Српске буне

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Милош Тешић Михаиловић, прозвани М. Обреновић, Кара-Ђорђев Рујанско Руднички Војвода и други Вођа III Србског устанка од 12. Априла 1815., потоњи Књаз Србије.

[JASON]

У той тежньи да iошт неутврђену власт свою вр'овну утврди, науми Карађорђе власт свои противника умалити. Скупштина о новом лѣту 1811-те године имала є то рѣшити и заключити. Найглавніи противници: Миленко, Яков и Петар, недођу на време на ову скупштину. Карађорђе добиє с тим већи уплив. Осим тога скопча он свою тежню са користи маньи войвода, кои су до сад од други зависни и оним већим подчинѣни били. Он предложи и већина прими: да се земля на више окружия или войводства подѣли, у ова войводе поставе, кои неће више од већи войвода него само од вр'овног вожда и совѣта зависити. Из оног предѣла, над коим є дотле Яков и Лука Лазаревић управляо, начине се пет єднаки окружия; из оног предѣла, над коим є Миленко войвода био, начини се 8 окружия и толико войвода; Милош Обреновић, кои є мѣсто брата свога заступио, изгуби испод своє власти єдно окружиє цѣло и од другог две трећине. Тако се главне войводе оборе, у совѣт премѣсте или изравне са войводама осталим. Били су у власти пре тога већой него какви областни управительи – губернатори -; сад су постали окружни начелници.
Почем є ово заключено, приступи се устройству Совѣта. Овай є до сад све струке државне одправляо. Сад се струка судейска од остали сасвим одвои и састави се вр'овни суд. Остале струке подѣле се на попечителѣ и ови уєдно саставляли су совѣт народни. Попечителѣ є Карађорђе гледао поставити из четворице, кои су нѣму привржени, и из троице, кои су нѣгови противници били. Ове є последнѣ мислио с єдне стране с тим утѣшити и ублажити а с друге стране уклонити их из ньиови окружия, гдѣ су се осилили и нѣму зазорни били. Карађорђе задржи за себе предсѣдаванѣ у овом совѣту а послѣ себе намѣсти за предсѣдника Младена Миловановића. Овоме преда он струку воєну, коя є у оно време била найважния и за кою є Младен найманѣ скроєн и отворен био. Младен є дакле постао попечитель воєни дѣла и предсѣдатель попечителя, Миленко Стойковић попечитель инострани, Яков Ненадовић внутреньи, Петар Добриняц правосудия, Сима Марковић финансиє, Досития Обрадовић просвѣте а Иван Юговић секретар совѣта.
Промѣне и устройства ова била су заключена с тим, да се сваки онай из землѣ прогнати има, кои би се наредбама овима противио. Они, кои су на скупштини били, заклели су се, да ће бити вѣрни овим уредбама и да ће заповѣсти Карађорђеве слушати.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

По озбильной и живой вольи Карађорђевой остану ова заключения стална. Наскоро су Миленко, Петар и Велько са єдним полком руским у Бѣоград дошли и нове ове уредбе затекли, коє им се нису допадале. Миленку и Петру било є жао оставити пространу свою власт у своiой области и нису никако са Младеном у совѣту, заєдно сѣдити марили. Они су помишляли, како би ту уредбу покварити могли. Стеван Живковић на то их є подстицао а Велько им є био на руци. Али є пређашньи ньиов важни єдномисленик Яков био од ньи одступио и сродивши се с Младеном, с овим и са Карађорђем сасвим се изравнао. Милош Обреновић касно им є и у невреме явио, да им он остає приятель као што є био и брат нѣгов Милан и да ће им бити на руци. При свой овой ньиовой нерѣшителности и страу Карађорђе є iошт од ньи зазирао и то найвише зато, што є мислио, да ньи Руси зaкриляваю. Он запита руског полковника Балу, єли он дошао да Миленка и нѣгову странку брани. Бала му одговори, да є он послан у помоћ народу а не странкама. Карађорђе се с тим ублажи, охрабри и сутра дан пошлѣ одма дипломе и Миленку и Петру, коим их за попечителѣ поставля. Да би се Велько од ньи одвоио, нареди се, да татарин єдан - улак - на озноєном коню долети са гласом, да су Турци у Велькову област продрли. То є био найпречи начин Велька oд ньи удальити и у област га нѣгову опремити. Тако є Велько и отишао. Миленко и Петар остану сами. При свему томе, што су видили, да ништа предузимати немогу, нису хтѣли примити дипломе, него заишту да им се као и другим грађанима допушти у ньиовим мѣстима живити. По ономе заключению, по ком су се противници они уредба казнити имали, сад су Миленко и Добриняц, кои су дуго времена и лѣпе услуге Србіи чинили, из Србиє у Влашку прогнани.
На такав начин престану све странке у Србіи. Карађорђе добиє вр'овну и неограничену власт. Сами попечительи били су сада све нѣгови люди. На мѣсто Миленка постави се (Милько) Радонић, на место Петра, Илия Марковић. У то є време и Досития умро и на нѣгово се мѣсто постави Юговић а на овога мѣсто Филип Груiовић. Намѣра Карађорђева била є подпуно испунѣна; руке су му на све стране и у свачем биле одрѣшене; препреке у домаћим и ратним пословима биле су уклонѣне. Како є гoд хтѣо и знао, тако є сад управляти и радити могао. Са таковом найвећом власти примио є он на себе, наравно, найвеће дужности и одговоре.
Я сам напред споменуо и кажем и опет, да є тежня ова Карађорђева, у основу свом, била добра, паметна и по народ или државу србску користна и нуждна. С тим є, што є найглавниє, партизанство свако престало и сва се є снага доиста сад усредоточавала на єдно мѣсто и то у Карађорђy. Paзумниє и поштениє мислећи сувременици морали су му успѣх тай честитати. Да є коiом срећом могло проћи се брез прогонства и они люди, кои су врсни бранительи народа землѣ били, из коє су прогнани, много би лѣпше а може бити и користниє било. Важност оне намѣре, я мислим, може жертву ову прегорети. Као што є речено, у колико є Карађорђе власт свою разпространио и утврдио, утолико є већу дужност и већи одговор на себе примио. Дѣла, коя су слѣдовала, показаће нам, колико се є он помогао и шта є добра учинио за обшту ствар с тим, што є противнике своє сасвим уклонио и власт свою неограничену утврдио.

[JASON]

Ратови 1811-те године; уговори о миру и мир између Русиє и Турака; опасно станѣ Срба; скупштина о малом Божићу 1813. године; припреме за рат; рат и пропаст.

Iошт у половини 1810-те године настало є неспоразумленѣ између Наполеона и двора руског. Ово є прешло наскоро у заваду. Наполеон, освоивши све нѣмачке државе, помисли напасти и освоити Русию. Све поменуте нѣмачке државе морале су га слушати и у том помагати. Сама Аустрия, коя му є свою принцезу дати морала, била є и морала є бити c ньим у свези. За Русию се є е отварала опасност велика. Польска є могла лако побунѣна бити од польски бѣгунаца, кои су у Француской живили и єдва чекали тай рат. У оваковим околностима морао є кабинет руски гледати, да рат с Турцима прекине и да сву свою силу против освоителя Европе састави.
По овой нужди покушавао є генерал Каменски са Турцима, кад их гдѣ побѣди, мир начинити. Али Турци нису мир никако примити хтѣли, док им се Влашка и Молдавия неповрати. Руси опет имали су већ шест година землѣ ове у своим рукама и тешко им є било сад их изпуштати.
У почетку 1811-те год. умре генерал Каменски у Букарешту а на нѣгово мѣсто прими команду руске войске старац Кутузов. Войска се руска понайвише повуче у Польску а Кутузову остане само 30.000 войника. Ову малу силу подѣли он дуж цѣлог Дунава. Око 2.000 людіи слао є он од тога у србску Краину и с овом є Видин узнемиравао. Войска турска, коя се є у пролѣће те године на Русе упутила била, износила є око 70 - 80.000 под командом великог везира Ахмед-паше. Турци, кои су морали знати, да є руска войска яко умалѣна, имали су основа надати се, да ће сад они побѣде добияти и Русе из Влашке и Молдавиє изтиснути. У надежди той оживили су они iошт већма, кад су им Руси Рушчук, почем су их ту яко потукли, из стратегични узрока оставили и на леву страну Дунава прешли. Велики везир поита одма такође Дунав прећи у потѣру за Русима са свом силом. Само є 10.000 одатле одвоио и Видину послао, да одатле на Србе напада. Руси су били у опасности и могли су лако, са онако мало войске, из Влашке и Молдавиє изтиснути бити. Турской невѣштини доскочи Кутузов у єсен; пребаци 8.000 войника опет у Бугарску и разбиє оно Турака што є око Рушчука било. С тим одцѣпи великог везира, кои се є код Ђурђева у Влашкой яко укопао био, од Бугарске и од турске войске и найпослѣ га принуди, да примириє иште. Обе стране пристану да се примириє учини под тим уговором, да сви Турци на влашкой страни налазећи се оружиє положе; да све воєне ствари и свако оружиє остане у рукама руским а войници турски да остану у руском робству дотле, док се подпуни мир неучини.

[JASON]

Срби су се забавляли са своим домаћим неслогама и са оним, што є напред споменуто, до Илина дна те исте године. О припремама и дѣлима ньиовим другим, осим поменути, ништа се незна. Турци зато време нису нападали, па се ниє бранити требало. О упаданю у турске области сад се више ниє мислило ни радило. У Юлию почну се турске войске србским границама прикупляти. Карађорђе сад разреди войску и изиђе и сам на границу к Делиграду и Алексинцу. У мѣсто Якова дѣлио є сад са Луком Лазаревићем Прота Ненадовић команду на Дрини. Велько є био премѣштен из Банѣ у Неготин и са руским генералом Орурком чувао є онай край и узнемиривао є Видин.*) Младен є, попечитель воєни, предводио неки дѣо войiске од Банѣ.
Ратови сви укупно ове године нису били знаменити. На Дрини су били iошт найвећи. Међутим и на овой страни сила турска ниє била никад већа од 8.000. Чарканя и боєва било є често и доста и у овима су се Срби свакад добро држали. У єсен су ратови на Дрини, као и свуда, прекинути са великом штетом турском. – Исто су тако лакши ратови били од Ужица. – Од Делиграда су лако узбиєни десетак иляда Арнаута и Карађорђе є без препреке у Алексинац дошао и ту се са Младеном састао.
Дальи рат бар на овой источной страни прекинуо є Куршид-паша, нишки везир, са предлогом мира. Куршид предложи Карађорђу као уговор мира: да Срби имаю своє домаће независно правителство; да данак Порти одсѣком плаћаю; да Порта Карађорђа за главног управителя с бeратом потврди; напротив пак да Срби више неишту и да Бошняцима прелазак преко Србиє на Дунаво допуште, куда их рат с Русима позивлѣ. Срби саобиште предлог овай Русима и од ньи добию одговор, да ће се у уговору мира између Порте и Русиє мир и за Србе уговорити. Куршиду се одговори, да ће Срби пристати на оно, што оба цара, руски и турски, уговоре. О пролазку турске войске преко Дрине они прећуте.

*) Велько є први добио руски знак отличия медало златну за храброст. Он є послѣ богату єдну сaблю, кою є у бoю добио, главнокомандуюћем Каменском на дар слао, но овай тай дар неприми него га пошлѣ Вельку са 200 дуката с изговором, да такву саблю треба да носи онай, кои є био кадар ню од Турака на мегдану задобити.

[JASON]

С тим се година 1811-та сврши. При концу пошлю Срби депутацию цару Александру с молбом, да их при уговору мира незаборави. У Маю 1812-те год. вратила се ова депутация и донела є увѣренѣ, да цар Србе неће при уговору мира заборавити. Карађорђе добиє сaблю, прстен и орден руски св. Ане. Попечительи и митрополит Леонтиє добию такође ордене.
Она опасност Русиє, кою смо напред споменули, била є на вратима руског царства. Наполеон подигне тако рећи све южно-западне землѣ 1812-те год. на Русию. Силну войску од свию држава и народа, у коима є доста Срба из наше границе било, коя є по милиона износила, дигне Наполеон на Русию. Живот Русиє, коя є од Петра великог єднако расла и крѣпила се и коя є већ найяча у Европи била, сад є био у великой опасности. У том станю морала є она, пошто зашто и какав такав уговор и мир с Турцима начинити. Сваки поєдини войник био є ньой сад нуждан; с найвећим душманином морала є она сад мира тражити. Срећом нѣном били су Турци, кои су са царством ньиовим управляли, на Наполеона омрзли, сбог онога, што их є 1807-ме године онако напуштио. Наполеон є живо радио, да се мир тай између Русиє и Турске неучини. Већ су многи Турци били на нѣгову страну опет прешли. Међутим, кое настояванѣ Енглеза, кое неповѣренѣ спрам Наполеона, кое пак стра', кои су им Руси задали, приклони Турке, да са Русима 16. Мая 1812. у Букарешту мир начине. Султан є, при свему томе што су многи войници у руском робству били и што су нѣгови пуномоћници мир угодили, узтезао се мир тай потврдити. Француски уплив одвраћао га є яко од тога, и Махмуд би се iошт доиста покаяо био, да му исти яньичари нису претили с буном, ако тай мир неучини. Видећи да за рат с Русима немаре ни поглавари ни войници нѣгови, Султан Махмуд подпише поменути мир.
По уговору овога мира Руси су одступили од свию свои досадашньи захтеваня: Влашку и Молдавию они су Турцима повратили; само незнатне неке окрайке задржали су као знак претежниєг оружия и тако дугог рата. За Србию уговорили су Руси у истоме уговору мира овако:

_{'Сообразно тому, что постановлено четвертою статьею предварителныхъ пунктовъ, хотя и нѣтъ никакого сомнѣнія, что Бластателная Порта по правиламъ своимъ употребитъ снисхожденіө и великодушіе противъ народа Сербскаго, какъ издревле подданаго сей Державѣ и дань ей платящаго однакожъ взирая на участіє, какоє Сербы принимали въ дѣйствіяхъ сей войны, признано за приличное постановить нарочныя условiя о ихъ безопасности. Въ слѣдствие чего Блистателная Порта ударуєтъ Сербамъ прощеніє и общую амнистію, и они никоимъ образомъ не могутъ бытъ обезпокоиваемы за прошедшiя ихъ дѣянія. Крѣпости, какія могли они построитъ по случаю войны въ земляхъ или обитаємыхъ, и коихъ тамъ совсѣмъ не было прежде, будутъ, такъ какъ оныя для будущаго времени безполезни, разрушены, и Блистателная Порта вступить во владѣніє по прежнему всѣми крѣпостями, паланками и другими укрѣпленными мѣстами всегда существующими, съ артиллерiею, вовными припасами и другими предметами и воєнными снадобьями, она тамъ учредитъ гарнизони по своєму благоусмотрѣнію. Но да бы сiи гарнизоны не дѣлали Сербамъ никакихъ притѣсненіи въ противность правъ подданымъ принадлеужащихъ; то Блистателная Порта, движимая чувствіємъ у милосердія, приметъ на сей конецъ съ народомъ Сербскимъ мѣры, нуждныя для безопасности. Она даруєтъ Сербамъ, по ихъ просбамъ, тѣ самыя выгоды, коими пользуются подданные ея островъ Архипелажскихъ и другихъ мѣстъ, и дастъ имъ возчувствовать дѣйствіє великодушія ея, предоставивъ имъ самымъ управленіє внутренныхъ дѣлъ ихъ, опредѣливъ мѣру ихъ податей, получая оныя изъ собственныхъ ихъ рукъ, и она распорядить на конецъ всѣми сими предметами обще съ народомъ Сербскимъ.'}

[JASON]

8. тачка Букурешког мировног уговора

Премда се по члану IV прелиминара не ваља сумњати да се Висока Порта, по својим основама, према Србима, као према народу одавно њој подложном и платежном, благо и великодушно поступати, опет се је, сматрајући на то што су исти Срби у овом последњем рату учествовали, за справедљиво нашло, да су у смотрењу њихове безбедности учине свечани уговори. По томе Висока Порта даје Србима савршену амнестију, и по томе не може њихово спокојство ни на који начин нарушено бити због прошлих догађаја.
Тврдиње које су Срби у својој земљи поводом рата поградили, а нису преограђене биле, уколико за будућност нису од потребе, биће порушене и поравњене, а Висока Порта ће, као и пређе, већ постојавше тврдиње, замкове и остала тврда места у своју владу преузети, иста артилеријом, муницијом и осталим војеним припремама снабдети и, како сама за добро нађе, гарнизоном испунити. Ну да ти гарнизони не би према Србима никаквих неправедних угњетавања чинили, Висока ће Порта, из осећања саучешћа према Србима, у намештању ових гарнизона показати умереност колико год то буде потребно на народну сигурност.
Осим тога Висока Порта ће Србима, на њихову молбу, дати оне исте користи које имају остали њени поданици у острвима Архипелага и у другим пределима. На послетку ће Висока Порта Србима посведочити своју великодушност остављајући њима самима управу њихових унутрашњих послаова, налажући им само умерен данак, који ће примати из њихових руку непосредно, и споразумевши се с народом српским о наредбама за овај посао потребним.

[JASON]

Traité de Paix entre la Turquie et la Russie, signé à Bucharest le 28 mai 1812.

Art. 8. Conformément à l'article 4 des préliminaires, bien qu'on ne puisse douter que la Sublime Porte, conformément à ses principes, ne se montre clémente et généreuse envers les Serbes comme envers un peuple depuis longtemps soumis et tribulaire, il a paru convenable, à cause de la part prise par les Serbes à cette guerre, de s'entendre formellement au sujet de leur sûreté. En conséquence, la Porte accorde aux Serbes amnistie pleine et entière, en sorte que leur repos ne pourra en aucune façon être troublé pour ce qui s'est passé. Les forteresses que, par suite de la guerre, les Serbes ont bâties dans leur pays, et qui n'existaient pas auparavant, seront démantelées, en tant qu'elles ne seront pas nécessaires pour l'avenir, et la Sublime Porte reprendra, comme par le passé, l'autorité dans les forteresses existantes, dans les forts et autres endroits fortifiés, les pourvoira d'artillerie et de munitions de guerre et y mettra les garnisons qu'elle voudra. Mais pour que ces garnisons n'exercent sur les Serbes aucune exaction injuste, la Sublime Porte, dans sa compassion pour les Serbes, se montrera modérée dans l'établissement de ces garnisons autant que l'exigera la sécurité du peuple. En outre, la Sublime Porte accordera aux Serbes, sur leur prière, les mêmes avantages dont jouissent ses autres sujets dans les îles de l'Archipel et dans d'autres contrées. Enfin la Sublime Porte prouvera sa magnanimité aux Serbes en leur laissant à eux-mêmes l'administration de leurs affaires intérieures, et ne leur demandant que des impôts modérés qu'elle percevta immédiatement de leurs mains, et en prenant, d'accord avec la nation serbe, les arrangements nécessaires à cet eftet.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]