Српске буне

[JASON]

Наиме, о Митрову дне, 1820. године, Народна Скупштина послала је у Цариград пету депутацију, која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812. године. У тој депутацији били су: Вујица Вулићевић, архимандрит Самуило, прота Милоје, Димитрије Ђорђевић, Илија Марковић, Сава Љотић, Ристо Дукић и Аврам Петронијевић. Депутати су се обраћали султану Махмуду с молбом: да се Србији присаједини 6 нахија, које су припадале Србији за време првог устанка; да се порез свију врста сведе на једну сталну и утврђену суму; да се кнез Милош утврди у достојанству српскога кнеза с правом наследства у његовој породици; да се призна потпуна слобода православне вере са правом подизања цркава, манастира, школа и штампарија; и да се забрани Турцима живети изван градова. 
Али тек што је депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак, те Порта не само што остави на страну разговор о захтевима Србије, него још нареди бостанџи-баши да српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене муслиманске светине. Вести о устаничком успесима огорчавале су Турке, па су прилике у Цариграду постале опасне и несносне. На сам Ускрс 10. априла 1821. године, Цариградски патријарх Глигорије, после служења био је ухваћен и везан одведен бостанџи-баши. У пет сати поподне истог дана, у свечаном оделу, поглавар Источне Цркве обешен је на вратима Цариградске Патријаршије. Сам велики везир, Бендерали Али паша, дошао је након пола сата, и пушећи лулу, са задовољством гледао леш патријарха. Према извештајима Строганова, од 15. априла 1821. године, тело патријарха су преузели цариградски Јевреји и вукли га кроз улице, да би га потом бацили у море.
Овакав развој догађаја, прекинуо је преговоре између српских депутата и Порте. Под изговором заштите, они су из конака били склоњени то јест затворени у Патријаршији и били приморани да са прозора гледају ужасне детаље патријархове смрти. Током наредних дана, насиље се појачало и руље су хватале и убијале све виђеније хришћане и црквена лица. 19. априла, Бендерали Али Паша био је, као неенергичан, збачен и удављен, а на његово место дошао је још крволочнији Хаџи-Сале Паша.

[JASON]

О тим догађајима, наводећи казивање свога брата Стојана, писао је Алекса Симић у својим Мемоарима:
'Нису се они (депутати) дуго наслађивали том сигурношћу у Партијаршији кад наједном ударе балдер-чиплаци (једна врста јаничара, који су имали голе ноге од колена до чланака), поубијају све калуђере, полупају и опљачкају све по кући. Док су они тако чинили наши депутати уграбе време те низ једне мале басамаке сиђу доле и затворе се у један подрум. Стојан Симић, који је био послан к њима под видом татарина, али таквог, који ће на уста казати више, него што се у писмима садржава, није се десио с депутатима, кад су ови доле побегли, па кад виде шта чине Турци по Патријаршији, и он се начини да је њихов друг, а хаљине је имао подобне њиховима, па узме и он једну батину те стане лупати прозоре, вичући турски: вурун имети Мухамед, тј. удрите у име Мухамедово, док се тако докопа мердевина и сиђе доле. А док је лупао прозоре, смотрио је једног момка депутатског, који уђе у онај подрум, па се сети да су ту и депутати, и оде управо онамо, и они му отворе врата те уђе унутра, и ту су сад били сви. Балдер-чиплаци једнако бесне по Патријаршији. Наши затворе подрумска врата са свима затворима, што их је било на вратима, и опет нареде три момка те подупру врата раменима, да их неби Турци могли извалити те да уђу унутра.
У том страху молили су се Богу, али тихо, а кнез Илија се и ….. од страха. Казивао ми је мој брат, како су се свесрдно молили Богу, тако да се ни један од њих није молио, док је у слободи био, као онда. Они у том подруму проведу прилично времена, док у један пут дође у авлију јањичар-ага те уталожи оне нападаче, па одмах запита: ане Срплар, ане Срплар, тј. где су Срби, где су Срби? Ови чувши његов глас где пита за њих, отворе подрум, изиђу напоље и представе се јањичар-аги. Овај се обрадује, кад их виде да су живи, и одмах их узме и одведе у бостанџи-башин конак код старог Сараја, у Византији, на мусафирлук – у госте – ради њихове безбедност. Они су истина ту били сигурни од необузданих Турака, али нису знали шта им сада турска влада мисли, јер у истом здању били су затворени и други Јелини и владике њихове, који су били помешани у буну, па су их одатле сваки дан узимали и убијали или их мучили у врућим фурунама, или им набијали на главу усијане тасове од метала. У таквом положају чудно је изгледала та гозба наших депутата код бостанџи-баше, јер су и они чекали сваки дан да и на њих ред дође докле год не прође та ватра; иначе су имали лепо подворење и јело изобилно'.

У овом притвору српски посланици су као таоци остали до месеца марта 1826. године. Живим заузимањем, и најзад претњом посланика страних дворова: руског, француског и енглеског, Порта је била принуђена да српске изасланике пусти на слободу. Архимандрит Самуило је у том притвору и умро, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!

[JASON]

Под притиском Русије, Турска је 1826. године пристала на Акерманску конвенцију и обећала, да ће у смислу 8 Букурешкога уговора најдаље у року од осамнаест месеци уредити са депутатима српскога народа како стање унутрашње управе у Србији тако и њене односе према Порти. На дан 1. јануара 1827. године, руски чиновник донео је у Србију Акермански уговор, који је 25. септембра 1826. у Акерману потписан од руских пуномоћника Воронцова и Рибопјера а 'ратификован Государем Императором 14. октобра 1826. года', у изводу уколико се тицао Србије. Овај је уговор, 14. јануара 1827. год. у крагујевачкој цркви, пред Великом Народном Скупштином, прочитан. Истога дана, ова је Скупштина, писменим актом и заклетвом, поново утврдила кнеза Милоша за господара и наследног кнеза; и, по новоизабраној депутацији, послала писмену молбу Султану: да се поред ранијих народних захтева, за Митрополита постави Србин. Али, убрзо после тога Порта је затворила све српске изасланике (где су остали до месеца септембра 1929.) и изјавила, да неће извршити ни Акерманску конвенцију. И тек кад је Русија објавила рат Турској (1828. године) и кад се руска војска по заузећу Једрена, упутила Цариграду, Турска се по Једренском миру (1829. године) обавезала, да ће испунити тачно и без икаква одлагања одредбе Акерманске конвенције које се односе на Србију, и да ће одмах приступити повраћају шест отргнутих нахија. Половином септембра 1829. године, у Дренопољу, буде утврђен уговор мира, којим је и српска ствар била обухваћена. 30. септембра исте године, Султан је потписао ферман, у коме је дао реч, да ће испунити сва очекивања српског народа.

Овај ферман, на дан 24. јануара идуће 1830. године, прочитан је пред сакупљеном Великом Народном Скупштином. У месецу фебруару приспели су већ комесари за одређивање државне границе: од стране Турске Лебип Ефендија, а од руске Комненски, кога је, доцније, заменио Коцебу и капетан Сашалски. Комисила ова отпочела је граничење почетком месеца марта, од ушћа Тимока, уз Тимок, и даље сувом границом. За овим од ушћа Дрине, па изнад нахије соколске, ужичке и пожешке, и завршила граничење крајем месеца октобра 1831. код Копаоника. Последњег дана октобра , комесари су са Копаоника сишли низ Ибар и приспели у Карановац, где их је сачекао кнез Милош, и, на дан 30. октобра, пријатељски угостио.

[Sokol]

Одлична је тема!

[JASON]

На одређивању државне границе између Србије и Турске, комисија је пробавила годину и осам месеци, често очекујући упутства за поједина погранична места и тачке. Тако, у почетку месеца августа 1830. године, још су вођени преговори, у одређеној конференцији, између портиних изасланика с једне и руског посланика с друге стране. Нацрте предела, које би требало уступити Србији, и постављање државне границе, руски је посланик Рибопјер, у другој половини месеца августа, издао у препису српским депутатима, и они су их 20. истог месеца послали Милошу на преглед.

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]
Док су комесари радили на повлачењу државне границе, верући се по кршним планинама и дубодолинама, дотле су се у Цариграду, на држаној конференцији водили врло живи преговори између Порте и руског посланства. И само заузимањем посланика Рибопјера и његовог драгомана Франкинија, а нарочито  учињеним богатим поклонима Султану Махмуду II, његовим министрима и великодостојницима, од стране кнеза Милоша, Порта је признала сва тражена права српском народу и његовоме кнезу, а Султан је потписао хатишериф 10 октобра 1830. године, којим је признато и утврђено: да се Турци више не смеју мешати у српске послове у Србији; да се цела унутрашња управа земље оставља се кнезу Милошу, да се он са Народном Скупштином о њој стара; да се отргнути окрузи и предели: подрински, старовлашки, крушевачки, параћински, тимочки и крајински присаједине Србији; да се сви порези царски и везирски, као и спахијски, сведу у један општи порез, и изнађе једна стална сума новца, која ће се, у име ових пореза, сваког полугођа издавати султанској благајни; да се по Србији могу подизати: цркве, школе, болнице и штампарије; и да Турци ван градова, не могу у Србији живети, а у градовима само одређени број може остати.
Истога дана, кад је овај хатишериф потписан, Султан је потписао и берат, са којим је признао и утврдио кнеза Милоша за владаоца Србије, и за наследног кнеза исте. 16. септембра српски депутати посетили су министра Бегликчи Ефендију, који им је показао берат. Они, у своме извештају послатом кнезу Милошу наводе: 'Још на берату не бијаше стављен царски својеручни потпис покрај туре. Ово је заиста прекрасно написано златом. Она тура велика златна, а каже Бегликчи Ефендија, да ће још неке златне гране око туре ставити се'.

[JASON]

Долазак Портинога комесара Лебип-ефендије, који је носио оригинал хатишерифа и берата очекивао се с ретком радошћу и нестрпљењем у Србији. Он је био не само носилац тих аката, већ је у исто време био одређен и за комесара, који ће са руским изасланицима одредити границе и извршити присаједињење отргнутих предела.
3-ег новембра Лебип-ефендија стигне у Алексинац, где га Милосав Здравковић Ресавац и Јоксим Милосављевић од кнежеве стране поздраве добродошлицом. 5-ога истог месеца Милош му лично изађе насусрет у Јагодину. На састанку се говорили само о скупштини на којој ће бити објављен хатишериф и берат. Милош је тражио да се прво изврши ограничење Србије па да се онда учини обнародовање донесених аката; али кад је Лебип-ефендија изјавио, да је Султанова наредба да се обрнуто учини, Милош није више наваљивао. Лепо дочекиван и још лепше испраћен, свуда куд је прошао, Портин комесар стигне у Београд 9-ог новембра. Јеврем Обреновић био му је изашао насусрет с чиновницима код Пашине Чесме; везир пак био је послао у сретање свога силихтара с неколико ич-ага и алај-бега с неколико спахија и ерлијских ага. Тако су га допратили у град.
Нешто раније стигли су у Србију Марко Ђорђевић и Димитрије Давидовић, а други чланови депутације остали су у Цариграду да сврше још последње послове, који су се тицали нарочито пресецања данка и који су се имали извршити тек пошто границе буду одређене.
Пре доласка Портиног комесара Милош је преговарао преко Јеврема Обреновића с Хусеин-пашом о начину и месту где ће се објавити хатишериф и берат. Милош је хтео да читање тих аката буде што свечаније и сјајније, и да се овој свечаности да нарочити значај. Порта је и сама желела то исто, да би на тај начин јаче истакла уступке које је учинила српском народу. Милош је стога решио да се позове на свечаност до три хиљаде људи из целе Србије, сем тога да се доведе у Београд неколико стотина војника у потпуној опреми, као што је хатишерифом допуштено, и знатан број чиновника. Набављано је низамско одело, куповани фесови за српске чиновнике, бирано место где ће се читати хатишериф, припремана храна за војнике и распремани простори за Кнежевску Канцеларију.  

За све време тога припремања односи између везира и Милоша били су врло добри, чак и веома срдачни. Истина Милош је одмах по свршетку народних послова у Цариграду стао затезати с Хусеи-пашом, али је брзо одустао од те политике, увидевши да ће му везирове услуге још бити потребне. Штавише 31-ог октобра Јеврем, по Милошевој заповести, преда Хусеин-паши хиљаду дуката, изјављујући у исто време да му кнез то даје као знак своје дубоке благодарности, да га сматра као оца свога, и да ће име везирово остати вечито у срцу српскога народа, који је толико задужио. Прихвативши радосно поклон, везир је у неколико дирљивих израза изнео своје свакидашње заузимање на Порти и рекао да му је дика што ће после себе оставити спомен у Србији да је кнезу и Србији добро учинио.
Везир је заиста изгледао задовољан што су српски послови овако свршени и приписивао је себи у заслугу тај срећан резултат. Сутра-дан по доласку комесаровом, Хусеин-паша је весело показивао Јеврему, који је дошао с Алексом и Стојаном Симићем, оригинал хатишерифа и берата и изнео им херванију, коју му је Порта послала за кнеза и коју ће му он огрнути приликом читања хатишерифа, и у знак благовољења и одликовања метнуо им по један фес на главу. Портин комесар, Лебип-ефендија, био је исто тако веома љубазан, као што то само Турци умеју да буду, и обећао тога дана Стојану Симићу да ће доћи у кнежев двор да се поклони кнегињи Љубици и кнежевићима Милану и Михајлу.

[JASON]

Пред Милошев долазак у Београду је била велика живост међу Србима. Јеврем Обреновић је имао и сувише посла чинећи последње припреме за дочек кнежев, његове свите, скупштине и преговарајући с везиром о свему томе. Кнегиња Љубица, Вучић и Алекса Симић били су исто тако заузети припремама.
Око 20-ог новембра почели су стизати у Београд српски војници; једно одељење књажеве гарде под командом Димитрија Момировића је такође упућено у Београд, да кнеза дочека у двору.
Милош је пошао из Крагујевца 20-ог новембра и кретао се полако Београду издајући још последње наредбе. У недељу 23-ег новембра на Екмеклуку су га дочекали Јоксим Милосављевић и Петар Туцаковић с војницима. Ћехаја-бег београдског везира, окружен официрима из пашине свите, такође је изашао пред њега да га поздрави од стране везирове. Праћен тако Србима и везировим људима Милош је ушао у варош дочекан од силнога света. Већина тога света тада је први пут видела српску униформисану војску и чула 'књажеско-србску банду', која је свирала маршеве од српских арија и песама. По ранијем договору сејмени су били дигнути с Варош-капије и Сава-капије и стража поверена српским војницима. На вратима двора кнеза је дочекао Јеврем Обреновић, кнегиња Љубица, кнежевићи Милан и Михајло, и један син везиров који му је придржао узенгију. Из двора Милош оде да се помоли Богу. Hа великим црквеним вратима дочекало га је све свештенство у одеждама.

Сутра-дан Милош пошаље Хусеин-паши свога брата Јеврема да му изручи поздрав. Сем тога послао је људе алај-бегу и на мехћему да утеше Турке односно продаје имања. Турцима је била објављена садржина хатишерифа пре уласка кнежева у Београд, јер Милoш није хтео да се објављивање хатишерифа и берата чини у исто време и заједнички Србима и Турцима, бојећи се да се не догоде услед тога какви изгреди.
26-ог новембра на дан Св. Алимпија, а нарочито 27-ог, слегли су се у Београд људи позвани из целе Србије да присуствују читању берата и хатишерифа. Било је познатих лица на три хиљаде. Ту су били сви капетани, по један члан магистрата, све проте, игумани, намесници и најодабранији свештеници, најглавнији, најумнији, најугледнији и најодевенији људи из народа. Сем тога било је допуштено свакоме доћи који је хтео, само ако је 'отмен'. Свак је морао сносити трошкове за себе и коња а они који су били незвани морали су сами побринути и за стан. Сви су били оружани, али оружје нису јавно носили за појасом да се види, него остраг испод гуњева. Оружје је ношено колико из обичаја толико из смотрености. Није било немогућно да се десе немири у Београду, али је у исто време требало штедети осетљивост везирову и Лебип-ефендијину и зато су га крили. 

[JASON]

Те сигурности ради било је дошло нешто пре, нешто после Милошева уласка у Београд око пет стотина војника из целе Србије. Међу старешинама који су дошли са знатнијим одељењима били су: Јоксим Милосављевић и Јованче Спасић из пожаревачке и смедеревске нахије, Павле Даниловић из ваљевске и Петар Туцаковић из Груже. Вучић је имао главну команду. Један део те војске био је са станом око старог двора, Великог суда и Варош-капије а други су били размештени у горњој вароши. У Сава-мали и Палилули били су коњаници. Улазак у српски део вароши био је забрањен Турцима; на раскршћима су постављене многобројне страже. Било је доста и Срба из Аустрије који су дошли да виде свечаност. Један од тих гостију пише:
'Прешавши из Земуна у Београд, одма при првом уласку на Варош-капију опазим промену у вароши по томе, што не сретох ни једног Турчина. Стража српска код капије, а Шумадинаца под оружјем множина. Још већма се зачудим опазивши до 400 упарађених војника, на њима пократка зелена одећа, црвена огрлица и залисци, плаветне чакшире с црвеним ширитима, капа попут феса за заклоном (ширмом) и натписом М (Милош). Пред новим двором само један, а пред господаревим двојица на стражи стоје и сваком чиновнику, који иде у двор или из двора, почаст с пушком одају'.
И ако се био толики свет слегао и ако је необична српска свечаност, која се припремала, означавала крај турскоме господству у Србији, нигде није било нереда нити изгреда. Односи између кнеза и везира били су не може бити бољи, с Турцима исто тако. 26-ог новембра Милош је имао састанак с везиром, 27-ог је призвао к себи све главније спахије и ерлије, јер је желео лично да их утеши и да им ублажи тугу. Турци, а нарочито спахије, нису могли веровати да их лишавају, у корист Срба, њихових феудалних добара, која су они сматрали као своју свету и неприкосновену баштину. Но, тај је састанак кнежев с њима био посве срдачан, били су препуни пажње један за другога, благосиљали дугогодишње заједничко живљење и молили су узајамно за опроштење ако је ко кога увредио.
Милош је исто тако призивао и српске старешине и заповедио им да не жалосте Турке, који су и иначе ожалошћени. Ко има што давати Турчину или примити од њега да га не тера на суд, већ њему, кнезу, да преда тужбу па ће се он старати да све измири. 'Ова умереност, говорио им је Милош, нужна је у садашњим обстојатељствима по самој политици… а и човечество само изискује да тако поступимо с њима'.

[JASON]

За дан прогласа хатишерифа и берата Милош је одредио дан на који су Срби узели Београд под Карађорђем 1806. године, Св. Прозваног Андрију, који је падао у недељу. Тога ради на једној ледини иза Батал-џамије било је разапето више чадора од којих је један био спремљен за везира, други до њега спремио је везир да почасти Милоша, трећи, велики, био је на једној поиздигнутој хумци од набијене земље.
Дан Светога Андрије освануо је суморан и тужан; киша је падала од ранога јутра и престала је тек пред вече. По обичају Милош је ишао у цркву, праћен од својих синова, браће, нахијских кнезова и старешина, и одстојао службу на којој је чинодејствовао митрополит Антим. Пошто се вратио у двор почне се спремати да пође на место где ће се читати хатишериф. Први је изјахао Јован Обреновић, праћен групом коњаника. Мало доцније изјахао је Милош са синовима и Јевремом Обреновићем, праћен својом гардом, првим чиновницима и старешинама народним. Изузев народне старешине, сви су били у униформама и огрнути плаштовима разне боје: Милош бело-жућкастим, синови му црвеним, Давидовић и А. Симић морастим, остали чиновници плаветним. Силан свет, у коме се није видела женска глава, дочекао их је иза Батал-џамије. Око трибине на првом месту били су народни изасланици који су још од раног јутра поврвели из околних села где су били размештени на конаку.
Примивши поздрав од митополита Антима, свештенства и кнезова Милош уђе у свој чадор. Мало затим би објављен долазак везиров, те му Милош са својом свитом изађе у сусрет, и отпрати до његова чадора. Везир је дошао у интову и низамској униформи. У његовој пратњи били су: Портин комесар Лебип-ефендија, београдски мула, свита и највиђенији Турци, свега око педесет лица. Пошто су Хусеин-паша и Милош попили кафу и попушили чибуке, пређу на трибину, која је била подигнута на хумци. Везир тада преда хатишериф и берат своме диван-ефендији, који га пољуби, принесе глави и затим гласно прочита хатишериф везиру а берат Милошу. Најзад, везир изговори Милошу кратку беседу, у којој је казао од прилике оно што стоји у берату, затим га огрне царском харванијом боје чивидије, извезене јаке и с једном великом копчом од брилијаната под грлом, и задене му за прса оба акта, један преко другог. Окренувши се народу, који је стајао около, везир рече кратко да су то знаци царске милости и препоручи да се народ труди да се покаже достојан ње.

[JASON]

Затим Димитрије Давидовић пред народом у име Милошево прочита ову беседу: 

Народе србски, љубезна браћо моја! Честити везир и београдски валија прочитао нам је сада два дјејанија. У једном од њих содржавају се права, која нам премилостиви цар наш по нашим прошенијама благоутробно даје, а другим поставља ме он, по жељи свију вас насљедственим вашим књазем. Оба дјејанија подписао је цар собственом својом и височајшом руком. Тим је излио и на вас и на мене царску своју милост, за којом је народ србски више од стотине година тежио. Од данашњег дана почињу жеље наше испуњавати се.
Дјејанија поменута прочитана су вам сад на турском језику. Данас ћу ји дати превести на наш језик, а сутра прочитаћу ји вам и истолковати од точке до точке, да ви свиколици разумете и боље и потпуно сву важност ове царске милости. За сад осведочимо овде пред честитим везиром, намјесником истога цара који нам ју даје да знамо цјенити исту милост по достојанију. Изразимо пред њим да знамо да треба благодарност наша и вјерност и повинованије к великому цару нашем исто онако неограничена да буду као што је и милосрдије његово к нама неисцрпно. Помолимо се што топлије можемо Свевишњем Творцу: Благослови, Боже, цара нашег божанственом Твојом десницом, благослови га и укрепи! Амин! Воскликнимо сви у глас и од свега срца: Поживи, Боже, великога султана Махмуда другог! Амин! Поживи, Боже, насљедника његова! Амин! Поживи ји, Боже, и благослови и укрепи и одуговечи на срећу и добро наше! Амин! И од наших дана, Боже, додај Њинима! Амин! Амин! Амин!

[JASON]

Одмах после беседе Милош и везир оду у први чадор, а мало затим везир се са својом свитом врати у град крoз Стамбол-капију, а Милош и Срби 'услед најбурнијих и највеселијих усклика и уз звуку звона' у варош кроз Варош-капију. Кад је Милош стигао пред нови конак, он сјаше, обуче опет царску харванију, задене хатишериф и берат за прса и с пратњом отиде у цркву, пред којом га је дочекао митрополит Антим, Мелентије Павловић и свештенство. Пошто Милош пољуби крст и јеванђеље даду му једну белу воштану свећу, искићену цвећем, другу његовом наследнику Милану а трећу Михаилу, затим су 'торжествено при церковном пјенију' ушли у цркву и стали на амвон.
Пошто је свршено с обичним црквеним песмама, Милош буде доведен пред олтар, и ту митрополит ставивши своју руку на његову главу, очита молитву на грчком језику, али где је била реч о имену Милошеву и његовом достојанству, ту је на српски читао. За овим је миронисао Милоша, скинуо му царску харванију, унео у олтар и миронисао је на светој трпези и после га опет њоме огрнуо. Цела је свечаност била импозантна и дирљива; свештеници су плакали читајући молитве и одговарајући на јектенија.
Кад је свршено с молитвама, митрополит Антим* приђе Милошу с десне стране, архимандрит с леве стране, узму га сваки за једну руку и поведу 'тихим и благовејним ходом' до његовога стола уз песму црквеног хора: Цар небесни за човекољубије на земљи јависја. Тада се митрополит измакне мало, стане пред кнеза и поздрави га с неколико речи, јер није добро знао српски. Милош пољуби митрополита у руку, овај њега у главу, Милош митрополита у једно и друго раме, митрополит му то исто врати. Затим је свештенство, чиновништво и сав народ целивао скут харваније. За све време свечаности звонила су звона и српски војници избацивали су плутоне пред црквом. Пошто је отпевано Тебе Бога хвалим и свршено са целивањем харваније, митрополит са свештенством испрати Милоша уз брујање звона до пола пута ка конаку. У двору га дочекају војници клицањем ура и пуцањем из пушака. Док је свечаност у цркви трајала, Јован Петровић**, звани мајстор- Јова, изнесе на конак, с десне стране султанове туре грб Србије, који је сковао од гвожђа, а у средини је био ставио бео крст са четири оцила на црвеном пољу.

------------------------------------------
_{* Митрополит Антим био је последњи Грк на челу београдске  митрополије, када су султановим хатишерифом Срби добили право слободе вероисповести да могу бирати свог митрополита Србина уместо до тада Грка фанариота. На челу београске митрополије се налазио све до избора Мелентија Павловића 1831. године, који је био први Србин на челу обновљене београдске митрополије.
** Јован Петровић или Јова Ковач био је из села Рековца, срез левачки. Живео је у Земуну, али је често прелазио у Србију те окивао топове и градио друге потребне ствари кнезу Милошу. У једном писму А. Симићу он каже: 'Ја сам од младих дана мојих још неусипно трудио се к овој дели тражећи да какву год услугу роду и отечеству мом укажем. Зато, какову би ја већу награду за малу ону жертву, коју сам на олтар родољубија принео изискивати могао, него што ми је Всемогушчи то шастије доживити допустио, да сам лићно оном торжеству, које већ од столетија с великом срца ожиданијем очекивамо, присуствовао'…}

[JASON]

Читање хатишерифа и берата на српском језику било је сутра-дан 1-ог децембра, у исто време и на истом месту иза Батал-џамије. Читање је почело беседом, коју је прочитао Давидовић у кнежево име. Она овако гласи: Народе србски, љубезна браћо! Јуче смо тако срећни били, на турском језику чути височајши ферман, содржавајући права наша и берат, постављајући мене насљедственик вашим књазем, на три наша собствена прошенија, оба акта подписана седмог дана месеца ребјул-евеља ове године собственом височајшом  руком премилостивог цара нашег Махмуда другог. Данас ево саобштавам вам содржаније њино и на нашем матерњем језику.

За овим Лазар Зубан као најгрлатији од писара прочита од речи до речи хатишериф и берат.


Хатишериф
од 7. Ребјул-Јевеља 1246. године  (3. август 1830.)
Бјеоградском везиру Хусеи-паши
Султан Махмуд  Кан, син султана Абдул Хамид Кана, увек победник!
По томе да се дјејствује!

Будући да је између Моје Високе Порте и Русијског Двора у Једрену закључени трактат утврђује извршеније условије Акерманске Конвенције, која овако гласи: да ће се Србским депутатима у Цариграду о томе савјетовати, како ће се проширенија и захтевања њина с њима у ред поставити, да, и по гласу Моје Императорске издане, и Србском Народу, подданику Моје Високе Порте, послане заповјести, милостивјејше одобрити, сирјеч: Слобода богослуженија; внутрење правленије; присајединеније отргнути предјела; пресјецање данка; правленије турског имања; допуштење, да по трговини собственим својим пасошима могу путовати; слобода, да могу заводити печатње књига, болнице и школе; забрана, да кромје Турака, одређени за чување тврдиња, никакви други Турци у Сербији не живе; равним начином и право, да могу представљенија чинити, колико дужностима подданика не буду противна; и, будући да је поменути Народ, који је верност своју к Мојој Високој Порти освједочио, предметом Моје Царске милости, и Ја намјеран, додати к њој и ту милост, да се вишеречена његова прошенија онаквим начином, који неби противан био ни дужностима ни благостанију подданика, и того ради у ред ставе, како би се средства безбједности и спокоја у призренију његовом  усугубила и навршила; зато и сљедством тога уређено је, по савјетованију с депутатима у Цариграду сљедујуће:
Поменути Народ оправљаће богослуженије своје у црквама својим са свим слободно.
Садашњи Књаз његов, Милош Обреновић, одржаће се, за награду вјерности своје к Мојој Високој Порти и по гласу берата, којим је снабдјен, као Књаз вишепоменутог Народа; и ово достоинство биће својствено фамилији његовој. Он ће од стране Моје Високе Порте управљати внутреним дјелима земље, и у договору са Скупштином старјешина њени у дјејство проводити и.
Што се каса шест предјела, који присаједињење Срби траже, и који су од њи отргнути; то је уговорено, да се тога ради како од стране Моје Високе Порте, а тако и од стране Русијског Двора наименују Комисари, којима ће се наложити, да испитају право стање ове ствари, и после ће се по том испитанију владати.
Да се харач и сви остали данци опредјелитељно утврде; да се сумма прихода војени добара, која заими и Тимариоте у Смедеревском санџаку, кромје Нишког имају, и која ће под правленије Србског Правитељства прећи, прецјене, и с приходима присајединими предјела саставе.
Власти Моје Високе Порте неће се мјешати ни у внутрења дјела ни у парнице земаљске, нити ће једне паре више данка истезивати, који ће се, као што је мало више речено, за у напредак опредјелителним начином пресјећи.
Будући да Ја између осталога желим, да речени Народ под сјенком Моје Царске Силе и у ползама трговине участвовати може; то ће они, Срби, који узлеже на трговину дати се, получивати од власти Моје Високе Порте и на пасоше, којима ће се од Књаза свог снабдјевати, нужне тескаре, и с њима по државама мојим моћи путовати, као и остали подданици Моје Високе Порте трговати, а да ји нико не смје узнемиривати, и да нико не само ни аспре за трошкове тескера од њи не захтева, но да им се свуда покровитељство и рукопомоћ даје. И кромје ђумручки такса неће нико од њи ни авајида ни завајида ни ничег другог захтјевати, што би против државни уредба било, и сваки мораће се у призренију њи од овакови, казни достојни, дјела чувати.
Што од каса робе трговачке, која би к ђумруку Бјеоградском долазила, да се за тим у Цариград оправља, то ће оне, као и досад, тескерама Народа Сербског снабдјене, овамо долазити, и овде ће се од њи данци ђумручки узети. Сваке 7-ме године занимаћемо се тим, да се разлика пропорцијалне цене ствари испита, и по томе опредјелена сумма пропорционално да се уложи. У призренију ђумручки такса на товаре, који би из ђумрука Бјеоградског излазили, да се по другим предјелима у теченије ставе, оне ће се у напредак с утврђеним данцима реченога Народа ставити, и плаћање одсјеком вручава се попеченију Књаза Милоша.
Да би се предупредили непоредци, који би се у Сербији могли догодити, и да би се кривци казнили, то ће држати Књаз Милош у својој служби нужне војнике.
Срби имаће власт, постављати у земљи своје печатње књига, болнице за своје болеснике, и школе ради воспитанија дјеце своје.
Муселими и војводе неће пребивати више у оним частима Сербије, гди не има тврдиња, и правосудије по оним местима предаће се унапредак поменутому Књазу.
Турци, који у Сербији добра и земљу имају, и који би зажелили опростити ји се, како би сношенија своја са земљом прекинули, имаће једну годину дана времена, да ји продаду Србима по правичну цјену, која би се од комисара опредјелила, који ће се тога ради наименовати. А приходи од винограда, башча, имања и земаља они Турака, који неби хтјели сасвим прекинути своја сношенија са земљом, предаваће се, по правичној процјени, и заједно с данцима хазни Бјеоградској, ова пак даваће ји надлежним њиним имаоцима. Кромје гарнизона по тврдињама забрањује се свим осталим Турцима пребивање у Сербији са свим.
Србски Народ даваће поменутом Књазу сумме, које су нужне к трошковима Његовим, но сумме исте да не буду несносимим бременом по сиротињу.
У случају, кад би се достоинство Књажеско обудовило, то ће нови Књаз, који би се на то исто достоинство поставио, дужан бити, при полученију благороднога берата од Моје Високе Порте, платити царској хазни сумму од сто иљада гроша од собствени своји прихода.
Митрополит и епископи, који би од поменутог Народа к тому достијинству били изабрани, биваће наименовани таковима од цариградског Патријарха у Цариграду, а неће дужни бити, лично у исту столицу долазити.
Докле год членови Совјета, о коме је више речено, тешко не скриве против Моје Високе Порте или противу закона и земаљских устава, донде не могу се без причине ни на какав начин сбацити, нит од званија своји удаљити.
У случају ако би речени Народ за нужно сматрао, ради оправљања собствени своји дјела писмоносну установити, томе се неће никакве препоне полагати од стране Моје Високе Порте.
Који Србин не би с драгом вољом хтјео да служи Турчину, онога не може Турчин ни под који начин натерати да га служи.
Кромје царски тврдиња, које се од старина у Сербији налазе, срушиће се и до земље поравнити сваки шанац, који би од скора био грађен.
Будући да Сербија једну част моји држава, коју Бог у цјелости да држи, саставља; то нити ће се препона каква ни закосњавање на пут полагати ако Моја Висока Порта потребавала буде ил стоку ил другу рану, за које би јој нужно било да је у Сербији готовим новцем купује.
Најпосле пребиваће Србски агенти непрестано у Цариграду, те ће тамо настојавати о дјелима, која би се у Сербији касала.
Ово су опредјелително уговорене точке, и будући да се тога ради милостивјејши Мој хатишериф издан, то је сва Моја Царска уредба списана и оправљена.
А Ви Везиру! и Ви мола Бјеоградски! кад сазнате благородно содржаније исте уредбе, ви ћете дати реченому Народу на знање, да, докле год признавајући по достојанију сва ова указивања благонаклоности, која су плод Моје милости и Мог царског попеченија, остане у границама вјерности и подврженија, никад неће престати, бити предметом истог попеченија, и да ће под сјенком царске моје подданическе дужности точно испуњавати, и од свега чувати се, што би њима било противно. Тако поступите; и по обнародовању содржанија благородног овог фермана пред реченим Народом, и по уписанију његовом на мехћеми (турски суд) Бјеоградској предајте га реченому Књазу, да га он по дужности чува.

[JASON]

Берат
Насљедствености
Књажеског достоинства у Сербији
Од 7. Ребјул-Јевеља 1246. године
Султан Махмуд други

Владјетељ свевисочајшега царства, неумитни, непостижими, и безсравненија благодјетељ, који је у вјечном свом свемогућству и у неисцрпимој милости благоволио поставити Свјетлу Нашу калифалну особу најблагороднијим свију Султана, и Високу Нашу Порту прибјежишчем Монарха и владјетеља равним начином и свију страдајући људи и они, у који има неудовољени желанија – благоволио је измеђ остали владјетељски дужности и ту наложити нам, да се, што се више о том старамо, да сви, царска наша благодјејанија признавајући подданици, како благородни тако и слабомоћни и несрећници, који су Високој Нашој Царској Порти вјерно привржени, уживају најсавршенију безбједност под сјенком височајше Наше Царске милости. Сљедством тога пристоји Нам, сходно правитељственим основанијама Нашег височајшег царства, постављати по свим мјестима наши држава Правитеље, поглаваре, и друге чиновнике, кои би способни били, управљати земљом, и руководити дјела њина тако, да се тирјанство и понављања укину, а на мјесто њи дјела правосудија и благости да се умложе и распростру.
Oво је височајша Наша опредјелитељна Царска воља, да Србски Народ, подданик Нашег височајшег царства, најсавршенију безбједност и спокојство ужива, и да се тога ради најдостојнији између њи изабере, који би к' поредачном  руковођењу дјела био способан. Садашњи Књаз реченога Народа, притежатељ овог Нашег височајшег и царског берата, прави образац христијански благородника, Милош Обреновић, којег конац пун среће да буде, уживаће благонаклоност ову височајшег Нашег престола с' оца на сина. Способност  његова к' управљању реченим Народом, а особито честност његова и вјерност к' височајшој Нашој царској особи  јесу познана; и по свједочанству Нашег Везира Хусеин-Паше, садашњег управитеља Бјеоградског, надамо се Ми тврдо, да ће се он и унапредак удовлетворитељно владати, и да ће под височајшим Нашим Царским покровитељством по достојанију служити. Како год што у осталом височајшем Нашем достојинству пристоји, дати и свим оним участија у височајшој Нашој Царској милости, који исто онаква свједочанства честности и вјерности дају, то се и наша благонаклоност к' њему указала. Зато и сљедством Нашег височајшег хатишерифа од 7. Ребјул-Јевеља ове 1246. године обезбјеђено је Књажеско достоинство Србскога Народа реченому Књазу за живота, а после Његове смрти прећи ће на најстаријега његовога сина, а по овом на његова унука, и тим начином ограничава се оно у његовом семејству. У случају обудовљенија  Књажескога достоинства пак и по опредјељенијама височајшег Нашег Царског хатишерифа, касајућег се уредба Народа, о коме је рјеч, издаће се од Високе Наше Порте нови берат. По томе је височајшом Нашом Царском вољом и сљедством избора Књажество ово вишепоменутому милостивјејше даровано.
И зато смо издали срећни овај берат, и заповједамо: да честопоменути Књаз Милош Обреновић по вишереченим условијама управља Књажеством Сербијом; и да у свима случајима точно испуњује дужности вјерности и правосудија, а особито на то да мотри и о том да се брине: да земљом управља, подданике да брани, и сва мјестна дјела тако да води и уређује, како ће га и остали чиновници и подданици такође признати за Књаза, од Нас височајше постављенога; да се они у свим дјелима к' Њему обраћају; да све, што Он рекне, слушају и по ономе се владају; и да рјечи Његове, које би се касале уредба земаљски, содржани у овој височајшој Нашој заповјести, почитују и у дјејство приводе; а Он са Своје стране, постојан на путу покорности, подврженија, вјерности и честности, и сва усиловења к' томе употребљујући, да дужности своје по височајшој Нашој Царској вољи испуњује, никад да не изоставља, стање дјела земаљски, које би приведеније у дјејство нужно било, височајшему Нашему Царскому престолу предлагати. Најпосле треба, да употребљујући сва средства силе и власти, која му у руци стоје, у свим Њему наложеним, дјелима измеђ остали особито о том усиљава се, да мјеру службе своје под височајшим Нашим Царским покровитељством наврши; и зато не може се нико, ко био да био, мјешати у дјела Књажества. Свак то да зна, и сви вјеру да имају благородному овому и освећеному знаку:
По томе да се дјејствује.

[JASON]

(Цркву Св. Марка подигао је кнез Милош 1835. г. из заоставштине Лазара Нанче, београдског трговца, родом из Катранице, у Јужној Србији. Црква је подигнута близу хумке на којој је прочитан хатишериф из 1830. године. Важила је као породична гробница Обреновића. У њој су сахрањени: кнез Милан (старији Милошев син), Ана Јована Обреновића, Сергије син краља Милана, краљ Александар и краљица Драга. У истој цркви сахрањен је и митрополит Теодосије Мраовић – Мраша.)

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

После свих ових догађаја 1830. године, и после саопштених знаменитих султанових уступака, настадоше у Србији нове тешкоће, како за уређење државног пореза, тако и за остале државне установе. Ипак, још истог дана готово све турске куће беху продате Србима, тапије пренете на нове сопственике како пред српским судом тако и пред турским мешћемом. Могло се на сигурно очекивати да ће се београдске ерлије иселити најдаље за десетак 15 дана. Али ту је кнез Милош, који је онако добро познавао Турке, учинио једну погрешку, која је била врло кобна по својим последицама. Он се смиловао на турске породице, да не путују по рђавом времену и проваљеним путевима и допустио им је да остану у Београду до пролећа.
Међу тим се покварише добри одношаји између кнеза Милоша и везира београдског. Хусеин-Паша, гледао је, по турскоме начину, да се и овом приликом што више окористи, тражећи да му кнез Милош, и преко свих ранијих издатих замашних бакшиша, изда још 250 000 гроша, близу 10 500 дуката у злату. Кад је кнез Милош одбио овај захтев, онда је везир, увређен, наредио Турцима, да своја продата непокретна имања не уступају Србима иако су новац већ примили. У исто време Хусеин-Паша учини предлог Порти да се, до даље наредбе, обустави извршење издатог хатишерифа, и да се уступљени окрузи не предају Милошу, а београдске ерлије наговори  да поднесу молбу султану, да се не морају селити, јер се Београд, а нарочито турска махала, налази у шанчевима, дакле припада граду, а они гарнизону.
Порта је то једва дочекала и настаде недогледна препирка између српске владе и Турске о исељавању ерлија. Најзад Порта предложи кнезу Милошу, да ову њихову распру поднесу покровитељу Србије цару Николи на оцену, па како он пресуди онако нека буде. Милош је, наравно, једва дочекао таквог судију, који га је само пре неколико месеци даровао драгоценом дуванкесом, јер се надао да не може бити сумње, да ће руски цар на основу неоспорног јавног државног права Србије, решити распру у српску корист.
Међутим, догодило се оно, што нико не би ни помислио. Цар Никола пресудио је да Турци остану у Београду, а Султан је одмах најстрожије забранио београдским ерлијама да изврше закључене продаје својих непокретних имања. И тако благодарећи српском 'заштитнику', оста главна варош Србије у турским рукама још пуних 37 година.