣдаваня. Наредбе, уредбе, заповѣди, дипломе, писма на куплѣне землѣ, уобште сва дѣла главне народне власти ишла су под именом Совѣта и главног Вожда. Али є Карађорђе Совѣт исти био довео сасвим под свою власт. Своме другу и приятелю Младену, кои є у рату несретан, невѣшт и тежак био, преда он, почем є Бѣоград освоєн и Совѣт у нѣга премѣштан, предсѣдаванѣ и управу Совѣта. У овой власти постао є Младен са Милоєм, другим приятелѣм Карађорђевим, господар у Бѣограду. Први дана по освоєню Бѣограда найвећа плячка ньима є допала; турска добра, скеле и ђумруке били су ньи двоица присвоили. Ньи двоица, кои су турска добра у име народне благайнице продавали, куповали су истина оно, што им се є год болѣ допало, али су куповали по ону цѣну, по кою су они хтѣли. Народ су често нагонили за своє послове на робию. Важнию трговину ниє скоро нико могао без ньиовога участия – ортаклука - предузети. Већ є кое незаконо обогаћаванѣ кое неограничена власт ньиова почела постаяти несносна. Вика и тужба подигне се на ньи по цѣлом народу. Сами чланови Совѣта найпослѣ заключе и подписима и печатом своим потврде, да се Младен из Бѣограда мора удальити. Карађорђе се на то склони и преда Младену чету єдну бећара, да их у Делиград води. По заключению Совѣта буде и Юговић или Савић, кои є био учитель а по томе секретар Совѣта, из дужности те одпуштен. Младен и не оде у Делиград него са Юговићем заєдно остане поред Карађорђа. Наскоро они код овога израде, да их на ньиова мѣста опет у Совѣт постави.
Поред ове неслоге у Совѣту била є друга између поглавара неки с єдне и Карађорђа са нѣговим приврженицима с друге стране. Iошт од почетка рата нису се главне Войводе, особито са Карађорђем, никако слагали. O томе є већ єданпут споминяно. Сад, кад се є устройство землѣ предузимало и кад су се друге по народ преважне ствари рѣшити имале, неслога она стара ниє ни мало попуштила била. Войводе главниє, као што є био Яков Ненадовић, Миленко Стойковић, Петар Добриняц, Милан Обреновић и Лука Лазаревић, били су противници власти и приврженика Карађорђеви и гледали су с єдне стране Карађорђа ограничити а с друге нѣгове приврженике, као Младена, Милоя, Юговића и ньима подобне од явни дѣла удальити.
Више него међусобна омраза раздвоило є поглаваре србске станѣ народа спрам Русиє. Као што є познато, народ є србски у сва времена био овой држави предан и од нѣ се є єдине помоћи надао. Рат с Турцима за прошле четири године свакога є увѣрио, да є снага србска неяка спрам грдне силе турске. Сами Срби, као што смо напред видили, заєдно са Карађорђем, іошт прве године свога устанка молили су императора Александра за покровителство и помоћ. Ми ћемо наскоро видити, да би Срби раниє страдали били, да им Руси нису дошли у помоћ; видићемо, да су страдали тако рећи одма, како су их Руси оставити морали, при свему томе што баш онда бар онако нагло страдати нису морали.

[JASON]

Помоћ Русиє била є дакле и желя и потреба србског народа. Све Войводе, кои су Карађорђу противни били, били су предани Русіи и желили су руску помоћ. Карађорђе сам, као што се уобште држи, по наговору Юговића, био є томе противан. Он є, доста са узроком, на руског генерала Родофиника мрзио и од нѣга зазирао. Већ є споменуто, како є владика Леонтиє у почетку устанка србског био на страни даия. Био є у обште познат као найвећи грчки сплеткаш и смутльивац. Он є, повративши се Србима, знао у Совѣту мѣсто заузети и нѣговим є сплеткама доста зла учинѣно. Родофиникин се одма, како є у Бѣоград дошао, са Леонтиєм сдружи. Друштво ньово било є и Карађорђу и многим Србима зазорно и сумньиво. Сумняти се є iошт више на ньи почело, како су они неке Цариграђане, између кои било є калуђера и владика, кои су са турским посланицима у Србию долазили и ту остаяли, око себе прикупляти и задржавати почели. Већ се говорило, да є Леонтиє, под именом да димницу скупля, и у само зимнѣ доба у народ излазио и овай наговарао, да поглаваре своє неслуша и лудо негине него да се Турцима преда. И то се є говорило и сумняло, да они намѣраваю Грка каквог, као и у Влашкой и Молдавіи, за главу народа поставити.
Смутнѣ ове владике Леонтиє найболѣ є дознавао Карађорђе. Юговић и Младен, кои су из Совѣта изтиснути били, знали су ово iошт пространиє Карађорђу разложити. То би им се опростити могло само да они с тим нису наводили Карађорђа против сваке свезе са Русима. Или им є дало зато повода то, што су ньиови противници били приврженици Русиє, или су по свом увѣреню или почем другом тако радили? Доста є то, да є Карађорђе и на Родофиника и на владику сасвим омрзнуо и да су га нѣгови приятельи до тога довели, да є саюз и сваки посао са Русима избѣћи гледао. Може бити да му є и то повода томе дало, што є Прозоровски нѣгове посланике: Юговића, Янићию, Турића и Павла Поповића, у стану свом задржао и у Петерсбург им к Имpератору ниє ићи допуштио. Изход свега тога био є тай, да є Карађорђе са своима више спрам Русиє ладнио а противна партая напротив Русима се све већма приближавала. Послѣдице су биле яко шкодльиве а могле су лако iошт и шкодльивиє бити. Већ и до тога времена принешена є с тим неслогама станю и напредку народа велика неслогa. Шта є сложна воля поглавара у народу, кои є тек из робства ослобођен, могла учинити за годину и по дана мира ради будућности и ради безбѣдности са крви народа задобиєне независимости, лако є видити и погодити како се поглед баци на она дѣла, коя є народ при свима тим неслогама учинио.

[JASON]

Станѣ Турака; нови ратови с Турцима; саюз и помоћ руска; по други пут прелазак у Босну, Ерцеговину, Албанию и Бугарску; саcтанак са Црногорцима; опасност; умаленѣ Турака на србским границама; обраћанѣ на Аустрию; скупштина о новом лѣту 1810-те год. и промѣна у Совѣту.

Од половине 1807. до половине 1809-те године престол османски люляо се є. Два цара турска за те двѣ године дане скр'ала су с нѣга врат. Яньичари, главни ови стубови тога свирѣпог престола, у претераной ревности и у жельи, да своє станѣ одрже, нѣга су извртали. Видили смо како є Ceлим од яньичара са престола сбачен и на нѣгово мѣсто Мустафа поставлѣн; како су реформе првога укинуте и како є брат брата, Мустафа Селима удавити дао у оном часу, у ком є Мустафа барактар Султана Мустафу сбацити и Селима наново на престол подићи пошао. Баряктар, одржавши побѣду, кад му є Селим мртав изнешен, насрне на двор султански и с великом муком нађе Махмуда, брата Мустафина, кои се є био сакрио, да га Мустафа као и Селима непогуби. Баряктар постави на турски престол Махмуда а овай опет нѣга постави за свога великог везира. Ни година дана ниє прошла а оно се опет дигне против Барактара буна и то од яньичара. Баряктар є са Махмудом, по тежньи Селима, ишао на то да яньичаре изтреби и из ньи регуларну войску начини. Ови се побуне, нѣгов двор запале и ту и нѣга спале. Султан Махмуд, по наговору свои приятеля, погуби Мустафу брата. Мустафа буде онако исто удавлѣн као што є он Селима на годину дана пре удавити дао. Махмуд остане као єдинац од султанског колѣна и за то га яньичари поштеде. У ньи за оно време ниє могао и ниє смѣо дирати него се покори ономе правцу, кои су яньчари желили.
Послѣ свию ови знаменити догађая, кои су турско царство кроз двѣ године яко потресали, настане тишина и мир. Чудно є, да се Русия са овом турском забуном ниє ни мало помоћи гледала. По учинѣном привременом миру остане войска руска на Дунаву недѣятелна кроз цѣло то време при свему томе, што Турци уговоре двора руског за стални мир нису примали. Истом послѣ домаћи свои буна и неволя сѣте се Турци да с Русима рачун нису начинили и утврдили и да ньиова войска сваки час преко Дунава прећи може. Кад су се на дому умирили и опоравили, опет им се учини, да на уговоре оне немораю пристаяти, кое им Руси подносе. У мѣсто приятельства Француског, кое су били изгубили, добию они приятелчетвo енглезко. С овима су пре тога били такође, као што смо напред видили, у завади, но сад се сньима зато сложе, што се є Наполеон са царем Александром био сложио. У Януару се они помире и уговор међусобног мира начине. У Фебруару се састану пуномоћници мира од обе стране у Яшу но сложити се никако нису могли. Русия є хтѣла задржати Влашку и Молдавию а Србима за ньиову самосталност ємствовати. Турци на то нису хтѣли пристати и тако се пуномоћници мира разиђу а рат се наново отвори.

[JASON]

Србски посланик из стана турског яви Србима, да примириє с Турцима престає и да руска войска на ньи полази. Карађорђу и Сенату обяви то исто руски консул Родофиникин с позивом, да и Срби сад одма са свию страна на Турке удараю. Явио им є Родофиник и то, да ће дѣо єдан руске войске прећи на србску страну да се с ньима састане и заєдно воює.
Док се є оплажало да ће мир престати, Срби почну умножавати своє войске по границама. Кад є войска умножена била а Турци iошт нису нападали, подигну се Срби опет по други пут преко свои граница. Овога пута били су Миленко и Велько на Дунаву и Тимоку. Милою Петровићу била є предана найглавния войска, коя є имала на Ниш ударити. Карађорђе и Милан Обреновић пређу рѣку Рашку у намѣри, да се с Црногорцима састану и тако Босну од осталог царства турског одвоє. Сима Марковић, у мѣсто Якова Ненадовића кои є тад рану лѣчио, био є на Дрини и имао є одатле прећи у Босну.
У почетку свога рада била є србска войска скоро на све поменуте стране сретна. Ова на Дрини пређе у Босну, обсѣдне и почне нападати Бельину, Яньину, Сребреницу и Вишеград. Већ се є србска войска далѣ уз планине босанске поймила била. Турци су се яко одупирали и у тим боєвима погинуо є у пѣсмама нашим народним познати Meio Оружић. Лука Лазаревић имао є саблю Меину, на коiой є био надпис: Карл VI. Србски народ у Босни пристао є свуда са браћом своiом, куд є србска войска допирала.
Карађорђе пређе планине код Сѣнице и сиђе у негдашнѣ гньиздо србског царства. Турци га у Суводолу, на равници, дочекаю с великом силом. По србске пѣшаке, кои су врло мало конянка имали, ниє ово удобно мѣсто за мегдан било. У равници той начини он каре' да би болѣ Турцима одпора дати могао. Тешко би се србска войска на том за ню неудобном мѣсту спасла, да бой досѣтльивост и отважност Вула Илића ниє у помоћ прискочила. Овай прикупи оно мало коняника србски и юриши у сред Турака викаюћи турски: 'Бѣже Турци.' С тим он тако Турке збуни, да их є србска войска, коя є у опасности сама била, сасвим разбила и надбила. Затим удари Карађорђе на Сѣницу юришем и разори то мѣсто. Удрио є по том на Нови-Пазар, обсѣдне Приєполѣ и тако допре до юначни србски племена Васоєвића и Дробняка. И на овой страни, куд є год србска войска допирала, свуда є ню народ радо дочекивао и сньом пристаяо. Црногорци, чувши за тай напредак србске войске, дођу и поздраве свою браћу. У Црнойгори вальда никад већа сиротиня ниє била него што є била у то време. Прерадо би св. Петар, владика црногорски, браћи своiой а с тим и себи и народу своме у помоћ прискочио, да ниє у свачем оскудніи био него у вольи. Изглед є и могућност била сву Ерцеговину и сву Босну подигнути против Турака. Сунце слободе почело се є било бѣдном народу србском по свима тим предѣлима указивати. И заиста, само да Карађорђе ниє слабом Милою найважниє мѣсто и найвећу войску повѣрио, сва є прилика, да би тога пута Босна и Ерцеговина била ослобођена. Велики є то примѣр, шта само єдан човек или шта избор у повѣраваню важног посла єдноме човеку чини.

[JASON]

Код толики славни юнака и предводительа колико вѣшти толико отважни, на рѣч Младена Миловановића, преда Карађорђе найглавню точку и найвећу войску Милою Петровићу, човеку, кои є већ у више прилика показао, да за управителя войске ниє ни по вѣштини ни по юнаштву. Миленко Стойковић и Петар Добриняц бранили су ту важну точку од Ниша у свима досадашньим приликама, мудро, юначки и сретно. Ньи двоица су, као што смо видили, Афис-пашy, кои є од 20 до 30 иляда войске имао, задржали, узбили и управ повратку принудили само са 1.300 людій и єдним топом. Гдѣ сy ньи двоица, или гдѣ є єдан од ньи био, ту Турци нису продирати могли. Сбог међусобне неслоге заборави Карађорђе на свою дужност главног заповѣдника и на опасност отачбине, па преда, по Младеновом наговору, управлянѣ войске на Нишкой страни Милою Петровићу. Храбри Петар Добриняц и многи други од Милоя больи юнаци били су Милою подчинѣни. Петру то нити є било право нити є Милоя слушати марио, и он ниє могао обште добро страсти своiой предпоставити.
Турци су се већ одавна прикупляли и спремали да на Србе ударе. Као што се є напред знати могло, главна и найвећа ньиова сила пође од Ниша.
Поред оне погрѣшке, коя є на штету обштег добра учинѣна с тим, што є Милою найважние мѣсто и найвише войске повѣрено, рђавим случаєм била є руска войска уздржана од прелазка преко Дунава. Вода се є тако излила била, да они прелазити нису могли. И сам главнозаповѣдаюћи руски войвода старац Прозоровски био є за такове послове отешчао. Ова околност допушти Турцима сву силу на Србию окренути, и, као што є споменуто, главна та сила пође од Ниша, на ону страну, на коiой є истина найвише войске али на коiой є найслабіи предводитель био.
На найважниiой овой страни могло є cрбске войске бити око 25.000. Преднѣ страже србске већ су на источну страну Ниша прешле биле. Турци су били из Hиша жене, дѣцу и све своє иманѣ извукли. И ньима се чиняше, да се град тай неће моћи одржати. Милоє є у први ма' Нишу приближио се и на град нападао, но наскоро се изгледи на овой страни сасвим измѣну.
Многе су шанчеве србски войници били начинили. Такав єдан шанац начинио є Стеван Синђелић, кнез ресавски на Каменици. Кад су Турци нападати почели, био є овай шанац на првом ударцу. Стеван се са 3.000 браће своє Ресавляна у шанац овай затвори. Недѣлю дана бранио се є он храбро. Било є то некако око Видовдана 1809-те год. За недѣлю дана сваки су дан Турци на шанац овай ударали, кои су витезови србски из Ресаве бранили. Илядама є Турака мртви и ранѣни око шанца падало ал iошт шанца освоити нису могли. И Стеванова войска морала є почети малаксавати кое од умора тешког, кое од умаляваня. Милоє є тако рећи гледао скрштеним рукама опасност ову браће своє кои су несретно нѣму повѣрени, а имао є срце нит им прићи сам нит им послати помоћи. Већ су Турци обкопе шанчева са тѣлесинама свои войника тако напунили, да су преко ньи управ у шанац допирали и са Србима се у коштац ватали. Сила є турска била десет пута већа. Храбри Синђелић, тако рећи навалично напуштен од брата и од заповѣдника свога Милоя, види да се одржати неможе, па да не би или од турске руке погинуо или у турско робство пао, запали свою муницию и оде са своим храбрим друговима са многим неприятельима у воздух. Ово є оно мѣсто знаменито, на ком сваки разумни путник, био од кога му драго народа, застати и у необично чувство доћи мора. Сви су витезови србски, кон су у шанцу овоме били, у обрану народне своє слободе, ту юначки изгинули. Почем су Турци наново Србию заробили, начинили су они од глава ови хероя србски кулу. На путу к Нишу стои тай чудни, редки и скоро безпримѣрни споменик. у Европи славно познати Француз Ламартин, кад є кроз Турску путовао и до Каменице и куле ове дошао, добио є нове мисли о оной сили, кою любав и пожертвованѣ за народну слободу производи. У описиваню свога пута по истоку исповѣда он, да га є кула ова найвећма тронула и удивила. По ньой єдиной, мисли он, да ће се Христяни турског робства ослободити. Касниє потомство, вели Ламартин, на мѣсту овоме подигнуће велики споменик овим своим врстним предцима, кои су за слободу србску ту изгинули.

[JASON]

Како є Синђелић са одабраном честитом своiом дружином пао, нестало є Турцима на оной страни сваке препреке; они су, поред све Милоєве войске, лако напред ишли. Петар Добриняц, несрећом обштом, са свои 4.000 юнака, био є тaд на некой другой страни. Кад му є друг и приятель већ погинуо са свима своима, укаже се пред Турцима. Али дознавши, прво да Милоє Синђелићу ниє навалице хтѣо послати помоћи, зато што є приятель Петров био, а друго видећи, да Милоє, кои се є хвалио, да ће Ниш освоити и тамо дворе своє подигнути, оставля без боя шанцеве и топове, изгуби волю ону вѣштину ратну и ону свою отважност, у той прилици показивати, с коiом се є толико пута пре тога са другом своим Миленком отликовао.
Айдук Велько, са малом четом своiом, другчиє є одпоре Турцима давао. Он є на ньи код Мустай-пашине Паланке напао и юначки их разбио. Послѣ є и к Нишу потегао био, но чувши, да є нѣгов мегдан у опасности, поврати се да га чува и брани. У повратку свом удари он на градић Бѣлиградчик, освои га и разори, па опет старо своє мѣсто заузме. Кад є Милоє Синђелића са 3.000 друга изгинути напуштио и сам без обзира и без боя Морави побѣгао, удари 20.000 Турака на Велька, кои є єдва 3.000 людіи имати могао. Али гдѣ є Велько у животу, ту Турци непрокопсаваю; са далеко маньом войском разбиє и разтера он Турке опет и одржи повѣрено себи мѣсто юначки.
И храбром Миленку, кои се є од првог устанка као вѣшт и храбар предводитель и войвода показао, дано є било само 4.000 людій. Он є одређен био на Дунав и Тимок. Мѣсто своє и он є одржао, Турцима доста штете начинио и саюз им између Оршаве и Видина пресѣкао. Спрам Острова є он шанац подигао и обколио га. Дошло му є било око 2.000 руски войника у помоћ.
На све стране била є србска войска прилично напредна; само є она, сбог слабог предводителя, Турцима напуштена, коя є Милою повѣрена била. Нѣгова слабост и нѣгов грѣх осуєти на све стране напредке и успѣхе и доведе землю и народ у найвећу опасност. Да є он полак онога знао радити шта є знао говорити, сва є прилика, да би овога пута србско оружиє найдивниом славом увѣнчано било. Овако, само сбог нѣга, у мало ниє сва земля и сав народ iошт тад у турско робство пао.