Српске буне

[JASON]

Нак'л-беј.

На три дана по доласку Јусуф-паше у Београд прочита се ферман о његовом наименовању. Својом званичном беседом, коју је том приликом држао, запленио је срца свију становника. Према издатој му усменој наредби у Цариграду, Јусуф-паша одреди Eшреф-ефендију, инжињера, којега собом беше довео, и Рашид-беја Мустафа-бејевића, да начине карте и предрачун за оправку београдског града. Пошто предрачун би начињен, а износио је на 20.000 кеса, Јусуф-паша га посла Порти на одобрење.
По одобрењу из Цариграда, паша оправи по новој системи тврде јаничарске касарне у доњем граду, које беху остале иза Маџара, и обнови шиљбокане. Београдске сејмене отпусти, а на њихно место за чување града доведе 21-и пук редовне војске (низамије). Градске капије, стражаре и околне шанцеве, које дотле чуваху заптије, такође повери редовној војсци, придав јој у помоћ известан број местних мустафиза.
Милош-беј, вратив се из Цариграда, оде право у своју престоницу Крагујевац. У част његовог доласка по Србији се држаше велике свечаности. Јусуф-паша од своје стране посла у Крагујевац својег сина, потпуковника у редовној војсци, Осман-беја, да му честита сретан долазак.
У то време, на основу Веџихи-пашине представке о владању Халид-бејевом, као што је напред споменуто, Порта посла Јусуф-паши ферман, у којем се наређује, да се Халид-беј протера, а ако то не би било згодно, да се с овог света уклони. О доласку тог фермана Јусуф-паша ником ништа не говораше, него се према Халид- беју поче веома љубазно понашати, а тајно посматраше његово кретање и рад. Халид-беј, охрабрен тим, стаде се по ново светити појединим Турцима.
Осем тога, како се беше дознало, да он и даље даје савете Милошу, те овај стављаше Јусуф-паши тешке услове у појединим питањима, Абдул-ћерим-ага, Мустафа-ага Пазарџиклија, Али-спахија Кусаткалија и други, не могавши даље сносити то стање, очи у очи рекоше Халид-беју пред пашом, каква је зла и несреће до сад починио. Због тога Халид-беј их тужи суду.
После суђења, на коме би донесена пресуда у корист поменутих Турака, судије не хтедоше извршити пресуду, него насташе, те се Халид-беј измири с тим својим противницима.

[JASON]

На неколико дана за тим Абдул-ћерим-ага умре. И ако су његови синови, мустафизи, имали да наследе од њега наплату зеамета, Халид-беј не даде да то наследство њима припадне, него држави, а од таких наследстава, да се у будуће издржавају градске тобџије.
Да би се и даље светио Турцима, почне силом изводити људе на веџбање. То јако дирну становништво, те сваки поче јавно против њега говорити, вичући како је веома опак човек. Услед тога Јусуф-паша нареди, да се сви мустафизи придаду градским тобџијама, а под командом једног мајора, за којег је писао у Цариград, да му се пошље.
Јусуф-паша, у жељи, да се сви Турци сматрају као војници, посла у Цариград поменутог Рашид-беја и писара Халил-ефендију, да ондe у министарству војном изуче војна правила и тактику. После кратког времена, усавршивши се како треба у војној науци, вратише се у Београд и известише пашу, како ће и тај мајор кроз који дан стићи. Халид-беј, чувши да ће тај мајор доћи и заузети његово место у војсци, јако се сневесели, и од муке се сам отрова.
Како по смрти његовој паша одреди Рашид-беја за команданта војске, овај узе тефтере и друга акта, која се затекоше при Халид-беју.
При поласку Рашид-бејевом за Цариград, Милош му посла Вучић-капетана с поруком, да сврати у Крагујевац, да му том приликом да препоруке и путна трошка. Рашид-беј одговори на то, да нема потребе, да се с Милошем састаје, а још мање, да од њега прима препоруке и новаца. Милош, чувши тај одговор, рече Вучићу: 'И овај је као и отац му! Не могосмо оца придобити, па се ни овај не да!' После неког времена Јусуф-паша, извештен о томе, jaкo се зарадова, а Турци почеше још већма уважaвaти Рашид-беја.
Поменути мајор стигне из Цариграда и предузме команду над двема четама градских тобџија и двама буљуцима кумбараџија; а Рашид-беју би поверен надзор над осталим градовима у Србији. Он је по двапут преко године обилазио градове и мустафизе, и том приликом сазнавао и испитивао у појединостима свако добро и зло, које су Срби чинили. О томе је Јусуф-паши уредно подносио извештај.
У то време пиротска раја поче да отказује послушност царским властима. Због тога Јусуф-паша посла једног чиновника да ствар извиди. Међу тим Милош, знајући, да је при свом путовању за Цариград свуда подстицао народ на непослушност, а бојећи се, да се та његова агитација овом приликом не обелодани, посла својега ћају Аврама, да Пироћанима каже, да раја, која се налази на граници Србије, не сме бити непослушна него мора да се покорава властима, и да сад није време за таква предузећа. Ну колико је Милош настојавао, да та његова агитација не избије на видело, ипак се ствар у главноме сазнаде.

[JASON]

Милош у осталом никако не престајаше, да раји у Румелији и Босни улива у главу бунтовничке мисли, а нарочито после свога доласка из Цариграда, и онда поче још живље на томе да ради. Раји је преко својих људи поручивао: 'Ето, српски народ, истина, проли крв, али дође до слободе. И ви треба с времена на време да устајете и да отказујете властима послушност, а вашу ствар да стављате до знања Европи, па да се тако ослободите турског јарма и са нама, са Србијом, сједините, те да на тај начин обновимо српско краљевство, које је на Косову пропало'. Турска власт похвата неке преобучене попове, који су такве поруке разносили, а кад запиташе Милоша о њима и о њихној радњи, он одговори, да то нису српски поданици.
Да пређемо на главну ствар.
Да би и даље рушио београдске шанцеве, Милош наређиваше, да се jендеци равнају и на њима подижу куће и баште. Јусуф-паша, из политичких разлога, само да се не би изродио какав велики заплет, не брањаше то одлучно; али учини што треба, те из Цариграда дође ферман, којим се забрањује Турцима, да своја имања продају Србима. Због тога се Милош јако наљути, и упе се из петних жила, да добије други ферман, који би први поништио; али за све време Јусуф-пашино не успе у томе.
Милош поново издаде наредбу, да нико не сме изводити стоку на пашу, и да сиротиња не сме сећи дрва у београдској околини.
На представке Јусуф-пашине Порта му пошље 50.000 гроша и два златна полумесеца, за оправку опале врачарске џамије изван шанцева. Кад се приступило оправци, Милош то забрани, наводећи као разлог, да се Врачар налази под српском управом, а да Турци могу само у шанцевима градити шта хоће. Осем тога приметио им је, да се у унутрашњости шанцева налазе две цркве, у којима Турци држе муницију, а не дају Србима, да их оправе; па кад тако они раде на својем земљишту, не да ни он њима да оправљају џамију на српском.
Јусуф-паша имајући у виду ту околност, да приближавао рок одређени за исељење Турака, па у намери да би Милоша заварaвao другим пословима, сваки час улажаше у неке препирке с њим. Тако овом приликом, пошто оправи са оних 50.000 гроша другу неку џамију у унутрашњости шанцева, подену питање о зидању српске касарне на Врачару. Тој је тврђави Веџихи-паша у своје време правио сметње.

[JASON]

У то време кнез Милош поче да ради са инглеским консулом, који и сам тражаше начина, да с Јусуф-пашом дође у запетост. Тако једног дана, кад паша изађе да обиђе војску, која се веџбала у градском пољу, инглески консул, без претходне пријаве или позива, дође тамо, да се с њим састане. Валија, како је био слаб и уморан, не устаде, но га седећи прими; а и да је хтео да устане, не могаше, јер га консул предухитри.
Тим поводом овај улучи згодну прилику, коју је, у осталом, и тражио, и упита пашу пред свима присутнима: 'Је ли, пашо, што ти не устаде на ноге, кад ме прими? Ја ћу да се жалим на тебе!' Паша му на то одговори: 'Немадох кад да устанем, а ви и сами знате, да сам слаб. Осем тога ја нисам званично дужан да устанем, кад ти овако приватно долазиш. Нити сам те званично позвао да дођеш, нити си ме претходно известио, да ћеш доћи, па да имаш права, да се жалиш. Али овако, без претходног позива, нема смисла изискивати церемоније. Ако се будеш жалио, неће ми бити криво.'
Инглески консул, наседнув тако, врати се и посла Порти протест. Доцније стиже паши из Цариграда ферман о томе, како на званичним примањимә треба примати консуле стојећи. Према томе консул оде паши, и не известив га о свом доласку. Како му паша ни том приликом не уста на ноге, он га упита: 'Је ли, пашо, зар се ти заповестима не покораваш?' На што му паша одговори: 'Ја се свакој наредби покоравам, али како ти противно досадашњем обичају поступаш, и нећеш да ме известиш, у који ћеш час доћи, ти си сам узрок оваком пријему'.
Паша, од своје стране, достави ствар Порти и замоли је, да се тај консул дигне са својега положаја. Порта, увидевши, да је паша имао право, учини што треба те после кратког времeна консула преместише. Услед тога и Милошева политика претрпе известан удар.
После неког времена стигне из Цариграда украшени царски ферман од 1254 (1838), који је садржао у себи Устав Србије. Јусуф-паша позове преко Милоша све српске прваке, да у Београд дођу, да им прочита ферман, и да им га од речи до речи објасни на 'бошњачком' т. ј. на српском језику. Препис тога фермана сачувао сам, и износим га на крају ове књиге под бр. 6.
Одавно навикнут, да самовласно влада Србијом, Милош не беше задовољан тим ферманом с тога, што се власт преносила у друге руке т. ј. на 'Совјет'; али која вајда, кад, поред свег настојавања, да се то измени, не успе. Међу тим свом силом настаде, да се уништи онај члан Устава, који говори о томе, како кнез не може постављати и збацивати чланове Совјета. Али ни у томе не успе, јер не могаше да потплати Јусуф-пашу, коме, преко својег секретара и терџумана, Сараф-Косте, обрече, да ће државној благајници приложити 10.000, а њему дати 2.000 кеса, ако би се тај члан у ферману уништио, а ако то не би могло да се изврши, да ће му дати 1.000 кеса, да га бар у преводу изостави. Паша му на све то одговори, како он може да уништи дотични члан, макар му он дао и 100.000 кеса , јер би то било од рђавих последица по царство, а тако исто, да не може ни у преводу изоставке чинити, пошто би то сваки уочио, а то њему верност не допушта.

[JASON]

Било како му драго, код града, на одређеном месту где ће се ферман читати, искупи се до 10.000 Срба, те им се ферман прочита и од речи до речи преведе и Милошу предаде; Милош га пак, пошто сенат би изабран од народа, њему (сенату) уручи. Приликом читања фермана, са града би избачен 21 топ, а за тим 2 батаљона царске редовне војске држаше и одаше почаст месту, на ком је ферман читан, плутонима из пушака.
Одмах за тим Милош, са свима Србима, оде право у цркву, те држаше благодарење по њихном обичају, најпре за руског цара, а после за турског. После тога Милош и остали прваци положише заклетву, да неће радити против датог Устава, и те вечери Срби приредише свечано осветљење вароши.
Што се пак несретних Турака тиче, они из далека посматраху, како олако њихна крвљу стечена имања и чифлуци прелазе у туђе руке.
У ферману од 1246 (1830) стајаше, како ни један члан Совјета не може бити дигнут са својег положаја, све докле год не би Порта признала да је какву кривицу учинио. Како Милош тим не беше задовољан, и како стаде свом силом радити, да се та тачка поништи, Јусуф-паша позове српске прваке, и објаснив им, како је то веома корисно по њих, предложи им, те послаше Порти молбу, на основу које она то у Устав унесе. О томе Милош ништа не знађаше, а Русија, као протекторка Србије, није могла, услед таког стања ствари, ништа предузимати, да се то осујети.
На неколико дана после тога, Милош са српским првацима (совјетницима) оде у своју престоницу Крагујевац. Тамо им предаде државног новца само 36.000 кеса, а у аустријску државну банку посла 200 хиљада дуката народног новца, које беше прикупио; од тога је вукао годишње прихода на 3.000 кеса, чим је у Влашкој накуповао чифлуке. Тако исто удав своје кћери за аустријске поданике, однеше и оне у Аустрију грдне суме новаца. Осем тога нешто је од народног новца при себи задржао. Ето, какво је неверство своме народу учинио!

[JASON]

Чланови Државног Совјета и остали прваци најпре саставише државни буџет: министарству унутрашњих дела одредише 5.000, финансија 3.000, правде 2.000, кнежевој канцеларији и министарству спољних послова 10.000, начелницима т. ј. кајмакамима по 1.000, а среским капетанима и помоћницима по 250 дуката. О свему томе беше обавезно, да се подносе Совјету тачни тефтери о учињеним издатцима, н. пр. толико и толико издато је за дотични предмет, или за учвршћавање политике, или за испитивање тог и тог предмета.
На признанице Совјета благајна је морала издавати министарствима тражене суме, у којима се није поименце казивало, коме ће се те паре издати, но се имало само назначити, на име чега се узимају, и то је важило као законито. А на крају године те су признанице поднашане Совјету ради оправдања издатака.
И докле се они бавише уређењем појединих питања, Милош ('Вук длаку мења, али ћуд никада'), не могав да их сноси, реши се, да једне ноћи нападне на њихове куће и да их побије, о чему се тајно договори са сељацима из околине Крагујевца, којима одреди и час, кад да дођу. И баш кад их очекиваше, његова жена Љубица, осетивши шта се спрема, каза то Милош-бејевој браћи, а ови, известивши о томе српске прваке, не смедоше да Милоша нападну, јер се није знало, шта ће после бити од српског народа, а знајући, да је он само могао у Србији да заповеда и да су га сви слушали, прваци и чланови Совјета обноћ побегну у Београд и ствар доставе Јусуф-паши.
Милош, дознав за њихно бегство, би принуђен, те одмах за њима оде у Београд, упита пашу, због чега су побегли његови прваци, и пожали се на њих. Они на то изјаве паши, због чега су побегли, и да више не могу да сносе Милоша.
Не знајући, да су совјетници испричали целу ствар Јусуф-паши, Милош све одрицаше, али ипак његов даљи опстанак беше немогућ, пошто је једном чак дотле дошло. Совјетници, договоривши се, да Милоша одмах протерају у Влашку, док народ још није сазнао ствар, одоше паши заједно са још неким првацима, те му казаше, како су решили да Милоша претуре у Влашку, а на његово место да поставе његовог сина Милан-беја. Према томе Аврам-ћaja, Милошев брат Јеврем, Симићи, Вучић и још неколико првака оду Милошу и изјаве му, како се према Уставу мора преселити у Београд, који је одређен за престоницу. Милош им на то одговори: 'Ја радећи 20 година самовласно, створих Србију, и све вас међу народом узвисих, па зар ви сад да ми судите! Ја то не могу примити. Ја ћу да дам оставку, а ви изберите кога хоћете за кнеза. Мене пак ако Срби кад год устраже, наћи ће ме'.
Прваци, примивши од њега одмах оставку и знаке, који припадају српском кнезу, поставише страже око његовог конака. Сутра дан метнуше га у један чамац, заједно са сином му млађим, Михаил-бејем, и одредише од стране Совјета Ћосу из Неготина, да га прати до Румуније и да гледа, да гдегод у Србију не изађе. И тако за дан и ноћ стигоше у сједињене државе (Влашка и Молдавија).

[JASON]

Ево, сад долази нешто, што је за чудо.
Кад су Милоша метали у чамац, Вучић-капетан рекне му на њихном језику: 'Господару, говеда се редом лижу', на што му он одговори: 'Ти, Вучићу, испеци, па реци'. (Обе фразе ове у ориђиналу су овако, на српском језику, а турским словима написане. Пр.)
По нарочитом татарину посла се Султану писмо, да је на место кнеза Милоша, који је дао оставку и отишао из земље, изабран његов старији син, Милан-беј, и да ће се престоница из Крагујевца преместити у Београд. Јусуф-паша постиже дакле, што је желео. 'Солдати' т. ј. редовна војска, који су се налазили у Крагујевцу, чувши, да је кнез Милош збачен, кренуше се пут Београда. Совјетници, дознавши за тај покрет, послаше им на сусрет Вучића и Аврама-ћају. Негде око Авале, код Трешње, Byчић и Аврам сретоше те, 'солдате'. Било како му драго, наговорише их, те им предадоше оружје, а ови им наредше, да се врате својим кућама. Да се у Србији знало за Милошев одлазак, вероватно је, да би било буне.
Нe прође дуго, а из Цариграда стигне царски берат о постављању Милан-беја за кнеза у Србији; али како он беше болестан, те у брзо и умре, однеше га на Таш-мајдан, где је оно прочитан ферман о повластицама. Како Милан-беј немаше деце, требало је - по Уставу – да се поништи његово наследно право, и да се кнез бира из неке друге породице. На томе гледишту стојаше Јусуф-паша, али српски прваци, имајући на уму, да би се од тога партијска страст још већма распалила, не пристадоше на то, него решише између себе, да изберу за кнеза млађег сина Милошевог, Михаил-беја. Услед тога послаше Симића Милошу с питањем, хоће ли пристати, да Михаил-беја изберу, те да овај оданде иде право у Цариград, а за време његова бављења на путу, да кнежевску власт врше Милошев брат Јеврем, Аврам-Ћаја и Тенка из Неготина. Пошто примише Милошев одговор, да пристаје, да његова сина изаберу за кнеза, известе Порту, да је Михаил-беј изабран за кнеза Србији, и да ће га до његова доласка у Србију заступати горе поменути чланови Совјета.
(У то време тешко се поболе Јусуф-паша, тако да није било наде да ће преболети. Том приликом деси се ово чудо. Његов стари слуга Хаџи-Мифтах, дознав, да су лекари казали, да нема наде да ће оздравити, са сузним очима, диже руке небу, и помоли се Богу: 'Свевишњи Боже, у твојим је рукама сва сила и моћ овога света! У место да узмеш Јусуф-пашину душу, ево ти моје, а њему подај драгоцено здравље!' Те исте ноћи Јусуф-паши пође на боље, а Хаџи-Мифтах се разболе и после неколико дана и умре. Јусуф-паша са свим оздрави, и поче отправљати државне послове).
На скоро за тим Порта нађе за потребно, те Јусуф-пашу премести у Ниш за валију, а на његово место, за чувара београдског града, наименова дивизионог ђенерала, Мехмед-Хусреф-пашу, потомка породице Самакове, који одмах стиже у Београд, а Јусуф-паша, пошто му предаде дужност, отпутова водом за Цариград.
У то време пресели се у вечност Њ. В. Султан Махмуд-Кан Гази, а на отомански престо дође његов син, Њ. В. Абдул-Мерид-Кан, услед чега држаше у Београду уобичајену свечаност.
Како изабраше Милошева сина, Михаил-беја, за кнеза, Милош се задовољи. Српски прваци, саставивши изборно писмо, послаше га Порти, а Алекса Симић одведе 1250 (1834 - 5) год. кнеза Михаила и његову мајку Љубицу у Цариград.

[JASON]

Ак'л-беј.

Дакле, драги брате мој, Јусуф-паша заслужује похвалу за свој рад, а нарочито кад се зна, да је имао посла с лукавим Милошем, који се увек служио свакојаким подвалама, и који је давао новца и поклона своима вишим чиновницима Портиним, који су долазили у Србију. Нарочито је такве чиновнике, још при поласку у Србију, његов ћаја у Цариграду потплаћивао, да у Србији потпомажу Милошеву политику. А осем тога, кад је могао, да изиђе на крај с тим истим Милошем, којега је Русија штитила!
Да су и остали чиновници поступали онако као он (Јусуф-паша), све би другојачије било. Јер онај члан, у којем се говори односно постављања и отпуштања совјетника, циљао је на то, да се турски уплив распростре у Србији, да Србија буде слободна и мирна, да се у Србији не догађају трзавице, и да Срби задобију поверења код Високе Порте. Али тако није било.
Јусуф-паша вршио је, дакле, своју дужност на потпуно задовољство Порте.
Да наведемо нешто из његове биографије. У турско-руском рату, не знам, како је било, Руси заробе Јусуф-пашу; после рата приликом склапања уговора о миру, нарочито је тражено, да се тим уговором Порта обвеже, да се Јусуф-паши повери управа сeрeског санџака, с тим, да то буде у његовој породици наследно. Јусуф-паша, кад су му то јавили, изјави чувеном Воронцову, да на такво царево благовољење нема шта да каже, до да заблагодари; али, да би боље било, да га пусте у Цариград да иде, него да му даду ту награду. На такав његов одговор император се јако зачудио, и у толико више, што је Јусуф-паша знао, да му је Порта све имање притисла. Доцније кад се вратио у Цариград, Порта му поврати цело имање, на опште задовољство, и постави га за чувара београдског града. Ето и у томе се огледа његово поштење.
Још ћу ти нешто казати, што је за чудо.
Том приликом поменути Воронцов, у разговору с њим, запита га, за што се у Турака чешће, па и у песништву, каже: 'Мал Хиндустан, ак'л Френгистан, салтанет ал-Осман (Богатство је у Инђији, памет у Европи, а господство у турскога цара), кад је он више пута о томе размишљао и нашао, да је од тога трога једно само оправдано, а друго двоје не. Јер да је у Инђији богатства, Инглези је не би могли заузети, јер би свега било за одбрану. А што се тиче господства турског цара, оно се не састоји у срмали ашама, сребрним седлима, уздама и т. д. него у градовима, у муницији, оружју, војсци, опреми и другим стварима, а нарочито, кад су касе пуне, кад су поданици задовољни, кад раја нема потребе, да се другоме обраћа, кад се закони и према сиротима и према богатима под једнако примењују и кад се ништа не ради, што не треба. У томе се, ето, састоји господство. Само оно о Европи умесно је речено, јер се у Европи сваког дана проналазе нове лађе, фабрике и друге ствари.
Јусуф-паша му на то одговори: 'Та је се пословица први пут чула, кад су Турци били под Бечом, и онда је и вредила. У историјама ћете наћи записано, да је у то време Турска имала свачега: и јаких градова, и муниције и свега осталога, што треба'.
После тога, на питање Воронцовљево, Јусуф-паша му је објашњавао шта значи: задеђан - племство, и хaнeдан - господарска породица, кућа и т. д. Задеђан значи, рекао му је, царски министри, везири, деребегови, а после њихове смрти и њихна деца. Ханедан пак значи нешто друго: дању ноћу отворене куће по неких богаташа, у које може да уђе и неки сиромах и богат и други човек. Они могу остати у тим кућама више дана, а да не плате ништа, па да им се ипак за све време бављења указују почасти. Нико им неће замерити, што дуго остају, јер свак може да седи колико хоће. Господари таквих кућа сав свој годишњи приход на то троше, а за славу, срећу и величину царства и здравље Њ. В. Султана и за веру. А кад наступе ратни дани, сваки од њих поведе онолико наоружаних људи колико може; а да не би ти људи пали на терет царству, сами их од свога новца издржавају. Ханедани су чувени у царству, они рају бране од зулума, и никад ништа не раде против Султана. Ето, из тога се види колико је био научен.

[JASON]

Нак'л-беј.

И ја што год сам о њему чуо, све је у том смислу. Ево и ја ћу нешто казати. Обичаја, који сам у њега видео, нема у осталих везира. Сваког јутра, по његовој заповести, долазили су му на саветовање помоћник, главни благајник, начелник администрације и чувар печата му; са њима је најпре претресао питања, која су била на дневном реду; саслушавао њихна мишљења, читао са њима акте, стављао решења, прегледао издатке, саветовао се са њима о српским пословима и т. д. Кад они оду од њега, да према добивеним упутствима даље раде, што треба, онда му се свака нова ствар, која тога дана дође на поступак, није смела доносити до сутрашњег дана, како би о њој могли сви већати. (За време такве њихне седнице нико није смео да улази у ту собу, а ако је потребна била каква послуга, њу је вршио чувар печата. Само је Рашид-беј улазио у ту собу, јер је уживао свако поверење).
Јусуф-паша био је прилично дужан, али није примао ни од кога ништа. Међу тим, при поласку из Београда, кнежевина му Србија, односно влада, понуди 150.000 гроша у име поклона, на шта изјави, да то не може примити без претходног одобрења из Цариграда, а да ли је доцније добио одобрење, да те новце прими, или не, није се могло ништа дознати.
Шта је радио за време свог бављења у Београду, ко од Срба на коју страну нагиње, каква им је била политика, ко је од Турака био одан, а ко не, шта се имало у будуће радити – о свему томе саставио је меморијал, који после предаде свом последнику Мехмед-Хусреф паши.
Он се разумеваше и у инжинирским пословима. Тако, кад су му затребала кола, сам начини нацрт, те према овоме да начинити у Бечу кола на 'федере'. Од тада су изашла кола на 'федере'.

[JASON]

Ак'л-беј.

Сад да пређемо на Хусреф-пашу. Молим те кажи ми, како је он владао, како се понашао према грађанима, у ком је правцу водио државну политику, ради чега је дигнут из Београда и како се држао према Србима.

[JASON]

Нак'л-беј.

Мехмед-Хусреф-паша дође у Београд 1255 (1839) године. По прочитању Фермана о његовом постављењу за чувара београдског града, држао је званичан говор, у коме је, између осталога, нагласио, да ће свакога једнаким погледом гледати и да се никад неће удаљити од правде.
На скоро за тим стиже из Цариграда у Београд Михаил-беј у пратњи царског рицала, Мустафа-ефендије, који му из почасти беше придат. На одређени дан дођоше у Београд сви српски прваци, те им се на Калемегдану прочита царски берат о постављењу Михаил-беја за кнеза Србије. Михаил-беј је први од хришћана добио чин мушира. Било како му драго, пошто му се даде и орден, који се Кнежевима даје, са града би избачен 21 топ, а редовна војска одаде почаст плотунима из пушака. Те вечери Срби осветлише Београд, а кајмаками (намесници) наредише те се и по унутрашњости држаше велике свечаности и осветљења.
Како Михаил-беју беше дато око 20 ифтихарских ордена за српске прваке, и он их том приликом раздаде.
На неколико дана касније Мустафа-ефендија врати се у Цариград.
Како Михаил-беј беше веома млад, царским бeратом беху му наименовани за помоћнике: Аврам-ћajа, министар иностраних дела, и главни командант српске војске Вучић.
Не могав да сноси своје помоћнике, Михаил-беј, по савету свога стрица Јеврема, поче их не припознавати и с осталим првацима државне послове. Прво, што учини, беше то, што раздаде судовима, Совјету и начелницима печате по којима беху изрезани знаци краљевства српског, те да исте ударају на сва званична акта.
Михаил-беј поче издавати законе и уводити их у живот без знања Порте. Тако исто, и ако беше допуштено, да се у новинама пише само о унутрашњим стварима, и то само у виду савета и препорука, он даде потпуну слободу штампе, у којој се нападаше Порта. У след таког неоправданог и недостојног понашања према Порти, Хусреф-паша се и усмено и писмено жалио Михаил-беју, али на све то ни одговора не доби.

[JASON]

У то време стиже из Цариграда визирска наредба, у којој стајаше, да је Београд потпао под нишки вилајет, и да паша има од сад да прима наредбе од нишког валије и да га о свему извештава. Хусреф-паша извести Порту, да ће државна политика услед тога претрпети јак уштрб, поднесавши у исто време и своју оставку. Порта му оставку не уважи, него му посла друго визирско писмо о томе, да Београд остаје и даље по старом.
Михаил-беј поче владати самовласно као и отац му; стаде се светити противницима оца свог, оснажи руску политику на овој страни, поче подбадати царске поданике на границама Србије на буну, и стаде слушати руског консула Вашченка, своју матер Љубицу, стричеве Јеврема и Јована, Цветка Рајовића, Мићића капетана, Милоша из Шапца, Радичевића, Милету из Јагодине и друге овим подобне непријатеље царства.
Аврам-ћаја, Вучић-капетан, Ресавац и Милутин прота из Ваљева, Тенко из Неготина, Ћоса, Гарашанин, Симићи, Лаза из Шапца, Пачук из Пожаревца, Ненадовићи и други, широкога погледа српски прваци, којима се не допадаше такво стање ствари, увидеше, да ће се из тога изродити зле последице, да ће све ондашње крвљу стечене слободе доћи у велику опасност, да ће и сама држава доћи до пропасти. Они саветоваше Михаил-беја, да тако не ради, јер је а кратко време заборавио и ногом згазио благовољење Портино, која је дала таква права Србији, да кад би се створила и самостална српска краљевина, народ не би уживао толике слободе. Међу тим увидеше, да ти њихни савети нису кадри, да га изведу на прави пут.
Због тога почеше растурати по народу а и паши говорити о таком раду Михаил-беја, објашњавајући његове зле последице, и почињyћи истицати и Кара-Ђорђеву породицу.
Михаил-беј, увидевши, да не може на миру остати, докле не би све њих истерао из Србије, јер рађаху против његове политике, диже на оружје шабачки, ваљевски, соколски и подрински округ и срезове рађевски и јадрански. Поменути прваци, дознавши да су пошли ка Београду, почну и они дизати друге округе, aли како не остаде доста времена, да то изврше, а знајући, да ће их Михаил-бејеви приврженици све побити, ако остану на својим местима, побегну паши у град.

[JASON]

Михаил-беј, сазнавши да су се склонили у граду, али чинећи се да томе не зна правог узрока, посла паши званично писмо, у коме га извести, да је дознао, како ће се неки наоружани Срби, у намери да уђу у Београд, скупити сутра код села Железника, више Белих Вода, у чајирима макишким, два сата далеко од Београда, али да још томе не зна правог узрока. Међу тим, како су неки прваци одбегли у град, који су знали за скупљање тих оружаних сељака, а њега нису хтели да известе, те да заједно предузму што треба, налази да су они у договору с тим људима. Не хотећи на тај начин, да свог старешину потпомогну у отклањању зла као што им то и у дужност спада, него напротив радећи против њега, по његовом мишљењу, они не могу и даље остати у служби српске владе, јер то углед државни не може да поднесе. Због тога ће их он отпустити из службе, и на њихова ће места поставити друге чиновнике. А ако би се из града вратили, неће им допустити да и даље у Србији остану. Међу тим гледаће, да нађе начина, да те наоружане људе врати кућама, и известиће их, како су извесни српски прваци побегли у град.
Ето, и он, и ако је уставом предвиђено, како кнез не може да отпушта и наименује саветнике, погази Устав и поче онако исто самовољно управљати као и његов отац.
Михаил-беј, поред оног што сад поменусмо, извести пашу, како ће сутра дан рано из јутра у друштву с руским консулом отићи у Железник да види, шта хоће ти наоружани људи, и затражи од њега да од своје стране одреди којег од својих чиновника, како би и он oнде присутан био. У свом одговору паша га извести, да је одредио својег помоћника, Мустафа ефендију и Рашид-беја.
Сутра дан сви заједно оду у Железник где се Срби почеше скупљати, а могло их је бити око 3.000.
Кад их упиташе, у каквој су намери oнде дошли, они сиромаси замуцкујући стадоше изјављивати, како су по Михаил-бејевој наредби дошли. Михаил-беј, увидевши да им још нису саопштена његова упутства, рече руском консулу и пашиним чиновницима, како се овде не може ствар испитати, него их позва да оду у Топчидер, те да онде дознаду њихову намеру.
Михаил-беј и поменута лица поседаше у кола, око којих јахаху Срби, што у Железник на коњима дођоше, и одоше у Топчидер. Руски консул и турски чиновници предложише Михаил-беју, да се мало одморе, јер беше време ручку; а он пошто се одвоји од њих, преко својих слугу поручи Србима, каквим лажама да се послуже при одговарању на питања, која ће им се поставити.

[JASON]

После ручка, тако око 2 - 3 сата после подне, стадоше на само дозивати по неколико сељака и питати их због чега су дошли? Они, према добивеним упутствима, одговараху: 'Милош-беја, без нашег знања, протераше из Србије; а сад како смо чули да се извесни људи противе наредбама Михаил-бејевим, који је на место Милош-беја дошao, те хоће и њега да протерају, договорисмо се и дођосмо, да те људе питамо шта они хоће и да Михаил-беја одведемо у Крагујевац, како би и даље престоница oнде била, и да он исто онако слободно влада као и његов отац.
Пошто Михаил-беј примети, како се он мора по Уставу управљати и како европске државе не могу одобрити то, што они траже, одговорише му: 'И ми хоћемо по Уставу да радиш, али тражимо, да казниш и да отераш оне чиновнике, који против Устава раде, а не тражимо за то ни од ког одобрења.'
Из овога се јасно види, како је Михаил-беј ишао на то, да за себе присвоји право постављања и отпуштања саветника.
Око 5 сати, кад су се чиновници хтели вратити, Срби категорично изјавише, да ће они све дотле oнде остати, док се год у град побегла лица не издаду Михаил-беју. У то уђе међу њих Михаил-бејева мати, Љубица, па их одврати од тог захтева. Турски се чиновници по том вратише, и испричаше паши све што се ондe дoгодило.
Хусреф-паша, одговарајући на Михаил-бејево писмо, у ком је овај тражио, да му се у град пребегли српски прваци издаду ради суђења, извести га, како му их не може издати, затражи, да учини што треба, да се они наоружани Срби врате кућама и да је ствар доставио до знања Порти, а кад од ње добије одговора, поступиће по њеној наредби. И Михаил-беј, у место да послуша пашу, постави, по савету руског консула, а противно Уставу, на њихово место друге саветнике, и са њима отпочне да врши послове.
Михаил-беј издаде поверљиву наредбу чиновницима, да настану, да се турска имања покупују и заузму (јер Јусуф-паша беше израдио ферман, којим је забрањено Турцима продавање имања); да се турско-српске парнице извиђају пред српским судом; да судови пресуђују парнице у корист Срба, и све друго да се чини, како би се Турци натерали, да се из Београда селе. Осем тога беше им наређено, да пазе, да Срби не указују никакве почасти паши, кад кроз варош буде пролазио; да непрестано изумевају тужбе против Турака и да ове злостављају; да не дају Турцима, који са стране дођу, да се у Београду настањују; а нарочиту им пажњу обрати на то, да, ако који од Срба нема оружја, стоку да му продају, а оружје да му купе; да сваки Србин од 10 година па на више има по два пиштоља, нож, арбију, дугу пушку или шишану, 5 тестета фишека, два пара опанака, једну торбу упртњачу; да су у сваком тренутку готови, и да се свака три месеца држи смотра над тим стварима. Исто тако издаде наредбу, да се раја у Босни и Румелији подбада на буну и т. д.
С друге стране издаде упутства заступнику у Цариграду, да гледа да се београдске паше чешће мењају, а на њихова места да се не постављају људи из Румелије.

[JASON]

Услед представке Хусреф-паше и српских првака, што су у град одбегли, Порта ферманом посла у Београд својега риџала Мусу Сафети-ефендију (год. 1256). Приликом званичног састанка са Михаил-бејем, риџал му изјави, да је дошао да на основу Устава, мирним путем, уклони спор између њега и српских првака, а по потреби и да га на основу дотичног члана Устава реши.
У одговор на то Михаил-беј му рече: 'Између мене и њих не постоји ништа. Њих тужи српски народ. Да известим о томе народ, а он нека пошаље своје заступнике, који ће нам, у друштву са царским руским консулом, као представником државе, под које се протекторатом Србија налази, казати, шта имају против њих, па нека се спор реши.'
Према томе би уговорено, да се преко новина објави, да сваки Србин, који жели, може слободно доћи и царском риџалу казати, шта хоће, и да му то не може нико забранити. И ако таква објава би наштампана у новинама, тек после три месеца дође у Топчидер на 2000 Срба са својим првацима. А како за то време Михаил-беј измени окружне и среске начелнике, неке чланове Совјета и све судије, а на њихна места постави све своје присталице, то сваки не смеде доћи, да каже што жели, него послаше оне, које су хтели.
Кад неколицина од њих оде царском риџалу, да му каже, за што су дошли, овај им рече, да га је цар с ферманом послао, да извиди спор између Михаил-беја и неких совјетника, па ако се докаже, да ови нису криви, он ће их, на основу Устава, поново вратити у Совјет на стара места, а ако су криви, наредиће се избори, те ће народ на ново изабрати чланове Совјету, а не овако, да Михаил-беј, противно Уставу, збацује и поставља совјетнике, које он хоће. С тога је рад и њих да саслуша; ко шта има, нека слободно каже, а после нека иде кући, да гледа своје послове.
Они му на то према добивеним упутствима изјавише: 'Михаил-беј је с нашим пристанком отпустио старе и поставио нове чланове Совјету, а ми смо сви задовољни с радом његовим. А како си ти одређен, да ту ствар извидиш, то треба, да нам издаш у град одбегле совјетнике, да се с њима најпре пред нашим судовима судимо.'
Царски риџал, не могавши то да поднесе, рекне им: 'Ја нисам овамо послан, да се с вама разговарам, и прво ћу да дам мој ферман, да се јавно прочита, па ћемо после гледати, шта нам ваља чинити.' И отера их од себе. А београдског муфтију, Осман Ферајези-ефендију, посла Михаил-беју, да га пита, на ком месту жели, да се ферман прочита. Михаил-беј на то одговори: 'Нису још стигли ни остали српски прваци, а кад дођу, известићу пашу, на ком месту да се ферман прочита. Међу тим, морам вам још нешто казати. Сакупљени Срби траже да се у град одбегли совјетници предаду српским судовима на суђење, а ако се то не би учинило, ја се бојим, да се у Београду шта не изроди какав немир, јер од како се ти људи из унутрашњости овде налазе, показују се знаци о томе. Ја сам до сад све могуће чинио, да их наговорим да се врате, али не успех.' Пошто то изговори, отпусти муфтију.