Српске буне

[JASON]

Марашли Али-паша, постави напред поменутог Али Зајим-Заде Мустафа-беја за алај-беја смедеревског санџака, и послови се стадоше другојаче кретати. У след тога кнез Милош, окренувши се потпуно руској политици, стаде се потајно договарати с рајом нишком и пиротском, с нишким владиком и коџа-башама, о томе: како ће у будуће велике силе и на те крајеве обратити своју пажњу, како је Русија обећала да ће им израдити самосталност и слободу, што, ако се буде успело да изврши, онда ће руска политика и на тој страни овладати, и питање ће се словенско срећнијим правцем кренути.
Мустафа-беј обрати валији пажњу, како би народу српском требало дати извесне повластице, за које се Милош интересује, из разлога, што би по државне интересе корисније било, ако Порта Србима сама учини некоје уступке, не чекајући да то Србима Русија изради, јер би то у будућности рђаво утицало на развој државне политике царства. Те би уступке, мишљаше Мустафа-беј, требало у толико пре учинити, што се по извесним знацима примећује, да ће Срби, знајући да је Србијa с Београдом по својем положају кључ Босне и Румелије, потражити начина да Порти створе какву незгоду, само да би се и Русија умешала. А да тога не би било, треба Милошу учинити по вољи, но тако да он најпре своја тражења формулише, да би се знало шта он тражи. Да не би Милош мислио да су ти уступци плод каквог лукавства, Мустафа-беј предлагаше, да се он - Мустафа-беј, уклони са својег положаја, на који би требало поставити Милошева пријатеља, Халид-беја.

[JASON]

Валија увидевши да Мустафа-беј има разлога, постави Халид-беја за алај-беја. Како се беше прочуло, да је валија то постављење извршио само за Милошеву љубав, Милош посла својега ћају Аврама, туџар-башу Алексу Симића, Стојана Симића и својега писара Ћелеша, да на томе валији заблагодаре.
Како валија поведе том приликом реч о повластицама, које Милош непрестано тражи, поменути изасланици изјавише му да им је Милош нарочито заповедио да му и на томе заблагодаре, што он - валија - ни ту ствар не заборавља. Уз то рекоше му, како ће похитати да формалну молбу напишу, како ће њу Милош са задовољством потписати, и сврх свега га уверише, како народ српски неће у будуће ништа предузимати, што није по вољи Султану.
Милош, јако задовољан тиме, посла валији једну мобeницу, на којој беше само његов потпис, која се састојала из неколико чланова, и која беше састављена онако како је он желео. Валија пошто прими тај акт, похита те га посла Порти, не казујући о томе ником, па ни поменутом Мустафа-беју. Кад од Порте стиже одговор, дa му преда ферман којим је постављен за кнеза и да се с њим лично објасни о неким пословима, Милош одговори, како у Београд не може да дође. Валија на то јави, да ако не би могао у Београд доћи, да дође у које околно место. Према томе, Милош га извести, да ће га одређеног дана чекати у Маџару – селу, које се иначе зове Остружница, и које је три сата од Београда удаљено. Одређеног дана валија поведе собом надлежна лица која су припадала пратњи за тај посао, и оде у Остружницу где се превод царског фермана у присуству Милоша и народа прочита и садржина његова објасни. И Милош у место да на томе заблагодари, дрско изјави: 'Ја нисам тражио таку садржину царске наредбе, него нешто са свим друго. Таке ми повластице нису ни за што, и ја их не могу примити, па кад бих их ја и примио, народ их примити неће.' И под таквим лажним изговором све одби.
Та Милошева изјава веома потресе валију и засрами га, али ипак не хтевши од тога да прави питање, благим речима примети Милошу: 'Све је онако како си у својој молби тражио; ниједна реч није изостала.' Пошто валија тако одговори лажљивцу, овај се окрете Аврам-ћaји, Симићима и писару Ћелешу и рекне им: 'Дакле за то што сам ја неписмен, рекосте ми да сте једно писали а овамо друго изашло. Ви сте написали, онако како сте хтели ви, а не како сам вам ја казао. Ето, видите ли да ферман није онакав какав сам ја тражио, и народ га не прима. Ви сте узрок што се сад Порта и валија на нас љуте; ви ето учинисте, да се верност моја и народа према Порти, ни у шта више не рачуна.' За тим изгрдивши их грубим речима, привидно им подвикне: 'Вуците се одавде', а надлежнима заповеди да их тобож уапсе.

[JASON]

У след тако неочекиваног исхода те ствари, валија се, веома ожалошћен, врати у Београд. То га тако јако потресе, да би са свим оправдано било, ако рекнем, да је тај догађај проузроковао његову смрт, јер на скоро за тим умре. (Остави рђави свет и постаде анђео, чувар раја).
Марашли Али-паша у свом извештају, који је о тој ствари поднео Порти, наводи, да је свему то томе Русија крива. На име у извештају се цитира, како је Русија, знајући шта је Милош тражио и шта му се даје, нашла, како Милош не би могао у будућности задовољити жеље народне, како примањем тих повластица даје Порти повода да доцније изјави, како су одредбе букурешког и акерманског уговора извршене, како услед тога руски уплив не може овладати десном обалом Саве и Дунава, а нарочито Србијом, и како ће словенско питање морати да претрпи извесне ударе. Стога на неколико дана пре но што би ферман био прочитан, хитно и с нарочитим упутствима Русија беше послала у Београд својега изасланика да Милоша наговори, да не прими ферман, пошто ће Русија кроз кратко време израдити да му Порта да не само куд и камо веће повластице од оних које му се сад дају, него још и друге, о којима он никад ни мислио није, па чак да ће се Србији придати још и неколико округа.
Примивши тај савет руске владе, Милош одрицањем својим на ново даде доказа, да је српски народ одавно познат као народ, који уме да лаже.
Баш у то време земунски ђенерал беше званично известио валију, да ће аустријски цар доћи у Земун и oнде се са њим састати. Услед тога Марашли Али-паша потражи из Цариграда упутства односно почасти, које су се том приликом имале учинити цару. На то добије одговора, како се до сад није догодило, да су се императори састајали на граници с турским чиновницима, и према томе, како у Портином церемонијалу нема никакве прибелешке. Међу тим, ферманом му би наређено, да у томе поступи онако како то приличи имену и величини царства турског не жалећи новаца; да начини извештај у коме ће потанко описати какве је свечаности било, шта је казано у свечаним говорима који су том приликом држани, и како је цар према њему поступао, како би тај извештај ушао у Портин церемонијал.
На основу тог фермана валија се стаде спремати. Нареди да се по стотину најотреснијих војника проберу из његове свите, из дели-оџачког одељења, од спахија и из сејменске пешадије; да им се да парадно одело и лепо оружје; да се оките 9 његових коња за јахање, колико то њему као везиру припада; да исто тако оките два лепа коња, које ће цару на поклон дати; да се набаве разне ствари, које ће он императорци*) т. ј. жени императоровој, као свечан поклон дати, и да се поред осталог опреме два војника на коњима, који се разумевају у војним вештинама са хладним оружјем.

*) Императрича. Тако Турци зову императорку. Турци немају ц него га замењују са ч. Није ми намера да објасним баш ту реч, него хоћу да наведем овом приликом, да Турци, кад год хоће да помену неку краљицу, служе се нашим изразом. Н. пр. за енглеску краљицу кажу Инглетера краљича-си (краљица-си); за нашу краљицу: Србија краљича-си или Краљича Наталија. Оно си односна је заменица.  Пр.

[JASON]

Пошто цар, на неколико дана касније, заиста дође у Земун, валија нареди, да се преко од београдског града, на пољани, која лежи на аустријској страни између Саве и Дунава, подигну два златом извезена и дивно украшена шатора, који се као сјајне звезде блистају; да се застру срмали штофовима, и у једном од њих да се на чине места за цара и царицу.
Толики сјај и толика спрема учини се само зато, што се беше чуло, да цар има нарочиту жељу да види церемонију и обичаје турске.
Одређеног дана, рано из јутра, кренуше се из Београда спремљене лађе с пешацима и коњаницима, који беху одевени у парадно одело, имајући на глави челенке*), неки са по два и по три крила, а неки с чекрцима. Пошто пређоше Саву, искрцаше се чета за четом и заузеше своје одређено место за дочек.
Валија се беше кренуо на једној шајци (давнашња својина београдског града с три топа, а за његов полазак би оглашен с 19 метака из градских топова.
На знак да је цар пошао из Земуна, валија са свитом својом и с војницима пође за четврт сата напред ради дочека. Пошто цар стиже, војници му одадоше војне почасти и по постојећем обичају сиђоше с коња, а топови c београдског града (21 метак) огласише тај долазак.
Цара и његову свиту, по турском обичају, послужише кавом у скупоценим дијамантским и емаљираним зарфовима, и дуваном у дугачким и скупоценим чибуцима, које сваких 10 минута замењиваху другима. За све то време коњаници су испред шатора бацали џилите, и показивали о своју вештину с хладним оружјем.
Становништво аустријско, чувши да ће се цар састати с валијом, нагрнуло беше са свију страна. Код та два турска шатора било је на 10.000 радозналаца, који ту осташе 4-5 сати, посматрајући турске обичаје и велики раскош.
Цар при повратку позва и валију да Земун види. С многобројном свитом цар и валија на царским колима одоше у Земун, одакле се турска војска врати у Београд, а валија на нарочитим царским колима оде да обиђе Земун и утврђење. Пролазећи кроз улице, које народ беше прекрилио, валија је и лево и десно бацао златне турске рубије, чиме потпуно успе те се увећа слава и величина Султана. После неколико дана, пошто се сав тај новац донесе у Београд да се код сарафа промени, јер турски новац не пролажакше тада у Аустрији, могаше се дознати да је паша том приликом побацао на два товара гроша.
Валија пошто обиђе варош, одседе у цареву двору, где беше предмет особите пажње и почасти.
Доцније се с доброг извора сазнало, како је цар био ванредно добро задовољан и много се чудио турској церемонији. Осем тога чудно се и позавидео валији на томе: да је валија као неписмен човек, који никад није видео школу, умео тако лепо да одговара на његова питања, и како му се ниједној речи није имало шта замерити.
Међу тим цар није знао да је некад по турским благородним фамилијама било практичних школа за сваку науку, да је валија још из малена васпитан и да се посведневно забављао са државним пословима. Па и ако није био писмен, он је увек пратио практичне послове; путовао свуда по Турској и с многима се виђао и разговарао, а све му је то била школа. Да је цар знао то, држим да се не би чудио.
Валија те ноћи као гост беше остао у Земуну, а сутра дан по повратку у Београд, цар му посла разне поклоне.
Доцније би састављен опширан извештај о току те свечаности, који валија посла Порти да га заведе у церемонијал.
На неколико дана после свечаности, земунски ђенерал беше дошао у Београд да се с валијом види т. ј. да му визиту врати. Том приликом ђенерал му је причао, како је царица, кад ју је цар упитао, да ли јој се допадају турски обичаји, одговорила: 'Право господство припада само Турцима. Сад тек видим како наше господство с простим оделом и с простим коњским прибором не вреди ништа. И колико год човек посматра њихов сјај, толико му се више диви, и хтео не хтео, остане на свагда опчаран.
Осем тога ђенерал је валији причао, како се цару јако допало борење са штаповима, и да је наредио својим министрима да се у будуће по школама предаје борење с мачевима и сабљама.
Према тој царевој наредби излази, дакле, да су Европљани од нас примили науку о борењу с хладним оружјем.
Да пређемо на ствар.

*) Ту су реч Турци од нас узели. У турско-француском речнику од Сами-беја стоји ово: Челенк, некакав стари украс с брилијантима, који се у коси носио, и личио на перо.  Пр.

[JASON]

После кратког времена, Марашли Али-паша умре од природне смрти. На његово место би постављен чувар града Велике Аде, Абдураман-паша, који том приликом беше добио везирски чин. Као чувар тога града, који је за 30 сати од Београда удаљен, нови валија беше посвећен у српско питање, и знађаше ко је веран влади а ко не. Чим заузе своје валијско место, нареди, те Марашлијног благајника, Кара-хазнадара, погубе код сат-куле у горњем граду.
На два-три месеца доцније, ухвативши нека писма којима се доказује Халид-бејово пријатељство с Милошем, валија се решио да и њега убије, али пре него што би то извршио, нађе да ће добро бити ако га из службе отпусти. Он тако и учини, поставивши на његово место на ново Мустафа-беја.
Валија се разговараше с Мустафа-бејем о томе, како да се Халид-беј уклони са овога света, те да се земља ослободи његових интрига. Мустафа му разложи, како не би имало смисла да се то сад изврши, јер би Милош, као владин непријатељ, гледао да јој створи неку неприлику, а Русија, која једва чека згодну прилику да се умеша, изнела би на средину чланове акерманског и букурешког уговора, тражећи да се српском народу да оно што је тим уговорима признато, а све то имало би доцније рђаве последице по политику царске владе. С тога предложи валији, да је боље оставити га да као отпуштени из службе, под великом присмотром, седи у свом конаку. Валија усвоји тај предлог Мустафа-беја.
Некако баш у то време или мало раније, Карађорђе у друштву с неколико својих пристисталица, беше се кришом вратио у Србију, у намери да народ поново на буну дигне и да се Милошу освети. Милутин из Јагодине извести о томе Милоша, те он посла своје људе дa Kaрађорђа убију. Како се он налажаше у хану у околини града Авале, Милошеви људи опколе тај хан, Карађорђу одсеку главу, а осталих 16 његових присталица побију и онде покрај друма набију их на коље. Карађорђеву главу Милош посла валији да је у Цариград пошље.
Узевши то као повод, Милош, под разним изговором, поби многе српске прваке, на које сумњаше да раде против раје. На тај начин узевши власт над Србијом потпуно у своје руке, одважи се да се још већма учврсти.
Желећи да поткупи валију, Милош му беше послао новаца и неке поклоне, али он љубећи правду, не хте се огрешити, због чега га је сваки волео.
Како се доцније дознало да се Срби кају што не примише нуђене им уступкө, од којих их Русија беше преваром одвратила, Турци стадоше наговарати Милоша да пошље у Цариград људе, који би непосредно молили Порту за те уступке. Услед тога Милош посла у Цариград Аврама, Симића и Лазу из Шапца.
У то време беше умро Мустафа-бејев таст, чувени Хаџи Сајид-ефендија, велики тескереџија смедеревског санџака. А како на његово место би постављен исти Мустафа-беј, овај даде оставку на алај-бејство. Услед тога, а према тадашњим политичким приликама, валија поново постави Халид-беја за алај-беја.

[JASON]

Одмах за тим настаде и Јаничарска побуна. И докле се у Цариграду занимаху требљењем Јаничара, дотле београдском валији, по нарочитом татарину, беше стигла поверљива наредба из Цариграда, у којем му се наређиваше, између осталог, да је непрестано на опрезу, пошто у Србији има неваљалаца и Јаничара. Услед тога валија позове Мустафа-беја, диздара доњег града, Ибрахим-агу и Oјуз Ибиш-агу, те им у поверењу саопшти садржину те царске наредбе. Они му на то изјаве, како се у Србији неће изродити немири, али и ако би што било, они га унапред увераваху како би се то свршило на срећу народа и државе, а у то име честитаху једни другима тај срећан свршетак. Осем тога они су изјавили валији како држава не може остати без војске, и како би требало на место Јаничара образовати нову војску, или поново увести плаве сејмене као што је то почео изводити Њ. В. Султан Селим-хан, који у рају борави. Али пре но што би се приступило увођењу нове војске, мољаху валију за одобрење да они први почну с образовањем трупа, само да би посведочили своју свагдашњу верност према Султану и да би с београдских грађана уклонили ону сумњу, која им се приписује због убиства Хаџи Мустафа-паше, који је погинуо за време јамачке и дахијске буне.
Абдураман-паша јако се беше зачудио тој молби, изјавивши како не сме допустити да се сад одмах приступи том послу. Али, услед њиховог тврдог уверавања о оданости, даде им реч, да ће им то одобрити. Сутра дан валија позове Халид-беја и још неколико виђенијих људи, те и њима саопшти целу ствар. И они му изјаве да би требало одобрити образовање нових трупа.
После неколико дана у конаку алај-беја искупе се сви виђенији људи, чери-баше т.ј. старешине појединих војних одељења и зеамет и тимар-сајбије, где им се саопшти оваква наредба: 'Зеамет и тимар-сајбије од вајкада су саставни део царске коњице, а њихова је дужност да се веџбају чаркама. Међу тим, има доста времена, како се то више не чини, а сваки нема ни својег коња за јахање. Кад један војник не испуњава своје дужности, сматра се као проклето све што прима из државне касе као: десетке, војницу, плату и т. д. Међу тим, ми сви, по милости царској, сваке године редовно и потпуно примамо дохотке од зеамета и тимара, а у накнаду за то не испуњавамо наше дужности. Да бисмо се, дакле, опростили одговорности и на овом и на оном свету, заповедамо вам, да појашете своје коње и да од сутра почнете долазити на веџбање. А ко не би дошао, нек унапред зна, да ће му се без икаква устезања на свагда одузети насушни хлебац.' Та се строга наредба саопшти чери-башама, да је свима и свакоме доставе.

[JASON]

Према томе, искупи се сутра дан пред алај-бејев конак потпун коњички пук, у ком је могло бити до 500 зеамет и тимар-сајбија. Одатле, уз ударање таламбаса, пук је, преко Калемејдана, отишао на чајир, који постоји поред Саве. Пошто се ту постројио у пуковску колону, и пошто је саслушао молитву београдског муфтије, Осман-ефендије, за срећу Њ. В. Султана, која се заврши са општим 'амин,' пук је почео веџбање с ватреним оружјем.
После учења, пуку се издаде наредба, да у будуће два пута на недељу излази на веџбање.
Такав одзив јако се допадне валији, те београдским првацима изјави, како се сад потпуно уверио, дa београдско становништво није узимало учешћа у убиству Хаџи-Мустафа-паше, и да ће о томе писати Султану. Тим поводом валија нареди да се из градских магацина изваде неупотребљиве војничке пушке и да се раздаду грађанима, који би излазили на веџбање под командом својих ага.
Грађани, примивши оружје, стадоше се између себе питати и тражити кога, који би их учио. У то изиђе пред њих један од оних тобџија, који беху из Цариграда послани, по имену мајстор Махмуд, који је некад служио у плавим сејменима, и стаде веџбати грађане, који у скоро свикнуше команду, на коју се и душом и срцем беху одали.
А да би том приликом изучили и војне знаке, по којима се у рату командује, добавише из Земуна добоше. Предавање војних знакова узе да предаје неки Осман дoбoшар, који је као заробљеник у Карађорђевој буни, служио у српској војсци.
О свему томе грађани саставише једно писмо, и по двојици татара одмах га послаше Султану.
И докле се у Цариграду још занимаху с утамањивањем Јаничара, дотле се министри чуђaxy том нечувеном пожртвовању и оданости београдског становништва. А кад се та радосна вест достави и Султану, он издаде ферман, у ком стојаше, како се сад потпуно уверио да београдски становници нису суделовали у убиству Хаџи-Мустафа-паше, и како његова влада неће више да обраћа пажњу на таке гласове.
Услед таког успеха, Абдурман-паша беше обасут изредним царским благовољењем. Оправдано би било рећи, да су се Београђани први одликовали у војним веџбањима и изучавaњу војних знакова. То се догодило 1241 (1825 до 26) године, а тај се догађај сматра као срећан.
Да напоменем и једну чудноватост.
У то време беше умро царински секретар Омер-ефендија. У каси његовој нађоше једну торбу пуну новаца, на којој је покојник написао ово што иде: 'Месечна ми је плата 250 гроша, с којом сам, благодарећи Султану, лепо живео. Међу тим царински чиновници стадоше грешити, а од узетих новаца и мени су по нешто давали. Да то нисам од њих примао, они би ме кренули с положаја, а да сам ствар доставио валији, не би имало смисла, стога беjax принуђен, да примам од њих новаца. Што сам год од њих добио, метао сам у ову торбу. Те су паре државна својина. Моје наследнике молим да се ова торба пошље валији, а ја сваког проклињем који то не би учинио.'
Торба се предаде валији, али се не сазнаде колико је у њој било новаца.
До мојег поласка за Мисир, све што се је догодило, ја казах. Сад је, брате мој, на тебе ред, да ми испричаш шта је после тога било: како живљаху Турци с Милошем; шта је с њим било; куд оде Абдураман-паша из Београда и све остало?

[JASON]

Нак'л-беј.

Све што си до сад казао, сушта је истина, јер сам и сам о томе или слушао од старијих људи, који су познати били с тим догађајима, и који су и сами узимали учешће у њима, или се лично уверио. Осем тога, ја сам имао при себи и разне документе, као: преписе фермана, разних писама, и датуме свију догађаја, и све то могло би се сад овде употребити, али у залуд би моје прибирање, јер политичка бујица дође и однесе и нас и све моје хартије. С тога ћу ти казати све оно што сам упамтио.
На скоро после твог одласка из Београда, цар ферманом беше наредио, да за потребу државне благајне, сваки ма колико имао сребрних ствари, као: свећњаке, зарфове, тањире, узде и т. д., изузимајући сребрне сабље и остало оружје, однесе и преда валији, а београдска благајна исплатиће доносиоцу за сваки драм чиста сребра по 60 пара. Према тој наредби, сваки поче носити своје сребро и предавати га у конак.
И докле сваки предаваше своје сребро по тако ниску цену, само да државној благајни помогне, дотле дотични чиновник, Хаџи-Касавет, у договору с кујунџијом, Исмаил-агом, беху начинили рупу на суду у ком је сребро топљено, те на тај начин од свачијег сребра почеше по три четвртине красти.
Сваки предавалац сребра чуђаше се толиком недостатку, али они доказиваху како сребро није чисто, те због тога је тај недостатак. А нико се није ни могао жалити, пошто се није знало, на који се начин крађа вршила, јер се сребро топило пред самим сопственицима. Није се могло дознати, да ли је валија знао што о тој крађи.
И поред крађе, ипак се прикупи доста сребра, које се у Цариград посла.
И ако се одмах за тим беше пронео глас, да ће Абдураман-паша бити постављен за босанског валију, да ондашње Јаничаре истреби, он ипак у то не вероваше, него се и даље занимаше државним пословима и настојаваше да се народ војним веџбањима учи.

[JASON]

У то време, беше се сазнала Милошева политика и његови тајни договори с нишким и пиротским владиком и коџабашама. Порта желећи да стане на пут могућој побуни у том крају, а немајући поверења у нишког валију, Али-пашу, због његове неумешности, посла у Ниш Гованос-заде Хусејин-пашу, да ствар извиди и казни кога треба. Хусејин-паша дође у Ниш, и погубивши Али-пашу, владику и неколико коџабаша, предупреди буну, која беше потпиривана од стране Русије, а у којој Срби имаху учешћа.
Пошто београдски валија, Абдураман-паша, би постављен за валију у Босни, на његово место Порта наименова поменутог Гованос-заде Хусејин-пашу, а по својем чиновнику, Хаџи Максуд-аги, беше послала ферман, у којем се наређује, да Хусејин-паша одмах оде у Београд и да прими дужност од Абдураман паше.
Хаџи-Максуд, пошто саопшти ферман Хусејин-паши, оде у Београд да Абдураман-паши саопшти Портину наредбу о томе да је одређен да казни Јаничаре у Босни, и да ће га и сам пратити до Сарајева. После два месеца Хусејин-паша дође у Београд, и, по постојећем обичају, ферман о његовом постављењу, би, трећег дана, прочитан народу.
Четвртог дана по доласку Хусејиновом, Абдураман-паша, поведавши собом поменутог Oјуз Ибиш-агу; сина Бећира-барјактара Мехмед-агу; Сулејман-беја Јајића и Мулу Абдију, из Ваљева, крену се на своје ново опредељење.
На својем путу за Босну, Абдураман-паша сврати у шабачки град на два дана, и пошто предаде своје ствари диздару, Махмуд-аги, оде у Лозницу. Ту га затекоше изјаве од стране народа из Зворника, Тузле, Бељине, Градашца и Сребрнице, о томе, како они нису уз Јаничаре. У том истом смислу он доби изјаве и од Федај-заде Махмуд-беја и Али-беја¹, из Зворника и од капетана Махмуд-беја² из Тузле, у којима га мољаху да у Зворник дође.
Услед тога, Абдураман-паша оде у Зворник да ту привремено остане. Пошто раздаде поклоне којекоме, на све стране посла писма, у којима позиваше народ да дође да му се покори. Јаничарске му поруке донесе Ђевђели-заде Мехмед-беј. На 16 дана касније, он посла у Сарајево своје пуномоћнике: Ибиш-агу и својег кафтанџију Омер-агу, придавши им Федај-заде Али-беја, и Мехмед-агу са 100 сејмена.
По доласку у Сарајево, валијски пуномоћници беху одсели у Конак, па и ако им скоро сви Сарајевци пожелеше срећан долазак, буна се још не беше са свим стишала.
Још за време својега бављења у Београду, Абдураман-паша беше послао у Сарајево Шериф-агу и Мехмед-агу, синове Бећира-бајрактара, да чувеном Пинови -барјактару и још неким Сарајевцима саопште неке поруке и да их посаветују. Они дођу у Сарајево и одседну у Пиновину кавану, а кад су му почели говорити о пoверљивим стварима, Пинова им изјави: -Ми се ne можемо одрећи Јаничара, и могу вам само толико казати, да кад бих ја имао стотину синова и они још двеста својих, па кад би ме питали, да ли волим да сви погину или да се одречем Јаничара, ја бих све њих жртвовао. А  да се нећемо њих одрећи, може се потврдити и тиме, што се све босанско становништво заверило и на 70000 потписа дало, да се за њих - Јаничаре – жртвује'. За тим показа те потписе, и притвори их у својој кавани. И тек трећег дана пусти их да право у Београд оду и да се не смеју нигде задржавати. Они тако и учине.

¹Обојица доцније добише мирмиранске чинове, први под именом - Махмуд-паша Зворничанин; а други, Capxoш (пијаница) Али-паша.
²Доцније и он беше добио мирмирански чин.

[JASON]

На три дана после тога, Сарајевци беху начинили још један споразум и сви га потписали. Кад су га поднели на потпис и Мустафа Нури-ефендији, сину Шериф-ефендије, представника великих духовника из Меке, он им одговори: 'Стидно је то, што сте почели да радите; ја нећу да уговарам завере против Султана', и пред њиховим очима сломи свој печат. Због таког одговора они га најпре затворе, а после три дана погубе код мале градске капије, и затрају га камењем.
И баш кад валијски пуномоћници хтедоше да предузму потребне мере да народ нагнају на покорност, јер се тако стање није могло даље сносити, добију, на три дана по свом доласку у Сарајево, од валије строгу наредбу, у којој стојаше, да му одмах живе или мртве оправе у Зворник сарајевске прваке: Бакр-заде Ибрахим-агу, Тахмис Мустафа-агу, Фејзулах-агу Турнаџију, Хаџи Абдул-агу, јаничарског агу Алију, и поменутог Ибрахим-барјактара Пинову, и Тахмис Хусеин-агу.
Валијски пуномоћници беху јако зачуђени што им валија тако рано посла ту строгу наредбу. Па и ако нађоше да нема никаква смисла што је она издата, ипак су јој се морали одазвати, јер су као његови пуномоћници послати да своју дужност изврше, и као такви морали су се жртвовати у корист државних и народних послова, кад су једном примили на се ту дужност, а то и јесте сврха човечанства. Према томе они одмах у поверењу саопште ту наредбу сарајевском Мули. А он будући одан влади и јуначан, не хте се дуго размишљати, него позове у духовни суд неколико првака, којима је могао поверити ствар, и стане им говори о садржини валијске наредбе. Прваци му одговоре, како они не би могли ништа радити што би противно било споразуму, који су сви грађани закључили, нити пак ма шта предузимати да се напред означена лица погубе, али како се међу тим, мора слушати наредба, изјаве, да би требало најпре да се разговоре и посаветују, е да би нашли начина да се валија задовољи. На том састанку, после кратког саветовања, би решено: да се сутра дан сазове народни збор; да се на збору валијским пуномоћницима постави питање: за што валија не жели да дође у Сарајево; да они на то одговоре: како ће о томе писати валији, и да ће им његов одговор саопштити у своје време; да они доцније изјаве како су тобож добили од валије одговора, у ком стоји: како му није могућно решити се где да постави своју валијску столицу, пошто су му са разних страна многи долазили, од којих су га неки молили да дође у Травник, а неки у Бању Луку, док из Сарајева нико не дође да га позове. А кад се све то изврши, лако ће се, без икаква сукоба, свар свршити. Иначе веома би опасно било, ма шта сад предузимати против поменутих првака, јер би цео вилајет скочио на оружје.
Сутра дан дођоше на збор сви виђенији Сарајевци. На постављено питање валијском пуномоћнику, Ибиш-аги, за што валија неће да дође у Сарајево, он им одговори, како ништа о томе не зна, али да ће валију питати.

[JASON]

На неколико дана касније, на ново се Сарајевци искупише на збор, да им се прочита валијин одговор. Пошто се одговор, онако како је напред речено, прочита, многи изјавише како су њиме посрамљени, и похиташе да напишу молбу, којом ће валију позвати да у Сарајево дође. Пошто молба би написана, стадоше се договарати ко ће је у Зворник однети. Како се стадоше кандидовати неки неприкладни људи, Бакр-Заде Ибрахим-ага изјави: 'Ја ћу је носити, јер сам, као сарајевски првак, и до сад молбе носио, а за своје другове узимљем: Тахмис Мустафа-агу, Фејзулах-агу Турнаџију, Хаџи Абдију и Јаничарског-агу, Алију'.
На тај начин, Бакр-Заде са свим наивно учини баш оно, на што су валијски пуномоћници и смерали.
Сад је још требало да се валији пошље и Пинова-барјактар. Услед тога поменути Мула наговори бегташког буљубашу да се освети Пинови, који му је брата убио. А за ту освету договоре се да Мула позове Пинову у суд, а кад он дође да га буљубаша са својим људима или ухвати или убије.
И тако на позив Муле, Пинова-барјактар, оставивши код куће оружје, јер се у суд с оружјем не иде, пође у суд. И тек што беше ступио у судско двориште, буљубашини момци скоче на њега и вежу га. Мула, известивши о томе Ибиш-агу, позове га да одмах дође. Овај полазећи у суд сретне Хусеин-агу брата Тахмисовог и поведе га собом. Дотле ухвате и сина Бакр-Ибрахимовог. Сву тројицу окују у букагије и како му није могућно решити се где да постави посадивши их на коње са самарима предаду их Oсман-беју с пратњом до 30 сејмена, а под командом истог буљубаше, да их валији преда, но с тим, да на путу стигну и ону петорицу, што валији молбу однеше, те да и њих вежу и предаду.
За тим, по наредби валијских пуномоћника, затворише у сарајевски град око 25 првака, на које су имали сумњу. На тај начин буна би осујећена, због које валија не могаше у Сарајево доћи.
Међу тим пред неким дућанима и на раскрсницама по Сарајеву беху наслагане гомиле камења. На питање неких људи, због чега је камење наслагано, Сарајевци одговоре, да ће тим камењем засути сваког који не би ступио у споразум с Јаничарима и бунтовницима, исто онако као што то беху учинили са Шериф-Заде Мустафа-бејом. Због тога нико од владиних приврженика не смеде уста отворити против њих.
Осман-беј похита са својом пратњом, а носиоце познате молбе стигне близу Нове Касабе. Пошто их похвата, одведе их у Зворник валији. Абдураман-паша седморицу даде одмах погубити, осем Бакр-Задеовог сина, којег посла у Ниш. И тога дана могао је сваки видети како седам мртвачких сандука, један за другим, беху пронесени кроз чаршију пут гробља, на крају Зворника.
Тај призор још већма препаде народ.

[JASON]

На неколико дана за тим, валија с целом својом свитом крене се за Сарајево. Дошавши ту, валија нареди да се прочита његов ферман, после којега је држао и званичаи говор. За тим потражи од сарајевских првака и од вилајетских чиновника да му поднесу списак свију бунтовника и Јаничара, које би по заслузи казнио. Они начине такав списак и кривце поделе у три врсте: у прву су ушли они који су заслужили смртну казну, у другу прогонство, а у трећу новчану казну; неке пак беху забележили, да се на jемство у слободу пусте. Међу тим Махмуд-паша, из Тузле, чувени Хусеин-капетан, из Градачца, и Февзи-ефендија, из Бање Луке, изјаве валији како су у досадашњим бунама сви без разлике учествовали, па с тога замоле га да се општим помиловањем свима казна опрости. И он, усвојивши њихову молбу, не тражаше више дотични списак.
Да је се казна извршила, велики би грех имао да падне на оне, који тај списак беху начинили.
Како се у то време налазило побуњеника и Јаничара и у Херцеговини, валија, да би их казнио, позове у Сарајево требињске прваке Хасан-беја и Сточевића Али-агу (који доцније беше добио везирски чин, а био је погубљен за време сердар-ећрема Омер-паше). Кад они беху пошли за Сарајево, придружи им се и мостарски капетан Осман-беј, у намери да помоћу ове двојице добије помиловање за дотадашње кривице, што му они, у осталом, беху и обрекли.
Приликом њиховог разговора с валијом односно помиловања Осман-беја, он им изјави, како је неопходно потребно да се Осман-беј погуби. Према томе предложе валији, да ће добро бити ако га за неко време остави у слободи и потражи од њега да му о херцеговачким побуњеницима поднесе списак, на основу којег би били кажњени. И тако та двојица у место да моле за помиловање, беху узрок смрти тог несрећног човека. На захтев валијин, Осман-беј поднесе списак, у којем беше окривљено на 70 лица, и међ' којима се налажаше и 7 јаничарских ага. Валија за тим пошље кавас-башу Бећир-агу, београђанина, те дотичне људе похвата и у Сарајево доведе. Валија осем њих даде погубити још тријестину Сарајеваца и поменутог Осман-беја.
После тог догађаја Махмуд и Али-бејеви, беху добили мирмиранске чинове. Овај последњи беше послан с једним одељењем војске у Београд, да се ондe код Хусеин-паше нађе.

[JASON]

За време руско-турског рата, који се доцније поведе, дође у Сарајево на основу царског фермана државни ћaja Myca-ara (по данашњем помоћник великог везира) ради прикупљања војске од босанских јунака, за коју му беше наређено да је одмах упути, преко Ниша и Видина, на бојно поље. На основу истог фермана, валија нареди, да се од босанског становништва узме у војску 20 од сто. По том рачуну цела би војска изнела на 70.000 људи, од којих је 25.000 имало да остане као резерва, 30.000 да се што пре прикупи на Дрини и преко Србије упути, а остатак да се поступно шаље преко Новог Пазара. Тога ради, валија упути с бурунтијама чиновнике свуда по вилајету. Међу тим, доносилац фермана Муса-ага, не познајући право стање ствари у Босни, стаде тајно радити против валије, дајући упутства чиновницима, како се босанска војска не би из Босне удаљавала. Валија, не знајући ништа о томе, нареди да се на сарајевском пољу, где ће бити његов главни стан, подигну шатори за војску. Пошто се ту, по обичају, развише барјаци, људи почеше долазити да се у војску уписују. Тако беше дошао и грађанин сарајевски, чувени Мустафа-ага Јалд'зџија, и изјави да ће уписати од своје стране 30 војника и платити за њих путни трошак до места, куд би се они упутили. На питање валијино због чега их још сад неће да упише, он одговори: 'Моји су војници спремни, али гледај да и други који се буду уписали одрже реч.' У то дође валији Ђул-ага с кајмакамом среза височког и јаве му, како су на 40 наоружаних људи из истог среза, тобож да се на њега - Ђул-агу - жале, пошли за Сарајево у намери да буну дигну. Услед тога валија изда наредбу да војни суд те људе осуди и да се предузму потребне мере, како не би у Сарајево ушли. Међу тим ти наоружани људи не дођу одмах у Сарајево, него ударивши на околна мусломанска села дигну на оружје око 600 људи, те сутра дан заједно с њима уђу у главни стан, разјуре чланове војног суда, а одатле оду у Сарајево, где дигну на буну многе младиће и приличан број грађана.
Валија чим дозна шта се догодило, позове пред конак своје сејмене и коњичку батерију са 6 топова, коју беше из Цариграда добавио, од којих 3 топа намести пред конаком на ат-мејдану, а остала три с официрима и нешто војске пошље у град, с наредбом да се из њих бацају на варош масне пачавре. Бунтовници увидевши да се не могу приближити валијском конаку, уђу у околне куће, те га оданде са шишанама у руци опседну. Услед таког стања ствари, валија ступи у преговоре с бунтовницима о томе: како би могао оставити Сарајево и у Травник отићи. Виђенији грађани приволе бунтовнике да валију пусте да иде.
Према томе, валија, поведавши собом своју породицу и војнике, истури три топа напред, а три позади, који, међу тим, беху напуњени картечем. Пред првим топовима ишли су сарајевски прваци и улеме, а између топова валија с породицом, и у такој колони крене се на пут.
Стигнувши у Сувачу, валија дозна да се на Дрини прикупљена војска, услед догађаја у Сарајеву, разбегла. Стога не оде у Травник него на имање Хусеина-капетана, који се налажакше у његовој свити. Ту остане неко време, и извести Султана о догађају.
Ето због чега ни том приликом босанска војска не оде у рат.
Да пређемо на ствар.

[JASON]

Београдски валија Хусеин-паша, на неколико дана по доласку у Београд, беше изашао да види веџбање. За тог се пашу говораше, да ником ништа помоћи неће. Милош пак увидевши да је он до крајности покварен човек, мишљаше 'ето прилике да се наплатим', и помоћу великих сума новаца почне радити што је год желео.
А како беху сви знаци да ће Русија заратити с Турском, турске власти стадоше и сувише повлађивати Милошу, само да би Срби остали на миру. И Хәлид-беј, користећи се тиме, стаде се светити час једном час другом Турчину, подижући против њих неправедне тужбе, а нарочито је радио против првака и Мустафа-беја. По добивеном налогу од Милоша, Халид-беј, без икаква повода успе да Мустафа-беја убију. А кад је његовом сину, Махмуд Рашид-беју, требало да се призна наследство на право наплаћивања тескере, Халид-беј противно закону учини да се оно призна Рашид-беју, пошто од овога прими 33000 гроша од којих 30000 предаде валији тобож на име казне, за накнаду штете, а 3000 задржа за себе на име посредовања. Осем тога не хтеде да казни убицу Рашид-бејевог оца.
По смрти Мустафа-бејевој, Милош се са свим осили, те нареди сељацима да у будуће зеамет и тимар-сајбијама не дају по оку кајмака и по једна кола дрва и сена, колико је дотле свака кућа давала.
У то између Русије и Турске беху се прекинули одношаји. Из поузданих извора зна се, да је тада Русија послала Милошу упутства, у којима му је препоручила, да против Турске ништа не предузима, него да се у свакој прилици према њој понаша као веран поданик. Што се пак исхода будућег рата тицало, Русија му беше дала на знање, како ће она, према стању ствари, на сигурно Турску победити, и том приликом израдити да се Србији потпуна независност призна. Као узрок својој победи она је навела, како се, по извесним знацима, уверила да сви Турци неће бити уз Порту због уништења Јаничара, и да према томе војска, која ће се против ње употребити, неће бити ни јака ни послушна, те ће кроз кратко време ући у Једрене и заузети извесна места у Румелији, а том њеном продирању неће се ниједна држава противити због тога, што Турска не хте да уђе у савез европски који беше 1833. г. закључен у Бечу. У исто време беше га известила и о томе, како она неће моћи даље од Једрена продирати и да ће се морати натраг вратити.
Према том савету, Милош се од сваке руке стаде представљати Порти као њен прави поданик, и све, што би му год она наредила, извршиваше. Србима пак више је пута наређивао да Турке с нарочитом пажњом предусретају. Да би придобио Турке, предузе нешто што је за дивно чудо. На име нареди те се оправи џамија у Јагодини, и из нова јој се подиже камено минаре; стаде скупљати волове и овнове, које је царским ордијама слао, само да би учинио услуге влади, а по својем ћаји Авраму Петронијевићу и Симићима беше послао у Цариград извесну суму новаца, на име трошкова царској војсци, и једно писмо, у којем је молио Порту за одобрење, да, ако би затребало, тобож подигне народ српски на оружје и пошље против Русије, којом би приликом влада турска имала да изда само џебану, а остале трошкове сам би поднео.

[JASON]

Одговарајући на то писмо, Порта издаде наредбу београдском валији, да Милошу саопшти како нема потребе од његове понуде, и да она жели да сваки у Србији остане на миру, и да Милош пошље у Цариград својег заступника, који би се ондe стално налазио.
Према томе Милош наименује Аврама за својег заступника, а Симићи се врате у Београд.
И тек пошто се рат сврши, јер Руси беху прешли Балкан и заузели Једрене, једва с великом муком стиже у Ниш на 10.000 Босанаца, који се одмах вратише натраг. Кад се узме, да је Босна, један тако велики вилајет, послала само тако мален број војске, која, у осталом, не хте непријатеља ни да види, излази да су Бошњаци имали намеру да доцније устану против царства.
Исто тако би и са скадарским Мустафа-пашом. Он са 50 - 60000 одабраних Арнаута беше дошао најпре у Софију, а одатле оде у Ниш и Видин. И тако идући из вароши у варош и бавећи се наплатом накнаде на име кухинских трошкова, само да би провео време, не сусрете се нигде с руском војском. И тек доцније, за време побуне, беше се дознало, да је он то тако радио због тога, што је имао тајне везе с Хусеином-капетаном и другим босанским првацима, да се на буну дигну.
У то време у Једрену беше толико много турске војске, да је с грађанима заједно могла да се одупре Русима, али у место да је тако рађено, Турци, не знам из каквог узрока, сами уведу Русе у варош.
Међу тим ни потребна помоћ у војсци не дође из Мисира, јер мисирски валија Мехмед Али-паша не испуни обећање да ће у рату суделовати. Осем тога било је још других узрока због којих турска војска, не могавши да сузбије Русе, би побеђена.
Командант руске војске и руски делегати, који онда беху заједно с турским делегатима потписали уговор мира, обвезаше Турску да им даде потпуну ратну оштету и све што су год желели. Под таким обвезама Турска се нађе у великој неприлици.