Српске буне

[JASON]

Да пређемо на Карађорђева лукавства.
Управа над спољним градским утврђењима, на којима се налази Варош-капија, беше поверена сејменском бимбаши Узејир-беју, којега Карађорђе беше, помоћу новаца, преварио и за се придобио. Доцније измеђ' њих би уговорено: да Узејиp отвори Варош-капију и у варош пусти Србе, а пошто ови заузму Београд, да га здрава и читава заједно с његовим војницима отпрате до границе код Ниша, а поред осталих почасти, којима ће га особено по Србији предусретати, да му Карађорђе да и 50.000 гроша. Да би, дакле, утврдили ствар, Карађорђе му унапред даде уговорену суму, изјавивши, да ће му по заузећу Београда још више дати.
Према томе Карађорђе одмах нареди да то да се одређеног дана на врачарском пољу скупи 20.000 Срба, али тако, да дању шумом, а ноћу увек друмом путују. Пошто се Срби искупише и пошто Београд по ново опседоше, београдски се Турци стадоше борити са Србима, које у сваком судару надбијаху. Како српска војска не могаше једанпут да се приближи шанчевима, Београђани, не бојећи се ни најмање њихових напада, не хтедоше своје породице и ствари у град селити.
И ако при свима сукобима Срби биваху потучени, ипак због малог броја војске, Турци не могаху напуштати шанчеве и ићи за њима, нити пак могаху чете изашиљати. С тога стадоше којекуда писати за помоћ, али им на та писма стизаxу одговори овакве садржине: 'Београдски Турци убише Хаџи Мустафа-пашу; нека их Срби најпре за то казне, а доцније се од Срба може одузети и Београд и Србија'.
Приписивати то убиство Београђанима у грех није човечно с тога, што једно такво место, као што је београдски град, на који свака држава баца своје жудне погледе, беше поверено дахијама (потомцима у Београд послатих Јамака, којих се порекло не зна), који увек насупрот вољи Султановој радише, то, што је, у осталом, сваком добро познато; што поменути валија београдски не хте, као што о томе напред поменух, послушати београдске становнике, да помоћу њих осујете намере дахија, о чему га они беху благовремено известили, и што је сваком такође добро познато, да је истог валију, Хаџи Мустафа-пашу, убио Ђурђ-оглу из Зворника.
Али било како му драго, ти исти несрећни Београђани ипак одбијаху силне нападе и задобијаху победе. Како се баш у то време беху приближили курбан-бајрамски*) празници, сваки се за барјам спремаше и не бојећи се Срба.

*) Турци имају два бајрама, један се зове шећер, а други курбан-бајрам. О шећер-бајраму Турци по ваздан једу шећер и деле га немилостиво између себе, па га чак дају и хришћанима. И ја сам у Цариграду сваке године добијао разног шећера од мојих пријатеља. О курбан-бајраму сваки је Турчин дужан да закоље по једног овна. На месец дана пре тога бајрама по турским варошима може се видети како бејевске и богатијих турака слуге проводе по улицама дебеле овнове с великим роговима и неострижене. Те овнове првог дана бајрама кољу.  Пр.

[JASON]

Међу тим, поменути Узејир-беј пропусти око пола ноћи у очи бајрама, кроз Варош-капију, на 15.000 Срба, и склони их где треба. Сутра дан рано изјутра, баш кад Турци беху пошли у свете џамије, Карађорђе с осталом српском војском изврши привидан напад на Видин-капију. Ради одбране од тог напада Турци одмах поjуре на ту страну, и тек што беху одбили Србе, у варош јурнуше они други Срби, које Узејир-беј беше пустио, просуше ватру и почеше на куће ударати. Услед таког изненађења Турци се збунише, па не знајући шта да раде, муваxу се час на једну, час на другу страну, и најзад, с оним породицама, које не беху поубијане, затворише се по светим џамијама и по тврђим кућама, из којих стадоше одбијати јаке српске нападе.
Махсул Сулејман-паша и Халил-ага Гушанац, знајући да Срби не могу ући у варош, а знајући при том и да су топови у дотадашњим борбама само с варошких шанцева употребљавани и да није било потребе да се с градa мa и један топ избаци, међу тим чувши јаку пуцњаву пушака по вароши, стадоше чинити којекаке погрешне претпоставке, и смислише на једно: варошани због бајрама шенлук чине, па том приликом ваљда мисле и град да заузму. И не уверивши се о правом стању ствари, наредише војницима својим да град бране, а ови, тобож бранећи град, не избацише ниједно ђуле. Па чак не хтедоше да приме у град ни неке буле, које с нејаком децом беху побегле и сакриле се у јендецима градским, те сироте морадоше онде остати до мркле ноћи.
Услед таког стања ствари, мусломанско становништво би принуђено да се, под неким угодбама, преда Србима. Валија пак пошто увиде да није онако било, како је он мислио, него са свим наопако, и да не може са својима ни један угао а камо ли цео град да одбрани, збуни се још више и стаде смишљати како ће самог себе да спасе.
Да валија и Гушанац нису скрштених руку, као прости гледаоци, стојали на бедемима градским, него да су пуцали топовима на варош и слали помоћ, Срби би као нико њихов били истиснути из вароши. С тога је са свим оправдано, ако рекнемо, да су они једини узрок, што Београд паде Србима у шаке.
Било како му драго, Срби, држећи се политике, условно заробљеним грађанима изјавише нека сваки спокојно остане код своје куће, и како им оружје неће узимати, па почеше чак и тајин да им деле. На два три дана доцније, пошто разредише војску на важнијим тачкама, те варош потпуно заузеше и пошто пресекоше путеве к Аустрији и граду, противно споразуму, стадоше убијати виђеније и иoле способне људе. И то стање продужи се 18 дана.

[JASON]

Срби на пристојан начин предложише валији да склони Гушанца на одлазак из града, како би се, по одласку његову, сваки одао свом послу, уверавајући га, да ће, на основу датог му обећања, и даље као раја остати. Валија им на то одговори да мора о томе најпре смислити какав начин, јер на Гушанца не може наваљивати да то учини, пошто је у његовим рукама био доњи град с барутанама, а у валијиним само горњи.
Гушанац пак, увидевши да је све пропало и да је крајње време да напусти град и у Румелију оде, стаде тражити да у Земуну купи потребан број лађа, у које би, код доњег града, укрцао своју војску, не бранећи ником од грађана да са њим пође, само ако би им Срби то допустили. Међу тим како Гушанац беше дознао да ће Срби све грађане побити и града се докопати, извести их о тој опасности. Срби опет беху се решили да Турке побију на Ђердапу, кад онуда буду пролазили. Према томе Карађорђе објави како не брани Турцима да с Гушанцем пођу.
Од разумнијих грађана реши се на 70 душа да са својим породицама пођу с Гушанцем. Остали Турци, који не беху у стању да оцене право стање ствари, наговараху оне друге да не одлазе, него да остану; иначе да ће их Срби поубијати на Ђердапу, одакле им ни вране кости изнети неће. Осим њих и проклети Халид-беј то исто чињашe, те многе одврати.
Овај исти, сусретавши се једног дана с Батал-Заде Омер-агом, саветоваше му да не одлази, иначе да ће му Срби доцније одузети тимаре. Омер-ага му на то одговори: 'Не мари, нека ми их они сад одузму, а кад се будем доцније вратио с царском војском, ја ћу их, на основу мојег берата, одузети од њих.' И заиста то тако и би.
Они пак београдски становници, што се беху решили на одлазак, држећи се пословице 'Ако срце своје другоме не предаш, не можеш бити љубљен; ако не ступиш на брод опасности, не можеш стићи у пристаниште спасења', мишљаху, да је боље на путу јуначки погинути, него ли везаних ногу и руку остати, да их на очима њихових породица, као овнове искољу. С том мишљу укрцаше се у бродове, и кренуше низ Дунаво.
И докле они, путујући дању бродовима и проводећи ноћи на аустријској обали, продужаваху свој пут, дотле Срби, у намери да их побију, шиљаху војску дуж Дунава. Али увидевши да је најбоље дочекати их на Ђердапу, похиташе да онде згодна места заузму, а један део војске претурише на аустријску обалу код Базјаша, да ондe на самом улазу у Ђердап, код села Свињца, положаје заузму. И баш кад се они ту беху распоредили, стигну и Турци. Како се већ беше смркло, те бродови не могаxу даље, без велике опасности, пловити, због узине кланца, кроз који Дунав веома брзо јури, а и због великог камења које се онде налази - најзад немајући ни вештих бродовођа, морадоше онде остати на преноћишту.

[JASON]

И тек што се они беху приближили обали, Срби нападну на бродове, али их Турци не само до ноге разбију, него су их за читав сaт даљине гонили - до једног аустријског села. Пошто се вратише на бродове, Гушанац стаде наговарати нежењене људе, да оне што имају своје породице оставе на бродовима, а они, преко аустријског земљишта, да оду у град Велике Аде. Кад то чуше Ибиш-ага, Бећир бајрактар, Јусуф-ага, Климент-ага и други, пред свима му отворено пребацише: 'Зар на оваком месту хоћеш да оставиш наше породице са ситном децом, које собом поведе, само да би себе спасао? Причекај бар још пола сата, докле ми сами побијемо наше жене и децу и побацамо у воду да их Срби не обешчасте, и докле бродове попалимо, па ћемо за тим лако поћи.'
За тим се почеше договарати односно поласка. Мишљаху: Ако би се зором кренули кроз Ђердап, не би могли никако проћи некоја опасна места, на којима су Срби заседе поставили. Међу тим узевши у обзир да Срби ноћу не постављају заседе, пошто је права бесмислица и мислити да неко може ноћу кроз Ђердап лађе проводити, решише се, да помоћу божјом, те исте ноћи пођу, и учинише овакав распоред: да се за све време путовања нико не нађе на крову, него да сваки седи по кабинама и код отворених мазгала с пушком у руци, и да се обрати нарочита пажња на децу да не плачу. Пошто наредише и друго штошта, Ибрахим-ага узе собом да управља думеном, а за обезбеду од куршума, метнуше и њему и осталим думeнџијама по један оклоп, и тако пођоше низ воду.
Те ноћи, као у очи неког српског празника, који они по обичају прослављају, Срби, верујући да ноћу не могу лађе кроз Ђердап пловити, јер дотле никада никаква лађа не беше прошла, беху се одали весељу, лудом пијанчењу и спавању. И докле Срби спаваху, дотле лађе, прешавши два-три најопаснија места, беху наишле на друго једно не мање опасно место близу Оршаве, која постоји изнад Велике Аде. Пролазећи туда, Срби опале на њих из једног топа, али докле је тај тобџијски шиљбок позвао своје другове, лађе измaкoше. Тек доцније Срби за њима избацише два топа и неколико пушака, али их не погодише.
Турци за тим стигоше у Велику Аду, где их становништво с чуђењем дочека, захваљујући великом Богу за тај срећан исход, јер их је само он могао избавити из оне опасности. Чувар града, Реџеп-ага, и остали грађани дочекаше их веома лепо, и указаше им особено гостопримство. Пошто ту проведоше неколико дана, кренуше се за Видин.
Видински валија, чувени Осман-паша Пазван-оглу, такође их беше лепо примио и угостио; неке је примио у службу, а неке постави којегде. Како се Гушанац беше највише заузео за њих, султан му даде мир-мирански чин.

[JASON]

Српска обећања да ће се Турцима покоравати као и пређе, беху само лепе речи. Што се пак заосталих у Београду Турака тиче, Срби их одмах стадоше окривљавати да су овог или оног убили, те им наредише да своје оружје српској полицији предаду. И несрећни Турци, остављени сeби самима, беху принуђени да своје оружје предаду полицији, и остадоше неутешни што, у своје време, не одоше с Гушанцем.
Да видимо шта би с Узејир-бејем.
У пратњи својих стотину војника, путујући за Ниш с почастима које му Срби указиваху, Узејир-беј беше стигао у ханове Деве-Багрдана у околини Хасан-пашине Паланке. Пошто на 3000 Срба опколише те ханове, затраже да им војници положе оружје из узрока, што су учинили велеиздају према својем цару, па српски народ, а нарочито њихове породице немају у њих вере да с оружјем кроз Србију путују. Војници предадоше оружје, а кад се то затражи и од Узеjир-беја, он одби. Услед тога Срби свуку војнике и као овнове подаве их, - а Узејира жива спале. И тако поред такве казне, одузеше му и новац и остале поклоне, које му они сами беху  дали, а оружје и друге ствари разграбише.
Ето како тај проклетник заврши свој издајнички живот. - Пословица каже: 'Ради добро, па да ти буде добро'.
Да пређемо сад на Махсул Сулејман-пашу.
Карађорђе извести валију, како је Порта уступила Београд Србима, и како га позива да он поради пријема нове дужности оде у Ниш. Уз то увераваше га, да ће му ради сигурности, дати пратњу од српских првака, који би га до Ниша отпратили заједно с његовом свитом. Валија поверова Карађорђу, и у место да оде у Ниш преко Аустрије и Видина, пође оним истим путем, којим беше отишао и Узејир-беј.
И тек што Сулејман паша изиђе из Београда, Срби одмах заузму град.
Кад је валија са српском пратњом и својом свитом стигао код Мола-Хусејинове чесме, која постоји изнад аустријског шанца, и сишао да се мало одмори, око 4000 Срба, које Карађорђе беше ондe у заседи поставио, ударе на пашу: њега исеку, а војнике му поубијају. Тиме показаше паши како је тврда вера у Срба. Пашу за тим сахране онде у једној њиви на 20 - 30 корака источно од те чесме.
Поред свег јунаштва, које у тој борби и валија и његови поданици тако храбро показаше, погубивши приличан број Срба, ипак не беху у стању савладати непријатеља, који располаже с тако јаком силом, него морадоше испити чаше мученичког шербета.
Ето докле потраја тврда вера, коју Карађорђе даде паши да ће га до Ниша отпратити.

[JASON]

Срби не само што покупише све ствари које иза изгинулих беху остале, него неки од њих, метнуше на своје главе шиљате капе пашиних евнуха, и тако одоше право у Београд. Турци, видевши Србе с тим капама, кад почеше улазити кроз Стамбол-капију у варош, разумеше шта се догодило и да је сад дошао ред и на њих. Али мишљаху, која вајда, што су они, који су свему тому криви, примерно кажњени, кад ће не само они платити главом, него кад ће им тај проклети народ обешчастити и побити још и жене и децу. Стога беху јако забринути и као мирна јагњад очекиваху час, кад ће их Срби почети убијати. У том се не преварише, јер их они стадоше нападати и убијати.
Не задовољивши се само с тим жртвама, Срби стадоше на разне начине мучити њихове жене; парали су их и вадили из њих децу; скидали им с леђа кајише, јагмили мал, те Београд постаде права касапница, носећи на себи тип страшнога суда.
За време тога ужаса, неколицина од тих јадника побегну у град, и известивши о томе српске прваке: Ненадовића и Младена, почну их молити да Србима силом насупрот стану. На то им они одговоре, како то није с њиховим знањем и одобрењем; како су то неки бунтовници, који су дошли и одважили се на зла дела; како не би требало да се њих боје, јер ће их они одмах растерaти. Истина они изађоше у варош, али дотле беше све скоро свршено; разбојнике отераше из вароши, који собом одведоше приличан број турских жена.
За тим преко телала објавише, како је ред повраћен, позивајући од страха сакривене Турке да слободно изађу. Према томе, на неколико дана касније, прикривени Турци изађу, али број ових и оних што беху у град отишли, једва се пењао на 150 душа.
И поред толиког насиља и претња, од ових што у Београду остадоше и од оних жена које Срби одведоше, покрсти се само Халид-беј, као што о томе напред поменух, и жена познатог дахије Аганлије Бајрактара.
За време нереда у Београду беше се догодило и ово.
Неколицина од Срба беху напали на кућу београдског племића Али-беја Ћурк-огла, којега, после кратке борбе на том месту ухвате, вежу, и стану га тући кундацима, тражећи да им изнесе све своје ствари из куће. Његова јадна мати видећи шта се од њега тражи, поче све што је имала износити из куће. И они не само што то разношаху, него, беју у подсмех, стадоше га питати: 'Је ли, беже, и ти си нас овако тукао?' Он им на то одговори: 'Ви сами знате, да вас нисам тукао, него да сам вас увек под своју заштиту узимао. Али кад вам се даде прилика, чините са мном како вам је воља. Ако се мени дадне прилика, ја знам, на који ћу вам се начин осветити'. Дакле, то беху чивчије из његовог чифлука.
На послетку Али-бејева мајка изнесе и један завежљај разних ствари. Како се око тих ствари они стадоше свађати, мајка даде знак сину да побегне, и он помоћу комшијских врата побегне на Дунав и узевши oнде један рибарски чамац, пређе у Аустрију.
Кад Срби смотрише да је Али-беј побегао, мајку му на комаде исеку. И тако мати желећи да спасе својег сина, жртвова се и погину. (Тако беше божја воља).
Доцније, по заузећу Београда од стране царске војске, и пошто се Али-беј беше вратио, узме собом неколико људи и оде у свој чифлук, где покупи своје опљачкане ствари и освети се сељацима.

[JASON]

Како се цео српски народ беше одао бунтовништву, Срби опседоше и ужички град, који доста дуго држаху у опсади. Опседнути Турци, немајући више шта да једу, јер једни другима продавали су по дукат једног цркнутог миша, а како им ни помоћ не долажаше, беху приморани на предају. Пошто уговорише са Србима, да могу слободно с породицама и имањем да се иселе у срез сребрнички, у Босни, предадоше град. Срби држећи се уговора отпрате Турке до реченог места.
Тек што се Бошњаци, којима беше поверено чување шабачког града, беху вратили у Босну, оставивши град самим мештанима, Срби га по ново опседоше и с прилично великом војском на њ ударише. Mа да су га Турци добро бранили, ипак не беху у стању да га одрже. С тога се са својим породицама иселише преко реке у Аустрију оставивши ондe диздара Јаја-агу с нешто мало војске, који после незнатне борбе, би принуђен на условну предају. Али Срби, не одржавши услове, убише диздара, његове жене и војнике, а ствари разјагмише. Хтедоше убити и Диздарева сина, Мехмед-агу, дете од 6 година, али га шабачки свештеник поп Лука одбрани и узе на чување.
Одмах за тим би освојен и смедеревски град. Од становника нешто изгибе, а нешто Срби одведоше у ропство. Противно уговору, они и овде починише насиља.
Што се пак соколског града тиче, Срби и њега држаху у опсади три године, као и за све време прве буне, али поред толиког њиховог упињања, ипак га не могаху заузети. Томе је главни узрок то, што тај град лежи на једној стени, што дели Србију од Босне, и што је 2 сата далеко од Дрине, те му је помоћ лако стизала.
Као што напред рекох, Срби, заузевши све градове осем соколског и оног у Великој Ади, развише заставу за независност Србије. А да би те своје послове како ваља извели, позваше из Русије и Аустрије изучене команданте и људе који знају политику да воде. Како Турака не беше више у Србији, а немајући чиме да се занимају у унутрашњости, Срби образоваше хајдучке чете и једну по једну стадоше их слати на Видин, Ниш, Шеер-кеј (Пирот), Лесковац, Куршумлију, Пећ, Нови Пазар, Сеницу, па чак и на Пријепоље, Вишеград, Бељину (близу Дрине), и на Јању (на самој Дрини). Осем тога стадоше на све стране мутити.

[JASON]

Изнећу сад један истинити догађај, који сам упамтио и који је, у осталом, свакоме врло добро познат.
На пронесени глас да су српске наоружане чете прешле на неким местима у Босну, они исти виђенији сарајевци и улеме, које сам напред поменуо, позваше народ у ону исту џамију на договор.
А да би народ подстакли на рат, држаше му говоре о светим књигама и учинише му овакву изјаву: 'Браћо, наши непријатељи Срби нападају на нашу отаџбину; ето прилике да се бијемо - ето се рајска врата отворише.' У то појави се пред народом онај исти Ахмед-ага Кадри-бејевић, којег такође напред поменух, и стаде говорити: 'Господо, шта би с оним књигама, које пре неколико година бесте изнели, те народ турски одвратисте да не иде у рат? Јасно је као дан, да сте ви једини узрок што толико хиљада људи, жена и деце, браће наше по вери, пострадаше; што толико исто Срби, после сваког злостављања, у ропство одведоше, и што под љагом остависте све београдске Турке за извршено убиство над хаџи Мустафа-пашом, и ако је целом свету познато, да су га убили неки од јамака и дахија. А какав ћете одговор дати на страшном суду за оно ваше лажно писмо, којим оптужиcтe београдске становнике, и на основу којег би наређено ферманом да се они гоне и казне? И тек сад, кад Срби нагазише на наш реп, говорите народу како су рајска врата отворена и подстичете га на рат. Срамота, срамота!' Истина, већина му све то одобри, али се ипак у народу подиже велика граја, и мало је требало, да се догоди каква несрећа.
Пошто се ствар представи за тим у правој боји, Ахмед-агу сваки стаде још више уважавати као својег првог и највиђенијег грађанина.
И ако беше послат потребан број војске да казни Србе, ипак се не беше обратила довољна пажња на освојење Србије, јер се буна беше протегла 7 година, а за то време Русија беше, преко Румуније, послала у Србију 4 батаљона војске, команданте и људе који су умели водити политику.
Међу тим, за време познатог Наполеоновог рата против Русије, Порта реши, да Београд заузме.

[JASON]

У то име, на крају 1228 год. (1813), ордија која беше послана од Ниша сједини се с оном другом војском, с којом беше и чувени Карафејза, и која беше пошла с видинске стране, у околини Смедеревског града, пошто на путу беху разбили Србе. И те две војске, без икаква боја, уђоше, по милости Божјој, у Београд и његову тврђаву, пре доласка босанске војске. У горњем граду, у џамији Султан-Махмудовој, би држано благодарење, на коме поред осталих титула царских, као што су: калифски заступник на земљиној површини, Његово Величанство Султан, син Султанов, Махмуд-хан (који у рају борави), - додадоше му (Султан-Махмуду) и титулу: победоносни. Па неколико дана за тим стиже у београдско поље с војском и босански валија, Али-паша Деренделија.
Он за то доцније дође, што на његовоме путу између Босне и Шапца Срби беху подигли два велика шанца, названа Засавица и Лешница, у којима je концентрисана била главна војска њихова. Само у Засавици је било на 20.000 Срба под Милошевом командом. И ако је Али-паши, пре свега требало да њега заузме, ипак му тешко беше ударати на тако јако утврђење. Али знајући, међу тим, да Срби неће моћи издржати јаке нападе јуначне турске војске, која стајаше под командом једног смелог везира, који је војним наукама скроз посвећен и који је увек готов да се жртвује за срећу вере, државе и народа својега, стаде смело и на отвореном пољу нападати на шанац. Приликом напада, царска војска изгуби доста велики број војника, међу којима највише изгибоше сарајевски јунаци, али шанац оте и исече све Србе, који oнде беху, осем Милоша, који се једини некако избави.
Срби на својем језику назваше тај догађај: 'Засавица српска касапница'. Они никад не могу заборавити ту борбу, и увек је се с тугом сећају. (Ово што је под наводом, у оригиналу стоји написано турским словима а српским речима. Пр.)
А како војна наука налагаше Али-паши да на своме путу за Београд не оставља за собом у непријатељским рукама шанчеве: Лозницу, Лешницу и град шабачки, он и њих заузе, те због тога се само за неколико дана задоцне с доласком у Београд.
Ордија, која беше пошла с нишке стране, не хте се много освртати на чувено утврђење Дели-логор, него хиташе право Београду, зато што босанској војсци беше стављено у задатак да са свим разори дотична утврђења, због тога што српска сила на том крају беше јака и што се беше чуло да су Срби уговорили били с босанском рајом, да се и она те године побуни. Из тих разлога Али-паша очисти то земљиште и прекиде међу њима све могуће везе.
Према томе, а имајући на уму јунаштво и одлике тога царског везира, у којима је превазилазио своје другове, оправдано би било рећи, да је он највише учинио, да се Србија заузме.

[JASON]

Пошто се, на тај начин, те три победоносне царске ордије састадоше код Београда, Срби, уверивши се о сили и храбрости турске војске, на свима тачкама попустише, и после великих губтака, напустивши и градове, већином у Аустрију пребегоше.
Како с нишком војском беше дошао у Београд некадашњи велики везир Хуршид-паша, за валију београдског би постављен Сулејман-паша Бошњак, као што је о томе напред казано.
Пошто се остави довољна посада у градовима: Београду, Смедереву, Шапцу и у Ужицу, и пошто се обнародова акт помиловања свију Срба, ордије се вратише на своја места.
С једном од тих ордија беше дошао у Београд и чувени серески ајан Исмаил-беј. Један од његових пријатеља тада му постави овакво питање: 'Што се толико година мучиcте са Србијом, кад се она могла савладати и с оном војском, која се стално у Србији налазила, и кад се још зна, да Карађорђе не би могао, ни на који начин, одупрети се сили царској, пошто Срби никад не беху кадри да издрже турске нападе, а још мање да воде борбу на отвореноме пољу?'
На то питање, он му овако одговори: 'Све што си казао, сушта је истина. Али како Порта од 100 и толико година не могаше да потчини у потпуну послушност законима све своје поданике по вилајетима, и како се царске наредбе нису свуда извршивале, непрестано су се, услед тога, појављивали дере-бејеви, ајани и бунтовници, а нарочито јаничарска одељења, која су се одавала непослушности, тежећи за безвлашћем и чинећи зулуме над поданицима царским. Том се злом стању није могло на пут cтати, те због тога царство изгуби будимски вилајет и друге земље све до садашњих граница Саве и Дунава. И наравно, докле се год буде тако радило, ресултати ће увек бити рђави. А што се српско питање до сад тако дуго протегло, узрок је у томе, што је Порта хтела да добије времена, како би пре свега нас из Румелије очистила, а за тим поступно и друге, те да би једном узела у своје руке апсолутну власт.'
Писац ових редова собом је слушао тај интересантни разговор и прибележио га.
Турци, који су се били иселили, почеше се враћати и настањивати по Србији. Осем њих и друга лица у истој цељи и приличном броју беху дошла у Србију.
Но да пређемо сад на главну ствар.