Српске буне

[JASON]

Милош и Срби, знајући зашто се та војска шаље, кретоше своју политику другим правцем, и договорише се да је боље, да своје послове предузму с Марашли Али-пашом, с ким мишљаху, да ће успети у својим потраживањима пре него што би успели да наставе преговоре с босанским валијом, Хуршид-пашом. Према томе, оставивши Хуршиду своје таоце, да се жртвују за спас својега народа, ишчекиваху на долазак Марашли Али-паше.
Приликом проласка Марашлијиног кроз Ћуприју, Милош одабра 5 - 600 стараца да га онде дочекају, обуче их у подерано одело, у место опанака нареди им да натуку на ноге коре од липе; опаса их ликом, окачи им врпце о вратове, у знак ропства, и по свом лажном и лукавом обичају, научивши их шта да кажу валији, упути их да валију поздраве. И они дошавпи у Ћуприју, постројише се поред Мораве, да ту валију дочекају.
Кад се валија приближи са својом свитом, они се, на нечувен начин, почеше жалити на мусломанско становништо и на чиновнике, и бацајући пред валију лажне крваве кошуље, које собом беху донели, запомагаху и говораху, како више немају снаге да и даље сносе тешке зулуме, и стајаху, да се на писмено обвежу, како се даље како им ништа друго не остаје, него да напусте отаџбину. Кад виде валија, како им из очију теку сузе као киша, јако се на њих сажали, и, узвикнувши: вај, вај! Стаде их уверавати да ће им у свему помоћи. Отправивши их за тим кућама, позва своје ajане, и стаде им говорити како потпуно појима патње српскога народа, јер иначе куд би они онолике сузе проливали. На то му ајани приметише, како су им одавно познати српски шеретлуци, како је то народ, који никад није био одан Султану, да је увек, у згодним приликама, устајао на оружје против владе, и како је увек слушао Русију. Што се пак суза тиче, увераваху га, да је то све мајсторија; они су пре поласка за овамо натопили, по свој прилици, своје пешкире и пешеве од хаљина у води, у коју је истучени црни лук метнут, па, бришући се тим пешкирима и пешевима, љутина од лука натеривала им је онолике сузе, иначе, говораху му, да то друкчије није могуће.
Но валија не верујући тим њиховим уверавањима, рече им отворено, да то не може бити истина.
Даље, на своме путу за Београд, Марашли Али-паша наилажаше на гомиле Срба од по 6 до 700 људи и то: код Јагодине, Хасан-пашине паланке, Колара, Смедерева и Хисарџика, које беху изашле да га поздраве. На свима тим местима, Срби, жалећи му се на зулуме, надовезиваху, како је Сулејман-паша, без икаква повода, слао на њих војску, како их је почео убијати и палити, како им је имања одузимао, и како су, услед тога, приморани били да се са својим земљеделским алатима, а поглавито с косама дигну на буну, само да би своју децу и жене сачували, и то дотле, докле влада не би предузела потребне мере, да валијским насиљима стане на пут. Уз то додаваше, како су уз Карађорђа били само зато што су присиљени били од његове стране да у буни учествују, како су увек желели да турска војска дође, те да их од њега ослободи, и како су, кад је она стигла, сами властима предали своје земљеделске справе.

[JASON]

Марашли Али-паша стиже у Београд, али како му Сулејман-паша Бошњак не даде да с војском уђе у град, улогори се на Врачару код опале Турган-бејеве џамије и на месту званом Буљбуљ-дере.
На представке Марашлијине да му, на основу фермана, преда град и да се крене на своје ново опредељење, Сулејман-паша одсечно одговараше, да му град све дотле предати неће, докле му он не би издао 300.000 гроша на име трошкова и 600 коморџијских коња, који су му потребни за пренос ствари.
(Том приликом беше се десила једна веома смешна ствар. И ако није пристојно да о њој овде говоримо, ми ћемо је ипак, по чувењу, изнети. Марашли Али-паша више је пута слао поруке Сулејман-паши да му град преда, и увек од њега добијао одговора, како му га неће предати све дотле, докле му не би издао оно што је он тражио. Једног дана, пославши по ново својег ађутанта по истој ствари, Сулејман-паши се то досади, и разјарен речe aђутанту: 'Ја сам визир, син визира, визирова сина; знам шта је држава, а шта су услови; ја нисам визир онакав какав је твој господин визир никоговић; град му нећу предати. Иди и тако кажи твоме зевзек-господину'. Ађутант, вративши се, саопшти Марашлији од речи до речи Сулејман-пашин одговор. Тако је о тој ствари причао Јусуф-паша Сережанин).
Како се то чудновато стање беше продужило више од 15 дана, а да не би ордија и даље чекала, ајани се међу собом споразумеју да добровољним прилозима откупе град. Према томе сваки записа по извесну суму новаца. Приликом поднашања тог списка Марашли Али-паши, он изјави да је добро што су то учинили; међу тим те исте вечери, позвавши к себи од својих аjана: Хусејин-пашу Врањанца и Махмуд-беја, рече им: 'Ви не само да ћете се истрошити дајући добровољне прилоге, него ћете, бавећи се овде с војском, морати још веће трошкове поднети. Стога не би требало ништа да дајете Сулејман-паши, а како је у Србији све на миру, те нема потребе да ви и даље останете овде с војском, држим да ће добро бити, ако вам издам бујурултије о извршењу ваше дужности, а Сулејман-паша, хтео не хтео, мора предати град'. Они примише сутра дан бујурултије и путни трошак, и вратише се својим кућама.
Остали ајани, видевши то, насташе те валија и њима издаде бујурултије за повратак. Том приликом беше се нешто чудновато догодило. На име Јусуф-паша из Сереза, човек частољубив, правичан и тврда карактера, не знајући ништа о начину на који су аjани добили бујурултије за повратак, позове к себи хас-кејског ајана, Емин-агу, и изјавивши му, како је јако увређен што нико од ајана не хте испунити обећање односно добровољних прилога за откуп града и што се сад тако кукавички понашају те одлазе, оде са њим Сулејман-паши у град, и изјави му, да ће му, од свога новца издати 150.000 гроша, 300 коња, и поднети цео трошак до Ниша, на што Сулејман пристане.

[JASON]

Сутра дан, Сулејман-паша, поведавши Милошева брата Јеврема, и српске прваке, оде у ордију, а одатле крене се на пут. Међу тим Марашли Али-паша затражи од Сулејман-паше да му изда српске таоце. Овај пак, наљућен што се то од њега тражи, обавије тим српским првацима по један шал око главе, и заповеди им да се одмах кућама својим врате.
Јусуф-паша и још неки ајани, и не потраживши од Марашлије бујурултије, оду у Ниш, а одатле сваки у свој завичај. Сулејман-паши пак, који се налажаше на путу за Солун, стиже ферман, да је постављен за валију у Браилу, те с тога мораде променити пут.
Милош и Срби, видевши да је Сулејман-паша отишао из града с целом војском, и да је Марашлија предузео своју валијску дужност, говораху између себе, како би требало на све што дотле било заборавити и гледати да се у Србији не изроди каква нова брига. Осећајући пак да ће нови валија бити на њиховој страни, похиташе да своју политику напред поведу, и почеше позивати из Русије и из других држава људе, који се у дипломацији разумеваху.
Сдруге пак стране, понашајући се као да су покорени, и представљајући се као верни поданици, почеше овом оном давати новаца и поклона. Помоћу новаца Срби задобише за се мутеселиме у Србији, па почеше овде онде злостављати несрећне мусломанске становнике, који, због тога, бише принуђени да напуштају села и вароши и да се насељавају по градовима. Поред тога, окуражени благим поступком новог валије, јер их не беше ни узимао на одговор због последње буне, Срби, по наговору кнеза Милоша, непрестано измишљаваху тужбе против чифлучких ага, тимарџија, зеамет-сајбија и административних чиновника, и одлажаху валији с тужбама час против једних, час против других.
И докле Срби тако радише, дотле се Милош улагиваше виђенијим београдским Турцима, уверавајући их како то, што Срби раде, није с његовим знањем, и како им он тобож не одобрава такав поступак. Али тим својим улагивањем, Милош не само што не успе да придобије ма и једног од њих, него их ни најмање не могаше убедити о своме лукавом правдању. Међу тим бeше придобио за својег партизана само смедеревског алај-беја, Халид-беја, родом из Крушевца. А благодарећи упутствима, које му овај стаде давати, Милош поче успевати у свима свјим демонским и опаким предузећима.

[JASON]

Поменути Халид-беј, павши у Карађорђевој буни као заробљеник, беше са својом женом, сачувај нас Боже, примио лажну веру српску, и добио име Јован-беј. Као такав седам је година провео међу Србима. А кад осети да ће Србија бити покорена, побегне у Аустрију, а оданде оде чувеном Реxеб-аги, команданту Велике Аде. Из Аде се придружи царској ордији, која беше послана на Србију, те с њом, по освојењу Србије, дође у Београд. Као човек, који уме да се свачијој нарави, без икакве муке, прилагоди, и сваком да погоди тежње, Халид-беј успе, те га Хуршид-паша постави за алај-беја смедеревског санџака.
Помоћу тог човека, с којим он живљаше у великом пријатељству, Милош се приближи и Марашли Али-паши, који му повери купљење пореза од народа. Да би се у неколико одужио својем пријатељу, Милош уз порез разреза на народ 60.000 гроша, и ту суму у две рате стаде давати сваке године Халид-беју, у име његових трошкова.
Исто тако помоћу њега, њему све државне тајне беху познате, једном речи, он му беше главни саветодавац. Услед тога међу Турцима се беху изродиле две партије, једна за Халид-беја и Милоша, а друга против њих. Истина Марашли Али-паша беше касније сазнао на шта Милош смера; и опомињаше се дошаптавања својих аjана, али увиде да је свему томе требало благовремено на пут cтати, а не сад, кад су Срби већ узели ђем у зубе, и кад он поред све своје власти није у стању да их притегне. Међу тим ипак смисли да против њих нешто предузме. На име, позва виђеније Турке, и на договору с њима реши: како би требало тражити ма какав било начин да се Милош из Србије уклони, а за то време не испуштати га из очију. Одмах за тим би углављено да паша, поради свечаног читања неког фермана, позове у град кнеза Милоша и српске прваке, па пошто би се ферман прочитао, да их поапси и за тим из Србије протера, чиме би Србији саломио крила.
Према томе Марашли Али-паша одреди дан за читање фермана, и на ту свечаност позва виђеније београдске Турке, чиновнике, Милоша и српске прваке. Одређеног дана паша очекиваше у свом серају Милоша и српске прваке. Халид-беј дознавши, међу тим, за пашину намеру, отрча његовом благајнику, Кара-хазнaдaру, познатом под именом Хаџи-Махмуд-аге, Кајшерлије, којег Милош такође помоћу Халид-беја беше задобио за свог доброг пријатеља, и известивши га шта се спрема, замоли га да одмах учини све што може, да се цела ствар осујети. Хазнaдaр, не знајући дотле ништа о тој ствари, а озлојеђен на пашу, што му ту тајну није хтео поверити, заједно с Халид-бејем оде паши и изјави му: 'То што ћеш данас извршити, могућно је, да ће ствар још више позлeдити'. Наравно, на тај начин доведе пашу у забуну и превари га, те од своје намере одустане. За тим, да би паша указао српским првацима своје благовољење, наговори га, да им по прочитању фермана да по један шал и да нареди да се они поради тога до диванског места, где ће се ферман читати, построје.
Пошто паша изађе на диван, и пошто се ферман прочита, донесоше једну бошчу шалова. Један од најбољих кашмирских шалова привезаше Милошу око главе, а осталим српским првацима дадоше сваком по један. Виђенији Турци и пашини чиновници, видевши шта се учини, напустише диван, и вратише се својим кућама.

[JASON]

Целом мусломанском становништу беше веома тешко, што валија не умеде да се користи тако згодном приликом, и сваки од њих говораше, како је, тим његовим поступком, Србија задобила нову снагу. Досељени пак Турци, кајући се што су у Београд дошли, осташе неутешни. И сам валија, видевши како турски прваци и чиновници напустише диван, увиде да није добро урадио, али кад већ беше тако поступио, држећи се пословице: Коњаник у Скутаре стиже (Пређе сивац Крушевац), он их чак и речима поздрави и допусти им да се натраг врате. Срби пак, пошто из града изиђоше, сазнадоше ствар, те као опарени појурише онамо откуд и дошли.
У след тога, валијски помоћник, румелијски племић, чувени Ахмед-ефендија и остали турски прваци, још истог дана пред вече, у највећој јарости, стадоше говорити Марашли Али-паши о томе, какав је човек тај Халид-беј, и какве ће се тешкоће, по народ и царство, у будућности, изродити таким његовим неваљалством. На основу такве представке, валија отпусти из службе Халид-беја, поставивши на његово место најславнијег београдског племића, Али Зајим-заде Ес-Сајид Мустафа-беја.
Што се тиче Мустафа-бејеве биографије, она се се састоји у овоме: Његовом деду Али Заиму, за учињене услуге царској војсци, којој се он беше придружио приликом првог освојења Београда, цар, наредбом својом, беше дао на уживање чувени Пореч, агалук Шајке и тимар села Остружнице, у смедеревском санџаку; подигне му о државном трошку ванредно леп конак у Београду и нареди му да ту живи као грађанин те вароши. Осим тога дао му је још много којечега на поклон. Ни Мустафа-беј, његов унук, ни ико други из те фамилије никад ништа није радио против своје државе, а чувенога Мехмед-беја, оца Мустафа-бејева, београдски млади Јаничари, не могавши за се придобити и нагнати да ради против Султанове воље, на комаде беху исекли на Калимегдану, пред диздaревом капијом. Од тог доба син његов, Мустафа-беј, ни у шта не хтеде мешати се, него чинећи милостињу за царско здравље и срећу, занимаше се пријемом својих гостију и овда-онда одлажаше валијама виђења ради.
Мустафа-беј, сазавши како се неколицина од виђенијих дахија - Фоч-оглу Мехмед ага; Аган-бајрактар, Бошњак; Кучук-Алија, Рудничанин; Мола-Јусуф, Новопазарац; Тосун-ага, Крушевљанин; Мола-Мехмед и бајрактар Шахин-Абдија - којима беше поверено чување Београда, спремају да се побуне, оде тадашњем београдском валији, Хаџи Мустафа-паши, и известивши га о њиховој намери, изјави му, како би требало да их уклони, како нико од београдских Турака није њихов присталица, него да су готови да се жртвују за своју државу, и да ће се свакој његовој наредби покоравати. Валија, не верујући потпуно тој изјави, одговори му хладно и непристојно: 'Ви хоћете да се чујете више и од самих староседелаца; вашим речима не може се веровати; о тој ствари требало би пре свега и сам да се уверим, па бих тек онда гледао шта да радим.' Мустафа-беј не остаде само при томе, него се стаде тајно договарати с виђенијим људима: чувеним Мемиш-агом; секретарем царинаре, Омер-ефендијом; Атеалах-агом; Бахче-заде Ахмед-агом и Решид-ефендијом, о томе, шта би требало предузети да се дахијске намере осујете, јер би доцније одговорност на саме Београђане пала.

[JASON]

Баш у то време, чувени адмирал Хусејин-паша, беше с флотом дошао пред Видин, против чувеног Пазванџије Осман-аге, који се тада беше побунио. А како између Хусејин-паше и београдског валије, Хаџи Мустафа-паше, из одавно постојаше некакво непријатељство, овај први наговори дахије, да се против њега дигну, што они једва дочекаше, и с целом својом војском на њега ударише.
Београдски Турци, видевши да се услед тога Хаџи Мустафа-паша затворио у град, а не знајући шта да раде, известе га како су намерни да обноћ преселе своје породице у град, јер хоће да ударе на дахије. Он пак не хтеде усвојити њихову молбу, одговоривши, како је то подвала и како заслужују презрење. Међу тим, дахије, те исте ноћи, с приличним бројем војске, провуку се кроз стародревни и тврдо озидани водовод, који почиње на два сата далеко од Београда, везујући Екмекл'к-чесму с Мола-Хусејиновом чесмом, и уђу у град, и ту тестерама, да се разбијање водовода не би по граду чуло, пресеку цигле на њему и отворе га. По том, један по један, излазећи одатле одлазили су у подруме једне свете џамије, која је задужбина Његовог Величанства Султана Махмуд-хана, који у рају борави. Пошто се беху ту сви искупили, поjуре на градске капије, оборе их, и у град пусте осталу њихову војску, која онде чекаше. За тим ухвате валију и стану разгледати његова писма, из којих увидеше, да је на основу његове наредбе, син његов, Дервиш-паша, да би притекао свом оцу у помоћ, дошао с довољном војском у Ћупријски град. А да не би та војска дошла у Београд, дахије изнуде од валије писмо, у ком извештаваше Дервиш-пашу, да је престала потреба у Београд долазити, него да се натраг врати. Пошто валија удари на њ свој печат, они га, јадника, убију на правди Бога.
_{(Писац не каже да су га убили, него да су га шехидом учинили. По корану, сваки који у рату против неверника погине, постаје шехид – мученик, и као такав иде право у рај. Истина Хаџи Мустафа није погинуо од неверничке али како су дахије убиле валију, којег је Султан поставио, а Султан је Мухамедов заступник, сматра се, да су и они неверници као и сви остали немусломани.)}
Шахин-Абдија, један од београдскиј дахија, којег напред поменух, у намери да убије Мемиш-агу, виђенијег Београђанина, обноћ оде у његов конак, тобож да га, као његов давнашњи пријатељ, посети. Ушав, на тај начин, у његову собу, извуче пиштољ, који беше испод горње хаљине прикрио, и управи га на Мемиш-агу. Али како пиштољ не беше упалио, Мемиш-ага, немајући при себи оружја, на брзу руку зграби Шахинов други пиштољ, који му иза појаса вираше, и опалив на њега, обрани га у прса. У тој забуни Мемиш истрчи из собе у предкућу ривши, а слуге Шахинове, мислећи да је то њихов господар, опале из пиштоља у собу и убију Шахина. Мемиш-ага, међу тим, кроз комшијска врата побегне у Видин. Брат његов, Абди-ага, не знајући у тој ларми шта је било, побегне у конак београдског дахије, Тосун-аге. И овај у место да одбрани једног племића, који је добегао у његову кућу, преда га дахијским војницима, те га убише.

[JASON]

Исто тако убише код градске капије и Решид-ефендију. Таким поступцима дахије потчинише под своју власт цело мусломанско становништво. Међу тим ни Срби боље не прођоше, јер и њих стадоше убијати.
По постојећем обичају зеамета и тимара не беше у Смедеревском санџаку, као у Румелији, али дахије стадоше наплаћивати и зеамете и тимаре, а пошто поставише своје присталице за чифлучке аге, почеше наплаћивати не само порез и царину, него и друге дације, па чак и неке нове, које они беху изумели.
Срби, не могавши сносити такво стање, стадоше се међ' собом договарати да дигну буну, али како немаху вођу, који би их предводио, потајно се о томе споразумеваху. И наравно такав су избор могли учинити само међ' обркнезовима. (Данас се таки обркнезови називљу кметовима и коџабашама). Meђ' осталим кнезовима, речитошћу и разумом највише се одликоваше кнез села Тополе (које је 8-9 сати од Београда удаљено), чувени Карађорђе, о ком напред рекох, да је народ на буну дигао. Будући Карађорђе такав, а иначе и због тога што беше једном из затвора побегао, Фоч-оглу Мехмед-ага посла 15-20 пандура т.ј. заптија да га ухвате.
Међу тим пандурима налажаше се и један проклетник, по имену Ибрахим, који о томе Карађорђа благовремено извести. Услед тога Карађорђе би принуђен, те с неколико људи оде у хајдуке. Најпре оде у село Врбицу, па покупивши неколико несрећника, зађе редом из села у село, и стаде дизaти Србе на буну. А који се год томе успротивно, палио му је кућу. Пошто прикупи на тај начин повећу гомилу људи, узе у руке некакав стари берат о тимарима, и стаде им говорити: 'Ево, од нашег славног цара, Његовог Величанства Султана Селим Хана, дође ми овај ферман, у ком заповеда српском народу, који му је толико веран, да казни и из Србије отера београдске дахије, које је омрзнуо због тога што погубише Хаџи Мустафа-пашу.' И помоћу таких мајсторија, он успе да потчини и остале Србе, који га испрва не хтедоше слушати.
Сам пак, пошто се прогласи за команданта свих Срба, стаде убијати и растеривати зеамет и тимар-сајбије, субаше, дахијске момке и друге Турке. Годину дана касније т. ј. 1219. (1804) године по Хеџири, на одстојању за 1-2 сата опседну Београд, позорницу светог рата, с главним станом у Топчидеру.
Ето, како се беше почела прва буна.

[JASON]

Напред поменуте дахије, кад видеше у каквом се стању налазе, послаше у Босну Муса-агу, брата Фоч-оглу Мехмед-аге, који се тада налажаше у војводини нахије шабачке, и Хусејин-агу из Љешнице, да оданде војску позову; а неколицину упутише видинском валији и Халил-аги Гушанцу, Румелијском хајти (устанику).
Пошто дахијски изасланици дођоше у Сарајево, ондашњи племић Ахмед-ага Кадри-бејевић, желећи да им помогне, стаде се заузимати око купљења војске. Али баш у том тренутку догоди се нешто што је веома чудно. На име, Карађорђе беше послао сарајевским првацима: Делчићу, Вешкадићу, Побрићу и још некојим Турцима приличну суму крменаца (аустријски дукат) у фучијама за пекмез, молећи их да се оставе купљења војске. У исто време беше им јавио, како се Срби нису побунили у рђавој намери, него због због тога што им је дужност налагала да потраже освету од оних што су једног царског визира убили, и да тиме још већма своју верност према Султану истакну, замоливши их, да о таком понашању Срба саставе једно писмо, и од стране сарајевског становништва пошљу у Цариград.
И поменути проклетници, да би забранили купљење војске, позову, некоје улеме у чувену Хусрев-бејеву џамију на договор, којима учине овакву изјаву: 'Београдске Турке треба данас да сматрамо као бунтовнике, а извесно је да ће царска влада наредити да се они због извршеног убиства над Мустафа-пашом казне. Ми смо уверени, и непрестано нам стижу вести, да су зулуми, које они чине над царским поданицима, српском рајом, превршили сваку меру. Сад ето Муса и Хусејин-ага дођоше овде да скупљају војску и да народ подстичу на буну. По закону никако не може бити право, да се та војска шаље против српског народа.' За тим се посаветоваше мало, и објаснивши им шта треба, завртеше им мозак.
Улеме пак, не знајући право стање ствари, а налазећи да је то умесно, истога дана позваше народ у исту џамију. Кад се људи искупише, они изнеше пред њих некаке књиге и стадоше им тумачити: 'Чујте људи, шта књиге кажу. Слати у Београд помоћ без царске наредбе, није по закону допуштено; ко оде, бунтовник је; ко попогине, не може постати шехидом; ко погуби рају, убица је, јер се не може сматрати да је се тукао за веру мусломанску и да је неверника победио; српски је народ верна држава, а Срби се сматрају као поданици.' И тиме и још неким лажним изјавама измајсторисаше забрану за купљење војске, а дахијски изасланици бише принуђени да се са жалосним срцем врате у Београд.
Ово што сад иде још већма је за чудо.
Сарајевци по том саставише једно писмо, у ком кићaxy којекаке лажи што се тиче београдских Турака, у место печата ударише на њ једну дечију црвеном бојом намазану шаку, и послаше га у царски двор с изјавом 'ово је од стране Сарајеваца'. Доцније се тек дознаде, да је Султан, на основу тог лажног писма Сарајеваца, издао ферман да се дахије и београдски Турци казне.
Одговорност о тачности овог догађаја има пасти на првог приповедача.

[JASON]

И та два дахијска изасланика, и ако се беху вратили из Сарајева без војске, ипак се задодавољише, кад им босански валија даде реч да ће им послати нешто војске само за одбрану Шапца, пошто он лежи на граници Босне.
Видински валија, који баш у то време беше помилован од Султана, изјави, да им не може послати помоћ, јер је нема.
Што се пак Халил-аге Гушанца тиче, он, поведавши своје Кралије*), присталице, и нешто башибозука, странпутицама, на нечувено брз начин стиже пред Београд, и ту прешавши српске колоне, улогори се код врачарске џамије. За тај његов брзи долазак сваки га је обожавао и чудио му се.
За одбрану Београда, четворица од главнијих дахија, овако се распоредише: један брањаше град; други Видин-капију на Дунаву; трећи Стамбол-капију и околину, а четврти варошку и савску капију.
Гушанац, желећи да се за свој рачун докопа Београда и да га себи потчини, смисли да то преваром и подвалом изврши, и вребаше само згодну прилику. Једног дана, баш кад се дахије беху састале у топџијској караули над Стамбол-капијом, да о некој ствари већају, Гушанац похита са својим људима ка Стамбол-капији. Дахије истина опазише Гушанца, али мислећи да он долази да се с њима види и разговори, не предузимаху ништа. Он пак, ушав на ту капију, јурну у град, и пошто их похвата, они тек тада увидеше каква их је несрећа снашла.
У то време ново-постављени београдски валија, Махсул Сулејман-паша, беше дошао у Земун, у намери да одушеви београдске становнике и да помоћу њих заузме Београд. Међу тим како се град налажаше у рукама Гушанчевим, он преко Бабал'к-аде пређе Дунав, и уђе у град. И ту заједно с Гушанцем потчини београдске Турке. Како на тај начин крила дахијама беху сломљена, присталице њихове осташе усамљене.
Сулејман-паша и Гушанац објаве дахијама како им султан прашта кривице, и предадоше им фермане, којима се у слободу пуштају. Али уз то им напоменуше, како је потребно да оду у Цариград, и под стражом упутише их у Велику Аду, која постоји испод Оршаве, на 30 сата далеко од Београда. Чим овде стигоше, чувар ондашњег града, Реџеп-ага, даде их још исте ноћи погубити, а њехове главе посла Султану.

*) Код ово речи стоји у тексту још и ово: jек ат, јек м'здрак -  један хат, једно копље. Али шта се хтело с тим рећи не зна се. Мени се чини да хоће тиме да се каже како су крџалије биле лаке и брзе и да нису имали другог оружја осем копља. Пр.

[JASON]

За све то време, т. ј. за време њихове трогодишње побуне и њиховог удаљења из Београда, Срби једнако држаху Београд у опсади.
Да испричам једну чудноватност.
Како се поменутом пандуру, Ибрахиму, што беше благовремено известио Карађорђа о познатом атентату, беше досадило тако дуго борављење у опсађеном Београду, напусти га заједно с једним својим другом, и кренувши се за Босну, свратише у Карађорђев главни стан. Пошто изиђоше пред Карађорђа, Ибрахим му стаде причати, зашто је Београд напустио, како је намеран да иде у Босну, и како је ту дошао да га моли, да му на име раније учињене му доброте, даде мало трошка. Карађорђе му на то одговори: 'Ибрахиме! Никад не могу заборавити доброту, коју си ми учинио, а све што бих ти, на име тога, дао, било би мало. Међу тим хоћу да те почаствујем нечим, чиме ћеш вечито остати задовољан. Чуо сам, да је, по вашој мусломанској вери, шехидл'к највећи ступањ, путем којег се право у рај иде. Ето, дакле, ја ћу вас обојицу учинити шехидима, како не бисте ни ви заборавили на моју доброту'. Нареди, те обојицу ондe код његовог шатора погубе.
И у колико не треба жалити тога проклетника Ибрахима зато што је по заслузи био кажњен јер је издао своју веру и народност, у толико га треба презирати, што својем верном другу не даде, да дође до прилике, да се на бојном пољу непријатељу освети, него га одведе да му Срби на тако прост начин дођу главе.
Ево још једне подвале.
Кад Срби видеше да дахије из Београда одоше, почеше се према Сулејман-паши понашати као послушна раја, и изјавише му како ће дићи опсаду с градова: београдског, шабачког, ужичког, смедеревског и соколског, али за то да он уклони из Београда Халил-агу Гушанца, који је иначе хајта (побуњеник), и као такав увек је радио насупрот вољи Султановој, и који, докле је год у Београду, где се налазе и присталице дахијске, српски народ не може бити сигуран ни с имањем ни са животом, нити пак може валији долазити и одлазити. У исто време увераваху га, како они нису могли, као искрени и одани поданици царства, остати равнодушни према дахијама, који су убили једног царског валију; а да не би они побегли из града, дигли су се били на оружје, опсели Београд и држали га у опсади, чекајући тако царску војску да дође, да дахије похвата и казни. А како су они сад похватани, стављају се на расположење царским наредбама не тражећи више ништа.
Махсул Сулејман-паша, верујући српским изјавама, стаде смишљати о начину на који би склонио Гушанца да из Београда отиде. Међу тим и Гушанац се беше решио да остави Београд, једно с тога што увиђаше да не може овладати горњим градом и целим Београдом (јер под његовом управом беше само доњи град) и с њима слободно располагати, друго с тога што немаше могућности да себи потчини целу Србију, па и кад би је потчинио, не би му влада турска то допустила; треће с тога, што је његова главна намера била да савлада дахије, те да се тиме препоручи влади како би му опростила кривицу, и четврто што беше осетио, да ће Срби на ново опсести Београд и да неће више остати раја.