Српске буне

[JASON]

Нак'л-беј.

Према ономе, што сам видео, није им ништа учињено. А односно трговине беше им речено, да ће се гледати доцније, да се дође до каквог излаза.

[JASON]

Ак'л-беј.

Дакле, инш-алах - маш-алах, па се све остављало од данас до сутра. Говорити, да ће све бити помоћу Божјом, а не предузимати да се до нечега стварног дође, није право. И у закону пише: 'Моли се Богу, али ради, па ће ти и он помоћи. Јер нерад наноси штету не само појединцима, него и држави.'
Али, кад су они тако радили, нећу те ни ја више питати о њима. Само ми кажи, какву је политику водио нови чувар београдског града, Мехмед-Ћамил-паша?

[JASON]

Нак'л-беј.

Мехмед-Ћамил-паша дође у Београд - позорницу светога рата - у 1256-тој (1840) год., и одмах се прочита ферман о његовом постављењу. Он је са сваким лепо живео, па и са Михаил-бејем поче у највећем пријатељству да живи. Своју политику отпоче тиме, што предложи Михаил-беју, да прими дотичне српске прваке, које царски риџал, Сафети-паша, беше из Србије одвео, али с тим, да у Србији седе мирно, да против Михаил-беја ништа не предузимљу, а ако се доцније српска влада увери о њихном добром владању, да их поново прими у службу.
Пријатељство између Ћамил-паше и Михаил-беја бејаше давнашње, јер се оно датирало још од оног доба, кад је Мехмед-Ћамил, као пуковник и царев ађутант, пратио кнеза Милоша на његовом путу за Цариград и натраг. Према томе Михаил-беј пристаде, да се српски прваци врате 1258 (1842) г. у Србију, и цар им одреди плате.
У то време Милош беше отишао из Румуније у Беч, одакле стаде другојаче да окреће политички долап, да сеjе буну, те да српску политику оснажи.
На молбу Михаил-беја изађе царски ферман, којим се допусти, да се могу између Срба и Турака вршити куповине и продаје. Тим ферманом поништи се онај први, што га беше израдио Јусуф-паша. Услед тога, мајчин син Михаило издаде поверљиву наредбу, да нико од Срба не сме продати Турчину имање, но само да купује.
Београдске су паше самовласно управљале; није било никаквог меџлиса, који би руководио поједине ствари. Али Ћамил-паша беше принуђен, да пронађе начина, којим да се огради од многобројних српских захтева, а које сам лично, према ондашњем стању ствари, не би могао одбити. У то име установи меџлис, у који уђоше виђенији београдски Турци и неколико мустафиских официра, а за председника тога меџлиса постави Рашид-беја; тај меџлис држао је седнице своје двапут недељно.
Иако према таком стању ствари Срби не могаxу даље да купују турска мања, ипак се за то Ћамил-пашини одношаји са Михаил-бејем не пореметише.
Михаил-беј, знајући, да ће чланови Совјета, по повратку из Цариграда, почети да раде против њега, похита, да предузме, да најпре изведе своје опаке намере, које се у овом састоје. Поред толиких напора, он беше осетио, да не ће моћи Босну побунити; с тога стаде, помоћу руског консула, а под именом својега оца, сеjати буну у Нишу, Пироту, Лесковцу, Трнову, Видину, Битољу и Серезу, једном речју по целој Румелији, те да помоћу руске политике, а у корист словенског питања, задобије рају за опште уједињење. Порта сазнавши, по неким знацима, за ту тајну агитацију, издаде ферман, којим чувеног научењака, Ариф-Хићмет-беј-ефендију, постави за инспектора Румелије. Поменути ефендија крену се из Цариграда, и дође у Ниш.

[JASON]

Михаил-беј, не желећи, да се окани тога рада, посла у Алексинац Јевремовог зета, Милоша Шапчанина да онде учврсти везе с рајом и да јој по могућству указује помоћ.
Преко коџабаша, трговаца и попова беше уговорено, да се раја, која не пристане на буну, силом на то примора, онако, како је то Кара-Ђорђе радио, и да се буна отпочне нападом на Турке по целој Румелији, па били они по варошима или по селима.
И док се само очекивала згодна прилика, да се томе приступи, попови и коџабаше нишке, пиротске и лесковачке нахије, а нарочито чувени хајдук Станко, похиташе, те, од прилике на 15 дана раније но што би требало да букне општа буна, почеше дизaти рају и давати јој оружје. А она, хтела не хтела, устаде и похита у Матејевце, код нишког града, где је одређено зборно место. Нишки мутесариф, Сабри-Мустафа паша и инспектор Хићмет-ефендија, чувши за тај покрет, а у намери да сазнаду каква је устаничка намера и које се политике они држе, пошљу Јусуф-агу и још двојицу од нишких грађана да бунтовнике посаветују да се својим кућама врате.
Изасланици дошавши у Матејевце не могоше да говоре с устаницима, јер њихов старешина, хајдук Станко, није ондe био, него се налазио у Махмуд-пашиној кули, коју је изабрао за свој главни стан, одакле би бунтовницима заповедао.
(Та кула и данас постоји у селу Медошевцу, пола сата западно од Ниша, на Нишави. Она је сад својина ђенерала Хорватовића.)
Према томе они оду тамо. Станко, чим их угледа, рекне им: 'Ваши нам зулуми додијаше. Ове су земље од старине наших дедова. Кроз кратко време у целој Румелији неће бити ниједног Турчина. Као год што су се Срби ослободили, дође време да се и ми ослободимо. По ономе што смо уговорили, српски кнез Михаил постаће наш краљ, а Русија ће и њега и нас у сваком погледу потпомагати. И данас, кад смо ми устали, устали су по целој Румелији Срби, Грци и Бугари. Они су за ову ствар устали. Разуме се, да сте ви дошли да нас саветујете, али ми то не примамо.' При тим речима Станко зграби Јусуф-агино оружје; Јусуф-агу даде свезати, а од она друга два изасланика једног уби, а другог посла у Ниш, да прича шта је било.

[JASON]

Услед тога Ариф Хићмет-беј-ефендија заповеди Сабри-Мустафа-паши да пошље војску да бунтовнике растера. Овај позвавши к себи Абдул-Ћерим-беја, једног од виђенијих нишких грађана, нареди му те скупи око 7 - 800 грађана, и узевши из града један топ, оде да бунтовнике нападне.
Абдул-Ћерим-беј не хте одмах на њих да удари, него их стаде саветовати, да се разиђу и своје послове да гледају. Али како они на то одговоре пуцњавом из пушака, он их нападне и разбије. Бунтовници одатле пребегну у Србију, поведавши собом чак и породице оних Срба, који се нису дизали.
Станко се, међу тим, беше затворио у кули Махмуд-пашиној, у којој, пошто поби доста Турака, би убијен. За време напада на ту кулу, Јусуф-ага, кога Станко беше задржао, спасе се кроз прозор.
Тог истог дана беху се појавиле бунтовничке чете код Лесковца и Пирота. Куршумлијски и врањски Арнаути беху послани да их разбију. И њих испрва саветоваше да се разиђу, али како не хтедоше савет примити, него ударише на Арнауте, ови, држећи се пословице: боље је убити него дати хиљаду савета, дочекају их и разбију. И ти бунтовници пређу у Србију.
Остала раја у Румелији, дознавши како су ови страдали; како им Србија није хтела да помогне; како Европа неће моћи ни да чује за њихов устанак, и како су Турци свуда на опрезу, остаде на миру.
Услед тако енергичног заузимања поменутог румелијског инспектора, покушаји буна по Румелији бише угушени, а због тога се и грчка политика уназади.
У то време српски прваци већ беху наговорили народ да против Михаил-беја ради; а да би извршили преврат, тајно послаше Порти молбу, у којој мољаху, да у Београд пошље царског комисара. На ту молбу она им одговори, да се за неко време стрпе.

[JASON]

За време нишке буне, аустријска влада беше послала у Земун ђенерала Хавра. Тај је човек сваки дан посећавао београдског пашу. О циљу тих његових честих посета није се могло ништа сазнати.
Ђенерал Хавр беше много мудар, јер је био ђак чувеног аустријског канцелара (садр'-азама) и министра спољних послова, Метерника. По оном што се тада говорило, тај господин Метерник узео је био у министарство спољних послова 12 господских младића, који су, пре тога, прибавили били довољно знања по школама. Како су они били из богатих кућа, нису хтели плату да примају, него су ушли у службу да својој отаџбини послуже. У својем приватном одељењу Метерник им је одредио једну собу за рад, у којој су се занимали читањем и писањем поверљивих писама и упознавали се с уговорима. Метерник им је износио разна писма, разбирао за њихово мњење о појединим стварима и упознавао их с државном политиком. Мало по мало, они су научили све што је требало, и почели су се занимати и сами с доста великим питањима. После десетогодишњег таког службовања, они сазнаду шта је администрација, шта су прописи, услови, уговори и конвенције, шта је дипломација и како треба политику водити; у чему се она састоји, и каква је аустријска политика према осталим државама. А како беху изучили какве су Метерникове мисли, и како он ради, стадоше давати чак и савете у веома важним питањима. Метерник их је јако заволео зато, што беху примили његово образовање, а највише с тога, што су умели да чувају тајне. Они су у томе тако далеко ишли, да је сваки од њих увек сам спавао у соби, а то зато што су се бојали да у сну не говоре о државним тајнама.
Како Метерник није хтео да реши ниједно питање док не би претходно њих саслушао, установи савет, у који они уђу као чланови.
Ти младићи од времена на време добијали су од своје владе само ордене и чиновничке рангове. А како доцније стекоше дипломатску мудрост, влада их поче слати у важне мисије.
У то време говорило се по Београду, да је ђенерал Хавр члан тога савета.
За истинитост овога причања нека одговара онај, који је први о томе причао, а ја сам изнео онако како сам чуо.
Taj ђенерал увек је својом руком предавао на пошту писма, која је својој влади слао, и то свагда на неколико минута пре но што би се пошта кренула. Он је у Земуну остао три месеца, и за све то време једнако је пашу посећивао.

[JASON]

За време нишке буне Арнаути беху опљачкали бунтовничку стоку и друге ствари, а како беше дошло време да се бунтовници врате на своја огњишта, Кара-Осман-заде Јакуб-паша и царски риџал Тефик-беј дођоше у Ниш с довољним бројем редовне војске, да ту пљачку од Арнаута одузму и бунтовницима је врате. Јакуб-паши беху придате у помоћ и арнаутске паше, Х’взи, Хусејин и Абдураман.
Како потреба службе захтеваше, нишки мутесариф, Сабри Мустафа-паша, би дигнут са својег положаја, а на његово место дође као валија нишки дивизијски ђенерал Исмет-паша. Одмах по својем доласку он издаде оштре наредбе да Арнаути донесу у Ниш опљачкану стоку и остале ствари.
Да би се бунтовници вратили у Турску, Јакуб-паша посла у Београд својега мујурдара, Ферхад-ефендију, који, преко београдског паше, су уручи Михаил-беју царски ферман, који се односи на повратак побуњене раје у Турској. Михаил-беј, примивши ферман, одговори: 'Ја нећу стајати на пут да се бегунци врате својим кућама, али их не могу на то ни присиљавати, ако они не би хтели то да учине, зато што они не могу да подносе онамошње зулуме и бешчашћа, која Турци над њиховим женама и кћерима врше, а осем тога њима је све разграбљено тако, да не могу ондe ни опстати. Ја сам принуђен био да их примим за то што су их Турци на сваком кораку гонили и убијали, па чак и војску на њих слали. Дотични турски чиновник, који је одређен да их врати, нека иде у Алексинац, а од наше стране писаћемо што треба нашем чиновнику, који је тамо већ послан!'
Према таком његовом одговору беше се увидело на шта он циља, а да би се његове намере осујетиле, настаде се свима силама да се одбегла раја наговори на повратак. Како се указа потреба да се с турске стране упути у Алексинац још један чиновник, чувар београдског града одреди Рашид-беја.
Како се бегунци беху растурили по целој Србији, одређени чиновници позову њихове коџабаше, да са по два разумнија човека дођу Алексинац, што они и учине.

[JASON]

У конаку алексиначког начелника т. ј. кајмакама, свима се прочита Јакуб-пашина бујурултија, - од речи до речи на њиховом језику објасни, и оваква изјава учини: 'Ето, свима се кривица опрости, а мал вам је опљачкан, одузет је од Арнаута и вратиће вам се. Према томе ви ћете се вратити у своју отаџбину. Ако ко год од вас не би хтео то да учини, нека зна да у Србији не може остати, него ће морати у коју другу државу да иде, јер је Србија царска земља, а Срби су повлашћени царски поданици. Ако сте од кога претрпели какав зулум, или ако имате што да тражите, начиниће се о томе молба, и предаће се царском чиновнику, Јакуб-паши, који је ту скоро у Ниш дошао, а он ће свакоме по правди учинити. Ви можете сад слободно ићи у Ниш, а ова вам се бујурултија даје, да је собом понесете, не тражећи више ничијег одобрења за повратак у отаџбину.'
На то они сви од реда одговоре како су благодарни; како су преварени и силом натерани да устану против Султанове воље, проклињући оне, који су их на то навели; како не примају да траже бољу државу од Турске, и стану вређати поједине српске прваке.
Српским првацима и чиновницима који ту беху приступни јако тешко би, што они не казаше онако како им је речено, али ипак морадоше ћутати.
Ту на том скупу састави се молба о томе шта је ко имао да тражи, а осем тога би написана на српском језику обавеза, коју они потпишу, обвезавши се да ће се у року од 21 дана вратити својим кућама. За тим по ново изјаве благодарност, а та се обавеза, по нарочитом тататарину, посла Јакуб-паши.
На неколико сати за тим, коџабаше и још неколико побуњеника, услед претње српских чиновника, изиђу пред турске чиновнике и овакву им изјаву учине:
'Ми одустасмо од обавезе, коју вам мало пре дадосмо. Оно што смо желели да вам кажемо, не казасмо, а наша нарочита жеља у овоме се састоји. Пре свега желимо, да порез плаћамо сваке године нашим коџабашама, а њих да надгледа срески кнез, који би се имао поставити. Тај би кнез царске дације носио и предавао царском сандуку (благајни) у Нишу. Да се забрани да у наша села долазе спахије, чифлучке аге, заптије и пандури; заптијске, пандурске и кр-сердарске дужности да од сада врше људи од наше народности, и да се Абдул Ћерим-беј погуби. О овоме да се извести Порта, и докле молбу не би усвојила, не можемо се вратити. Ово што ми рекосмо овде, двајесторица наших коџабаша одоше у Ниш да понове Јакуб-паши и да о томе начине уговор'.

[JASON]

Турски чиновници увидеше да су их на то Срби наговорили, али ипак морадоше настојавати да се они врате, и с тога им изјавише: 'Изјаву, коју мало час потписасте, посласмо паши, а ви с оваквим врдањем не само да не можете ништа код владе постићи, него вам ни Султан неће више никакву наклоност указати. Ваша молба неће се слати на надлежно место докле се год не бисте вратили. Ми вам саветујемо, узмите се на ум и идите кућама, а тамо ћемо гледати да вас задовољимо'.
Међу тим како Јакуб-паша беше већ наговорио оних 20 коџабаша, четворица од њих врате се у Алексинац, и бегунцима изјаве како су пристали на повратак у отаџбину. У след тога и они се склоне на одлазак.
На граници их сутра дан дочекају заптије који су им у сваком погледу све по вољи чинили, и одвели их у њихова села.
Рашид-беј, дознавши да ће један руски ђенерал доћи у Алексинац, похита да Јакуб-пашу о томе извести.
Тај руски ђенерал имао је мисију да се нађе у Алексинцу пре повратка раје на своја огњишта, али како се ствар свршила пре његовог доласка, крену се за Цариград.
Јакуб-паша посла на границу приличан број заптија и једног украшеног коња, да ђенерала онде дочекају и право у Ниш допрате. Од Ниша до Цариграда, по наредби пашиној, њега је пратио један виши чиновник. Он је желео како у Нишу тако и даље на путу да се с појединим људима састане, али му се та жеља осујети.
Било како му драго, сви се скоро бунтовници врате у отаџбину, изузимајући њих 20 до 30, који су се бојали повратка, него оду у Русију.
Пошто мисија Јакуб-пашина би на тај начин завршена, он посла Порти извештај, похваливши у њему Тефик-беја и остале паше за њихову ревносну службу.
После кратко времена званично би упитан Рашид-беј о томе: који би орден и чиновнички положај желео да му се да за учињене услуге својој отаџбини, али он замоли да га од тога поштеде.

[JASON]

На недељу дана после тога румелијски валија, Јусуф-паша Сережанин, писа Јакуб-паши да му Рашид-беја упути у Битољ поради виђења. Кад то писмо би саопштено Рашиду, он одговори: 'Ја морам да идем у Београд, да Ћамил-паши поднесем усмен извештај о својој мисији, те с тога не могу да идем у Битољ.'
После 15 дана нишка се ордија растури, а Јакуб-паша и Тефик-беј врате се у Цариград.
Доцније, кад у Београд стигоше царски риџали Мехмед Емин Али-ефендија, тадашњи чиновник у турском посланству у Берлину (који се доцније усрећи са звањем великог везира), и Али-паша, чиновник министарства иностраних дела, Михаил-беј са својим чиновницима толико угњетаваше Турке, да су их Срби чак тукли и убијали. Београдски су се Турци жалили паши на те зулуме, али им је он одговарао, да се за неко време стрпе, јер немаше у рукама никаква средства, којима би им могао помоћи.
Баш кад се Турци пожалише Порти на Србе, поменути српски прваци, што се у Србију повратише, а нарочито Вучић, Аврам-ћаја, Тенко, Гарашанин, Пачук и још неколицина смелијих не беху још ушли у Михаил-бејеву службу, изузимајући њих неколицине, а и да су били ушли, не би се могли са њим слагати. Међу тим, увидевши, да ће Михаил-беј навести српски народ на велико зло, договоре се с виђенијим Србима да Михаил-беја протерају. И ако беху о томе чак и уговор између себе начинили и потписали га, ипак нађоше да не би добро било, ако то изврше, јер би Европа то сматрала као бунтовнички испад, пошто је ускоро пре тога нишка буна угушена.
После неког времена и Срби и Турци пошљу Порти молбе да против Михаил-беја предузме што треба. О томе ништа није могао дознати ни Михаил-беј, ни српска влада, јер је све у највећој тајности рађено.
Напред поменути Исмајил-ага Перменеџија осетивши некакав покрет и шапутање међу Турцима, беше се свом силом заузео да о узроку тога што сазна, али му то не испаде за руком. Међу тим, он и даље на томе рађаше. Тако у намери да што дозна, више је пута одлазио у Рашид-бејев конак, али како ни од њега не могаде ништа дознати, реши се на одсудан корак, ма rа то и главе стало, само да би кнежевини Србији услуге учинио. Једног дана уђе опет у Рашидов конак, и оде право у његову дова-собу, где је тога дана држан меџлис. Исмајил-ага, желећи да убије Рашида, стаде га псовати, али пријатељи његови скоче на њега, избаце га из конака и пошаљу његовој кући. Сутра дан, кад паша сазнаде за ту ствар, нареди да се Исмајил-ага, још докле Срби не би за то чули, веже и суду преда. Суд га осуди на батине и на изгнанство из Србије.