Српске буне

[JASON]

Срби су се забавляли са своим домаћим неслогама и са оним, што є напред споменуто, до Илина дна те исте године. О припремама и дѣлима ньиовим другим, осим поменути, ништа се незна. Турци зато време нису нападали, па се ниє бранити требало. О упаданю у турске области сад се више ниє мислило ни радило. У Юлию почну се турске войске србским границама прикупляти. Карађорђе сад разреди войску и изиђе и сам на границу к Делиграду и Алексинцу. У мѣсто Якова дѣлио є сад са Луком Лазаревићем Прота Ненадовић команду на Дрини. Велько є био премѣштен из Банѣ у Неготин и са руским генералом Орурком чувао є онай край и узнемиривао є Видин.*) Младен є, попечитель воєни, предводио неки дѣо войiске од Банѣ.
Ратови сви укупно ове године нису били знаменити. На Дрини су били iошт найвећи. Међутим и на овой страни сила турска ниє била никад већа од 8.000. Чарканя и боєва било є често и доста и у овима су се Срби свакад добро држали. У єсен су ратови на Дрини, као и свуда, прекинути са великом штетом турском. – Исто су тако лакши ратови били од Ужица. – Од Делиграда су лако узбиєни десетак иляда Арнаута и Карађорђе є без препреке у Алексинац дошао и ту се са Младеном састао.
Дальи рат бар на овой источной страни прекинуо є Куршид-паша, нишки везир, са предлогом мира. Куршид предложи Карађорђу као уговор мира: да Срби имаю своє домаће независно правителство; да данак Порти одсѣком плаћаю; да Порта Карађорђа за главног управителя с бeратом потврди; напротив пак да Срби више неишту и да Бошняцима прелазак преко Србиє на Дунаво допуште, куда их рат с Русима позивлѣ. Срби саобиште предлог овай Русима и од ньи добию одговор, да ће се у уговору мира између Порте и Русиє мир и за Србе уговорити. Куршиду се одговори, да ће Срби пристати на оно, што оба цара, руски и турски, уговоре. О пролазку турске войске преко Дрине они прећуте.

*) Велько є први добио руски знак отличия медало златну за храброст. Он є послѣ богату єдну сaблю, кою є у бoю добио, главнокомандуюћем Каменском на дар слао, но овай тай дар неприми него га пошлѣ Вельку са 200 дуката с изговором, да такву саблю треба да носи онай, кои є био кадар ню од Турака на мегдану задобити.

[JASON]

С тим се година 1811-та сврши. При концу пошлю Срби депутацию цару Александру с молбом, да их при уговору мира незаборави. У Маю 1812-те год. вратила се ова депутация и донела є увѣренѣ, да цар Србе неће при уговору мира заборавити. Карађорђе добиє сaблю, прстен и орден руски св. Ане. Попечительи и митрополит Леонтиє добию такође ордене.
Она опасност Русиє, кою смо напред споменули, била є на вратима руског царства. Наполеон подигне тако рећи све южно-западне землѣ 1812-те год. на Русию. Силну войску од свию држава и народа, у коима є доста Срба из наше границе било, коя є по милиона износила, дигне Наполеон на Русию. Живот Русиє, коя є од Петра великог єднако расла и крѣпила се и коя є већ найяча у Европи била, сад є био у великой опасности. У том станю морала є она, пошто зашто и какав такав уговор и мир с Турцима начинити. Сваки поєдини войник био є ньой сад нуждан; с найвећим душманином морала є она сад мира тражити. Срећом нѣном били су Турци, кои су са царством ньиовим управляли, на Наполеона омрзли, сбог онога, што их є 1807-ме године онако напуштио. Наполеон є живо радио, да се мир тай између Русиє и Турске неучини. Већ су многи Турци били на нѣгову страну опет прешли. Међутим, кое настояванѣ Енглеза, кое неповѣренѣ спрам Наполеона, кое пак стра', кои су им Руси задали, приклони Турке, да са Русима 16. Мая 1812. у Букарешту мир начине. Султан є, при свему томе што су многи войници у руском робству били и што су нѣгови пуномоћници мир угодили, узтезао се мир тай потврдити. Француски уплив одвраћао га є яко од тога, и Махмуд би се iошт доиста покаяо био, да му исти яньичари нису претили с буном, ако тай мир неучини. Видећи да за рат с Русима немаре ни поглавари ни войници нѣгови, Султан Махмуд подпише поменути мир.
По уговору овога мира Руси су одступили од свию свои досадашньи захтеваня: Влашку и Молдавию они су Турцима повратили; само незнатне неке окрайке задржали су као знак претежниєг оружия и тако дугог рата. За Србию уговорили су Руси у истоме уговору мира овако:

_{'Сообразно тому, что постановлено четвертою статьею предварителныхъ пунктовъ, хотя и нѣтъ никакого сомнѣнія, что Бластателная Порта по правиламъ своимъ употребитъ снисхожденіө и великодушіе противъ народа Сербскаго, какъ издревле подданаго сей Державѣ и дань ей платящаго однакожъ взирая на участіє, какоє Сербы принимали въ дѣйствіяхъ сей войны, признано за приличное постановить нарочныя условiя о ихъ безопасности. Въ слѣдствие чего Блистателная Порта ударуєтъ Сербамъ прощеніє и общую амнистію, и они никоимъ образомъ не могутъ бытъ обезпокоиваемы за прошедшiя ихъ дѣянія. Крѣпости, какія могли они построитъ по случаю войны въ земляхъ или обитаємыхъ, и коихъ тамъ совсѣмъ не было прежде, будутъ, такъ какъ оныя для будущаго времени безполезни, разрушены, и Блистателная Порта вступить во владѣніє по прежнему всѣми крѣпостями, паланками и другими укрѣпленными мѣстами всегда существующими, съ артиллерiею, вовными припасами и другими предметами и воєнными снадобьями, она тамъ учредитъ гарнизони по своєму благоусмотрѣнію. Но да бы сiи гарнизоны не дѣлали Сербамъ никакихъ притѣсненіи въ противность правъ подданымъ принадлеужащихъ; то Блистателная Порта, движимая чувствіємъ у милосердія, приметъ на сей конецъ съ народомъ Сербскимъ мѣры, нуждныя для безопасности. Она даруєтъ Сербамъ, по ихъ просбамъ, тѣ самыя выгоды, коими пользуются подданные ея островъ Архипелажскихъ и другихъ мѣстъ, и дастъ имъ возчувствовать дѣйствіє великодушія ея, предоставивъ имъ самымъ управленіє внутренныхъ дѣлъ ихъ, опредѣливъ мѣру ихъ податей, получая оныя изъ собственныхъ ихъ рукъ, и она распорядить на конецъ всѣми сими предметами обще съ народомъ Сербскимъ.'}

[JASON]

8. тачка Букурешког мировног уговора

Премда се по члану IV прелиминара не ваља сумњати да се Висока Порта, по својим основама, према Србима, као према народу одавно њој подложном и платежном, благо и великодушно поступати, опет се је, сматрајући на то што су исти Срби у овом последњем рату учествовали, за справедљиво нашло, да су у смотрењу њихове безбедности учине свечани уговори. По томе Висока Порта даје Србима савршену амнестију, и по томе не може њихово спокојство ни на који начин нарушено бити због прошлих догађаја.
Тврдиње које су Срби у својој земљи поводом рата поградили, а нису преограђене биле, уколико за будућност нису од потребе, биће порушене и поравњене, а Висока Порта ће, као и пређе, већ постојавше тврдиње, замкове и остала тврда места у своју владу преузети, иста артилеријом, муницијом и осталим војеним припремама снабдети и, како сама за добро нађе, гарнизоном испунити. Ну да ти гарнизони не би према Србима никаквих неправедних угњетавања чинили, Висока ће Порта, из осећања саучешћа према Србима, у намештању ових гарнизона показати умереност колико год то буде потребно на народну сигурност.
Осим тога Висока Порта ће Србима, на њихову молбу, дати оне исте користи које имају остали њени поданици у острвима Архипелага и у другим пределима. На послетку ће Висока Порта Србима посведочити своју великодушност остављајући њима самима управу њихових унутрашњих послаова, налажући им само умерен данак, који ће примати из њихових руку непосредно, и споразумевши се с народом српским о наредбама за овај посао потребним.

[JASON]

Traité de Paix entre la Turquie et la Russie, signé à Bucharest le 28 mai 1812.

Art. 8. Conformément à l'article 4 des préliminaires, bien qu'on ne puisse douter que la Sublime Porte, conformément à ses principes, ne se montre clémente et généreuse envers les Serbes comme envers un peuple depuis longtemps soumis et tribulaire, il a paru convenable, à cause de la part prise par les Serbes à cette guerre, de s'entendre formellement au sujet de leur sûreté. En conséquence, la Porte accorde aux Serbes amnistie pleine et entière, en sorte que leur repos ne pourra en aucune façon être troublé pour ce qui s'est passé. Les forteresses que, par suite de la guerre, les Serbes ont bâties dans leur pays, et qui n'existaient pas auparavant, seront démantelées, en tant qu'elles ne seront pas nécessaires pour l'avenir, et la Sublime Porte reprendra, comme par le passé, l'autorité dans les forteresses existantes, dans les forts et autres endroits fortifiés, les pourvoira d'artillerie et de munitions de guerre et y mettra les garnisons qu'elle voudra. Mais pour que ces garnisons n'exercent sur les Serbes aucune exaction injuste, la Sublime Porte, dans sa compassion pour les Serbes, se montrera modérée dans l'établissement de ces garnisons autant que l'exigera la sécurité du peuple. En outre, la Sublime Porte accordera aux Serbes, sur leur prière, les mêmes avantages dont jouissent ses autres sujets dans les îles de l'Archipel et dans d'autres contrées. Enfin la Sublime Porte prouvera sa magnanimité aux Serbes en leur laissant à eux-mêmes l'administration de leurs affaires intérieures, et ne leur demandant que des impôts modérés qu'elle percevta immédiatement de leurs mains, et en prenant, d'accord avec la nation serbe, les arrangements nécessaires à cet eftet.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Ocтрови Архиепелага, кои се у уговору овоме за образ србског живота узимлю, по уговорима, коє є Русия iошт прошлог вѣка с Портом учинила, имали су тек гдѣког муселима и кадию а у домаћим пословима били су подобни каквим републикама. Читав остров Хиос имао є едног муселима и єдног кадию, кои се ни живи нису смѣли показивати. По томе су Руси могли лако вѣровати, да су, особито у оним ньиовим околностима, учинили Србима колико су могли. Морали су то бар надати се, да ће им живот и иманѣ бити безбѣдно. А уговорено є, као што се види, да Срби сами са собом управляю и умѣрени данак Порти сами купе и предаю. На безопасност србског народа ишло се є на сваки начин.
У мѣсто пак безопасности порасте за Србе из тога мира велика опасност. Тешко є опредѣлити, єли се коначна пропаст, коя є за тим слѣдовала, одбити могла, али є снага свестручна и устостручена на сваки начин била нуждна, да се независимост народна сачува. По уговору тога мира а више по оной превеликой опасности, коя є Русіи од Наполеона грозила, изгубе Срби моћног савезника, помоћника и покровителя свога и остану себи и своiой снази оставлѣни. Турци, кои су се осѣћали, да великой Русіи одпора давати и iошт неке завоєеване области повратити могу, сад су сву свою снагу на неяку Србию окренути могли, као што су найпослѣ и окренули.
Било є код нас люди: државника, политикера и писаца, кои су Русию кривили, што є она такав уговор за Србию начинила. По моме суду они нису имали и немаю право. Кад се погледа на околност Русиє, у коiой се є онда налазила, чисто iой се замѣрити неби могло, да є она из уговора свога Србию сасвим изпуштила. Она то без крайнѣ нужде неби учинила, она то у крайньой нужди ниє учинила. Само се добро валя на околности нѣне обазрети, па се мора признати, да є она, колико є икад могла, тога пута учинила. Кад Русия ниє могла и ниє смѣла, послѣ многи побѣда, задржавати Влашку и Молдавию, кою є већ шест година у своим рукама имала и с толиким и свакояким жертвама бранила, како є могла одбранити независимост Србиє? Државници нѣни имали су основа уздати се, да ће Порта, као што є островима Архипелага по нѣном уговору домаће управлянѣ независно оставила, оставита тако исто и народу србском. При таквом станю могла се є она надати, да ће Срби, кад се околности окрену и наклонитиє постану, моћи опет, као што су и пре, градове од Турака отети и на ново се дѣла свога ослобођеня са ньиовом помоћи латити. Найпослѣ да се и томе нису надали, шта су друго чинити знали? Види се и зна се, да є та мала войска, коя є на Дунаву била, управ судбу Русиє код Березине рѣшила. Да є Pyсия са Портом у рату остала, извѣстна би нѣна а с тим опет и Србиє пропаст била. Онда ни єдна ни друга неби вальда никад главу више дигнула.

[JASON]

Као што сам споменуо, у уговору самом учинила є Русия за Србию у оно време и у оним околностима управ више, него што су се вальда и они надати могли. И да су се Турци уговора држали, станѣ би и судбу свою србски народ подносити могао. Али Турци нису хтѣли знати за уговор, него га, уколико се Србиє тиче, одма нарушавати почну. Небили они тако исто радили, да су Руси већа права или саму независимост србском народу у томе уговору уговорили? Кад є нѣзин живот о концу висио, ко може од нѣ тражити, да свой живот напушта и србски одржати тражи, особито при извѣстном рачуну, да га одржати неби могла него да би и она и Србия страдала? По осѣћаню двора руски су се државници у тим незгодним околностима изяснили, да ће Русия, ако остане у животу, Србіи живот повратити моћи.
Іошт у половини 1811-те године, пре дакле тога мира са Русиом, предложио є Куршид-паша, као што смо видили, ово, што су Руси у уговору свом утврдили. Станѣ Турака било є онда ioшт тескобно, и тай мир подносйли су они с тим уговором, да се Бошняцима преко Србиє на Дунав прећи допушти. Сад, кад се у букарештком миру ниє ништа више утврдило, Срби се нађу у невольи. Стечевину свою, градове и независимост свою морали су они сами од све силе турске бранити, ако су ради били у том уживаню остати. На руску се помоћ, бар за оно време, нису смѣли ни могли уздати; друге ниє било нигдѣ и ни с єдне стране.
Да є Русия имала снаге чувати и бранити све точке свога уговора, заиста би она бранила и сачувала оно, што є за Србе уговорила. Али да є ту снагу она имала, неби она Влашку и Молдавию из свои руку изпуштала и неби она мир начинила, док Турци независимост србског народа неби признали. Наполеон є свему узрок: нѣгов полазак на упропашћенѣ руског царства донео є ту неволю србском народу на врат, да є сад, ако є рад био самосталан остати, са свом силом турском сам борити се морао.
Сами себи оставлѣни, покушаю Срби са Турцима се договарати. Шанчеве поравнити, градове и топове Турцима предавати, било є за ньи врло опасно , єр су бѣснило турско безгранично они довольно искусили. Тражили су начин да би то єдино ємство свога бића и свога живота задржатии могли. У той намѣри пошлю они посланике своє Султану са молбом: да границе Србиє буду дондѣ, докле су тад страже србске допирале; да се Карађорђе за вр'овног управителя потврди; правителство и суд да Султан потврди; да ће Срби Султану вѣрни бити; да ће єдног пашу примити и сньим онолико Турака колико се уговори; данак да ће плаћати и помоћ Султану у войсци давати; да ће градове они чувати.

[JASON]

Са Портом є међутим Француска политика била яко овладала. Кад су Турци видили, да є Наполеон са онаковом силом на Русию доиста напао, яко су се каяли, што су мир с Русима начинили. Они би, да им Енглези нису претили и у Багдаду буну начинили, уговор презрели и по наговору Француском на Русию напали. У гнѣву свом, што є мир поменути са Русима начинѣн, дао є Сулуан Махмуд све оне погубити, кои су повод миру ономе били. У то найгоре време приспѣли су србски посланици у Цариград. Нико их од Порте ниє чути ни с ньима рѣчи проговорити хтѣо него их упуте Куршид-паши у Шумлу, кои є међутим велики везир постао. Овай их опет упути у Ниш Челеби-ефендіи. Овоме они свой предмог поднесу, али од нѣга одговор добию, да се Србия има ньима сасвим предати и у оно станѣ ступити, у ком є пре устанка свога била.
По обичаю досадашнѣм и по тегобним околностима, у кое є Србия сада пала, састане се о малом Божић у последня србска скупштина у Крагуєвцу. По границама є био мир и тако су се сви поглавари могли скупити. На скупштини овой имало се є рѣшити важно то питанѣ: Да ли да се Срби Турцима предаду или да слободу и стечевину свою бране док год буду могли? Као што є храбром народу пристояло, било є рѣшено, да се Турцима, ако остану при том, да се старо станѣ ньиово сасвим поврати, дає одпор и да се узбияю до последнѣ капи крви. 'Док сам я жив', рекао є тад Велько, 'недам им я Неготина'.
И заиста, између та два питаня, Срби су могли само онако рѣшити, као што су и рѣшили. Основа су они имали за то доста. Ми смо видили, да є на ньи по 80, и по 100.000 Турака ударало и да су они ту силу узбияли. Она забуна и штета 1809-те године неби онако велика била, да ниє раздора и да ниє Милоя било. У крайньой нужди могли су Срби народ за ону годину, или само оно лѣто у своє планине склонити а с Турцима мегдана дѣлити. Колико би им времена прошло, док би само Бѣограду нaудити могли. Найпослѣ су им планине србске могле бити iошт већи градови и обрана. Топова, оружия, мунициє, раaнe, уобште свега, што им є требало, имали су доста и могли су силу турску читавог лѣта дочекивати, узбияти и пред зиму опет из Србиє изтиснути. Глас є међутим стигао био, да су Руси побѣдителя Европе побѣдили и да га немилице и са грдним штетама из Русиє изтѣрую. И од Русиє су се дакле скорой помоћи надати могли. - Да су се пак Турцима предали на милост, снашло би их оно, што их и снашло, єр управ найпослѣ су се они и предали. - Заключениє ово било є достойно србског народа.
Међутим дух правителства србског клоне. У мѣсто да се за силни бой спрема, оно почне попуштати доцниє од овог заключения и од букарешког уговора и пошлѣ наново посланике Турцима.

[JASON]

У Маю су исти посланици опет у Софию Челеби-ефендiи ишли и нове му уговоре подносили у две кратке точке: да се Србима ситно оружиє неодузимлѣ и да се Турци, осим царске войске, у Србию ненаселяваю. Другога овога пута искали су Срби већ манѣ него што є за ньи у букарештском уговору заключено било. Турци, при свему томе што им є Наполеон у Русіи већ страдао, нису ни тай предлог хтѣли примити.
У оваковим околностима морали су главари србски имати дан и ноћ пред очима оно, што су заєднички и саборно о новом лѣту несретне ове године заключили. По заключению томе имали су се они спремати за борбу живота или юначке смрти. Ньима є требало шанчеве своє умножити и утврдити; мѣста за народ неяки, кои ниє за войску, наћи и с раном напунити; градове поправити, утврдити, са рааном и сваком войничком потребом спремити и попунити; између войвода и главара оне за заповѣднике одредити, кои су се до сад отликовали; уобште све спремити, уредити и приуготовити, што є за крайню нужду потребно. Ако Србия неби могла више година сама са читавим царством турским борити се, я мислим нико одрицати неће при оном нѣном станю бар она неколика мѣсеца - од Августа до Новембра - ма како великой сили турской одолѣти. У том би зима настала и Турци би се из пусти мѣста, гдѣ би само гинули, Србию опет оставити морали, а у том би им заиста и руска помоћ приспѣла.
У мѣсто свию такови припрема Карађорђе є оставио на границама, као и пре, само обичне яке страже. У земльи нити се є войска подизала, нити су се шанчеви нити градови утврђивали; нити є раана у градове припремана; нити є за неяч постарано; нити се є войска довольно обучавала, нити є, у часу рата, главна команда предавана способним людма. Сва є брига била да се види оћели што Турци попуштити и да се по границама мир чува.
У Юнию мѣсецу стигну Карађорђу и Србима гласови да се Турци са свию страна на Србию спремаю у тврдой намѣри да ню коначно покоре. И сад є іошт било времена, да се припреме учине, кое су за крайност нуждне. Одрицати се неможе, да та опасност ниє Карађорђа живлѣм раду покренула. Он є за предстоећи рат план начинио, овай войводама са найяживльим препорукама послао, да се по нѣму владаю; он є, на недѣлю дана пред Петров-дан, издао проглас на сав народ, у коме є истина прикривао то, да на Србию царска войска долази, али у ком є опет сву предстоєћу опасност народу открио. Мало и велико, све што є за оружиє, то є на оружиє позвано. Оно, што є напред споменуто ради могућности одпора царской войсци, споминѣ у прогласу томе и сам Карађорђе. Он вели: 'и до сада су млого пута на нами и царске силе бивале па смо се одбраньивли, и много смо слабіи но данас били.' Іошт у прогласу овоме нѣговом налазим я нешто, што ме увѣрава, да су Срби за неколико мѣсеци свой сили турской могли одпора дати, а то су слѣдуюће рѣчи Карађорђеве: 'сваки валя да на први почетак помисли како смо били и са голом душом започели, а међу нама турска сила била и са свию страна нас окружавала и ништа се страшили нисмо, сваки ниє ни оружия имао, џебане нисмо нимало имали, кою смо све од другог за новце куповали и од Турака отимали, топова и градова у рукама нисмо имали, и како смо силу побѣдили и ништа се страшили нисмо, но сваки є храбро поступао, и градове све од ньи задобисмо и топове све од ньи oтeсмо и народа доста задобисмо, двоє више но што смо имали. Сами топова воєни 130 имамо по войскама у држави нашой, и седам градова камени и тврди, то смо све с храбрости нашом задобили, и 40 градова гранични имамо, кое смо сами с войском нашом оградили, у коима войске наше и данас стоє, и кои су сви Турцима познати, и никад их отети нису могли, и неће их лако нигда ни отети, имамо их са чиме бранити; войске доста и џебане, и сваке друге потребе по градовима имамо; можемо се и за 10 година бранити док у том и помоћи добиємо, или какова мира учинимо, а сами нећемо ни пол године бити, него ћемо помоћи добити.'

[JASON]

Из сами рѣчи Карађорђеви види се ясно, да су Срби могли Турцима ако не 10 година а оно заиста читаву годину и двѣ дана на огньишту своме одпора давати. Али да су дали одпора само у први ма' за прва четри или три мѣсеца, Србия би вѣчито спашена била.
Час є одсудни за Србию већ куцнуо и Карађорђе га народу србском поменутим прогласом своим огласио. Народ є, при опасности той своiой листом устао. У томе времену ниє се могао брой войске точно знати, али се мора узети, да є бар 50 – 60.000 бити могло. Сва є ова войска кроз толике ратове већ у бою прекалѣна и за слободу свою народну одушевлѣна била. Што є до сад чинио, то є приправан био народ чинити и у овоме одсудном часу.
Ако не све или цѣла ствар а оно є заиста найвише зависило од Карађорђа као главе народне и од они люди, коима он главне войске и главна мѣста повѣри. Тако подигнуту войску раздѣли Карађорђе на обична опасна мѣста. Главна мѣста била су на Дрини дуж Мачве, на Морави код Делиграда и Алексинца и на Тимоку код Неготина. Главну команду войске на Дрини преда он Сими Марковићу, на Морави Младену Миловановићу, на истоку остане Велько. На Дрини є под Симом могло бити око 12, на Морави под Младеном преко 15 а у Велька є било само 3.000 войника. 5.000 войника доведе Карађорђе код Ягодине као резерву, с којом є могао притицати онамо у помоћ, гдѣ се найпре и найвећа нужда появи. Милош Обреновић имао є бранити границу од Ужица. Овако су биле войске подѣлѣне. Овако є србска войска єдва 35.000 износила. Єли іошт гдѣ и колико войске на окупу било, или є на поменутим мѣстима нѣ више било, я нисам разабрати и ни дознати могао. Нѣ є на сваки начин могло бити 60.000 и у оваковой опасности имала є бити сва спрам неприятеля.
Карађорђе є Совѣт укинуо и iошт пре укинућа престао с ньим посла имати и ствари му явне саобштавати. Све є он у своє руке узео; све є од нѣга се изчекивало и изгледало; све су му войводе биле подчинѣне и послушне; сва му є власт у рукама била и сад се є появила прилика показати, у колико онай обшти основ код нѣга обстати може, по коме смо казали, да є добро учинио, што є о скупштини 1811-те године сву власт у своє руке узео, све войводе изравнао и тако све препреке себи с пута уклонио.

[JASON]

Три су, точке, као што є већ речено, биле найглавниє за обрану Србиє. Єдна є од ови била Краина на Дунаву и Тимоку. Ову є храбри Велько само са 3.000 людіи свои бранио. Други поглавара, кое є Младен у Краини поставио, као да ниє ни живи било. На ову точку, на коiой є Велько био, ударе Турци найпре и то у почетку Юлия одма. Док є брат нѣгов Милутин отимао народ, кои є са иманѣм своим заклонито мѣсто тражио, дотле є Велько са четри стотине свои коняника пред Видин долетао, на очима турским ата играо и многу марву у Неготин отѣрао. Кад є главна сила од 20.000 на нѣга дошла, изиђе им Велько са шаком свои витезова у сукоб и потуче се с ньима юначки. Већ су га Турци обколити наумили били, Велько то опази и храбро бранећи се, уђе у Неготин и затвори се. Одма, прве ноћи излетао є он, нападао є на Турке и многе потукао. Послѣ є често тако ноћу излазио. Изпадао є кои пут и даню. Забава и радост била му є то найвећа. Найпослѣ он ослаби ту силну турску войску тако, да є морала помоћи искати, али и он ослаби свою дружину, да є морао Карађорђу за скору помоћ поручивати.
Турци добию одма помоћ и то с три стране: од Реџепа, Кнеза Влашког и великог везира. Вельку помоћи нема. Он поручи и Совѣту, да му мунициє пошлѣ. У поруци овой поздравио є совѣтнике, да ће се, ако му Бог да, те у Неготину жив остане, питати како се држи царство. Муниция му се пошлѣ, али касно; помоћ му се непошлѣ никако. Карађорђе упути човека, кои є сбог помоћи дошао, Младену Миловановићу, а овай, као да се Велько за свой рачун бори и гине, одговори: 'Нек се сам помогне; нѣму се пѣсме пѣваю а не мени; нек се држи кад є юнак.'
Да є Велько муницию добио, iошт би се дуго или он, или, у случаю смрти нѣгове, брат нѣгов Милутин у Неготину држао; да є помоћ послана, точка би та важна била сачувана; да є та точка сачувана, олакшица би била велика за сву србску войску. Велька напушти и Карађорђе и Младен. У наоколо су му поставили войводе, кои нити су му били кадри помоћи, нити є он за ньйову помоћ марио. Тако, сам себи оставлѣн, бранио є Велько Неготин, као што є редко кои юнак град свой бранио. Већ му є мунициє сасвим било нестало: што є год било за претапанѣ, то є у зрна претопио. Найпослѣ є с талирима топове пунио и с овима Турке обарао и одбияо. Од нѣгови войника, што є iошт остало било, нико ниє смѣо показати се да се плаши чега или да о злу говори. Свуда є често пролетао, храбрио и наређивао, да се шанчеви оправляю, у колико их турски топови покваре. У том послу, єдног ютра, баш є наређивао како ће се нешто поправити, подпази га турски топџия, опали на нѣга из топа и напола га разнесе. Юнак овай над юнацима тако є витешки погинуо. Уста нѣгова, коя су браћу храбрила, са преполовлѣног тѣла зарекну али немогау изрећи: држ' те се. Први дана мѣсеца Августа погинуо є храбри овай бранитель србске слободе. С ньим є пала сва Краина. Брат нѣгов ниє се могао и ниє се имао с чим бранити и тако пети дан послѣ смрти Велькове остави се Турцима Неготина а с Неготином сва Краина.

[JASON]

У Кладову є био Младенов войвода Живко Шльивић на мѣсто врсног Хаџи Николе поставлѣн за заповѣдника. Овай є, док є Турке угледао, Кладово оставио и побѣгао. Ниє он пазио на то, колико є крви проливено док є то мѣсто добивено; ниє он био кадар пожелити да мѣсто то сачувати покуша. Хаџи Никола остане послѣ нѣговог бѣгства у Кладову са 70 другова, али є найпослѣ и он морао пасти и предати се. Турци га погубе и послѣ са цѣлом Краином завладаю. До Смедерева или до ушћа Мораве био им є сад пут отворен. Многи се є народ тога пута, бѣжаюћи у Банат, у Дунаву подавио а iошт га є више кое потучено кое у турско робство одведено. Опаданѣ државице србске започело се са смрти Вельковом и губитком Неготина; страданѣ народа започело се є са губитком Кладова и Краине.
У несретном овом бою, кад се човек сѣти ратова од први година, мора завапити: куд є сад Миленко, куд ли Добриняц!? Заиста неби Турци ни Вельку онакве яде задавали ни тако нагло Краину и све до Мораве освоили, да су они на своим мѣстима били. Куд су они осам войвода, кои су у мѣсто Миленка єдног поставлѣни? Куд є свѣт и войска из оноликог пространог предѣла? Да є то у другим рукама било; да є ту Миленко био, заиста би тешко Турци те єсени Краину освоили били, и ако би освоити могли, сила би ньйова іошт єданпут толико велика, жертва ньиова iошт два пута већа а обрана србска и три четри пута снажния и славния била. Ето, послѣ Неготина, іошт єдног и то знаменитог плода међусобног раздора! Наскоро ћемо видити и друге.

[JASON]

Доста касниє послѣ смрти Велькове, некако при концу Августа, приближи се велики везир Куршид-паша Делиграду и Младену. Младен, док є турску войску опазио, остави Вуицу Вуличевића у Делиграду са 3.000 людіи. Вуица є био достоян да тай у рату србском прославлѣни шанац брани. Вуица га є бранио са браћом юначки. Око Делигpaдa био є начинио Младен многе шанчеве на обе стране Мораве. Везир остави неки дѣо войске своє код Делигpaдa a с другом се спушти низ Мораву. И Младен остави све своє шанчиће и повуче се ушћу с друге стране Мораве. Тако є Младен, од како є овога лѣта на войску изишао, гледао само како се Турци прикупляю, крећу, и найпослѣ є дочекао долазак везиров са они 20 – 25.000, кои су на Велька ударали. Ниєли он, за тако дуго време, од почетка Юлия до половине Септембра, за два и по мѣсеца, могао штогод против Турака покушавати? Ниєли, да є имао волѣ, смѣлости и вѣштине, кроз толико време могао и себи и своима учинити какву олакшицу? И ниєли се кроз то дуго време последня душа дигнути и войска на Морави бар на 40.000 умножити могла? Ништа се ниє радило. Осим Делиграда, на Морави се ни пушка ниє избацила до половине Септембра.
Карађорђа є одавна, iошт од половине Юлия, нестало испред очию войске. 6-ог Юлия био є у Ягодини и ту є почео био резерву подизaти. Ту се разболи и оде у Тополу. Из Тополе пак пише већ 12 Юлия на Дрину, да сутрa дaн сa 14.000 у помоћ полази. Био є дакле већ оздравио. На Дрину са помоћи том ниє дошао. Свега єданпут изишао є у Мачву, и одма се одтуд вратио. 26. Августа уклони свога тайног савѣтника Юговића у Аустрию. Он сам, на два-три дана пре коначне пропасти, дође у Бѣоград а одатле с митрополитом Леонтиєм у стан на Морави. Судбу Србиє тад є он већ прекинуо и рѣшио био. Я ћу се уздржати од они рѣчіи Симе Милутиновића и Сими подобни, коима долазак Вожда у стан на Морави описує, єр ми се чине и єр мораю бити нѣга недостойне. Я найволим вѣровати, да є Карађорђе кумом нѣговим Недобом и владиком Леонтиєм наговорен, да се Србия више држати неможе и да се он бѣгством спасти гледа. У той мисли дошао є он на Мораву, не да гледа Турцима одпор дати него да последньи пут види войску, коiом є толику славу себи и слободу народу био прибавио. Тайне разговоре нѣгове, коє є ту са неким войводама имао, толкую многи опет неугодно за нѣга; я би рекао да су то обични разговори послѣ онако важног заключения били. Карађорђа, главе народа и рата, нестане наскоро и одавде: сутра-дан рано оде он опет натраг у Бѣоград. Войску и браћу свою остави он вѣчито, остави судби немилой. Прилика є сва, да є он бар неким войводама намѣру свою тад открио.

[JASON]

У селу Петки с источне стране Мораве били су Турци стан свой и већ више шанчева подигли. Срби су на западной страни тако исто били се утврдили. Изгледа ниє било, да ће Турци без жестоког боя преко Мораве прећи моћи. Из топова и кумбара бацало се є чешће са обе стране али до боя каквог iошт се ниє дошло до оног времена, док Карађорђе 19. Септембра у стан ниє дошао. Ону ноћ, кад є он у стану србском био, почну Турци на дубравачкой скели прелазити. Код толике силне войске, толики шанчева и стража, найважние ово мѣcто, скелу ову и прелаз обични, остави командант србски без одбране. Вуле Илић, кои є с Вождом найвише у стану био и разговарао се, почео є іошт те ноћи топове у Мораву бацати. Кад дан осване и Карађорђе с Леонтиєм у Бѣоград оде, опазе се Турци у лугу код поменуте скeлe нa зaпадной страни Мораве. Многи Срби потеку и упуште се у бой с овима Турцима. Бой у лугу траяо є скоро до пред подне. Кад є войник єдан Младену дошао и праха и олова искао да оне Турке у лугу туку и потуку, одговорио му є Младен, кои є већ за бѣство био спремио се, да му се укланя с очию. Младен одма остави войску и надре Бѣөграду. Вуле такође побѣгне Смедереву а одатле преко Дунава у Нѣмачку. Остала войска кад опази да главне старѣшине бѣже, нађе се учуду и єдва се сѣти яду своме те прсне куд є ко знао и могао.
Карађорђе, кад є у Бѣоград дошао, дао є добошом огласити, да сутра дан велико и мало на Мораву полази, да се Турци дочекую и узбияю. Говори се, да є говорио, како ће нешто србске войске у Смедерево, Бѣоград и Шабац ставити, с осталом войском у планине се повући и одатле на Турке нападати. У мѣсто пак тога сутрадан, у недѣлю 21. Септембра пређе он са Недобом, Леонтиєм и своiом околином у Нѣмачку, те остави тако за свакад Србию и народ србски. За ньим є Младен, Яков, многи други поглавари и многи народ прешао.
На Дрини су Турци у половини Юлия почели нападати. Сила є ньиова била онако велика, као што є и у пређашньим ратовима. Найвише ако су имали 25 до 30.000. Снага и войска србска била є яча него до сад. Али є Сима, кои за войску као год и Младен ниє био, био нѣзин командант. Слабом є човеку он Лѣшницу повѣрио и кад су Турци мѣсто и шанац тай обколили, ниє никакве помоћи шиляо. Уобште се он прелазку Турака ниє противио. Бадава су све войводе навальивале, да се с Турцима туку. Лѣшница се Турцима преда: Сима за то ништа немари. 800 войника србски одведу Турци осим осталог робля у робство и никад се више ни єдном ниє знало ни гласа ни трага. Лозницу є чувао Петар Молер но и он се не поузда мѣсто одбранити него се уклони. Симу и то ниє пекло. Турци узимлю све више и више ма', а Сима у стану код Шабца као да є извѣстно послѣдовавшу пропаст изчекивао, чинио се є невѣшт. Никуд ниє се он макао, никуд он ниє помоћи послао.

[JASON]

У Равню на Засавици био є Стоян Чупић, Милош Обреновић и Прота Ненадовић. Послѣ Лѣшнице и Лознице ударе Турци и на овай шанац; - Сима неће за то да чує. Седамнаест дана бранили су витезови ови србски шанац, свой на Равню. Већ су од умора и неспаваня малаксали били. Нестало им є било и мунициє и рaане. Сими су поручивали, да им свега тога и помоћи у войcци пошлѣ; - ал Сима и ту глув остане. Поменуте Войводе, кад виде да их ньиов командант тако напушта, заключе не умирати лудо и узалуд него се спасавати. Ко є могао тай є кроз силу турску продро. Многи су и ту изгинули. Войводе се спасу и дођу у стан главне войске под Шабцем. Питали су они Симу, зашто им ниє помоћ и џебану послао; питали су га, зашто тако Турке напушта и зашто ни єдном шанцу у помоћ притекао ниє. Сима є само ћутао. Он се є уобште тако владао као и Младен на Морави. Ни єдан од ньи двоице нису се трудили да Турке колико толико обуставе; обоица су врсне войводе и шанчеве напуштали без помоћи: Младен Велька и Неготин а Сима Лѣшницу, Лозницу и Равань.
Док су Войводе тако на Симу навальивале, на нѣга се жалиле и корели га, дотле стигне глас, да є Карађорђе у Нѣмачку пребѣгао. Войводе се сад досѣте яду своме и поступку Симином. При свему томе, што их є глас тай поразио, опет заключе, без припита и наредбе Симине, да Милош у Бѣоград са 2.000 коняника поита и град Бѣоград пре Турака увати. Истом што се є Милош на тай пут кренуо, стигне и други глас, да су Турци већ и у Смедерево и у Бѣоград ушли. На други овай глас извуче се Сима први из дружине и пребѣгне у нѣмачку страну. За ньим су понаглили и остали поглавари. Єдини Милош Обреновић остане у напуштеном отечеству. И они Срби, кои су, юначки Делиград и Тополяк на Морави бранили, остали су послѣ обште пропасти шест недѣля дана у своим обкопима. Витезови ови нису знали, да им є отачбина већ зароблѣна. Сваки су час они іошт на помоћ изгледали. Найпослѣ им стигне грозни глас, да є све пропало и они надру кроз Турке и спасе се како є кои знао.
Тако є Србия наново турског немилог и лютог робства допала; тако є осуєћен деветогодишньи труд, кроз то време толика силна проливена крв и толике жертве сваке руке. Омладак, кои є из оног дрвета србске слободе био за то време порастао, коє є на Косову посѣчено са неслогом србском, тако є сад нагло, послѣ деветогодитинѣг брижног нѣгованя и заливаня са србском крви, опет сбог непоузданя у свою снагу од србски поглавара сломлѣн и скр'ан. Србия, коя є онако витежки за слободу свою воєвала и слободу свою извоєвала, сад є опет турски тешки окова допала. У срцама србским изчезне надежда, да ће се она икад више робства тога ослободити моћи.