Српске буне

[JASON]

Рашид-бејева се књига на турском књижевном језику зове 'Ел џилд ел евел мен тарихи вака-и-хајретнума Белград-у Српстан (Прва свеска Историје чудноватих догађаја у Београду и у Србији). Писац се на њој потписује: Рашид Београђанин. На свршетку је књиге потписано да је књига штампана 1291 (1874) у Цариграду, у штампарији Татиоса Дивитчијана у Везир-хану.
У књизи се тој описује шта се у Србији у политици радило од почетка овога века, или од буне на дахије, па од прилике до 1848 године. По начину источних литература, он је својим белешкама дао оболик разговора међу двојицом браће, београдских Турака, Ак'л-бејем и Нак'л-бејем, а себе је ставио у положај трећега, који је њихова приповедања слушао и бележио. У приступу или предговору прича се, на име, како су у Београду живела два брата Ак'л-беј и Нак'л-беј; како је Ак'л-беј, човек широких погледа, предвиђао каква потоња судбина чека Београд, па је још око 1825 оставио Београд и одселио се у Каиро, оставивши имање на старање своме брату Нак'л-беју. Али турскоме становништву неповољни догађаји и Нак'л-беја најпре дотераше до просјачког штапа, а по том га присилише да и он Каиро потражи. Изгледа, по приповедању, да се то догодило свакако или после 1862, или још може бити и после 1867 године. Ак'л-беј једва позна свога брата; толико се био променио.
У томе је повод да се почне приповедање догађаја, који су за Београд везани, јер Ак'л-беј то затражи, да би себи објаснио грдну промену, коју је на брату своме видео. Ак'л-беј одмах истиче и намеру да се из тога причања књига састави, и поставља главни облик књиге у разговоре међу њим и братом његовим, или у његова питања и братове одговоре. Рашид Београђанин, како је на дну предговора потписано, ту излази као онај трећи, којега су ова два брата замолила да пише, што они у својим питањима и одговорима излажу. Он је тиме хтео да одговорност за излагање догађаја од себе одбије и на ту браћу пребаци, а пошто у књизи о често о себи говори, он је у томе нашао згодан облик, да о својим властитим делима говори сам кроз уста некога другога, те да избегне незгоду, да сам себе истиче или хвали. И цела књига је, у истину, састављена из питања Ак'л-бејевих и одговора Нак'л-бејевих. Једни и други се нижу од почетка до краја, само што понеде одговори Нак'л-бејеви захватају по неколико листова.
Мада тај облик ништа није сметао прегледнијем излагању догађаја, опет је следовање причања прилично испреметано и једно с другим испреплетано. Ситније ствари причају се у једноме реду с најзнатнијима, и лични интерес самога писца за један или други предмет или догађај остаје свуда као главни нит овога књижевног рада. Тај недостатак распореда као да јасно осећао сам Рашид-беј. Јасније је осећао своју слабост, да одговори вишим књижевничким изискивањима о стилу. Он сам прича, како се бранио да води белешку о историјским разговорима Ак'л-беја и Нак'л-беја изговором да није књижевник и да не зна добро свој матерњи језик. Разуме се да му они тај изговор није нису примили, и он је радио како је знао. И доиста су му реченице посастављане рђаво, и то је мени као преводнику не мало посао отежавало. Често сам овде у Цариграду и у Солуну, где  сам превод довршивао, морао молити турске књижевнике да ми поједина места размрсе, у чем су и они покаткад муке имали. Више пута ми је тога ради долазило да превођење са свим напустим, али ме је у таким приликама храбрила помисао да би грехота било да ова књига, тако занимљив извор за познавање наше новије историје, и даље остане непреведена, те труда нисам жалио, све докле нисам превод са свим довршио.
И на натписном листу књиге и на свршетку разговора међу Ак'л-бејем и Нак'л-бејем назначено је да је ово прва свеска. Другу свеску тражио сам дуго, и о њој сам распитивао много, али без икаква успеха. У лето 1892, кад сам заступао консула у Солуну, упознам се с немачким солунским консулом др. Мортманом, добрим познаваоцем турских књижевних прилика. Разговарајући се с њиме једнога дана о тим стварима, он ми показа ову исту Рашид-бејеву књигу, наведавши како ће ме она као Србина јако интересовати. Кад му рекох како је већ имам и како сам је превео на српски, пожалим му се како не могу да дођем до друге свеске. Он ми на то одговори како друга свеска није никако ни изашла, те да не губим времена тражећи је. И солунски адвокат Јусуф Ађax-ефендија, човек веома начитан, уверавао ме је да писац није издао другу свеску. Пошто сам међу тим поуздано извештен да је Рашид-беј пре неколико година умро у Цариграду, све мање има изгледа да ће се остатак његовог мемоара о догађајима новије српске историје, ако га је он написао, на свет издати.
Ја сам се доста трудио око овог превода старајући се да он, по тачности и верности, одговара оригиналу што се може више. И осем тога, у свему сам гледао да се од оригинала не одмичем, и да Српској Краљевској Академији предам за њену збирку извора оно исто што се у Рашид-бејевом турском тексту находи.
И с оним незнатним познавањем наше новије историје, које је мени на расположењу, није ми тешко било спазити, да у Рашид-бејеву тексту има довољно географских, хронолошких и других различите врсте погрешака. Говорећи, на прилику, о сукобу Имшепер (Ћaja-паше) с кнезом Милошем, писац наводи да је борба вођена на Лепеници место да каже на Морави; меша Дубље са Љубићем; наводи да је Србија покорена 1812 место 1813; за кнеза Милоша приповеда да је у Цариград путовао не низ Дунаво, као што је било у ствари, него сухим, и иначе чини погрешке у појединостима. У предговору писац говори за Нак'л-беја, како је имао преписе фермана и још прибележака, које је на нарочито прикупљао о политичким догађајима у Србији, и жали се како су му то све Срби запленили, те тога ради и сам признаје да није био у стању да тачно означи датуме појединих догађаја и фермана. Тим се напомиње догађај од 1862, кад су о бомбардању Срби турске куће, па и Рашид-бејеву, разграбили. Г. Сима Симић, члан Апелационог Суда, казивао ми је како је Рашид-беј за време бомбардања изгубио и 'рукопис некаке историје', и како се обраћао нашој полицији, да она учини што треба да би се исти пронашао. Наша је полиција предузела кораке, али рукописа није пронашла. По речима самог Рашид-беја то су биле белешке и преписи докумената. Све ове напомене у једно сведоче да је књига ова писана негде после 1862, више по памћењу него по белешкама. Отуда и није чудо што је писац понеке појединости преметао. Од мене је пак далеко била и помисао да се лаћам исправљања тих ствари, или писања коментара. Ја сам ограничио свој задатак на то, да српски изложим оно што је у турскоме тексту, онако како је, и само сам на неколико места под нотом додао неколике исправке или објашњења, која су ми се више сама собом уносила у перо. Све остало остављам нашим историцима, који ће белешке Рашид-бејеве читати с поузданијим критичким пером у рукама.
Хронологија је такође остављена онако како се у оригиналу налази. Писац се и сам понегде служио годинама нашега хришћанског календара, чешће пак мусломанским годинама по Хеџири. Покрај ових последњих ја сам стављао у загради наше године по таблици ђенpaлa К. С. Протића у 'Годишњици Чупићеве Задужбине, књ. Х.'
Горе сам већ казао, да су догађаји прилично испреметани и у приповедању један с другим испреплетани. Желео сам да олакшам употребу ових мемоара и да помогнем потпуноме недостатку садржаја и прегледа, који у њима мора осећати сваки који би хтео да што с њима ради. Тога ради сам се потрудио, те склопио азбучни регистар, који се на крају књиге налази.

[JASON]

Толико са стране преводника, г. Чохаџића. Пошто је Академија мени поверила да надгледам штампање овог превода, чинило ми се да би било штета пропустити ову прилику, па ништа не рећи о самоме Рашид-бегу.
Ко буде читао његове мемоаре, видеће како како кроз њих проговара оно друштво које се за рачун Турскога Царства, боље рећи за своје материјалне интересе, овде у Београду и по осталим градовима Србије до последње могућности борило са Србима. Из ових ће се мемоара видети, како су се у тој борби према промењним приликама и начини мењали. Ко би замислио како је било и могло бити хришћанима и Србима XIV, XV и XVI века, кад се најезда турска постојано ширила над нашим земљама, може из ове књиге видети, како је опет било мусломанима и Турцима, кад је хришћанска слобода почела повраћати се у земље некада потлачене. Само што у тој натрашке окренутој еволуцији ми видимо покрај правих Турака још и потомке оних непостојаних душа, које су XIV, XV и XVI века, при ширењу најезде турске, попустиле, снагом поклизнуле, те добрима овога света жртвовале веру и предања своја. То су потурчењаци и њихови потомци, мусломани српске крви. С повратком бољих врмена за хришћане, они су приликама присиљени били да се боре сами против своје исконске и прадедовске традиције, против заветне идеје властите своје крви и народности. Ради грешног непостојанства отаца својих, ти синови, занесени уобичајеним на Истоку бркањем вере и народности, и не знађаху да су Срби и Словени онда када се бораху против нових застава, којима се објављивао наше народности васкрс испопод мусломанског притиска. Као што су им дедови, некада стављени у теснац да бирају међу вером и имањем и међу материјалним добрима, последње претпоставили првом, тако су четири стотине година позније њихови унуци изостали и оглушили се гласу новога времена опет ради имања и материјалних добара, пошавши против својих властитих сународника, следујући својим тек од недавна религиозним једномисленицима. Интереси материјални, удружени с интересима вере, показали су се и овде јачи него ли народност; добро старије народности није било у стању да надјача нову веру и с њом везане материјалне интересе.
За Рашид-беја нисмо могли докучити је ли припадао правој османлијској или словенској потурченој породици. На стр. 8 он сам приповеда нешто о своме роду говорећи о своме оцу Мустафа-беју. Што се тиче Мустафа-бејеве биографије, читамо на том месту, она се састоји у овоме. Његовом деду Али-Зајиму за учињене услуге царској војсци, којој се он беше придружио приликом првог освојења Београда, цар, наредбом својом, беше дао на уживање чувени Пореч, агалук Шајке и тимар села Остружнице, у Смедеревском санџаку; подигне му о државном трошку ванредно леп конак у Београду, и нареди му да ту живи као грађанин те вароши. Осем тога дао му је још много коjeчeгa на поклон. Нити је Мустафа-беј, његов унук, нити је ико други из те фамилије, кад било што радио против своје државе, а чувенога Мехмед-беја, оца Мустафа-бејева, београдски млади јаничари, не могавши за се придобити ни нагнати да ради против Султанове воље, на комаде беху исекли на Кали-Мегдану, пред Диздаревом Капијом. Од то доба син његов Мустафа-беј ни у шта се не хтеде мешати, и т. д. По томе излази да је Рашид-беју био отац Мустафа-беј, алај-беј смедеревски, томе Мустафа-беју, да је био отац Махмуд-беј, а Махмуд-беју да је био отац Али-Зајим. Али нам ни та генеалогија ничим не показује да ли су ти људи били од словенске или од турске крви.
Г. Риста Бадемлић, који је имао доброту да ми о Рашид-беју прибере нешто података међу старијим Београђанима који су га још познавали, разабрао је да је Рашид-беј по роду био Босанац. У Босни је, памти се још овде, имао фамилију, коју је по могућству помагао. Друго се о роду његовом ништа није могло сазнати. Још се овде о Рашид-беју зна да није био од имућних људи, али да је живео господски, боље од свију београдских Турака. Шурак му Емин-беј био је богат, и држи се да је он Paшид-беју у помоћ притицао.
Рашид-бејева кућа у Београду налазила се спрам чесме Чукурлије, испод Позоришта. Био је прави турски конак, велика двокатна, богато намештена кућа с више стаја, с пространом авлијом, баштом и рибњаком. Кад се првих дана јуна 1862 године отворила љута борба међу Србима и Турцима, и кад су Турци били потиснути, Рашид-беј се, на наваљивање пријатеља, готово силом да се повуче у град, не понесавши скоро ништа. Тада је у жару борбе, која је у близини његове куће букнула, разграбљена скоро сва његова имовина. Пошто се наша власт после старала да се све те ствари изнађу и врате, памти се како је из Рашид- бејеве куће изнета особито лепа велика долама, сва златом везена, и да се у његовој кући налазила велика библиотека турских и српских књига.
Мало је било Турака Београђана који су се носили европски по стамболском начину. Paшид-беј се тако носио. Осем тога и осем његове приватне библиотеке, коју споменусмо, његову љубав према књигама показује још и то што се он прихватио да уреди, неку џамијску београдску библиотеку. Те су се књиге налазиле у оној џамији испод Позоришта, у којој је сад фабрибка гаса. И сад се зна да је био добро писмен и да радо бавио израђивањем карата. Ова последња особина показује се и у овој књизи, на једном месту на крају, где се спомиње нека распра о граници на источном крају Србије.
Још се зна у Београду да је Рашид-беј био од одличних Турака Београђана, и 'први уз пашу', и још се зна да је нови српски државни живот и напредак веома мрзио, мада је то вешто прикривао. Али се већ заборавила она тиха и покривена, али у толико огорченија борба, која се, после мира од 1815, отворила међу Србима и Турцима свуда где су се Турци у Србији још задржали. Онај покрет, који је дигао Кара Ђорђа и Милоша, наставио се после 1815 у упороној грађанској, културној и економној борби, коју је, нарочито у Београду, кнез Милош водио  с ненадмашном снагом и дивном вештином. Ова нам књига показује како се та борба настављала управо све до послетка, докле се 1862 и 1867 није свршила коначним очишћењем Србије. То је и био отворени задатак њен од почетка, и он је само чекао, да приликама и временима до зрелости доспе.
Турци што су остали у Србији нису се сви према тој борби једнако понашали. Оне две странке, умеренија странка наследне властеле и старијих спахија и њој противна нестрпљива, љута странка грађана трговаца, занатлија и насељеника (којих је највише било из Босне) што су се пре буне на дахије бориле у Србији, остале су и после свршетка српско-турске ратне борбе, и наставиле су углавноме своје противности до краја. Још се памти овде да је Рашид-беј био вођ овој другој странци. Његова књига јасно потврђује тај положај, и казује нам сама противника му и вођа оне прве, умерене странке. То је био Халид-беј. О њему се, као што ће се видети, у књизи увек говори с горчином, и поприписује му се свако зло и неваљалство. Чим би који паша у Београд дошао, ове су се две групе Турака отимале о утицај и првенство код њега, и према нарави или памети пашиној, надвлађивала је кад једна, а кад друга.
Пошто су у тој борби главни предмет били Срби и њихово напредовање, није чудо што је српска државна политика утицала и на ове турске странке. Из књиге се Рашид-бејеве види да је он љуто био противан кнезу Милошу и Обреновићима. Он је њих осећао као најупорније вође покрета противнoга турским правима и турском опстанку у Србији; он њих непрестано представља као људе неверне Турском Царству, који раде и дању и ноћу против Турака и против турских интереса. Халид-беја он сам истиче као човека кнез-Милошева, и отворено помиње како је исти за своју личну корист радио у прилог српским интересима. Тешко је нама, без других података, судити о истинитости ових оптужаба. Али се овде још зна да су те противности ишле и даље, одређујући једној или другој турској странци место у нашим домаћим политичким и династичким странкама. Рашид-беј се сматрао као велики пријатељ кнеза А. Карађорђевића, био је лепо примљен у тадашњем српском двору, и живео је у великом пријатељству и са ближом околином кнежевом. После повратка Обреновића у Србију, Рашид-беј се за неко време био иселио у Босну, отишавши тамо за Осман-Топал-пашом, који је у Сарајево за валију премештен, а у којега је Рашид-беј велико поверење уживао. Али се на скоро по том вратио у Београд, чувши, може бити, да стара борба међу Србима и Турцима о варош и град београдски почиње да се заоштрава. У овај мах  Рашид-беј се ставио на чело оних београдских Турака, који су најмање вољни били да своје незадовољство крију. Међу Србима тaдa ce Paшид-беј истицао као противник Обреновића. Тим је распаљивао мржњу међу грађанима, хвалећи се јавно да ће Београд са земљом сравнити, а Србе у њему све под мач метнути.
У тим су приликама настали јунски дани 1862 године. После упорне битке у улицама београдским, којом су сви Турци у град стерани, да се већ никада у варош београдску не поврате, дошло је и до бомбардања Београда. Још је жив човек, пред којим је ондашњи енглески консул Лонгворт, после бомбардања, корио Paшид-беја у граду београдском, како није имао право што се хвалио да ће Београд са земљом сравнити. 'Не видите ли сад, рекао је тада Лонгворт Рашиду, да сте горе учинили?'
Говорећи о бомбардању Београда Л. Ранке каже да је тешко мислити да је Ашир-пашу на бомбардање навело какво упутство из Цариграда. По берлинским службеним извештајима, који су томе историку били на руци, бомбардање су изазвали мештани Турци, наваљујући на пашу да им то учини у накнаду за наредбу коју им је у ноћи међу 3 и 4 јуном издао да напусте утврђења на капијама у вароши. Они су мислили да би капије одржали, и да је српска влада преко консулског двора у томе пашу преварила на штету турске ствари, и незадовољство је против паше тога ради било велико, што је цело турско становништво, избачено оне ноћи из својих кућа у вароши, остало по готово голих  шака. По суђењу Л. Ранка, овим је огорчењем паша после у граду нагнан да из топова пуца на варош. Београдски су Турци рачунали да ће тим начином повратити што су ноћу међу 3 и 4 јуном изгубили. Да је тај план и рачун био, види се по томе што је бомбардање, прекинуто у 1 ½ сaт пo пoдне 5 јуна, у сумрак настављено, и што су турске чете биле пошле из града да варош на ново заузму. Добро спреман српски отпор на свима уласцима у варош спречио је извршење ове последње намере и у ствари обуставио целу ону игру коју је бомбардање имало да оствари. Толико из историјских успомена. А они који још памте Рашид-беја, добро знаду да је у овоме послу Рашид-беј са својим људима највише наваљивао на Ашир-пашу да на варош из топова пуца.
У белешкама Рашид-бејевим често избијају горки прекори Портиним чиновницима да су они својом неувиђавношћу, користољубивошћу, или немаром штетили и упропашћавали интересе царства. Одмах у предговору, помињући како o београдским догађајима и други могу писати, Рашид-беј пише: 'Нема сумње да ће о тим догађајима и други писати, али они ће се служити чиновничким податцима, те ће тако права истина бити заклоњена завесом ласкања и поклона'. Истакнуте речи ја сам подвукао, јер оне показују извор и оправдање понашања, какво се у горе наведеним врстама истиче.
С великом кризом од 1862, која је очистила мусломанско становништво из Србије оставивши још само војнике по градовима, нестало је и Рашид-беја из Београда. Тада се и он коначно одселио из Београда, отишавши опет своме пријатељу, босанском валији Осман-паши, у Сарајево. У то време је стао у службу валијата босанскога, и бавио се, како сам сазнао, осем Сарајева и у Мостару. Служба му је била драгоманска, поверљива, везана с добром наградом. Али Рашид ни одатле није престао да са својом нржњом прати полиотику српску. Што се мислило да је и босански валија Осман-паша умешао своје прсте у убиство покојнога кнеза Михаила, ваља приписивати неугашљивој мржњи Рашид-беја против Обреновића. С тим се, у осталом, како ћемо мало после видети, свршило Рашид-бејево мешање у српску политику.

[JASON]

Пре него што к свршетку дођемо, ваља нам допунити ову слику белешкама о представнику друге, Рашид-беју супрот положене странке. Напред смо навели да је умеренију странку наследне властеле ('оџаковића') и старијих спахија представљао Халид-беј, о коме се у овој књизи често говори с великом горчином. Иначе што се овде зна, за њ је врло повољно. Кућа му, прави турски конак, налазила се испод главне полиције мало у лево, у средишту старе вароши. О рамазану и бајраму ту су се храна и поклони, по беговском старом обичају, раздавали како мусломанској, тако и хришћанској сиротињи, напоредо. Халид-беја су више звали алај-бејем, по сужби његовој.
Из ове исте књиге видеће се како је Халид-беј Србији у више прилика учинио великих услуга, од којих ја напомињем нарочито услугу у прилици кад је ваљало одсећи дoхoтке спахијских добара у Србији. Кнез Милош је од тих услуга водио врло великога рачуна, и пошто је у домаћим расцепима у Србији Рашид-беј са својима страсно ухватио везе с противницима Обреновића, Халид-беја видимо на страни пријатеља Обреновићевих. Халид-беј је, као што је у књизи назначено, умро пре 1848 године, и он није дочекао повратак Обреновића у Србију у 1859 години. Огорчена борба Рашидова и интриге његове очевидно су му убрзале смрт. Син Халидов Неџиб-беј, наставио је политику свога оца, и држао је и даље у јединству странку његову.  Неџиб-беј је био веома умерен и консервативан човек, благ по нарави. Имао је ману што је мало претеривао у пићу, али су га опет зато сви сталежи у Београду поштовали. Кад се кнез Милош вратио 1859 у Србију, није заборавио свога старог пријатеља Халид-беја, којега је, полазећи из Србије, у животу оставио. Поручио је, тога ради, сину му Неџиб-беју, да му се с мајком јави. И њих је примио и одликовао пажњом, коју је кнез, после толиког времена, сачувао према успомени свога старога доброг пријатеља. Околности, међу тим, и послови народни обрнули су назад популарност, коју је Неџиб-беј могао имати у београдских Турака одмах после повратка Обреновића. Несугласице су између Срба и Турака расле; свршетак се драме примицао; Турци су из дана у дан све незадовољнији били. Међу њима се све то приписивало само повратку Обреновића, и тога ради је пријатељ Обреновићев Неџиб-беј у гласу падао, а супарник му Рашид пењао се у гласу и утицају међу својим земљацима.
После свршетка турскога питања у Србији, Неџиб-беј је ушао у службу Портину, и умро је као чиновник у Дамаску у Сирији. Рашид-беј је истом после смрти кнеза Михаила отишао у Цариград. Чуо сам да је неко време био негде у Тесалији у служби мутесарифа (већега окружног начелника), али као да ни у тој служби није дуго остао, јер је последње своје године провео у Цариграду, и ту умро негде после 1882 године. У то време је и своју књигу штампао. С тим се и свршило његово интересовање за наше догађаје.

[JASON]

Данас нема Рашид-беја, и може бити да никоме од његових неће доћи пред очи ови листови. Кад би то могло бити, он би се, може бити и преко воље, пријатно изненадио видећи да његово дело, за које у Турској тешко да ко мари, они баш штампају, против којих је оно горком мржњом писано. Дужност мирнога посматрања, које ми као научници имамо да унесемо и у нашу новију историју, налаже нам да саслушамо све сведоке. И ми смо дали реч и Рашид-беју, те његову причу, причу огорченог непријатеља, уносимо у списе који имају да послуже као грађа за нашу новију историју.
И онај исти Београд, коме је Рашид-беј претио да ће га са земљом сравнити, подмлађен и обновљен баш у последицама оних бура и сукоба, који су Рашида оноликом горчином испуњали, враћа сад и Рашид-беја из заборава, и штампањем ове књиге уводи га на ново међу своје зидове, као Београђанина пређашњих времена. На горчину, којом је он пратио наше нове просветне тежње, ми му одговарамо споменом којим ће га ова књига вратити на места, која су му била драга, и ако може бити драга с некога другог гледишта. Рашид-беј се није ни сећао прекрасне великодушности и величанстности просветних и културних покрета, који у сваком труду траже и бележе само његову лепу и корисну страну. А ми му се, после смрти његове, хоћемо ето тиме да осветимо!...

Марта 1894 год.                Ст. Новаковић.
у Београду.               

[JASON]

Драги читаоци, допустите ми да вам моје дело прикажем

_{За династију отоманску сви Турци жртвују имање, труд и зној
А они на граници, поред свега тога, и живот свој.}

Београдски становник Ак'л-беј, човек широкога погледа, увидевши да је Београд, та рајска башта на граници турскога царства, обрастао у политичком корову, и да ће му студени ветар безвлашћа разнети лишће, пресели се у Кајир 1241 по Хеџири (1825), поверивши све своје имање старању свога брата Нак'л-беја. Жалосни догађаји, који се доцније у Београду изродише, беху узрок те Нак'л-беј дође до просјачког штапа, као и остали Турци, који становаху по градовима: Смедереву, Бујурделену, Соколу и Ужицу. С тога се и он реши да оде у Кајир, где би последње дане својега живота провео поред својег брата. Стигнувши у Кајир, Нак'л-беј дозна где је стан у Ак'л-бејов и похита те га нађе, али чим виде својег брата, би јако потресен не умевши ниједне речи изговорити. Ак'л-беј, не знајући у чему је ствар, зачуди се, кад испред себе виде једног непознатог човека, који беше потресен његовом појавом. Али кад га добро загледа, виде, да је то његов драги брат, којега је дотле тако жељно ишчекивао да види.
Те исте ноћи, за време разговора, Ак'л-беј упита својега брата: 'Е, драги брате мој, па како видим, ти си у веома бедном стању. Који су узроци томе, јер с имањем, које ти беjах оставио, ти си могао лепо живети с твојом породицом? Да те нису на путу разбојници опленили, или је брод, на ком си путовао, потонуо, те си се једва с голом душом спасао? Нак'л- беј, са сузним очима, стаде му причати о жалосним догађајима, који су се у Београду одиграли, а о којима Ак'л-беј дотле ништа не знађаше.
Ак'л-беј, пошто саслуша својега брата, рече : 'Није право жалити за оним што је било. С имањем које сад још имам, ми можемо спокојно провести последње дане нашег живота. Међу тим, ти ћеш ми испричати о свему што се у Београду и у Србији после мојег одласка догодило, а знам шта је пре тога било. Причаћеш ми простим језиком, онако како се код нас, у нашој отаџбини, говори, а ми ћемо о томе саставити једну књигу, која би остала као спомен за све оне, који би је хтели читати, и који би желели упознати се са шесетогодишњом историјом Београда и Србије. Из ње ће они сазнати каква су насиља претрпели Турци од Срба; у којој су мери Турци поднели жртве за Султана и отаџбину; какве су намере имали Срби; шта је влада турска предузимала против њих; како су се звале валијe београдске и чувари београдског града; шта су они радили и због чега су смењивани били. Дакле, та књига била би подељена на твоја и моја причања, на моја питања и на твоје одговоре. На тај начин, изнећемо све догађаје, а књигу ћемо назвати: 'Историја чудноватих догађаја'. Нема сумње, да ће о тим догађајима и други писати, али, они ће се служити чиновничким податцима, те ће тако права истина бити заклоњена завесом ласкања и поклона'.
На то је Нак'л-беј изјавио, да ће с драге воље, верно, не поводећи се ни за чим, испричати све што зна, само му није могућно тачно означити датуме појединих догађаја и фермана, јер су му Срби запленили све преписе фермана и остале прибелешке, које је он нарочито прикупљао о политичким догађајима у Србији.
Како Србија граничи Босном, Новим Пазаром, Косовом, Арнаутлуком, Бугарском т. ј. Румелијом, Нишем и Видином, и како је од Црне Горе удаљена само 14 сата, то су валије београдске често пута премештани из Београда у Босну, и према томе изнеће се и суседни догађаји, који ће бити стављени у загради.
И тако та два брата причаће много штошта, те ће ова књига изгледати као 'Хиљаду и једна ноћ'. Међу тим они моле поштоване читаоце, да им не замере ако наиђу на какве непристојне речи, које су морали употребити.
Пошто се та два брата решише на овај посао, замолише потписаног, да присуствује њиховом разговору и води белешку. Ја сам им одмах изјавио да се тога посла не могу примити због тога што нисам књижевник и што не знам сасвим добро свој матерњи језик, али они не примише моје правдање, и ја им морадох учинити по жељи. И тако написах ову књигу у форми разговора или питања и одговора у свему онако како су они причали.

Рашид, Београђанин.

[JASON]

Ак'л-беј.

Драги брате мој, ја сам 1825 године оставио Београд, позориште светог рата, и кренуо се пут Кајира, у Мисиру. У то време у Београду беше валија Абдураман-паша, Ерзерумљанин. Све мусломанско становништво беше са њим у сваком погледу задовољно, изузимајући српског кнеза Милоша и некојих имућнијих Срба, јер беху осетили, да за његове владе неће моћи задобити она права, која Србији беху дата. То њихово незадовољство беше плод скривених радња демонског ђенија Милошева.
Пре но што бих одговорио на питања, која си рад да ми поставиш, дозволи ми, да ти у кратко испричам не само биографију пробиcвeта Милоша и Карађорђа и њихова бунтовна предузећа, него и све друге догађаје, који се збише за време пређашњих валија.
Милош се родио 1780 године у селу Добрињи, нахије ужичке, вилајета београдскоr, а његова мати Вишња у селу Брусници, нахије рудничке. Она беше удата за неког хришћанина, по имену Обрена. По смрти његовој удаде се за неког Тодора Михаиловића, из Добриње, који се као кованџија налажаше у служби ужичког првака Хисар-Заде Елхач Ахмед-аге. Милошев брат, Јован, рођен је 1781, а Јеврем 1790 године. Породица њихова беше посве сиротног стања. За време буне, коју Карађорђе беше дигао заједно с Милошем, а приликом напада на ужички град, Милош се рани у прса од пушчаног зрна, које му на леђа беше изашло. По оздрављењу он се не опамети, него се и даље с Карађорђем, као бимбаша, одаде бунтовништву, под презименом Обреновића, које беше узео због својег очуха.
После освојења Београда и Србије 1227 (1812) године, сви политички кривци беху помиловани, и тим општим помиловањем беше се и Милош користио. Скривајући праве мисли у своме срцу, које беше извор сваког неваљалства, интриганатских и урођених му бунтовних смерова, Милош се једнога дана представи некадашњем босанском валији, везиру Сулејман-паши Бошњаку, и изјави му, како је он од вајкада био веран царски поданик, али да је зулумима Карађорђевим приморан био да уз њега буде, а за доказ да није његов партизан, додао је, како није хтео са њим да бежи у Аустрију, него је остао у Србији, и како ће у будућности посведочити ту своју верност. По том изјави, како је истина да је Србија покорена, али да је оружје још код народа остало, и докле се год из Србије не би уклонили извесни људи, који су, на брзу руку, по заузећу Београда, помиловани, и који у себи xpaнe рђаве намере, никад се у Србији не може васпоставити потпун мир, него да ће они кроз кратко време опет подићи буну. Уз то увераваше пашу, како би он, само кад би му се од стране царске власти ма и нека мала дозвола дала, све те немирне људе, који потпирују буну и који се баве тајним агитацијама, кроз кратко време похватао и власти предао.

[JASON]

Било како му драго, Милош превари Сулејман-пашу, и он га почаствова титулом среског кнеза. Користећи се том почашћу, Милош стаде све саме најоданије царске поданике, који никад не хтедоше пристати уз Карађорђа, него жељно ишчекиваху долазак царске војске, једног по једног хватати и везивати, и под изговором 'ето који потпирују буну у народу' слао их је паши. Овај пак, без претходног саслушања и уверења о њиховој кривици, а држећи се изреке 'нек је један Србин мање', наређиваше да се убију и на коље код Стамбол-капије набију.
Виђенији београдски Турци, који се беху вратили c царском војском, а и остали становници, увиђајући, да ће се из тако жалосног стања по ново изродити несреће, и да ће од Карађорђа одузета Србија потпасти под сурову Милошеву управу, договоре се да на то пашу упозоре. А кад неколицина од њих обратише паши пажњу на рђаве последице, које се морају изродити ако се за времена не стане на пут том жалосном и несносном стању, он им одговори: 'Ваша памет није кадра да суди о државним и политичким пословима'.
Милоши пак, користећи се тим околностима, неке је везивао и слао паши, а неке, који нису правили опозицију раји, препоручивао је као најверније царске поданике. На тај начин, Срби почеше припознавати Милоша, и за сваки се посао најпре њему обраћаху, па с добивеним упутствима од њега, одлазили су војводама и мутеселимима (среским начелницима и кајмакамима), а по потреби, чак и паши, и јављали како се почело васпостављање реда и мира. На случај, да неко од тих чиновника не би послушао Милошеву поруку, или да би што против њега радио, Милош је увек успевао да се такав чиновник дигне са својег положаја. И наравно, он се на тај начин истицао, и у народу задобијао поштовање.
Под разним изговорима, Милош је непрестано обилазио села и вароши у унутрашњости Србије и постепено сејао буну. А да би остварио свој програм, стаде се занимати мишљу, како би било, кад би на једном месту прикупио виђеније Србе, који би га могли разумети у питањима народним, да од њих добије општи пристанак на његове бунтовне идеје и да се са њима посаветује о начину, на који би се исте могле извршити. Али нађе, да се то не слаже с његовом политиком једно с тога, што би власт морала дознати за такав скуп, па не би у стању био да оправда тај свој поступак, а друго и с тога, што његова политика не беше још сазрела, да би могао одважити се на отпор, ако би власт употребила силу да такав скуп растера. Најзад смисли, да ће најбоље бити, ако успе, да се у једном делу Србије дигне буна, па за тим да изради да паша њему повери да је угуши, којом би приликом раздао народу оружје, бар у онолико у колико су му га Турци одузели, и с људима углавио споразум о даљем својем поступању с Турцима за опште ослобођење.

[JASON]

На тако лукав начин Милош наговори Хаџи-Продана, једног од виђенијих Срба, да буну дигне. А кад овај то учини у 1230 (1814) години, Милош први отрча паши, и известивши га о њој, увераваше га, како би он, са Србима који су царству остали верни, за кратко време савладао Хаџи-Продана, и не само да би разбио његове гомиле, него би и коловође похватао и њему предао, чиме би дао доказа о својој верности према царској влади. Замоли, дакле, пашу за одобрење да своју дужност изврши, напоменувши како није потребно да се тога ради царска војска диже и узнемирава.
Добивши од Сулејман-паше овлашћење, Милош с места прикупи од бољих Срба војску, већу но што је требало, поведе је на тобожње Хаџи-Проданове гомиле, које одмах разби, а Xаџи-Продана и још неке, који његовој политици сметаху, собом поби, а неке повеза и оправи паши.
И ако цела Милошева радња у угушивању те буне изгледаше с поља лепа као шарена змија, људи широкога погледа ипак увидеше, да је она у самој ствари смртоносни отров, наперен противу царства. С тога јако жаљаху и јавно говораху, како је на тај начин Милош у свему за се придобио Србију, и како се влада у њему јако преварила.
Милош, оснаживши се како је хтео, стаде собом извиђати парнице међу Сpбима, и мало по мало не припознавати турске власти. У више случаја, хладно и одсечно одговарајући властима, не извршаваше њихове наредбе. Осем тога толико се осећаше снажан, да је чак и срамна убиства извршивао.
Турци, који беху отишли у унутрашњост Србије и населили се по паланкама: Неготини, Гургусовцу, Зајечару, Сврљишкој Бањи, Алаџа-Хисару, Параћину, Јагодини, Хасан-пашиној Паланци, Пожаревцу, Крагујевцу, Руднику, Ваљеву, Убу, Љешници, Лозници, Крупи, Алексинцу и у Коларима, као и они по градовима: Смедереву, Бујурделену, Соколу, Ужицу и Ћуприји - увидевши како се то жалосно стање из дана у дан све већма шири, одлажаху војводама и мутеселимима, изјављујући им, да ако се за рана не стане на пут Милошевим поступцима, Србијом ће кроз кратко време по ново овладати велико безвлашће, и ако се мусломанско становништво још није ни сместило како треба.
Војводе и мутеселими, уверивши се и сами о томе, стадоше извештавати пашу о свему. Нешто због таких извештаја, а нешто и због тога, што се Милош више не понашаше према царским властима онако, како је то пређе чинио, јер се у свему беше променио, Сулејман-паша, сећајући се при том и опомене мусломанског становништва, тек тад увиде, да га је Милош преварио, и стаде размишљати о начину, на који би Милоша из Србије уклонио.

[JASON]

Милош пак, утврдивши се како ваља, и знајући да је дошло време за извршење његове мисли, прекину све везе, које је дотле с пашом имао, и реши се да народ по ново на оружје дигне, и тиме затражи да се народу српском по смислу члана 5. акерманског и члана 7. букурешког уговора даде оно што је решено.
Према томе, Милош на скоро за тим 1231 (1815 г.), позвавши на договор код цркве села Такова, у Србији, виђеније људе, узе у руку једну заставу, и објави им: 'Ево мене, ево рата!' На основу решења, које на том скупу би донесено Милош најпре диже на устанак рудничку нахију, а за тим и нахије: чачанску, палешку, ваљевску, крагујевачку и пожаревачку, и са свију страна стаде прикупљати војску на једном месту. Паша, чим дознаде о догађају у Такову, одмах затражи да му се у помоћ пошље војска, која се у то време налажаше на граници Румелије. Са сејменима пак, које на расположењу имађаше, и с Турцима, који баш тада беху дошли да се у Србији настане, похита к Хасан-пашиној паланци, Јагодини и Ћуприји.
С друге стране упути на Чачак својег помоћника, притежаоца мирмиранског чина, Јимшепер-пашу, који се сукоби с бунтовницима код места Дубља, у околини Чачка, и отпоче борбу.
За време саме борбе, Јимшепер-патри стиже с арнаутском војском у помоћ и Румелијски племић, чувени Хусејин-паша Врањанац, те и он ступи у борбу. Али како Срби бројно беху јачи, та два команданта, да би им доскочили, реше, да докле не претуре своју војску с ону страну Лепенице, неће имати успеха. С тога нареде, те војска, борећи се, стаде прелазити Лепеницу. И тек што већи део беше прешао, једно пушчано зрно погоди Јимшепер-пашу, у самом тренутку кад преко реке прелажаше, од којега паде и удави се. У след тога се војска поколеба а пошто беше претрпела и велики губитак, Хусејин-паша би принуђен на бегство.
А кад с довољном војском стиже у Зворнички град бивши велики везир, босански валија, Хуршид-паша, ради прелаза у Србију, Милош му посла писмо, у ком се жаљаше: 'Ми не могасмо сносити зулуме београдског валије, Сулејман-паше, које над нама, као над верним поданицима царским, стаде вршити, а кад се почесмо жалити Порти против њега, он непрестано на нас слаше војску.'
Хуршид-паша, примивши Милошево писмо, позва га да му с неколико народних старешина лично предстане. Кад Милош заједно са око 20 старешина изиђе пред њега, он му рече: 'Ваша је жалба стигла; потражиће јој се лека, али, пре свега, царева је наредба, да се у целој Србији оружје покупи, а ја то од тебе тражим.' Милош оставивши oнде у таоце десеторицу народних старешина, врати се, с допуштењем пашиним, у Србију, да ту наредбу народу саопшти.
Срби, преваривши Хуршид-пашу да онде чека докле они тобож не покупе оружје, с једне стране продужаваху буну, а с друге пак, у даним приликама, стадоше на лукав начин изјављивати, како њиховој верности према цару не приличи да се дижу на оружје ни против царских власти, нити пак ма против које државе, али не могавши поднети зулуме чиновника и спахија, на које нико не хте осврнути се, беху принуђени на буну, да би Порту и остале европске државе заинтересовали, е да би потражили прави узрок тој буни и предузели што треба да их зулума ослободе. У исто време, Срби беху и Русију известили о стању у коме се налажаху.

[JASON]

(Русији су писали за то, што она беше унела у акермански и букурешки уговор одредбе о повластицама, које се Србији имају дати. Како се Карађорђева буна беше протегла 7 - 8 година, Порта се реши, да по одредбама тих уговора даде Србији повластице, али под погодбом да јој она плаћа извесну суму новаца. Тога ради беше одредила својег комесара, Ћосу Челебију, те Србима у том смислу учини предлог, али они то одбише. Како се Русија у то време налазила у рату с Наполеоном І., те не могаше мешати се у српске послове, нити Србима давати савета да тај предлог приме, Порта похита те заузе Србију и Београд. Русија доцније хтеде се умешати у српско питање, али како Београд већ беше пао, трже се.
Порта имајући у виду интересовање Русије, немаше времена да Карађорђеве војводе из Србије протера, него их помилује. Само Карађорђе, Младен, Чарапић, Милан и још неколицина пребегоше 1813. г. у Аустрију, а остали т. ј. команданти војске: Милош, Ресавац, Чумић, Ђурић, Милутин из Јагодине, поп-прота из Ваљева, Лаза из Шапца, Гараш из Хисарџика и још неки, који увек жудеше за буном, беху остали.
Ови последњи, знајући каква је писма Карађорђе слао европским силама, и какав је он споразум имао с Русијом, на основу којег се Србији признаде слобода у поменутим уговорима, препунише свет многобројним жалбама и молбама).
И докле Срби с једне стране удараше и растериваше Турке, који се налажаху у Ваљеву, Убу, Руднику, Чачку, Крагујевцу, Пожаревцу и у околини тих вароши, дотле с друге стране понашаху се према београдском валији као покорени, и пристајаху, да се на писмено обвежу, како се даље неће бунити, али да им се опрости све што је дотле било. Валија немаше времена да о томе Порту извести, а предвиђајући да би се цела ствар могла наопачке изокренути до доласка нове војске, јер с оном, што на расположењу имађаше, не беше у стању Бог зна шта да учини, узе у таоце Милошева брата Јеврема и још двојицу од српских првака, па се врати у Београд.
Чим Порта сазнаде за тај догађај, одмах премести Сулејман-пашу из Београда у Солун, а на његово место постави Марашли Али-пашу, придавши му pумелијског аjана Јусуф Мухлис-беја Исмајил-бејевића из Сереза (коме се доцније даде везирска титула, и беше се прочуо под именом Јусуф-паше), демир-хисарског ајана Махмуд-беја, чувеног Емин-агу из Хас-кеја, поменутог Хусејин-пашу Врањанца и још неке аjане са по једним одељењем војске, и посла га у Београд, да своје валијско место заузме.

[JASON]

Милош и Срби, знајући зашто се та војска шаље, кретоше своју политику другим правцем, и договорише се да је боље, да своје послове предузму с Марашли Али-пашом, с ким мишљаху, да ће успети у својим потраживањима пре него што би успели да наставе преговоре с босанским валијом, Хуршид-пашом. Према томе, оставивши Хуршиду своје таоце, да се жртвују за спас својега народа, ишчекиваху на долазак Марашли Али-паше.
Приликом проласка Марашлијиног кроз Ћуприју, Милош одабра 5 - 600 стараца да га онде дочекају, обуче их у подерано одело, у место опанака нареди им да натуку на ноге коре од липе; опаса их ликом, окачи им врпце о вратове, у знак ропства, и по свом лажном и лукавом обичају, научивши их шта да кажу валији, упути их да валију поздраве. И они дошавпи у Ћуприју, постројише се поред Мораве, да ту валију дочекају.
Кад се валија приближи са својом свитом, они се, на нечувен начин, почеше жалити на мусломанско становништо и на чиновнике, и бацајући пред валију лажне крваве кошуље, које собом беху донели, запомагаху и говораху, како више немају снаге да и даље сносе тешке зулуме, и стајаху, да се на писмено обвежу, како се даље како им ништа друго не остаје, него да напусте отаџбину. Кад виде валија, како им из очију теку сузе као киша, јако се на њих сажали, и, узвикнувши: вај, вај! Стаде их уверавати да ће им у свему помоћи. Отправивши их за тим кућама, позва своје ajане, и стаде им говорити како потпуно појима патње српскога народа, јер иначе куд би они онолике сузе проливали. На то му ајани приметише, како су им одавно познати српски шеретлуци, како је то народ, који никад није био одан Султану, да је увек, у згодним приликама, устајао на оружје против владе, и како је увек слушао Русију. Што се пак суза тиче, увераваху га, да је то све мајсторија; они су пре поласка за овамо натопили, по свој прилици, своје пешкире и пешеве од хаљина у води, у коју је истучени црни лук метнут, па, бришући се тим пешкирима и пешевима, љутина од лука натеривала им је онолике сузе, иначе, говораху му, да то друкчије није могуће.
Но валија не верујући тим њиховим уверавањима, рече им отворено, да то не може бити истина.
Даље, на своме путу за Београд, Марашли Али-паша наилажаше на гомиле Срба од по 6 до 700 људи и то: код Јагодине, Хасан-пашине паланке, Колара, Смедерева и Хисарџика, које беху изашле да га поздраве. На свима тим местима, Срби, жалећи му се на зулуме, надовезиваху, како је Сулејман-паша, без икаква повода, слао на њих војску, како их је почео убијати и палити, како им је имања одузимао, и како су, услед тога, приморани били да се са својим земљеделским алатима, а поглавито с косама дигну на буну, само да би своју децу и жене сачували, и то дотле, докле влада не би предузела потребне мере, да валијским насиљима стане на пут. Уз то додаваше, како су уз Карађорђа били само зато што су присиљени били од његове стране да у буни учествују, како су увек желели да турска војска дође, те да их од њега ослободи, и како су, кад је она стигла, сами властима предали своје земљеделске справе.

[JASON]

Марашли Али-паша стиже у Београд, али како му Сулејман-паша Бошњак не даде да с војском уђе у град, улогори се на Врачару код опале Турган-бејеве џамије и на месту званом Буљбуљ-дере.
На представке Марашлијине да му, на основу фермана, преда град и да се крене на своје ново опредељење, Сулејман-паша одсечно одговараше, да му град све дотле предати неће, докле му он не би издао 300.000 гроша на име трошкова и 600 коморџијских коња, који су му потребни за пренос ствари.
(Том приликом беше се десила једна веома смешна ствар. И ако није пристојно да о њој овде говоримо, ми ћемо је ипак, по чувењу, изнети. Марашли Али-паша више је пута слао поруке Сулејман-паши да му град преда, и увек од њега добијао одговора, како му га неће предати све дотле, докле му не би издао оно што је он тражио. Једног дана, пославши по ново својег ађутанта по истој ствари, Сулејман-паши се то досади, и разјарен речe aђутанту: 'Ја сам визир, син визира, визирова сина; знам шта је држава, а шта су услови; ја нисам визир онакав какав је твој господин визир никоговић; град му нећу предати. Иди и тако кажи твоме зевзек-господину'. Ађутант, вративши се, саопшти Марашлији од речи до речи Сулејман-пашин одговор. Тако је о тој ствари причао Јусуф-паша Сережанин).
Како се то чудновато стање беше продужило више од 15 дана, а да не би ордија и даље чекала, ајани се међу собом споразумеју да добровољним прилозима откупе град. Према томе сваки записа по извесну суму новаца. Приликом поднашања тог списка Марашли Али-паши, он изјави да је добро што су то учинили; међу тим те исте вечери, позвавши к себи од својих аjана: Хусејин-пашу Врањанца и Махмуд-беја, рече им: 'Ви не само да ћете се истрошити дајући добровољне прилоге, него ћете, бавећи се овде с војском, морати још веће трошкове поднети. Стога не би требало ништа да дајете Сулејман-паши, а како је у Србији све на миру, те нема потребе да ви и даље останете овде с војском, држим да ће добро бити, ако вам издам бујурултије о извршењу ваше дужности, а Сулејман-паша, хтео не хтео, мора предати град'. Они примише сутра дан бујурултије и путни трошак, и вратише се својим кућама.
Остали ајани, видевши то, насташе те валија и њима издаде бујурултије за повратак. Том приликом беше се нешто чудновато догодило. На име Јусуф-паша из Сереза, човек частољубив, правичан и тврда карактера, не знајући ништа о начину на који су аjани добили бујурултије за повратак, позове к себи хас-кејског ајана, Емин-агу, и изјавивши му, како је јако увређен што нико од ајана не хте испунити обећање односно добровољних прилога за откуп града и што се сад тако кукавички понашају те одлазе, оде са њим Сулејман-паши у град, и изјави му, да ће му, од свога новца издати 150.000 гроша, 300 коња, и поднети цео трошак до Ниша, на што Сулејман пристане.

[JASON]

Сутра дан, Сулејман-паша, поведавши Милошева брата Јеврема, и српске прваке, оде у ордију, а одатле крене се на пут. Међу тим Марашли Али-паша затражи од Сулејман-паше да му изда српске таоце. Овај пак, наљућен што се то од њега тражи, обавије тим српским првацима по један шал око главе, и заповеди им да се одмах кућама својим врате.
Јусуф-паша и још неки ајани, и не потраживши од Марашлије бујурултије, оду у Ниш, а одатле сваки у свој завичај. Сулејман-паши пак, који се налажаше на путу за Солун, стиже ферман, да је постављен за валију у Браилу, те с тога мораде променити пут.
Милош и Срби, видевши да је Сулејман-паша отишао из града с целом војском, и да је Марашлија предузео своју валијску дужност, говораху између себе, како би требало на све што дотле било заборавити и гледати да се у Србији не изроди каква нова брига. Осећајући пак да ће нови валија бити на њиховој страни, похиташе да своју политику напред поведу, и почеше позивати из Русије и из других држава људе, који се у дипломацији разумеваху.
Сдруге пак стране, понашајући се као да су покорени, и представљајући се као верни поданици, почеше овом оном давати новаца и поклона. Помоћу новаца Срби задобише за се мутеселиме у Србији, па почеше овде онде злостављати несрећне мусломанске становнике, који, због тога, бише принуђени да напуштају села и вароши и да се насељавају по градовима. Поред тога, окуражени благим поступком новог валије, јер их не беше ни узимао на одговор због последње буне, Срби, по наговору кнеза Милоша, непрестано измишљаваху тужбе против чифлучких ага, тимарџија, зеамет-сајбија и административних чиновника, и одлажаху валији с тужбама час против једних, час против других.
И докле Срби тако радише, дотле се Милош улагиваше виђенијим београдским Турцима, уверавајући их како то, што Срби раде, није с његовим знањем, и како им он тобож не одобрава такав поступак. Али тим својим улагивањем, Милош не само што не успе да придобије ма и једног од њих, него их ни најмање не могаше убедити о своме лукавом правдању. Међу тим бeше придобио за својег партизана само смедеревског алај-беја, Халид-беја, родом из Крушевца. А благодарећи упутствима, које му овај стаде давати, Милош поче успевати у свима свјим демонским и опаким предузећима.

[JASON]

Поменути Халид-беј, павши у Карађорђевој буни као заробљеник, беше са својом женом, сачувај нас Боже, примио лажну веру српску, и добио име Јован-беј. Као такав седам је година провео међу Србима. А кад осети да ће Србија бити покорена, побегне у Аустрију, а оданде оде чувеном Реxеб-аги, команданту Велике Аде. Из Аде се придружи царској ордији, која беше послана на Србију, те с њом, по освојењу Србије, дође у Београд. Као човек, који уме да се свачијој нарави, без икакве муке, прилагоди, и сваком да погоди тежње, Халид-беј успе, те га Хуршид-паша постави за алај-беја смедеревског санџака.
Помоћу тог човека, с којим он живљаше у великом пријатељству, Милош се приближи и Марашли Али-паши, који му повери купљење пореза од народа. Да би се у неколико одужио својем пријатељу, Милош уз порез разреза на народ 60.000 гроша, и ту суму у две рате стаде давати сваке године Халид-беју, у име његових трошкова.
Исто тако помоћу њега, њему све државне тајне беху познате, једном речи, он му беше главни саветодавац. Услед тога међу Турцима се беху изродиле две партије, једна за Халид-беја и Милоша, а друга против њих. Истина Марашли Али-паша беше касније сазнао на шта Милош смера; и опомињаше се дошаптавања својих аjана, али увиде да је свему томе требало благовремено на пут cтати, а не сад, кад су Срби већ узели ђем у зубе, и кад он поред све своје власти није у стању да их притегне. Међу тим ипак смисли да против њих нешто предузме. На име, позва виђеније Турке, и на договору с њима реши: како би требало тражити ма какав било начин да се Милош из Србије уклони, а за то време не испуштати га из очију. Одмах за тим би углављено да паша, поради свечаног читања неког фермана, позове у град кнеза Милоша и српске прваке, па пошто би се ферман прочитао, да их поапси и за тим из Србије протера, чиме би Србији саломио крила.
Према томе Марашли Али-паша одреди дан за читање фермана, и на ту свечаност позва виђеније београдске Турке, чиновнике, Милоша и српске прваке. Одређеног дана паша очекиваше у свом серају Милоша и српске прваке. Халид-беј дознавши, међу тим, за пашину намеру, отрча његовом благајнику, Кара-хазнaдaру, познатом под именом Хаџи-Махмуд-аге, Кајшерлије, којег Милош такође помоћу Халид-беја беше задобио за свог доброг пријатеља, и известивши га шта се спрема, замоли га да одмах учини све што може, да се цела ствар осујети. Хазнaдaр, не знајући дотле ништа о тој ствари, а озлојеђен на пашу, што му ту тајну није хтео поверити, заједно с Халид-бејем оде паши и изјави му: 'То што ћеш данас извршити, могућно је, да ће ствар још више позлeдити'. Наравно, на тај начин доведе пашу у забуну и превари га, те од своје намере одустане. За тим, да би паша указао српским првацима своје благовољење, наговори га, да им по прочитању фермана да по један шал и да нареди да се они поради тога до диванског места, где ће се ферман читати, построје.
Пошто паша изађе на диван, и пошто се ферман прочита, донесоше једну бошчу шалова. Један од најбољих кашмирских шалова привезаше Милошу око главе, а осталим српским првацима дадоше сваком по један. Виђенији Турци и пашини чиновници, видевши шта се учини, напустише диван, и вратише се својим кућама.

[JASON]

Целом мусломанском становништу беше веома тешко, што валија не умеде да се користи тако згодном приликом, и сваки од њих говораше, како је, тим његовим поступком, Србија задобила нову снагу. Досељени пак Турци, кајући се што су у Београд дошли, осташе неутешни. И сам валија, видевши како турски прваци и чиновници напустише диван, увиде да није добро урадио, али кад већ беше тако поступио, држећи се пословице: Коњаник у Скутаре стиже (Пређе сивац Крушевац), он их чак и речима поздрави и допусти им да се натраг врате. Срби пак, пошто из града изиђоше, сазнадоше ствар, те као опарени појурише онамо откуд и дошли.
У след тога, валијски помоћник, румелијски племић, чувени Ахмед-ефендија и остали турски прваци, још истог дана пред вече, у највећој јарости, стадоше говорити Марашли Али-паши о томе, какав је човек тај Халид-беј, и какве ће се тешкоће, по народ и царство, у будућности, изродити таким његовим неваљалством. На основу такве представке, валија отпусти из службе Халид-беја, поставивши на његово место најславнијег београдског племића, Али Зајим-заде Ес-Сајид Мустафа-беја.
Што се тиче Мустафа-бејеве биографије, она се се састоји у овоме: Његовом деду Али Заиму, за учињене услуге царској војсци, којој се он беше придружио приликом првог освојења Београда, цар, наредбом својом, беше дао на уживање чувени Пореч, агалук Шајке и тимар села Остружнице, у смедеревском санџаку; подигне му о државном трошку ванредно леп конак у Београду и нареди му да ту живи као грађанин те вароши. Осим тога дао му је још много којечега на поклон. Ни Мустафа-беј, његов унук, ни ико други из те фамилије никад ништа није радио против своје државе, а чувенога Мехмед-беја, оца Мустафа-бејева, београдски млади Јаничари, не могавши за се придобити и нагнати да ради против Султанове воље, на комаде беху исекли на Калимегдану, пред диздaревом капијом. Од тог доба син његов, Мустафа-беј, ни у шта не хтеде мешати се, него чинећи милостињу за царско здравље и срећу, занимаше се пријемом својих гостију и овда-онда одлажаше валијама виђења ради.
Мустафа-беј, сазавши како се неколицина од виђенијих дахија - Фоч-оглу Мехмед ага; Аган-бајрактар, Бошњак; Кучук-Алија, Рудничанин; Мола-Јусуф, Новопазарац; Тосун-ага, Крушевљанин; Мола-Мехмед и бајрактар Шахин-Абдија - којима беше поверено чување Београда, спремају да се побуне, оде тадашњем београдском валији, Хаџи Мустафа-паши, и известивши га о њиховој намери, изјави му, како би требало да их уклони, како нико од београдских Турака није њихов присталица, него да су готови да се жртвују за своју државу, и да ће се свакој његовој наредби покоравати. Валија, не верујући потпуно тој изјави, одговори му хладно и непристојно: 'Ви хоћете да се чујете више и од самих староседелаца; вашим речима не може се веровати; о тој ствари требало би пре свега и сам да се уверим, па бих тек онда гледао шта да радим.' Мустафа-беј не остаде само при томе, него се стаде тајно договарати с виђенијим људима: чувеним Мемиш-агом; секретарем царинаре, Омер-ефендијом; Атеалах-агом; Бахче-заде Ахмед-агом и Решид-ефендијом, о томе, шта би требало предузети да се дахијске намере осујете, јер би доцније одговорност на саме Београђане пала.