Српске буне

[JASON]

Рат и борба за србску слободу тако є нагло прекинута. Пре него се од тога времена одвоимо, коє нам є найлѣпше надежде давало, морамо се чaском іошт на нѣга обазрети. Оно є знаменито колико по толико дугой и неуморной борби и слободи, толико и по несретном концу.
Кад се c найважниє стране на време то човек обазре, кад на рад и на дѣланѣ самога србског народа погледа, мора Србину срце заиграти од радости и од умиленя. Био є народ србски у робству више од четри вѣка и послѣ тако дугог робства бѣснило и нечовечно турско поступанѣ принудило га є спопасти оружиє и тражити или людски достойни живот или смрт, коя людма и народима пристои. Тежня и намѣра прва била є умѣрена и то: ослободити се од безбожни зликоваца. О независимости своioй у први ма' угнѣтени Срби нису iошт помишляли. Кад є србском народу урођена храброст зликовцима своима главе дошла, желили су Срби живот и иманѣ своє обезбѣдити. Они су од Султана, као што смо видили, искали само ємство за живот и иманѣ своє. Султан са своим Диваном презрео є ово праведно захтеванѣ народа србског и у мѣсто да Србима даде таква ємства, пошлѣ свога пашу нишког да их покори. Видили смо, како є царски овай слуга био се на Србе спремио. Срби, кои су већ толику крв пролили да се свои зликоваца ослободе, нису могли Султановой той немилосрдной и нечовечной наредби покорити се. Кад никаква ємства за своє биће и свой живот нису могли добити, Срби су се рѣшили и са Султаном и са свом нѣговом силом борити се а то є значило: или живити, или достойно умрети. Они се дакле заваде и са самим Султаном. Од 1805-те до Септ. 1813-те године траяла є и повлачила се є та борба између шаке народа србског и силног отманског царства. Оной сили, кою поремећено царство србско ниє могло одолѣти, одупирало се є око 30.000 Срба, кои су се из робства свога истом пренули и тргли били, читави девет година дана. Одпори су уобште сретни били; плодови неуморног труда већ су се уживати почели; желѣ веће, пространиє и племенитиє, желѣ за ослобођенѣ цѣлог србског народа већ су се появльивати почеле; найлѣпши и найбольи изгледи оживлявали су србска срца; о слободи србской само се є мислило, говорило и радило. Саюз са великом Русиом све є ове врлине крѣпио. У оном часу, у ком су надежде већ у подпуно увѣренѣ и у дѣло претварати се почеле, од єданпут судба лист свой окрене и умѣcто слободе, за кою су Срби толику крв пролили и толике жертве принели, донесе им она наново люто турско робство.

[JASON]

Често срећу а несрећу свакад навикли смо се ми приписивати судбини некой. Судбина є та у людма и народима. У людма и народима леже узроци среће и несреће ньиове; у народу и поглаварима србским лежао є узрок онако дуге и славне борбе и пропасти србске, коя се є 1813-те године догодила. На ту кривицу или на узроке те несреће морамо се живлѣ обазрети и пронаћи правога кривца или виновника.
Никоме на ум пасти неће потврђивати то, да се є србски народ 1813-те год. сасвим и лако спасти могао. Околности су нѣгове биле яко неугодне. Мир између Русиє и Турака и рат Наполеона на Русию оставио є србски народ без сваког помоћника и дао є Турцима прилику са свом силом на Србе напасти. При свему томе я вѣруєм, да су Срби за неко бар време оной сили турской могли одпора дати, коя се на ньи подигла била. Одпори такви привремени ондѣ се и онда непредузимлю и помећу, гдѣ и кад се нема никаква изгледа. И Срби, кад би подпуно знали, да изгледа никаква немаю на помоћ какву са стране или на болест домаћу неприятеля, имали би право у очаяну борбу са Турцима неупуштати се. И у таквой прилици имали би они гледати, да оружиє своє са коликом толиком пристойности оставе и да душмане своє на време ублаже. Али су Срби на околности се своє яко обзирали, ове испитивали и нашли, да се они наскоро опет помоћи надати могу. Србском би народу личило, баш да никаква изгледа на помоћ са стране нема, у борбу се такву очаяну упуштити, кад є већ онако яко у тo зaгaзио, свакад сретан био и снагу свою већ бар утростручио. Юначки народ србски свакад є волио са мачем у десници умрети него душманину робовати. Таква вѣра и такво чувство чинило є код више народа и у више прилика велика чуда. Између такови чуда велико є и оно, коє є србски народ у свом устанку и у цѣлом рату од 1804-те до 1813-те године показао. Срби су се били рѣшили: или се зликоваца а по том турског робства ослободити, или умрети. С таквом вольом и с таквом одважности они су девет година живили и радили. Воля их та ниє упропастила него им є и душевну и стварну снагу оячала. Да су они у овой вольи и у овой отважности остали, я єднако мислим, да би они славу имена свога, славу оружия свога и слободу свою били сачували.

[JASON]

Ми смо видили у цѣлом времену србског ратованя труде србске са успѣхом, побѣдом и славом увѣнчане. Силама онаковима, какове су 1813-те год. на ньи се упутиле и подигле, они су већ пре тога юначки одолѣвали. Само на устанак па послѣ на постепени развитак славне те борбе погледаймо, па се нећемо ни найманѣ сумняти, да витезови србски неби силу турску, коя є на ньи 1813-те године подигла се, бар неко време, бар годину две дана узбияти могли. Жива воля и мудро юнаштво кадро є чуда чинити. Таква су чуда Срби већ показали. У несретной и последньой години свога воєваня могли су га они найвише и найлакше показати. Почетак є свакад найвећа тегоба. Кад су Срби без пушке, ножа, тако рећи с голом душом, с голим юначким своим прсима против неприятеля свои скочили и опет им одолѣли, заиста су они могли свой сили турской бар за неко време одпор давати, кад су имали оружия доста, топова доста, праха и олова доста, новца колико треба, толике градове и толике шанчеве у своим рукама а три пута већу и прекалѣну войску свою. Сам Карађорђе у прогласу свом пред Петров-дан 1813-те године, као што смо видили, свега се тога сѣћа, све то споминѣ, с тим себе и народ храбри. Поред сваке могуће добре околности на дому свом Срби су увиђали помоћ свою прву и найпречу и поздной єсени, кад би Турци од рата одступити морали а другу и тако исто важну у напредку и побѣди свога саюзника и Покровителя спрам Haполеона.
Срби су могли, Срби су и имали са свом снагом Турцима се одупрети. Последню силу свою морали су они напрегнути, да их бар те єсени одбию. Успѣх ньиов био би извѣстан. По кратком времену ладна и кишовита єсен или бар зима ньи би из Србиє натраг повукла. Међутим є Наполеон, ком су Турци у помоћ потегли и кои их є храбрио, био код Лайпсика коначно поражен. Император руски, избавитель скоро читаве Европе, послѣ тако сретни побѣда, неби могао србски народ презрети, кога є у крайньой своiой нужди и опасности сѣћао се или га напуштити морао.
Избавитель Европе, мени се чини, морао би бити и био би скори избавитель Србиє, само да су се Срби iошт кои мѣсец дана одржали. Он би, са свима своим савезницима, кои су му обвезани били, одма послѣ побѣде код Лайпсика могао послати и послао би поруку Турцима, да ће он уговор свой бранити и повреду нѣгову осветити. Он би, ако се Турци тргли неби, сад Турцима рат наново огласити морао зато, што су против ньиовог међусобног уговора на србски народ онакав рат подигли. Извѣстна, велика и моћна помоћ приспѣла би Србима не само од Русиє него може бити iошт и од Аустриє, као савезнице руске. Самосталност би србска била извѣестно спашѣна и вѣчито утврђена; слава србска остала би сяйния него што є побѣда Русиє над Наполеоном и разносила би се с удивленѣм по свима народима Европе. Силне оне жертве србске, коє су гладни Турци позобали, грдна несрећа и сва послѣдовавша зла била би избѣгнута.

[JASON]

У мѣсто тога окован є сав србски народ у тешке окове робства. Турци, кои су већ девет година из Србиє изтиснути били, єдва су дочекали прилику ову, да се Србима освете. Народ є наш, послѣ те пропасти, тражио опет смрт свою, али не с мачем у руци него у бѣгству и таласима Дунава и Саве. Лѣсама су се челяд србска на обалама ови рѣка за руке ватала и тако у рѣке скакала само да у турске руке недопадну. Силни се є народ тако у тим рѣкама подавио, силни є од Турака погублѣн, силни є у нѣмачку страну пребѣгао. Што пребѣћи ниє могло, то є у сбѣговима по планинама своима спасениє своє тражило. Пропаст коначна, гора него послѣ Косовског боя, поразила є витешки овай народ србски, кои є пре кратког времена славне вѣнце побѣдителя задобило.
Узрок ове пропасти, као што є споменуто, био є у главарима и народу. У народу само є у толико био, уколико су поглавари нѣгови синови и уколико се є народ за ньима поводио, ньима се покоравао и ньи слушао, или уколико су уопште дѣла поглавара и народа скопчана и неразлучна. Толика є сва кривица народа. Он є иначе све дужности честитога народа подпуно испунявао: кад є год позван, ишао є, о свом руву и о свом круву, на сваку войску и бранио є слободу и отачбину свою храбро. Нигдѣ он попуштао, никад он бой изгубио ниє, гдѣ є честите поглаваре имао. Храброст србска већ є толико пута силовите Турке заплашила била. Он є и 1813. год. скочио на оружиє за обрану свога поштеня и своє слободе; он би доиста и овога пута свагдашнѣ своє юнаштво показао, и слободу свою одбранио, само да га нѣгови предводительи нису оставили и напуштили.
На главарима србским остає дакле главна и сва кривица поменуте пропасти србске. Они, осим Велька у Неготину, осим Вуице у Делиграду, осим Чупића, Милоша Обреновића и Проте Ненадовића на Засавици, нису нигдѣ одпора сили турской давали ни дали. Први є са 3.000 свои войника узбияо силу турску, коя є имала найпре до 20.000 а коя се є послѣ умножавала и подкрѣплявала ; други є, опет са 3.000 витезова србски, бранио Делигpaд шест неделя послѣ пропасти; она троица одупирали су се опет са 2 – 3.000 свой сили, коя є из Босне ударила. Да ниє Велько погинуо, iошт би илядама глава турски под Неготином пало; да ниє сва земля Турцима напуштена била, Делиград би остао неосвоєн; да є Сима послао Равню рaане и џебане, iошт би он свой сили турской одпора давао. Ово су мѣста и ово су поглавари, кои су последнѣ године србског живота Турцима одпора давали. Свега 8 до 9.000 витезова србски бранило є отачбину. Сви остали поглавари, а сбог ньи и сва остала войска србска ниє никаквог одпора давала. Младен сам на Турке ил ниє хтѣо или ниє смѣо ударати а Вельку навалице ниє хтѣо помоћи послати; и Делиград є он напуштио и о нѣму се ниє старао. Сима на Дрини ниє хтѣо Турцима стати на пут да немогу Дрину прећи, и кад су Турци Дрину прешли, ниє их никад узнемиривао, ниє им са главном войском своiом излазио никако на сусрет и ниє оним юнацима србским, кои су се одупрли били, од главне своє войске никакве помоћи послати хтѣо. Чисто као да су обоица, и Младен и Сима, намѣрно или навалично напуштали. Ако тога грѣха ниє било код ньи, онда други, кои є тако исто велик, а тай є: спрченост, слабост и уобште неспособност.

[JASON]

Ако кривицу ову на уже границе свести покушамо, спаст'ће она, на тугу нашу, найвише на онога, кои є у имену свом сву досадашню славу народа србског био скопчао. Карађорђе, глава славног србског устанка и глава тако исто славне деветогодишнѣ борбе за србску слободу, у последньой години управе своє, доиста є духом клонуо био. Извѣстно є, да є он приклонио се био Србию и народ оставити и из Србиє и народа побѣћи одма онда, како се є у овоме 1813-ом лѣту войска турска на Србию подизати почела. Іошт од нове ове несретне године морао є он премишляти се о томе. У одсудном часу он є био већ премислио, рѣшио се и са свим спремио се за бѣгство. Шта га є на то приклонило, то нико од нѣгови найближіи ниє знао и извѣстно се iошт незна. Само се то зна, да су око тога радили Недоба, агент руски, и Леонтиє митрополит. Ови су рано, iошт пре него што су Турци ударили, у томе уcпѣли. Од овога заключения Карађорђевог све є зависило: и нѣгова недѣятелност цѣлога лѣта и у одсудном часу, и сама послѣдовавша пропаст. Заключениє то нѣгово, да из Србиє бѣжи, рѣшило є судбу Србиє и народа србског.
Има людiи, кои мисле и потврђую, да є Карађорђе Србию оставио по наговору Русие и у той надежди, да с руском помоћи ню касниє од Турака ослободи. Сбог тога, што су овакове мисли путем кньига у народ пуштене, я то споминѣм. Ал споменути немогу, да то непоричем. Русия є Карађорђа свѣтовати могла само да се букарештком уговору покори; да Србию Турцима напушти, свѣтовати нити га є могла, нити є свѣтовала. У користи нѣной лежало є, да народ србски, кои є онако оячао био, неослаби и непропадне, єр у нѣму пропада ньой силна подпора нѣзина. Плитак и рђав би то рачун био оне државе, коя є до сад показала, да є у таквим рачунима найпретежния. Осим тога никад ниє она саюзнике своє изневѣрила. Поштенѣ є она и спрам сами свои неприятеля показивала. Кад су Турци на Србию ударали, Аустрия є већ била од Наполеона одступила и са Русиом у свезу ступила. Небили Турци, да су Србию раниє освоили, преко Аустриє Наполеону, приятелю свом, у помоћ потегли? Єли то ишло у рачун Русиє? — Никако. Єдном рѣчи такове мисли сасвим су неосноване у колико се Русиє тичу. Што се Недобе тиче, то є сасвим други посао; овай є могао свѣтовати од своє личне стране шта є хтѣо и знао. Леонтиє већ є одавна познат као неприятель србског народа. Карађорђе є на нѣга некад найвише вйкао. Овога ниє требало сад да слуша.
Надежда она с помоћу Русиє Србию касниє ослободити као надежда да се ако не оправдати а оно у нечем извинити, єр є нешто основа имала. Но ниєли глави народа србског лѣпше пристояла надежда друга и то та: бранити землю и слободу народа свога дотле, док му и помоћ таква Русиє неби приспѣла? - Помоћ се є већ угледати могла и ниє била далеко; одпора су се за то време давати могли.
О! било є то могуће; могао є Карађорђе тако угодити и радити. Да ниє на оне слабе мисли пао, по коима є землю и народ пре сваке преке нужде оставити рѣшио се; да є до крайньости, да є бранио се докле є могао; да є, као глава народа, бранио слободу србску и славу имена свога док му є десница мицати се могла, народ би га заиста са свом своiом силом подпомогао и он би са онаковим витезовима србским извѣстно силу турску, ма како она велика била, оне єсени узбио. Међутим би Турци из Србиє сбог зиме тргнути се морали; међутим би Покровителница Србиє, покоривши коначно свога неприятеля главног, Србіи у помоћ прискочила и независимост нѣну утврдити помогла.

[JASON]

Заиста є чудо велико, да се србски поглавари нису обзирали и да нису пратили с већим вниманиєм напредне кораке Русиє. Ньима є одма у пролѣће ове 1813-те године требало имати у главном стану руске войске и код Императора своє люде, кои би савѣта за своя дѣла искали. Слушао сам, да є у найкасниє време био у стан руски послан Стеван Живковић; да є преко овога од стране Русиє препоручено Карађорђу и народу србском, да се iошт неко кратко време бране од Турака па да ће им наскоро и помоћ доћи. Живковић пође с овим гласом у Србию, разболе се у Бечу и глас стигне истом онда, кад су Турци Србию заузели и поглавари на аустриской страни били. Ако се є дакле на напредне саюзнице и покровителнице од србске стране мотрило, види се да се ниє мотрило и обзирало живлѣ. Прайска и Аустрия биле су од Наполеона одступиле и са побѣдоносним руским оружиєм саюзиле се. Іошт єдна битка предстояла є, да се Наполеон сасвим потре. Оружиє руско славно є у побѣди напредовало. Император и државници руски, само да су их Срби припиткивали, морали би им свакад свѣтовати и говорити, да се за iошт кратко време сили турской одупру.
Да є Карађорђе са осталим поглаварима на cве околности болѣ пазио, неби он у очаяниє пао; неби на ону мисао дошао, да из Србиє бѣжи, него би, као што є и сам у свом прогласу казао, Турцима се за кратко неко време одупро. То є, по самим нѣговим рѣчима, заиста могао. Само би онда главне команде другим и способніим людма предати и сам живлѣ радити имао. Тако би слобода и слава Србиє била спашена а име Карађорђа сияло би у Повѣстници србской и обштой као име найотличніи исторични хероя или избавителя людства. Овако є пак он све то напуштио; овако є све изгублѣно и упропашћено. Србия є, послѣ бѣгства главе и поглавара народа, допала робства и претрпила штете и яда више него у свима пређашньим своим несрећама. Свак є мислио онда, да народ тай бѣдни никад више неће главу дигнути и да пѣвац сpбски у Србiи никад више запѣвати неће. У мѣсто слободе и славе допао є робства и предстояло му є коначно изтребленѣ и затиранѣ. И заиста є србског народа тога пута више затрвено него што га є у сви 9 година рата за обрану србске слободе пало. Србия є скоро у пустиню преобраћена била. Путови, мѣста и долине биле су са мртвим тѣлесима србским покривене. На тугу и нечувену патню Бог є с неба сгрозити се морао.

[JASON]

Тако є чудно пропала слобода и слава србска, коя є девет година са племенитом србском крви обливана и искупльивана. Єдна сретна мисао подигла є народ из робства у обрану живота и слободе своє, васкрснула га є, дала му є живот достоян и слободу, стварала є државу и понавляла є славу ону, коiом се є србски народ за времена светог Неманьина племена достойно поносио. Єдна несретна мисао поглавара народног упустила є пропасти найвећу и найсяйнию стечевину у ономе часу, кад су труди и жертве народа са слободом и независимости народном окрунѣни и утврђени бити могли.
Вѣкови ће протећи; народ србски са славом ће се напаяти; слободу свою он ће уживати; у свима благодетима людским он ће напредовати; све ће, у Бога се и у врлину народа уздам, он с временом имати и уживати, што честитом и изображеном народу пристои, ал никад неће он моћи коначно прегорети штету, кою му є ова пропаст 1813. год. принела у напредку, развитку, у гласу и слави нѣговой. Повѣстници є србской време и догађай тай задало онако люту ранну, као што iой є задао Вукашин, Вук и пропаст на Косову. Она ће се у свима вѣковима на догађай исти тим више жалити, што са славним дѣлима србским истога времена почела се била поносити и оживлявати не у надежди већ у увѣреню, да ће ню конац истог дѣла обaсяти као што є редко коя Повѣстница другога народа обасяна.
За народ србски остає люти тай догађай вѣчита наука, како се они из самог робства изтргнути па у блажену слободу свою поставити може, али у исто време остає му и та наука, како се задобивена и стечена слобода лако и прелако изгубити и опет у робство пасти може, кад мудра и крѣпка воля, кад дух разума са животом народа неуправля. При свему томе, што є онако велики крвави труд народа осуєћен, опет му остає слава вѣчна, да є имао духа и смѣлости онако се юначки за свою слободу поймити, ню отимати, задобити и уживати макар онако кратко време. Да нису поглавари духом клонули, он би слободу свою био одржао и сачувао. Дѣла юначка србскога народа, коя є он и пре и касниє и коя є сад за време овога деветогодишнѣг рата чинити кадар био и учинио, оживляваће и разгреявaти поздна потомства найплеменитіим и найсветіим жаром. Народи Европе, док србска дѣла болѣ познаду, цѣни ће народ наш као изабрану породицу европейску, коя є достойна приносити найсветию жертву на олтару духа и разума, коя є достойна суграђанства, приятельства, любави и уважения ньиовог.
Нек се сваки Србин, нек се сваки сродник или син другога народа, кои Повѣстницу србског народа, кои дѣла ова шаке ове народа србског читао буде, опомене и сѣти, да є србски народ био у лютом сужаньству, да є єдва неколико люди имао, кои су мало читати и мало писати знали, пак онда нека процѣну изрече о душевной снази нашега народа. Карађорђе, глава народа, ниє знао ни читати ни писати; од войвода вальда су єдва двоица своє име и кою реч написати знали. Прости калуђери били су єдини учительи а манастири єдине школе, у коима є по гдѣ-кои србски младић, чуваюћи стадо, слова познавати учио. О правой науци и просвѣти ниє било спомена. И при свой той найвећой оскудици опет су витезови србски кадри били найсветию мисао докучити, найсветиє дѣло предузети и на нѣму сретно и мудро дуго времена радити. Мало има народа, кои се са просвѣтом и наученим людма поносе, а кои су овако велике и чисте жертве на олтару божиєм принели. Шта ли би народ овай, кад би просвѣштен био, кад би изображени, научени и способни синова довольно имао, кадар био учинити? У народу се србском они умножаваю и ньима нека за огледало свакад служе тежнѣ, дѣла, труди и пожертвовани свои родителя и прародителя, кои су с човечном, мушком, мудро-наравном вольом постали свештеници на дивном олтару, любимци Божіи и Повѣстнице, и незаборавлѣни или борци за слободу или ослободительи србског народа.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Главни херой деветогодишнѣ борбе ове србске за слободу народну био є Карађорђе. Сбог знаменитог дѣла, коє є он руковао, обазрећемо се на нѣга мало већма.
Родио се є Карађорђе у седмой десетини прошлог вѣка у селу Вишевици, окружию крагуєвачком. У нѣговом дѣтинству родительи нѣгови повукли су се сбог турског зла у Тополу, у склонитиє мѣсто. 1787-ме, кад су Аустрианци на Турке нападати почели и у Србию продрли, Карађорђе, по примѣру многи Срба, скочи на оружиє против Турака. Кад се рат тай у Србіи оконча, Карађорђе потегне у Аустрию уклонити се. Са оцем и иманѣм своим крене се он на овай пут и упути се Сави. Отац му небияше за то бѣгство склонѣн и зато навали, кад су већ близо Саве дошли, да се с пута тога врате. Кад ниє сина на повратак склонити могао, он се почне враћати. Карађорђе є оца позивао да иду куд су пошли, а кад отац ниє хтѣо, он се разсрди и рекне: кад оћеш да гинеш, болѣ є да погинеш од моє него од турске руке; потегне малу пушку и погуби оца. Он сам пређе преко Саве. Тамо ступи у фрайкор но и ту му се недопадне сбог тога, што ниє добио медалю, па се одметне у айдуке. Послѣ турског рата с Аустриом дође у Крушедол и био є манастирски шумар. Кад є чуо, да Мустай-паша мирно и човечно са србским народом поступа, пређе он у Србию и почне са свиняма трговати.
Видили смо како су злочинства даия и нѣга од посла и дома свога отргла. У устанку овоме против злочинаца и убица народни, постане он, као што смо видили, глава тога преважног и светог дѣла.
Био є он висок и сув човек. Нарави є био особите. Ћутати є могао више дана. Био є међутим и разговоран у друштву веселом. За богате альине ниє марио: у єдним альинама провео є он скоро сви девет година рата. Док є он неограничени господар био и доста блага стекао, дотле є у кући нѣговой обична простота била. На новце ниє међутим ни он мрзио. Као господар крчио є он кои пут шуму са своим момцима или є орао. Био є напрасит и повратльив. Давао се є доста лако наговарати и ово му є по свой прилици найвише шкодило.
Девет година дана био є он поглавар србског народа. Догођаи од тога времена уче нас, да є он избора своє дружине и тако великог позива достоян био. Сретно є он дѣла народа руководио. Кад се узме у рачун, да он ниє ништа учио, да є био син народа, без науке и изображения, признати се мора, дає у нѣму већи дух лежао. Овай исти обзир мора нѣга извинити и у томе, што слабог Младена и Милоя ниє од себе удальити и што у одсудном часу ниє болѣ, за себе и народ свой спасителниє заключениє учинити знао. Из стотине и иляде изображени людіи єдва би се у оним нѣговим околностима болѣ помоћи знао. Люди остаю люди. Ал да є Карађорђе, као што є он изгледа давао, у одсудном часу болѣ мисли премислио, больи избор учинио: да се є рѣшио остати, да є остао у народу и бранио слободу нѣгову док є год могао; да є такву мисао пригрлио, за бой се одсудни спремио, у поглаварима больи избор учинио и у бой се с Турцима упуштио, на сваки би начин, успѣо или неуспѣо, остао он вѣчито свѣтлило србске Повѣетнице и такав свештеник божіи, какви мало од постанка свѣта у многим народима има.
Люди су, макар како душевно одарени, опет природни и зато слабостима подложни. Овай закон силе вѣчите извиниће Карађорђа за последньи нѣгов корак и код нѣговог народа и код осталог свѣта. Са именом нѣговим скопчана су и споєна дѣла народа србског, коя су до свога несретног свршѣтка славна била, и зато ће га Повѣстница србска, коя му є онако радо нѣдра своя отворила, у спомену свом вѣчитом задржати при свему томе, што ће на вѣк жалити, да у народу свом остао и с ньим живио или умро ниє.

[JASON]

Д. Медаковић. Обзор на деветогодишнѣ србско воєванѣ.

Време ово деветогодишнѣг ратованя и дѣла србског народа за то исто време од превелике су важности за Повѣстницу уобште. Сам почетак рата и рада србског као год и послѣдовавше развиянѣ редко є появленѣ у Повѣстници свѣта а у єдном народу іошт ређе. Сбог тога ћемо се чaском iошт на то време повратити.
Одвећ є знаменит за нас устанак овай србског народа. Већ є четвртину петога вѣка, силни овай простор времена, провео он у робству и у сужаньству. Кроз то време он є истина више пута покушавао робства се овога избавити и драге своє слободе дочепати, али су му свакад сви труди и све жертве биле узалудне. У найкаснія времена надао се є он да ће се избавити помоћу Аустриє. Држава є ова на Турке често нападала и тако србском народу повода давала надати се, да ће се он том и таквом приликом избавити. Сбог тога су Срби, кад є год Аустрия на Турску ударала, или кад су двѣ ове силе између себе бориле се, свакад у корист Аустриє на оружиє устаяли и на Турке нападали. Осим они Срба, кои су у Аустріи настанали се, воєвали су и яко су Аустріи помагали Срби у кнежевини данашньой србской. Помагали су Аустріи и они Срби у Босни, ал помоћ є много знаменития, кою су ньой Срби у кнежевини чинили. Ови су у стану аустриске войске илядама налазили се, ови су велике своє чете имали, ови су по свой своiой земльи устаяли и на Турке ударали.
Жертве оне, кое є народ србски у ратовима истим на корист Аустриє приносио, заиста се тешко прецѣнити даю. Србима є за силне жертве остаяла свакад само єдина надежда, да ће и Аустрия ньима помоћи или бар да ће се таквим приликама и они робства турског ослободити. Све ове надежде србског народа изчезле су онда, кад є Аустрия 1792-ге год. са Турцима мир начинила. Срби, кои су Турцима люте ранне у тим ратовима задавали, подпали су опет под власт и у робство турско.
Послѣ послѣднѣг овога рата између Аустриє и Турака морала є у Србима свака надежда изчезнути, да ће се они турског робства кад ослободити. Старо станѣ и ньиово робство опет се є повратило у оной истой сили, у коiой є и пре било. Онда, кад су се Срби найманѣ надали, да ће се над турског робства избавити, отворила им cе є за то чудна прилика.
Тешко сваком народу, кои се у туђу помоћ узда. И ова помоћ може бити пробитачна, али є она сасвим редка, и колико є редка, толико є опет и непробитачна. Онай є народ само достоян слободе, кои ню сам тражити и извоєвати може; онай ню и ужива, кои є кадар сам собом ню задобити.
У србском народу та свѣст и то поузданѣ у свою снагу морало є утрнути и клонути. Робство од толико вѣкова и примѣри, да силне државе Турцима нису наудити могле, морало их є убѣдити, да о слободи своiой ни снивати основа немаю.