Српске буне

[JASON]

У обсади Новог Пазара радио є Карађорђе са своiом войском найживлѣ, да и ово мѣсто од Турака очисти, кад су му црни гласи са Мораве стигли. Он ниє имао куд камо него є морао све оставити, што є већ био и што є iошт наскоро задобити могао, па се враћати, да огньиште cрбско брани, на ком є прва искра за србску слободу появила се. Владици на Цетинѣ послао є био он єднога свога посланика и овай се є послѣ у наоколо преко Далмациє и Аустриє вратити морао.
Од освояваня сад се є морало доћи на обрану. Сама обрана постала є врло тегобна. Карађорђе, враћаюћи се на Мораву, позове войску на опасно то мѣсто код Moраве како ону од Дрине тако и ону од Дунава. Сам он дошао є утолико на време, да є неки дѣо войске с ону страну Мораве и то у Ћуприю пребацити могао. У путу овоме свом звао є и дизао он народ листом на одбрану. Исто є то радио и Совѣт. За оне предѣле преко Мораве све є пак већ било касно. Сила турска, под управом великог везира, била є од стране Ниша порасла на 75 - 80.000; на Дрини се є опет купило 20.000 Бошняка Турака; войску турску од Видина умножио є Гушанац Алия, кои є из Рушчука са 5.000 у помоћ дошао; 10.000 Арнаута кренуло се є било од Новог-Пазара. Око 120.000 турске войске било се є на србски народ подигло. Опасност найвећа са свию страна. Делигpaд ниє више Добриняц бранио. Войска србска, коя є од Алексинца, послѣ него што є Каменица пала, Делиграду и Морави нагла, претрпила є доста штете. У Делиграду остане 6 - 7.000 людіи а остала войска, кад су се Турци приближили, пређе Мораву. И Миленков и Карађорђев долазак ниє могао Делиград спасти. Онай дѣо войске, кои є Карађорђе у Ћуприю пребацио, наскоро є то мѣсто оставио. Турци обсѣдну Делиград a с главном силом почну се спуштати низ Мораву. Петар Добриняц био є од далеко веће силе такође од Гургусовца до самог Пожаревца узбиєн. Найпослѣ и одатле є Мораву прећи морао и Пожаревац Гушанцу уступити. Велько єдини, при свима тим опасностима , ниє хтѣо свой предѣл оставляти него се затвори у Баню. Силни су Турци, кои су на Баню нападали, од Велька и нѣгови другова изгинули. И он и Стеван Живковић, кои є уз нѣга био, били су тад ранѣни. Сви предѣли с ону страну Мораве, найпослѣ и Делиград, буду Турцима напуштени. Сам Велько остане на оной страни. Свак є морао мислити, да ће он са свима нѣговима тамо пропасти. Он дочека найпослѣ помоћ, коя му є послана била, и кад є ову угледао, излети на свом коню из шанца, удари и продре кроз сред Турака, викаюћи: Ево Турци Велька! Састане се са Србима, каже им гдѣ ће начинити шанчеве, од куда ће и у кое време на Турке ударити, па опет, онако исто викаюћи, кроз сред Турака доєзди у Баню, међу свою дружину. Наш пѣсник Сима Милутиновић за ово нѣгово дѣло овако га слави:

Шта би рек'о Ахилесу древни,
Богосине и све поспѣшниче.
Да є кадгод сѣћао се Банѣ
И доглед'о с' игре нагледати
Paтoбoрних Србаль' и Турака? –
Самом б' ти се раздрагало срце,
Смѣстити га не би могле груди,
Єзику б' ти с' измакнуле рѣчи:
'Право Велько вѣчитог любимче!'
Тако й негда Ахилесу трко,
Кроз Трояне вѣчно л Илиядом,
Мухама му врази се чиняху.

Пожертвованѣ ово Вельково било є узалудно: у стану србском окине се те ноћи єдна пушка и войска се разбѣгне. Младен и Вуица били су предводительи. Велько, кад сутра дан опази, да србске войске на оном мѣсту нема, изгуби сваку надежду на икакву помоћ. У Баньи се више ниє могао држати, єр су му Турци воду пресѣкли. Он засуче руке и са дружином своiом нагне из шанца кроз Турке и спасе се. Послѣ є, у полю и у планини, Турцима многе яде задавао.

[JASON]

Док є сав предѣл с ону страну Мораве у турске руке пао, забрине се и сва Шумадия. Народ из они предѣла или є у Шумадию преко Мораве или у планине Поречке сбѣгао се. Кад є глас разнео се, да є Делиград 10. Августа пао, стра' обузме ма'. Руски консул Родофиник, владика Леонтиє, озлоєђени Петар Добриняц и многи трговци уклоне се из Бѣограда у Земун. И народа є већ доста побѣгло било у Аустрию. Совѣт, видећи ту опасност, допушти, да жене, дѣца и старци бѣжати могу а ко є за бой и оружиє, да на войску иде.
Сва є снага прибрана да се Турцима прелазак преко Мораве препpичи. Постарано є, да и Бошняци на Дрини штете чинити немогу. Они су Дрину прелазили, доста штете чинили али и са својом великом штетом узбияни били. Све, што є било за оружиє, сад є спрам неприятеля стаяло. При свему томе што се извѣстно незна какав би конац, рат овай имао, да ниє руска войска у то време Дунав прелазити почела, опет є славно и по народ и по предводителѣ народне, да су тако юначки неприятелю на мегдан излазили.
Срећа є на сваки начин по србски народ била велика, што су баш у то време Руси Дунав прелазити и град за градом у Бугарской отимати почели. Старац Прозоровски, кои є већ отешчао био, био є међутим умро и команду княз Багратион примио. Овай є био живльи и тако є живлѣ на Турке нападати почео. Док є ова турска войска, коя є на Србе ударила, тай глас чула, добила є заповѣд, да на Дунав брже ита. Кад су их Срби найвише изчекивали у страу и надежди да Мораву прелазити почну, окрену они нагло леђа и оду Дунаву. У свима предѣлима онима с ону страну Мораве остане Гушанац Алия са 12.000, но и нѣга Срби о Митрову дну преко пређашньи свои граница изтѣраю.
Тако су се Срби из найвеће опасности те 1809-те год. спасли. Несрећа є била найвећа та, што руска войска ниє могла Дунав прећи, као што є Србима явлѣно и као што су се они надали: велика є несрећа била и то, што є найвише войске и найважние мѣсто било повѣрено Милою, човеку, кои є пре тога у више прилика показао да за предводителя ниє. Ко неће видити, да є велика несрећа и од раздора старѣшина излазила? Да ниє овога било, зар би храбри Синђелић, без помоћи оставлѣн, принуђен био смрт сам себи и своима задавати?
Поглавари, остали, осим Милоя, сви су се у опасном рату овоме одликовали. Карађорђева живост и брига заслужує признателност потомства. Синђелић и Велько остаю свакад те године любимци и достойни признателног вѣчитог спомена.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Како су Срби добили у пролѣће ове 1809-те год. извѣстиє да Руси на Турке полазе и позив од Родофиникина, да и они на све стране и одма удараю, морали су, у време своє опасности, више пута писати и молити главнокомандуюћег руске войске, да им помоћи пошлѣ и да и он на Турке удара. На ове молбе, као што смо видили, дошю є било само око 2.000 людіи Миленку на Дунаво. Сбог тога, што већа помоћ ниє послана и што главна войска на Турке ниє ударала, оладнио є Карађорђе спрам Руса. Оне войводе, кои су против Карађорђа били, говорили су и мислили, да та войска руска ниє сбог тога у помоћ послана, што є Карађорђе био противан Русима. И єдни и други су мислили погрѣшно. Руси су доиста у пролѣће на Турке нападати почели, из мале их Влашке изтисли и већ Дунаво прелазити почели. Вода се є тога пролѣћа била яко излила и та є препречила у први ма' прелазак. Што послѣ преко цѣлог лѣта нису Руси Дунаво прелазили, биће узрок старост и немоћ генерала Прозоровског, кои є потом наскоро и умро.
У пркос какав Карађорђу за цѣло нису они с прелазком оклевали. У помоћ су истина послали мало войске и могли су послати више, а што то нису учинили, ако они нису имали другог узрока, у мало да неће бити сами Срби криви. Ми ћемо у рату слѣдуюће године видити, да се є корпус руски од 3.000 вратио из Кладова натраг у Влашку зато, што се є Србско Правителство за прелазак тай чинило невѣшто.
Док су Руси неколико градова на Дунаву од Турака отели и Силистрию обколили, дотле су Срби наново стара своя мѣста заузели били. Међутим є већ зима настала и руска войска пређе у Влашку на зимницу a србска се понайвише разиђе кућама своима. Они, кои су с ону Мораве живили, нашли су домове свое попалѣне и порушене. Турци су, по свом начину старом, палили, арали, тукли и убияли куд су год допирали.
Велике є ранне 1809-та година србcком народу задала. Повод и узрок већ є споменут.
По заведеном обичаю састане се и ове године о Божићу србска скупштина у Бѣограду. Яков Ненадовић дође са 600 люди, друге войводе са многим момцима. Раздор, кои се є и пред самим неприятелѣм између главара появльивао, узме сад сав ма'. Яков, кад су Турци у єсен од Лознице одбиєни, запита Карађорђа: Ко ће одсад границе ове бранити? Карађорђе му одговори: Онай, кои є и до сад. Нећу я, рекне Яков, да браним, него него нека бране они, кои помоћ са стране одбияю и нама неприятеля на врат навлаче. Скупи послѣ войску па и пред ньом изговори, како су они слали и нашли покровителя но да га Младен и Милоє презиру и да желе сами цареви бити. Све є то Яков iошт код Лознице Карађорђу пребацивао, єр Младен и Милоє били су нѣгови повѣреници и любимци. Са Яковом є био Миленко, Велько, Лука Лазаревић и између други и Милан Обреновић.

[JASON]

На овой скупштини одржао є Яков мегдан. Нѣгови люди викали су по улицама: Ми оћемо цара (Александра). Он є у сабору напао на Младена тако жестоко да му є Карађорђе рекао: Кад є он покварио а ти сѣди на нѣгово мѣсто па поправи. И доиста се Яков са помоћу свои єднoмисленика ниє окануо док Младена и Милоя из Совѣта ниє изтиснуо и у мѣсто Младена као предсѣдник у Совѣту сео. Неке є совѣтнике одпуштио, кои му се нису допали. Он узме, као предсѣдник Совѣта, тако радити, као да є са Карађорђем власт дѣлити наумио. Упливом нѣговим послани су као посланици Миленко Стойковић, Милан Обреновић и Хаџи Мелентиє, архимандрит ман. Paче, све руски приврженици, у Влашку, у стан руски, кои су о преданости србског народа увѣренѣ и за помоћ молбу свою подносили.
Миленко сбог распре не оде у Влашку него пошлѣ другога у мѣсто себе. Он сам наскоро прекине сваку свезу са Карађорђем и управ учини побуну са Вельком на оной страни Мораве. Карађорђе є имао снаге, буну ту утишати. Промѣна у Совѣту учинѣна такође є мир ускорила.
У Влашкой є био Родофиникин, митрополит Леонтиє и lован Протић. Сви су на Карађорђа викали. Добриняц є лако нове посланике на свою страну добио; Родофиникин и Леонтиє лако су се такође код Багратиона оправдали, на Карађорђа и Сенат пређашньи сумню подигли и повратак у Србию себи израдили. Сви су се сложили у томе, да власт Карађорђеву ограничити и Младена и Милоя, Юговића и друге приврженике Карађорђева из Сената изтиснути настоє.
Карађорђе є већ доиста почео яко сумияти, да су нѣгови противници руског предводителя войске од нѣга одвратили. Он є имао узрока мислити, да ће му они с тим шкодити моћи. Ове околности и савѣти Младена и Юговића навеле су нѣга да у почетку Фебруара 1810-те године пошалѣ у Беч свога тайног савѣтника Савића и Юговића и нудити двор аустриски, да му србски народ преда. Станѣ Аустриє пак било є у оно време яко заплетено. Наполеон є већ више побѣда одржао и велике iой штете учинио. Раздор између Наполеона и Русиє предвиђао се є па су државници аустриски већ напред рачунали, шта ће у том случаю радити и на кою страну пристати. Они су и са Турцима на миру остати желили. Сбог тога они предлог или понуду Карађорђеву неприме и одбию. Аустриски штабс-официр єдан дошао є са Юговићем и Карађорђу то саобштио.

[JASON]

Привремено изравнанѣ између поглавара; споразумѣниє с Русима; ратови с Турцима 1810-те године. Нови домаћи раздор; скупштина о новом лѣту 1811-те године; промене у Правителству србском.

Сплетке митрополита Леонтия и домаћа неслога, као што смо видили, претила є Србима осуєтити вишегодишньи крвави труд. Оба су ова зла кварила споразумѣниє са Русиом, коя є Србима била наклонѣна велике помоћи чинити. Сплетке и домаће неслоге кадре су обарати и рушити стечевине од вѣкова; оне су овом приликом србском народу яко грозиле са пропасти.
Међутим се є главни заповѣдник руске войске измѣнуо и граф Каменски княза Багратиона заступио. Овай є живлѣ на Турке нападати одлучио и у живльой свези са Србима бити за добро налазио. Он є више посланике Србе слушао него Родофиникина и Леонтия и по брижльивиєм испиту они сплетака, кое су под Багратионом чинѣне, одлучи он на народ србски обратити се, на међусобну га слогу, на слогу са Русиом и на заєдничко живо нападанѣ против Турака позивао га. Мудро є Каменски гледао раздор између Срба удальити. У писму или прогласу свом обраћа се он на врховног вожда, на Совѣт, на войводе и народ србски. Карађорђе, кои се є дотле, или с узроком или без узрoка, бояо Руса за свою личност и свой положай, био є са овим вниманиєм руског главнокомандуюћег ублажен.
Iошт пре овога позива свога на србски народ, Каменски є, како є рат наново на Турке подигао, послао био генерала Цукатова да Острово на Дунаву од Турака очисти, тако Дунав пређе и са Србима се с'єдини. Цукатов то изврши, али нашавши да се Срби нѣговом прелазку чине невѣшти, врати се натраг.
Позив Каменскога дошао є Србима доста касно. Найлѣпши пролѣтни дани, кад су Руси озбильно и храбро воєвали, Срби су iошт, све сбог поменути раздора међусобни, на миру стаяли. Зато су време Турци већ на србске области нападали и штете доста учинили. Крушевац су они били отели, околину попалили, поарали и многи народ у робство одвели. Истом у Юнию било є споразумѣниє између Срба у слѣдству позива генерала Каменског од 30. Мая повраћено. Карађорђе престане зазирати од Руса а противна страна, будући га є Каменски за главу народа признавао, приклони се слушати нѣгове заповѣди. Странка є пак иста, коя є противна нѣму била, при свему томе остала у снази; ню є Яков у Совѣту као предсѣдник а послѣ и као командант на Дрини представляо.*)

*) Има и люди, има и кньижица србски, кое споминю, да су Срби у то време од Наполеона, кои є с  Турцима у приятельству новом живио а с Русима се био завадио, покровителство искали. Я се од моє стране о томе нисам могао увѣрити. Ако є пак тога било, морао є то Карађорђе чинити iошт у оно време док є од Руса зазирао и бояо се и док увѣренѣ и позив Каменског ниє био у Србию дошао. Народ сав зато ниє ништа знао и посао є то, ако є био, био само неколико людiи.

[JASON]

На мѣсец дана пре него є поменути позив генерала Каменског изишо, вратили су се србски посланици из главног стана руског и донели су то утѣшително увѣренѣ, да ће Русия настоявати Србию самосталном и независимом учинити. Већ ово увѣренѣ уталожило є србски раздор и несогласиє. Одма се є почело из нерадиности послу и рату приступати. Послѣ, кад є поменути позив генерала Каменског дошао, Срби су одма на границе своє излазили и тако и ове године истом у мѣсецу Юнию воєвати почели.
Миленко и Велько приме се тога посла, да Краину сасвим од Турака очисте и тако свезу са Русима утврде. И Петар Добриняц, кои се є међутим из стана руског био вратио; добиє 6.000 войске под свою команду. Одма пређе одѣляк єдан руске войске, са Србима с'єдини и Неготин и Брзу Паланку освои а Кладово обсѣдне. Яков остави Совѣт и оде на Дрину. Од Албаниє и Ерцеговине стаяо є Милан Обреновић. Од стране Ниша управляо є са србском войском, Карађорђе.
На Дунаву и Тимоку србска є войска са помоћи руском била сретна и из они мѣста Турке са великом штетом турском изтиснула. Главна сила турска упутила се є од Ниша на Карађорђа. Яков на Дрини и Милош на Ужицама стояли су єднако на опрезу, и Турци, при свему томе што су се често спремали, нису смѣли на ньи ударати. Од Ниша пак удари Куршид наша са 30.000 войске.
Карађорђе є дао Делиград и многе друте шанцеве утврдити и оправити. Войске є он око 12.000 имао. Куршид-паша, кад є ударати почео, ниє остао пред Делиградом, гдѣ є главна войска србска била, него ту остави велику обсаду а с другим великим дѣлом удари на Крушевац и на шанац на Ясики. Оба є ова мѣста освоио, села попалио, поробио и у обште многу штету починио. Войници, кои су из ови околни предѣла у главной войсци код Делиграда и у самом Делиграду били, почну ядиковати за своим породицама и навале, да стан оставе и да породицама своима у помоћ иду. Често є Карађорђе такође стан овай оставляо и по народу пролетао, да га на оружиє диже. Нѣгово є мѣсто заступао Младен. Слушао сам од войника, кои су у тим ратовима и баш тад око Делигpaдa били, да є Младен єднако и на све стране шанчеве правио и то на таковима мѣстима, коя никако за шанчеве удобна нису. Како се Карађорђе удальи, да войску нову прибира, войници србски почну се разилазити. Кад Карађорђе дође и опази с єдне стране то а с друге да Турци штете чине и далѣ продирати покушаваю, нађе се у чуду и невольи. Турци обилазе Делиград и већ Крагуєвац траже. Карађорђе у овой опасности пише Петру Добриньцу да му у помоћ дође и да руску войску у помоћ на то опасно мѣсто позове. Као у часу найвеће опасности позове он, да му се из стопа у помоћ пође и дан и ноћ нагли. Ако овдѣ изгубимо, пише он Добриньцу, нашто нам Кладово и Крайна?

[JASON]

И Петар и руски полковник Opурк доєзде Карађорђу и србской войсци на Морави у помоћ. У обштой той нужди обе су завађене стране: и Карађорђе и Добриняц у часу обште опасности, међусобну омразу презрели. Карађорђе ниє се узтезао Петра позвати а Петар се ниє узтезао одма на позив долетити. Красан є то примѣр за оба юнака у любави обштем благу. Даля и већа штета србском народу а може бити и обшта пропаст с тим є предупређена. Храбри Велько био се є већ са Русима оприятельно те є и он с ньима у помоћ браћи на Moраву дошао. У путу су они Баню од Турака очистили.
Србска войска била є отиснута од Делигpaдa к Ясики. На Делиград су Турци без препреке тако нападали. Србско-руска помоћ нађе войску србску у планини код Ясике. Док є помоћ ова дошла, одма се є войска србска охрабрила и толико смѣлости добила, да є турской войсци, коя є много већа била, на мегдан у равницу код Варварина изишла. Турци, кои су знали, да Срби сбог мало коняника бой у равници избѣгаваю, помисле да ће ту войску србску са многим своим коняницима лако разбити. Куршид-паша гледао є Србе како у равницу излазе, и кад є видио, да су већ изйшли, гладио є браду свою па є своим Турцима говорио: Све се тужите, да неможете раю у равници наћи: Ето рає а ето равнице! Сад ћемо видити да ли царев лѣбац заслужуєте.
За Русе као да они нису знали. Обе се войске спреме нагло за бой и ударе се жестоко. Србска войска наслоняла се є на сваки случай на планину. Силни коняници турски насрну као ћорави. Руски войници склопе од свой пангената град –каре- на кои су се Срби ослоняли. О овай град разбияли су Турци снагу свою немилице й падали су коє од руске коє од србске мишице као муве. Неколико турски баряка падне србским юнацима у руке. Сутра дан се бой настави и турска много већа сила била є побѣђена и разнесе по планинама тако, да Куршид ню више никад подпуну скупити ниє могао.
Кад є на Варварину и код Крушевца Куршид несретно прошао, кушао є послѣ на Тимоку код Брегова србско-руску войску разбити но и овдѣ є онако исто и ioшт нeсретниє прошао него на Варварину.
Док є бой овай на Варварину био, Карађорђе є опет по народу ишао и што є за оружиє било, на войску дизао. Тек што се опасност та на Морави уклони, надре друга силна войска близо 30.000 велика, са Дрине. Обе су морале бити у договору. Карађорђе сад опет позове помоћ од Тимока. Што се є од Мораве дигнути могло, то се подигне сад на Дрину. Док є ова помоћ дошла, дотле су Турци у Ядар и Мачву прешли и Лозницу обколили били. Антониє Богићевић био є заповѣдник у обкопима Лознице. Дванаест дана сипали су Турци ватру из кумбара на Лозницу. Србска войска, подкрѣплѣна са помоћи, у којой є руски войника и козака било, дође ноћу при концу Септембра пред турски стан. Турци сутра дан нападну на Србе, али их ови не само юначки дочекаю него их пред, вече сасвим од Лознице отисну, Дрини притѣсне и те ноћи под носом им шанчеве подигну. Сутра дан отвори се жестоки и по рѣчима Карађорђа найжешћи бой. Найпре су се обе войске тукле из топова и пушака а послѣ су се за грло и перчине ватали а сабляма и ножевима сѣкли. Свршетак боя окончао се є у корист и славу србску. Турци побѣгну на ону страну Дрине, а Срби, онако разярени, почну за ньима прелазити. Међутии паша босански заиште мир и тай се од стране србске прими. Страдали су тога пута босански Турци тако люто, да од тада никад нису радо на Дрину и на рат са Србима полазили. Юнацима србским били су у бою овоме храбри руски козаци под ньйовим командиром Никићем десна рука.

[JASON]

Полковник Opурк, у повратку свом Дунаву, као што є први пут Баню тако є сад са Вельком уз пут Гургусовац од Турака отео и очистио.
Србска войска од Мораве и Делиграда опет пође напред и дође до близо Ниша. Сва пређашня своя мѣста она опет заузме а међутим већ у Децембру начини се примириє како од руске тако и од србске стране са Турцима.
Ако руска помоћ у овой години ниє судбу ратну србског народа сасвим рѣшила а оно є доиста много рѣшити помогла. Да она ниє на Варварин доспѣла, Бог знa како би се рат те године био свршио. Србски є народ и србски Совѣт ово увиђао и признавао и зато по окончаном рату изяви главнокомандуюћем и Императору руском свою благодарност на помоћи, коя им є од Русиє у време бившег рата принешена.
Зло найвеће уватило є било већ яке жиле у срцу или у страстима србски властника. Срећа є и ньйова и народа, што су у одсудним часовима знали се нужди и разуму поклонити. Изван опасности одма су пак они єдан против другог говорили и радили. У борби овой међусобной найгоре є прошао Милан Обреновић. Човек овай, кои є, по исповѣди многи нѣгови сувременика, био редког разсудка и поштеня, био є придобиєн од стране, коя є ишла на ограниченѣ Карађорђа и против нѣгове партає.
Яче су подѣлѣне биле партає: на руску и против-руску. У првой є био Милан. По правцу своє странке морао є он штогођ у стану руском радити, што се Карађорђу и нѣговим людма ниє допадало или у рачун ишло. Секретар Миланов, кои є од Милана Карађорђу и Совѣту слан, или откриє истину или потвори на нѣга нешто, што є овима неугодно било. По повратку тога секретара у Влашку, гдѣ є Милан био, умре Милан напрасно 10. Децембра 1810. Смрт се є нѣгова приписивала яко томе повратку истог секретара.

[JASON]

Напред смо видили постанак, развитак и живот главніи народни власти. Ове су доста заплетене биле и єдна другой у пут утицале и сметале. Найпослѣ су се додирнуле и завадиле. Сама вр'овна власт ниє била ясна у своим границама; войводе многе желили су и радили су скоро свакад као што є и Карађорђе радио. У своим областима нису они за другог и већег од себе заповѣдника знати хтѣли.
Карађорђе, избран у постанку устанка за главу и предводителя, желио є касниє у томе одржати се. Власт свою гледао є над свом ослобођеном земльом и народом распространити. До пролѣћа 1807-ме он се є подписивао 'Командант Србски'; од тад па до пролѣћа 1810-те год. подписивао се є 'Врховни Командант', єр се є и Яков већ 'Командант' подписивао. Послѣ писма руског генерала Каменског ниє се више поднисивао Кара-Ђорђе Петровић него само 'Георгіи Петровић, Верховни Вожд народа Србскоr.' Власт є он свою и у дѣлу разпространити тражио. Видили смо, како є онима у Сенату претио, кои су границе неке нѣговой власти положити хтѣли. Доцниє є он кад попуштао кад опет власт свою разпространити старао се. У людма є та слабост уобште, да се господарства дочепата и да што више неограничено радити и владати могу. Наравна ова тежня у србском є народу, особито у ова времена, била сасвим обична. Била є она и нуждна. Заиста, да є Карађорђе у власти своiой више попуштао, сви су изгледи, да би дѣла србска рђавиє ишла. С тим, што є нѣгова власт била у неким приликама найпретежния, учинѣно є народу велико добро. Да є он у наравной той тежньи раниє и више успѣо, я би смѣо рећи, да би дѣла србска ишла болѣ и напредниє. Од снаге душевне и уобште од снаге лица таковог, коме є сва или вр'овна власт у руци, зависи много. Таковог човека найвећа є тегоба избирати за своє доглавне чиновнике, и за све народне послове найпоштениє и найспособниє люде, пак с овима се договарати и слагати. Ово найвеће и найнуждниє свойство, я би реко, да є Карађорђу, кои се є у више прилика за чудо отликовао, яко оскудѣвало. Дѣла првог нѣговог повѣреника Младена Миловановића а по том Милоя Петровића, мени даю основа тако мислити. Дѣла Ивана Юговића такође се не свѣтле и сувременици се нѣгови с ньим нехвале. Сима Марковић ниє кадар био оправдати она повѣреня, коя му є Карађорђе покланяо. Ближа нѣгова околина, коя є на явна дѣла уплива имала, такође є могла бити сретниє изабрана. Уобште, по моме рачуну, Карађорђе нити є био у избору людіи сретан нити предосторожан. Дани би нѣгови до пропасти нѣгове и отечества нѣговог били сяйніи и славніи а може бити и сама пропаст била би отклонѣна и избѣгнута, да є он у избору сретніи и да є са больим людма окружен био.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милош Тешић Михаиловић, прозвани М. Обреновић, Кара-Ђорђев Рујанско Руднички Војвода и други Вођа III Србског устанка од 12. Априла 1815., потоњи Књаз Србије.

[JASON]

У той тежньи да iошт неутврђену власт свою вр'овну утврди, науми Карађорђе власт свои противника умалити. Скупштина о новом лѣту 1811-те године имала є то рѣшити и заключити. Найглавніи противници: Миленко, Яков и Петар, недођу на време на ову скупштину. Карађорђе добиє с тим већи уплив. Осим тога скопча он свою тежню са користи маньи войвода, кои су до сад од други зависни и оним већим подчинѣни били. Он предложи и већина прими: да се земля на више окружия или войводства подѣли, у ова войводе поставе, кои неће више од већи войвода него само од вр'овног вожда и совѣта зависити. Из оног предѣла, над коим є дотле Яков и Лука Лазаревић управляо, начине се пет єднаки окружия; из оног предѣла, над коим є Миленко войвода био, начини се 8 окружия и толико войвода; Милош Обреновић, кои є мѣсто брата свога заступио, изгуби испод своє власти єдно окружиє цѣло и од другог две трећине. Тако се главне войводе оборе, у совѣт премѣсте или изравне са войводама осталим. Били су у власти пре тога већой него какви областни управительи – губернатори -; сад су постали окружни начелници.
Почем є ово заключено, приступи се устройству Совѣта. Овай є до сад све струке државне одправляо. Сад се струка судейска од остали сасвим одвои и састави се вр'овни суд. Остале струке подѣле се на попечителѣ и ови уєдно саставляли су совѣт народни. Попечителѣ є Карађорђе гледао поставити из четворице, кои су нѣму привржени, и из троице, кои су нѣгови противници били. Ове є последнѣ мислио с єдне стране с тим утѣшити и ублажити а с друге стране уклонити их из ньиови окружия, гдѣ су се осилили и нѣму зазорни били. Карађорђе задржи за себе предсѣдаванѣ у овом совѣту а послѣ себе намѣсти за предсѣдника Младена Миловановића. Овоме преда он струку воєну, коя є у оно време била найважния и за кою є Младен найманѣ скроєн и отворен био. Младен є дакле постао попечитель воєни дѣла и предсѣдатель попечителя, Миленко Стойковић попечитель инострани, Яков Ненадовић внутреньи, Петар Добриняц правосудия, Сима Марковић финансиє, Досития Обрадовић просвѣте а Иван Юговић секретар совѣта.
Промѣне и устройства ова била су заключена с тим, да се сваки онай из землѣ прогнати има, кои би се наредбама овима противио. Они, кои су на скупштини били, заклели су се, да ће бити вѣрни овим уредбама и да ће заповѣсти Карађорђеве слушати.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

По озбильной и живой вольи Карађорђевой остану ова заключения стална. Наскоро су Миленко, Петар и Велько са єдним полком руским у Бѣоград дошли и нове ове уредбе затекли, коє им се нису допадале. Миленку и Петру било є жао оставити пространу свою власт у своiой области и нису никако са Младеном у совѣту, заєдно сѣдити марили. Они су помишляли, како би ту уредбу покварити могли. Стеван Живковић на то их є подстицао а Велько им є био на руци. Али є пређашньи ньиов важни єдномисленик Яков био од ньи одступио и сродивши се с Младеном, с овим и са Карађорђем сасвим се изравнао. Милош Обреновић касно им є и у невреме явио, да им он остає приятель као што є био и брат нѣгов Милан и да ће им бити на руци. При свой овой ньиовой нерѣшителности и страу Карађорђе є iошт од ньи зазирао и то найвише зато, што є мислио, да ньи Руси зaкриляваю. Он запита руског полковника Балу, єли он дошао да Миленка и нѣгову странку брани. Бала му одговори, да є он послан у помоћ народу а не странкама. Карађорђе се с тим ублажи, охрабри и сутра дан пошлѣ одма дипломе и Миленку и Петру, коим их за попечителѣ поставля. Да би се Велько од ньи одвоио, нареди се, да татарин єдан - улак - на озноєном коню долети са гласом, да су Турци у Велькову област продрли. То є био найпречи начин Велька oд ньи удальити и у област га нѣгову опремити. Тако є Велько и отишао. Миленко и Петар остану сами. При свему томе, што су видили, да ништа предузимати немогу, нису хтѣли примити дипломе, него заишту да им се као и другим грађанима допушти у ньиовим мѣстима живити. По ономе заключению, по ком су се противници они уредба казнити имали, сад су Миленко и Добриняц, кои су дуго времена и лѣпе услуге Србіи чинили, из Србиє у Влашку прогнани.
На такав начин престану све странке у Србіи. Карађорђе добиє вр'овну и неограничену власт. Сами попечительи били су сада све нѣгови люди. На мѣсто Миленка постави се (Милько) Радонић, на место Петра, Илия Марковић. У то є време и Досития умро и на нѣгово се мѣсто постави Юговић а на овога мѣсто Филип Груiовић. Намѣра Карађорђева била є подпуно испунѣна; руке су му на све стране и у свачем биле одрѣшене; препреке у домаћим и ратним пословима биле су уклонѣне. Како є гoд хтѣо и знао, тако є сад управляти и радити могао. Са таковом найвећом власти примио є он на себе, наравно, найвеће дужности и одговоре.
Я сам напред споменуо и кажем и опет, да є тежня ова Карађорђева, у основу свом, била добра, паметна и по народ или државу србску користна и нуждна. С тим є, што є найглавниє, партизанство свако престало и сва се є снага доиста сад усредоточавала на єдно мѣсто и то у Карађорђy. Paзумниє и поштениє мислећи сувременици морали су му успѣх тай честитати. Да є коiом срећом могло проћи се брез прогонства и они люди, кои су врсни бранительи народа землѣ били, из коє су прогнани, много би лѣпше а може бити и користниє било. Важност оне намѣре, я мислим, може жертву ову прегорети. Као што є речено, у колико є Карађорђе власт свою разпространио и утврдио, утолико є већу дужност и већи одговор на себе примио. Дѣла, коя су слѣдовала, показаће нам, колико се є он помогао и шта є добра учинио за обшту ствар с тим, што є противнике своє сасвим уклонио и власт свою неограничену утврдио.

[JASON]

Ратови 1811-те године; уговори о миру и мир између Русиє и Турака; опасно станѣ Срба; скупштина о малом Божићу 1813. године; припреме за рат; рат и пропаст.

Iошт у половини 1810-те године настало є неспоразумленѣ између Наполеона и двора руског. Ово є прешло наскоро у заваду. Наполеон, освоивши све нѣмачке државе, помисли напасти и освоити Русию. Све поменуте нѣмачке државе морале су га слушати и у том помагати. Сама Аустрия, коя му є свою принцезу дати морала, била є и морала є бити c ньим у свези. За Русию се є е отварала опасност велика. Польска є могла лако побунѣна бити од польски бѣгунаца, кои су у Француской живили и єдва чекали тай рат. У оваковим околностима морао є кабинет руски гледати, да рат с Турцима прекине и да сву свою силу против освоителя Европе састави.
По овой нужди покушавао є генерал Каменски са Турцима, кад их гдѣ побѣди, мир начинити. Али Турци нису мир никако примити хтѣли, док им се Влашка и Молдавия неповрати. Руси опет имали су већ шест година землѣ ове у своим рукама и тешко им є било сад их изпуштати.
У почетку 1811-те год. умре генерал Каменски у Букарешту а на нѣгово мѣсто прими команду руске войске старац Кутузов. Войска се руска понайвише повуче у Польску а Кутузову остане само 30.000 войника. Ову малу силу подѣли он дуж цѣлог Дунава. Око 2.000 людіи слао є он од тога у србску Краину и с овом є Видин узнемиравао. Войска турска, коя се є у пролѣће те године на Русе упутила била, износила є око 70 - 80.000 под командом великог везира Ахмед-паше. Турци, кои су морали знати, да є руска войска яко умалѣна, имали су основа надати се, да ће сад они побѣде добияти и Русе из Влашке и Молдавиє изтиснути. У надежди той оживили су они iошт већма, кад су им Руси Рушчук, почем су их ту яко потукли, из стратегични узрока оставили и на леву страну Дунава прешли. Велики везир поита одма такође Дунав прећи у потѣру за Русима са свом силом. Само є 10.000 одатле одвоио и Видину послао, да одатле на Србе напада. Руси су били у опасности и могли су лако, са онако мало войске, из Влашке и Молдавиє изтиснути бити. Турской невѣштини доскочи Кутузов у єсен; пребаци 8.000 войника опет у Бугарску и разбиє оно Турака што є око Рушчука било. С тим одцѣпи великог везира, кои се є код Ђурђева у Влашкой яко укопао био, од Бугарске и од турске войске и найпослѣ га принуди, да примириє иште. Обе стране пристану да се примириє учини под тим уговором, да сви Турци на влашкой страни налазећи се оружиє положе; да све воєне ствари и свако оружиє остане у рукама руским а войници турски да остану у руском робству дотле, док се подпуни мир неучини.