Српске буне

[JASON]

Управ у томе станю, у ком су Срби без сваке надежде били, горко искуство ньи є увѣрило, да є любав за слободу, да є мудра и озбильна воля чуда учинити кадра. Онда, кад су Срби морали мислити, да ће их Турци потаманити и изтребити, добили су они прилику увѣрити се, да они, и ако их є спрам Турака премало било, и ако є ньиова снага спрам снаге турске изчезавала, опет лѣпше надежде у грудима своима подраньивати могу о благу, животу и слободи своiой народной.
Сѣћамо се, како су даiє биле наумиле све врсниє Србе у данашнѣм княжеству или у оно време бившем пашалуку бѣоградском потући и потаманити. Даиє су већ почеле отличниє Србе из реда и без свакога узрока убияти. У исто су време они своє крвнике на сав народ напуштиле. Станѣ Србиє бияше се изопачило и тако на зло окренуло, како никада пре ниє било. Последньи час бѣдном овом народу тад є избияо.
Колико є србски народ био неяк и лишен сваког средства на обрану єдиног свог живота, опет га є очаяниє опоменуло на достоинство людско, подсѣтило га є, да Србима не личи и непристой дати се убияти од свои крвника без сваке обране. Ова є мисао у ньима пробудила юнаштво ньиови прародителя, а юнаштво ово позвало их є на обрану свога живота. Ако га одбранити неби могли - тако су Срби мислили и онда говорили - a ми ћемо као люди с оружиєм у десници изгинути и главе наше замѣнути и осветити.
Овакове мисли, овакова увѣреня и овакове одважности разкидаю обично ланце робства. Кад се слобода више поштує, воли и цѣни него живот, онда се она докучує. Има несретни прилика, у коима и таково пожертвованѣ остане без успѣха, али су то прилике врло редке и скопчане опет с каквом другом слабости людском. Редки су примѣри таквог пожертвованя, али их опет има. Пожертвованѣ такво показао є народ србски у свом свом устанку найпре за обрану живота свога, а по том за обрану народне своє слободе.
Срби су истина, као што смо видили, устали найпре против даия, зликоваца и крвника свои. У она времена биле су даиє властници а били су Турци, па то є толико, као да су паше или везири султанови били. Срби су се истина тѣшили, да ће се код Султана оправдати што су на даиє устали, али у овоме рачуну могли су се они лако преварити. Они су морали помишляти одма, да ће устанак ньиов бити противан и Султану и свима Турцима. Врана врани очи невади. У главноме є тако и било, само у самом почетку срећа є Србе послужила у том, што су даиє и Султановог везира удавиле.
У тежньи и намѣри, да се даия ослободе и свой живот сачуваю, Срби су се подигли на оружиє па како испало да испало. Надали су се добру ал су спремни били и за найвеће зло. Главу свою они су метнули у торбу, док су се на Турке, подигли.
Околности различите биле су Србима доста на руци ал ньиово юнаштво, ньиово пожертвованѣ рѣшило є ньиову судбу. Прва година ньиовога юначког воєваня донела им є пред ньиове стопе главе ньиови крвника.
Да су Срби зазирали од даия и да є или сваки себе спасти гледао или мирно изчекивао, док му Турци главу нескину, душмани ови ньиови насићавали и наслађавали би се са илядама глава србски онако, као што су се Срби главама ньи четворице праведно наслађавати морали. Без труда се ништа нестиче и недокучує; без слоге и пожертвованя свога живота недолази се до слободе людске и народне.

[JASON]

У првом устанку свом Срби су ишли само против даия. Султану су се они тужили и од нѣга помоћи искали. Султан им є неку помоћ и у неко доба слао. А кад су даиє пале, Срби су се бояли, да недођу друге даиє, па зато су као ємство за живот и мир свой искали, да се они сами између себе управляю а Султану да плаћаю данак. Дивану се већ исканя ова србског народа нису допадала, єр и он є навикао се у Србима имати раю и робове за себе и своє слуге.
Найпре дакле устали су Срби да бране свой живот а послѣ су тражили да се и за будућност с тим обезбѣде. Прво су прве године докучили, друго у другой години заведе их у рат са царством турским.
Представимо се пашалук београдски онога времена: ни половину данашнѣ кнежевине ниє он имао. Народ є, сбог непрекидни пређашньи ратова, био яко утанѣн. И та шака витезова србски упушта се у рат са силом турском! Као што є очаяниє и одржанѣ свога живота подигло Србе найпре против даия, тако их сад принуђава у рат са самим Султаном тврда желя, да буду зависни од Порте али слободни на дому своме.
Рат са цѣлим царством турским потезао се є читави скоро 8 година. Ратна срећа мѣняла се є и понайвише є добро по Србе испадала. Одржавали су они мегдана или побѣда, коє су достойне да се са побѣдама Срба под Неманићима сравне. И оне, коє су несретниє испадале, испадале су тако сбог предводителя. Гдѣ є год био честит предводитель, ту є србска побѣда била, ма како више да є неприятеля на ньи нападало. По несрећи, као што смо видили, двоица од великаша, кои за рат нису били, стекли су код вр'овног Вожда повѣренѣ, да им є велике а у одсудном часу главне команде повѣравао. Сви они, кои су у самом почетку устали, ратовали и войску предводили, починяюћи од Карађорђа, били су у време боя достойне главе народа. Онда, кад су сплетке у правителство србско увукле се, неки су од први юнака из землѣ сбог неслоге прогнани, некима є власт смалѣна а нови су люди, као што є Младен и Сима, воєне команде и сваку власт преузели. Тад є почело оружиє србско попуштати и осѣћати како неслогу у правителству тако и неспособност воєну нови свои управителя.
Да има народа, кои су кадри без сваке науке уредити се и радити найважние людске послове , показали су нам Срби у данашньой кнежевини како у првом деветогодишнѣм рату тако и касниє при осниваню данашнѣ кнежевине своє. Они су установили, поред вр'вног Вожда, народни сенат, кои є имао бити законодавна власт. Остала устройства они су такође начинили, коя би истина много боля бити могла, коя су опет на устройства изображени држава яко наличила и потребе народа намиривати могла. По несрећи домаће неслоге загушавале су развитак овакови устройства тако, да су она єдва потребе преке намирити могла. Коє скоро непрекидни ратови коє пак та неслога а найвише кратко време ниє допуштало, да се веће какве уредбе у земльи учине. Мени є до руке дошао само єдан Акт, кои є неким образом био закон воєни и грађански. Он и носи наслов: Правила воєна и народня. У нѣму има свегa 41 члан. Из нѣга се види, да є држава била устроєна у главноме по образу войничком. Воєна аустриска граница као да є узета за примѣр. Я ћу, за образац, навести неколико чланова из нѣга и то ове:

[JASON]

  §. 9. Старешина, войвода, капетан, кнез, судац, буди кога чина, кои би се усудио кому судити по атеру или по пизми или по кумству, или по приятельству или по сродству или по миту, тай ће се сваки пред цѣлим народом изобличити за разорителя правде народнѣ, и онакови по чистой сведочби лишиће се свога званія, а од кога би мит и глобу узео срамотно пред народом вратити.

  §. 10. Кои би старешина или кои му драго од войнички управителя усудио се добит плячку на бою, кою войник добиє, отети, тай старешина войничком суду да се преда, да му се дѣло међу войском цѣлом суди, и срамотно да вратити мора, и чина то єст старешинства свог да се лиши, и по том како прости войник да мора у кумпаніи служити за кривицу што є од своє браће отимао.

  §. 20. Кои би се год усудио убити човека своєвольно, а онай ниє на нѣга пређе пушку потегао и осведочи се чисто, осуђує се да се стреля и по том обеси.

  §. 21. Кои би се год пронашао или уфатио, буди свяшченик буди ли старешина, или войник или пак найпосле копач, да зло о правителству и о держави србской говори, макар у войсци или у селу, тай подлежи каштиги како издатель отечества и шпіон.

  §. 23. Кои би убио неотице човека по добром, испиту да се осведочи, томе апс пол године у гвожђу, и проче спрам фамиліє нѣгове што му суд донесе деци и жени платити.

  §. 24. Кои потегне пушку или нож на кога и окреше а неупали и неубиє, тай каштигу убіице, кои є неотице убио да трпи, а кои неокреше но на празно потегао томе по 50 штапа у два пута да се удари.

  §. 25. Кои би се усудио злословити то єст псовати, или безчестити свяшченика, старешину, чиновника, трговца, кмета било са узроком било без узрока, а неби га суду и власти приявио, томе одсуђує се по 25 штапа у два ютра.

  §. 26. Кои би украо вола или коня да плати добро пошто газда оће и да прими у два ютра по 30 штапа, кои украде овцу или ягнѣ за єдно да даде двоє и 25 штапа (прими).

  §. 27. Кои би се Србин уватіо и осведочio, да тайно води разговор и приятельство, то єст шпиунлук да Турцима доказує и Род свой издає, тай да се каштигує да му се пребию обе ноге на два места и обадве руке и тако жив да се дигне на коло и да се нескине док кост трає.

  §. 28. Кои би се усудіо отети девойку тай да трчи шибу 3 пут кроз 300 момака, а девойка да се пусти и за кога она оће нек се уда, и ово венчанѣ беззаконно неприма се за право бракосочетаниє, куму 50 штапа, деверу 30, старом свату 50, а осталим сватовом по 30 штапа.

  §. 29. Свяшченик кои венча отету девойку да се лиши нуриє, и да за живота више нигда добити ю неможе, за узрок да он као законодавац преступивши учинио повод, беззакони брак благословити користи ради своє.

  §. 30. Жена и човекъ бракосочетани кои су се ради разпустити, без великог узрока и велика суда и владике ниє можно бити им разпуштеним.

  §. 31. Жена или девойка коiой би се случило да роди без венчаног мужа дете то єст копиле, ово є натурално, заповест да се изда да никакова се неби усудила удавити дете но слободно нека рани, или ако є весма стидна то може однети и на путу оставити куд люди сваки час пролазе да кои год нађе примиће и наћиће се и ранити, а коя би се усудила удавити то таки одсуђує се она на смрт без никакове дaлше милости, за узрок што є убила човека на свету.

  §. 32. Кои би се усудио вештице тражити и убияти жене и мучити како што су и бивале овакове будалаштине или у воду бацати, кои би ово учинио и оваку лудост за кою се Србима бели свет смеє за овакову будалаштину, отсуђує се тому оно што є он чинио вишереченим вештицама нѣму да се учини.

  §. 34. Кои би човек айдуку дао лека а не явио тай час своме селу, да се онакови гони, онай да прими каштигу како айдук.

  §. 35. Ко би отишао у айдуке и цѣнио и арао браћу свою; томе никакове милости ни предає никадъ, но єднако да се тера и кад се увати жив да се преда суду, и суд да му изпребия ноге и руке, и потому на колу да се разапне, а поару да поврати кому принадлежи.

  §. 38. Народу ниє у власти избирати войничке старешине кои ће войском управляти, и на бой водити, ово остає, на промотрению воєне власти и старешина, да они изберу кои є вешт и искусан войску водити.

  §. 39. Недозволява се избацити ниєднога без суда и велике власти, докле му се неби нашле и осведочиле погрѣшке, и нѣгове га погрѣшке могу извадити и звания лишити, а воля ничия, или хатер или пизма.

  §. 41. Сваки Србин слободу да има свою тужбу што му є неправедно учинѣно од кога му драго показати старешини, и баш да би на самог старешину тужбу имао, слободно да є може суду представити и да му старешина пизме неможе имати, кои би старешина замрзио што би се кoгoд тужио праведно на нѣга тай повинен већем осуждению да буде, што против закона народнѣг стои, кои би се тревио да на правди и без никакове кривице тужбу преда на чиновника, а не посведочи се но срамотио честно лице, тай каштиги подлежи и аресту.

[JASON]

Доста є и ова уредба или закон далеко од закона, какав би Србия iошт и онда имати могла. Ми се морамо задовольити, да се є у она времена и толико и тако урадити могло. Што є найглавниє, то се види, а то є да су Срби подражавали одма у ствараню своє државице другим народима.
Сила неприятельска ниє избавлѣну слободу србску наново са силом оружия и на мегдану заробила. Ми смо видили, да є разстроєнѣ или управ пропаст србског народа изишла с главног мѣстa и од главніи людіи. Они люди, коима є Карађорђе найвише повѣравао, нису били за главна звания, коя им є он давао. Погрѣшка ова осрамотила є сву славу ону, кою су витезови србски под другим войводама стекли били. Ова є погрѣшка може бити и Карађорђу помогла, да є онако чудно Србию, оставио.
Овдѣ є саранѣна слава и слобода србска искуплѣна и извоєвана са силном крви и силним главама србски синова. О несретном овом дану и часу; несретном поводу и концу могли би годинама ядиковати и опет се неизядиковати. На свом мѣсту већ смо споменули у кратко, како смо знали, о том истом предмету. Сад ћемо, што смо пре пропуштили, казати іошт и то, да є Карађорђе кума свога Недобу, владику Леонтия и секретара свога Янићия кривио, што є Србию оставио. Са овима є Карађорђе особито последнѣ године и пред пропаст свакад заєдно био и заєдно с ньима пребѣгао. Наскоро послѣ бѣгства он се с ньима завадио и ниє се с ньима дружио. Ови нѣгови први повѣреници при полазку у Русию нису се устручавали, нѣга, падшег господара, свуда опорочавати, куд су год пролазили. Из неки писама нѣгови види се, да є он ове слушао; види се, да є за тай корак и код Русиє правдао.
Вѣчита штета по име Карађорђево и по срећу србског народа, што он, глава народа, ниє више себе слушао него што є поменуту троицу и iошт неке! Имао є он и други людiи, кои би му знали доказати, да є грѣота без крайнѣ нужде оставляти народ и бѣжати из отачбине. Погрѣшка є учинѣна и то не неотично и у каквой наглости него по дугом премишляваню и натенанти. Од пролѣћа па до єсени 1813-те године било є време тога премишляня.
Како славан устанак; какав ли ружан край! Устанак є био да му се равног наћи неможе; рад є одговарао првом одушевлѣню; касниє є, кад є неслога почела се станьивати, и рад био све слабіи док найпослѣ у мѣсто утврђаваня слободе ниє довукао наново србском народу робство и страданѣ грђе и люће него икад пре тога. Велика су то свѣдочанства, да су Срби, док сложно раде и док поєдини између ньи своє користи презиру, кадри чинити чуда, коима се други народи дивити мораю; то су свѣдочанства, коя потврђую, да неслога доиста обара найвеће стечевине; свѣдочанство є то, да су главе народне виновници среће и несреће народа. Найвећи духови са слабим народом истина ништа и слабо и тешко што учинити могу, али и обични духови найврстниєм народу яко и лако шкодити могу.
Тако є мала шака србског народа отргла се била од Турака, онда много силніи Турака него што су данас; тако є девет година слободу свою бранила; тако є, послѣ славни дана и славни побѣда, опет нагло без сваког одпора у турско робство пала. Колико нам є сладак и мио спомен деветогодишнѣг рата, толико нам є горак спомен србске пропасти. За оне, кои имаю разсудка, велика є и то наука. Повѣстница, нам є са таквим наукама доста пуна; помажимо се са свима па и са овом!

[JASON]

Д. Медаковић. Живот србског народа од 1813. год. до побунe Продановe.

Бѣгунци; останак и покушаванѣ Милошево; предая народа; влада турска; прво одузиманѣ оружия; побуна Проданова; слѣдства ове побуне; друго одузимнѣ оружия; найвеће бѣснило турско.

Као што смо при концу треће кньиге видили, за Карађорђем и осталим старѣшинама србским нагрнуо є од стра турског скоро сав народ сpбски преко Дунава и Саве, кои є рѣкама овима ближе био. Многе и премноге србске душе подавиле су се у Сави и Дунаву; силни су станови србски бѣгунаца обале Срема и Баната прекрилили, и тако под ведрим небом издржавали 40 дана контумаца. Карађорђе є у манастиру Фенеку са своима четрдесетницу ову одстояо. За нѣга є четрдесетница ова било време лютог каяня, што є землю оставио и што се, iошт коє време ниє држао. У покою томе неприятном сѣтио се є и прорачунао є он, да се оне єсени Турцима одупрети могао. Стигао му є био међутим глас, да є Наполеон, саюзник турски, код Лайпсика страдао. Осѣћанѣ само нѣгово, патня онога народа, кои є за ньим пребѣгао и страданѣ онога, кои є у отечеству остао, задавало му є велике прекоре, што у народу, и у земльи ниє остао и с Турцима мегдан дѣлио.
Тужно є чувство Карађорђа обузимати морало, кад є видио, да власти аустриске и нѣму, и свима старѣшинама, и народу оружиє одузимлю; кад є видио, да народ последню свою сиротиню за буд-зашто дає, да се у бѣгству томе хлѣбом зарани; кад є, из Фенека по србским брдима, по Врачару и по Бѣограду гледао, како помамни Турци бѣсне и опиєни побѣдом, Србе тамане. Из Фенека очима своима гледао є он, како Турци газе и скверне, власт и славу, понос и срећу свою и народа свога. Яук и вриска србског бѣдног народа, ког су Турци вияли и убияли, могла му є преко Саве до ушию нѣгови допирати. Снужден и уцвѣлѣн тако рећи прекужио є Карађорђе време контумаца у Фенеку.
Почем є четрдесет дана послѣ бѣгства изтекло, Карађорђу се одреди Варадин, да у нѣму сѣди. Он є сматран као неки заточеник и био є под стражом. Друге старѣшине биле су такође под стражом. Народ се дигне са границе и крене далѣ у внутреност Срема и Баната. И на томе се ниє дуго остало: са старѣшинама се учини друга наредба а Карађорђе є био одређен и допраћен у Грац (у Штаєрcкoй). Карађорђа и друге старѣшине искали су Турци од аустриске власти одма, како су се у Бѣограду смѣстили. Они су давали за Карађорђа 10 а за друге старѣшине 5 иляда дуката. Велико то ньиово обећанѣ било им є узалудно.
Истом по неком времену дошла є руском двору глас и жалба србски бѣгунаца. Император Александер заиште од двора аустриског, да оне поглаваре србске, коє є она под стражом држала, у Русию опреми. Аустрия то учини и тако Карађорђе са свима скоро своим чиновницима оде у Бесарабию и ту се стани. Руски двор одреди им плате или пензиє, од кои су удобно живити могли. Судбу ньиову тако є Александер ублажио.
Од велике є знаменитости и може бити да би нам ключ за несрећу Србиє могло бити неспоразумѣниє између Карађорђа с єдне и владике Леонтиє, Недобе и Янићиє Ђурића, секретара Карађорђевог с друге стране, коє се є претворило из найвећег споразумѣния наскоро послѣ бѣгства. Любав ньиова била се є преобратила у мрзост. Карађорђе є ньи сва три био од себе одбио а они су опет на нѣга износили и потварали свашта. Извѣстно є и то, да є он на ньи се жалио, ньима кривицу пропасти приписивао и руском посланику у Бечу поручивао, да се кає, што є ньи слушао и да с ньима више посла имати неће.
Годину дана провели су сви ови бѣгунци у Аустріи. Имали су они доста претрпити од люди, кои су іи обтуживали, да су им дужни. Неумѣстним овим тужбама вѣровало се є и ствари бѣгунацa задржаване су. Многи су се жалили, да ствари своє никако нису могли натраг добити. У мѣсто состраданя, коє є судба ньиова заслуживала, искусили су они многе незаслужене неприятности.
Неколико чиновника ниє се могло рѣшити да у Русию иде него су волѣли у Срему о свом трошку живити. Отечество є ньи везало и ниє им се тако лако од себе одтргнути дало. Народ, кои є из Србие избѣгао, ниє имао куд, нити є куда позиван. И он є у Срему и Банату остао, да одатле огньишта своя гледа и с тим с єдне стране тугу свою блажи а с друге умножава.

[JASON]

Кад се є стан србски код Шабца разбѣгао на глас, да є Карађорђе у Нѣмачку са старѣшинама пребѣгао и да су Турци Бѣоград пуст нашли и заузели, блудили су ратници, блудио є народ србски као мува без главе. Свак є проклиняо кривца, свак є кривио старѣшине, свак є породицу свою тражио и c ньом се у Нѣмачку спасти гледао.
Кроз узруяни и забунѣни народ Милош Обреновић, кои є у стану шабачком био, спушти се низ Саву са писаром и момком єдним своим. Нити є пристао да се од Саве одмиче, єр є извѣстной смрти надати се морао, нити є пристао да преко Саве за осталим Войводама прелази. На дому му є стара майка и породица остала; народ из нѣговог края ниє могао до Саве допрати и пребѣгавати. Премишляюћи свакояке мисли, дошао є на Забрежѣ, скелу на Сави и ту се є зауставио да конѣ одмори.
Син Якова Ненадовића Єфрем био є такође iошт у Србіи заостао. Овай се с Милошем на Забрежю нађе. Обоица су искусила гнѣв народа. Сродник єдан Єфремов одтѣpaо их є обоицу од своє куће називаюћи их упропастительима народа. Яков є вальда на сремской страни сина изчекивао и кад є чуо, да є он и Милош у Забрежю, поручи им обоици, да у Нѣмачку одма прелазе. Єфрем є на позив свога оца прешао и прећи морао; Милош одговори, да ће одатле у Брусницу. Яков кад є чуо, да Милош прећи немисли, прешао на србску страну, с ньим се састао и говорио му да лудо не губи главу, кад є све пропало, него да и он прелази за ньима осталима у Нѣмачку. Или стра да се по туђой земльи непотуца, или любав прѣма родбини своiой, или надежда, да iошт што учинити може, што би народ србски спасти могло, или све ово уєдно, нѣга є од бѣгства одбияло. Якову є он рекао: 'Я у Нѣмачку нећу да бѣжим а Турци да ми воде у робство майку и жену а дѣцу да ми продаю. Идем моiой кући и у онай народ, па шта буде народу нека буде и мени. Народа є доста самном изгинуло па неће бити никаква неправда ако и я с ньим погинем.' На сваки су начин лѣпша и племенития чувства нѣга у отечеству задржала. Он се опрости с Яковом и Яков са сином своим Єфремом пређе у Срем а Милош оде у Брусницу, свою постойбину.
Кад є кући дошао, чуо є, да Турци Ужице iошт нису били заузели. Нѣму падне у овой обштой бѣди на ум, да мѣсто ово у своим рукама те єсени и преко зиме задржи а на пролѣће да срећу наново покуша, небили се опет Турци из Србиє изтиснути могли. Он є найпре гледао по планинама Каблару и Овчару, небили гдѣ пећину какву нашао, у којой би за сваки несретни случай породицу свою склонити могао. Опреми и склони међутим породицу у манастир Николю а он оде Ужицама. Мѣсто ово нађе iошт пусто, али истом што се є cпрeмaти почео да га утврди, како би се у нѣму држати могао, стигне му глас, да су Турци од Бѣограда већ у рудничко окружиє допрли били. Глас тай принуди га, да Ужице остави на свом брату Єфрему и Алекси Поповићу а он се врати у окружиє рудничко, небили како Турке узбио. Време узбияня било є већ прошло. Народ се є већ био или разбѣгао, или изпредавао, или се од стра збунио; Турци пак, ушавши у землю без боя и добивши градове, имали су довольно снаге, да шаку народа из єдног окружия, кои є свакако скок изгубио био, од лаке руке покоре. Док є Милош силу турску превидио, док є дознао и увѣрио се, да се є народ свуда по другим краєвима, кои ниє био у Нѣмачку пребѣгао или у шуме побѣгао, Турцима предао, док є чуо, да су се и кнезови многи тако исто с народом Турцима предали, стигне му глас, да су Турци Ужице већ заузели били. Све га ово увѣри, да се више ништа учинити, да се више земля спасти неможе. Лепе намѣре, да коє мѣсто у рукама до пролѣћа задржи, тако се он мане.

[JASON]

Као што се била турска войска спремила, тако є сад, без боя, са свию, страна у Србию улазила. За кратко време разшире се они по свой овой несретной земльи. Глава войске, велики везир Рушид Паша, имао є стан свой у Бѣограду. Око нѣга су се били слегли сви турски великаши и заповѣдници войске из Босне, Ерцеговине, Албаниє, Бугарске, уобште из све турске Европе. Опиєни побѣдом, кою су над напуштеном Србиoм одржали, над Србиом, коя се є свой ньиовой сили девет година одупирала, мислили су сад, како би преко Саве и Дунава прелазити требало у помоћ ньиовом приятелю Наполеону. Док су они тако угађали, како ће опет у Будим и Беч доћи, како ће, по свом домаћем пророштву, и у златном Прагу коньма своима зоб дати, стигне им глас, да є Наполеон код Лайпсика од саюзника сасвим надбиєн. Овай глас промѣни ньиову ћуд, и велики везир, у мѣсто такови планова, почне се старати, како ће србски народ умирити.
Од онога времена, како су Турци у Србию улазити почели, нападали су они на Србе, ньиову челяд и дѣцу као год гладни вуци на овце или яганьце. Гдѣ є y кога, гдѣ су што стизали, то су тукли, убияли, отимали и у робство одводили. Бѣснилу ньиовом ниє било мѣре ни конца. Истом по неком времену, кад већ далѣ од Саве и Дунава ниє било пута, или кад се чуло, да є Наполеон код Лайпсика надбиєн, пожели велики везир неки ред у земльи увести и прогласи како Србима тако и Турцима, да цар раи све прашта, да Турци на Србе више нападати несмѣю, и да ће сваки Србин, кои се преда, бити на дому своме миран и безбѣдан. Да би Србе лакше предаи приклонио, да би их приволѣо из ньиови планински сбѣгова а и из Нѣмачке на кућишта се своя вратити, претио є Турцима яко, кои би се или светили или иначе на Србе нападали.
Проглас овай и позив великог везира ниє остао без успѣха. Народ є био у страу, да ће га Турци кад тaд наћи и дочепати се па га таманити и убияти. Чемеран є међутим био живот како у сбѣговима тако и изван отечества. Он повѣрує позиву великог везира и почне се предавати.
Како се є неколицина Срба Турцима предало, пошлѣ велики везир ньи исте са своим людма, да остали народ мире и на предаю призивлю. Кнезова, свештеника и кметова већ є било, кои су с Турцима од мѣста до мѣста ишли, народ по сбѣговима изтраживали и на предаю позивали. У ономе станю, у ком никакве надежде за избавлянѣ ниє било, по кратком времену предавао се є и предао се є сав народ у оним окружияма, у коя су ови позивачи долазили.
С кнезом бѣоградског окружия и iошт са другим кнезовима, и кметовима и свештеницима дошао є тако, примаюћи народ на предаю, Дели баша великог везира Али-ага Серчесма до рудничког окружия баш онда, кад є Милош од Ужица био понаглио, да их заустави. Серчесма є водио са овим Србима 2.000 делія, како би непокорне силом покорити могао. Кад є Милош чуо, да Серчесма доиста у народ недира; кад є дознао, да су се већ многи кнезови предали и да им Турци ништа нечине, ослони се на рѣч великог везира и науми се предати. Писар нѣгов Димитриє знао є турски. Преко овога се он са Серчесмом разговори и преда се - на срећу - у селу Такову. И кад се предао неби, неби са главом био сигуран исто овако, као што ниє био и кад се є предао. Нѣгово є то било, као што ће се и касниє видити, да є у опасност доста лако улазио. Срећан є био, да є свакад на добро му испадало. Кад є у знак предає оружиє своє Серчесми предао, задржао є овай саблю а друго му є све вратио. Ioшт га є Турчин овай ту за побратима примио и власт му над окружиєм рудничким оставио.
Одатле є са Серчесмом и Милош далѣ ишао. Као што су други кнезови и други Срби дотле, тако є и он одатле народ на предаю свѣтовао. По кратком времену преда се и сав южни край Србиє. Хаџи Продан найвише се є узтезао али є найпослѣ и он примѣру браће и другова свои слѣдовао.

[JASON]

[ Attachment: You are not allowed to view attachments ]

[JASON]

Кад є тако южну страну Серчесма умирио, окрене се од Чачка Крагуєвцу a oдатле у Бѣоград. Већ у путу овоме и кад су у Бѣоград дошли, био є Милош у опасности. Турци су се отимали за нѣга, да га єдни или други везиру представе. Од старѣшина, кои су у Србіи заостали, био є Милош найзнаменитіи и управ єдини од велики Войвода. Зато су се тако око нѣга отималй, гдѣ є лако погинути могао.
Већа є iошт опасност Милошу а и цѣлом народу предстояла. Куршид-паша отишао є био међутим на позив Султанов из Бѣограда а везирство остави на свом представнику или ћаи. Овоме изведе Серчесма Милоша и препоручи га, да га потврди за главног кнеза рудничког као што га є онда нарекао, кад му се є предао. Ћая послуша Серчесму и потврди Милоша за главног Кнеза.
По кратком времену оде из Србиє и овай ћая Куршид-паше. Везирство или пашалук бѣоградски остане на Сулейману Скопляк-паши. Скопляк є iошт од почетка рата србског од стране ерцеговачке на Србию и то управ на она мѣста ударао, коя є Милош бранио. У послѣднѣм рату, на Засавици, гдѣ є Милош био, био є и Скопляк и ту є ранѣн. Узроци су то велики, кои су Милошу опасност нѣговог станя и положая откривали. Турчин и онда над Србином бѣсни, кад му ништа неучни и кад га никад невиди; кад га у чем увреди, пре би се помамио него опростио. Ми ћемо наскоро видити да Селейман ниє ни Милошу ни народу србском опростио за оно, што су га више пута са србски граница одбияли и често живо угреяли. Милош є сретан био, што га є Серчесма, човек од рѣчи и снаге, на вѣру узео, побратимио и зато га дуго чувао. Да ниє тога било, платио би он наскоро главом оно осѣћанѣ, коє га є у земльи и народу задржало.
И Скопляк-паши било є у почетку за тим стало, да се у земльи ред уведе. То му є особито било препоручено, и то є найболѣ извршивати могао преко Милоша. Сбог те потребе учини се он найпре невѣшт за оно што га є, као што се є он изразио, Милош за руку уєо, него му поклони ата, сребрене пиштолѣ и потврди га и главног кнеза. Єдном приликом опет се ниє могао уздржати, да му то непребаци и пред осталом турском господом рекне пред Милошем: 'Видители ви овога мога посинка Милоша како се чини миран и покоран а мене є неколико пута на Старом Влау яко убрзио а на Засавици ме и а руку уєо.' Милош ниє тай прекор смѣо од себе одбияти него му одговори, да ће му он руку позлатити.

[JASON]

Кад є Сулейман у власти везирской, у власти над србским народом сасвим се видио, и кад є народ свуда умирен био, окрене он лист почне другчиє управляти и господарити него што му є од Куршид-паше и намѣстника овога паше препоручено и наложено било. Мрзост ону на србски народ, против кога є онако дуго воєвао, ниє могао дуже притаивати него гнѣв и мрзост свою почне на србски народ изливати. Побуне се є он свакад бояо и да би се од те обезбѣдио, разашлѣ войску, несите и крвожедне Турке, по свой земльи и по цѣлом народу. Чинио є он то под тим именом, да трошак царски умали. Найпре є био наредио, да войсци овой нѣговой народ само раану дає. По кратком времену присѣтио се є пак и одредио, да войска ова и плату свою од народа прима. Плата є иста од дана на дан била већа док найпослѣ сами войници нису себи плату опредѣлявали какву су хтѣли. Народ є и овако при првом упаданю турском од Турака оглоблѣн и упропашћен био. Кои є што са бѣгством спасао био, опет є касниє, кад се є повратио, ньима у руке донео.
Осим ове войске послао є он у свако веће мѣсто поглаваре, кои ће на ред и мир пазити. Ови су поглавари извршивали и дужности кадия или судия. Они су и данак свакояки од народа узимали. Шта є коме оваком необузданом Турчину на ум пало, то є чинио. Сваки є пак силу свою и мрзост свою над бѣдним Србима изливао; сваки би, само да є могао, сав народ србски у чаши или у капи воде попио. Код такови поглавара могли су ньиови войници, кои су свакад крвници србски били, чинити од народа оно, што коме на ум падне. Они су то чинили и човек би се згрозити морао, кад би све знао или кад би му се све казало, шта су чеда ова Мухамедова од бѣдног србског народа чинила.
Срби су осѣћали свой положай и своє станѣ, па су чинили све што су год Турци хтѣли, само да им глава на раменима а душа у прсима остане. Они су сву силну войску турску раанили и плаћали; они су спаияма своима ньиово давали; они су мѣстне несите поглаваре засићавали и поред тога везиру и Султану данак плаћали. Све оно, што су са зноєм своим крваво стицали, давали су они Турцима; они сами єдва су се зараньивали.
Скопляк-паши све то ниє било доста. При свему томе, што су Срби савияли врат свой онако како є он и како су нѣгови Турци хтѣли, опет є био у страу од ньиове побуне. Или из тога стра или само да Турцима даде прилику, како ће лакше и више србски народ злоставити, глобити и таманити, изда он заповѣд, да се од народа оружия изтражує и купи. Войска турска, коя є по земльи разсута била, ниє и онако имала никаква посла него сад добиє препоруку, да заповѣст ову везирску извршує. Турским се войницима сад намигне, да приликом том раде шта оће: даде им се примѣтити, да угледниє Србе могу убияти.