Српске буне

[JASON]

Уступци, које је султан дао српском народу, и ако су привремено били обустављени, дали су уверење Турцима, да је дошао крај њиховој управи у Србији. С тога, Турци у шест уступљених нахија починише силна насиља, као што се то може из следећег видети.
По попису, изведеном 1832. године, у нахији крушевачкој и срезовима параћинском, ражањским и алексиначким, од 'знатнијих назначених зулума, учињених од Турака Србима', догодила су се још и ова:
У Модрици, Јарабин спахија и Селим бег убили су Вула и Милутина Крстића, зато што нису допустили, да по њиховиј заповести, 'свака кућа 100 посленика даде'.
У Крушевцу, Бећир Врањалија, отео је жену Павлу, 'потурчио је и узео к' себи за жену, поред све молбе целе чаршије, да то не чини'.
У Крушевцу, Карамуић потурчио је Живојинове 'две ћерке, и узео једну за себе, а другу од 6 година, поклони брату Асану'.
У селу Легињу, Мехмед порежџија глобио је Маринка Крнића, са 30 гроша, 'само да му се жене прође'.
У селу Равње, Мифтар Коџа, из Високе, убио је Богдана, 'што му није дао да му ћер осрамоти и к' томе узе наниз исте девојке од 200 гроша'.
У Пепељевцу, Ахмед бег, из Крушевца, 'осрамотио је жену Милетину, а њему самом ударио 500 тољага од кога боја и данас човек на рукама пузи'.
У Шиљеговцу, Смака субаша 'глобио је Гаврила с 500 гроша, и за тим убио га, да га не тужи'.
У Витановцу, Сејдименца 'био је Сокола секиром, такође и матер му и сестру, од ког су боја годину дана лежали, поред тога глобио их са 100 гроша, 8 пчела и 1 јатаганом и 100 работника на годину узео; све зато што му нису дали девојку осрамотити'.
У Мејдеву, Ахмет из Пребрезе био је Луку бирова и 'пребио му руку, што људе није истерао на кулук'.
У Мутници, Азир из Ћуприје 'оте ћерку Симону потурчи је и узе за се'.
У Катуну, Ахмет спахија, 'глоби људе у стоки и смоку, узима 2 гр. 15 пара на кудељу, при удаји девојке и чифт чарапа и 1 гр. даје 700 ока жита усејати, а по 2 кола дрва на кућу у Ниш доносити, при узимању десетка пребира снопове и сламу у Ниш носе му а тако и другу рану; и како он тако и субаша дјевојке бесчесте и срамоте'.

[JASON]

У селу Глободеру, Ишљам, субаша спахиски, 'осрамотио је девојче од 8 година, и мајку трудну и спред и састраг, од ког су – срамоћења – обе, и мајка и ћерка умрле, а муж жене и отац девојчета од покора удавио се'.
У Лазаревцу, Смака буљубаша ухвати Николу кнеза сеоског 'поводом што му се није допао конак код њега, веза га за брк и привеза коњу за реп, па га вођаше кроз село, да му бољи конак нађе, за тим заповеди му, да му нађе девојку од 12 година,  да је осрамоти, које кад му не учини, а он му узе пусат иза појаса'.
У истом селу, Мехмед бег, пашин брат, 'на силу осрамоти Тодорову кћер'.
У Бивољу, Сердар субаша и арачлије, 'седе по три месеца дана о сеоском трошку, часте се и пијанствују и девојке срамоте, а родитеље који им не би девојке довели, на мртво име бију - к' томе арачлије по 12 гроша и 12 пара на главу узимају, против сваког правила и заповести'.
У Адровцу, Селим бег Вренчевић 'потурчио је насилно 12 девојака и у свој конак узео'.
У Адрансу, исти Селим бег 'убио је Живка Шарабуклића а сина му за тајни уд обесио; - ћерку му запали и изгореше јој ноге до полак, зету му тури борину под нокте, запали и изгореше му прсти'…*

Не дају се исписати сва насиља, која су спахије и читлук-сахибије у крушевачкој нахији и срезовима алексиначком, ражањском и параћинском чинили сељацима. Тамо су читлук-сахибије били лесковачки Арнаути који су, немајући над собом енергичног управитеља, узурпирали многа села, где спахије нису биле јаке. Тамо је сељак имао два господара: спахији је давао десетак, а читлук-сахибији четвртину од усева, деветину од винограда и известан кулук, не рачунајући друге незаконите захтеве, глобу и др.
Год. 1832. зулум спахијски и читлук-сахибијски дошао је до врхунца. Оно што је народ највише дирало, то је било одвођење жена и девојака. Такав један случај одвођења био је непосредан повод да се народ у крушевачкој нахији дигне на оружје и ослободи ове срамне тираније.

----------------------------------------
_{* Оваквих страшних случајева што су заведени у нарочити списак, састављен на измаку 1832. године, било је у крушевачкој нахији на броју 316. У срезу алексиначком, ражањском и параћинском, а у другом списку, забележено је 451. Спискове је саставио кнежев секретар Дим. Давидовић на српском и француском језику, у канцеларији кнеза Милоша у Крагујевцу.}

[Nikola87]

Је ли има истине у томе да је већина Турака који су харали Србијом, макар у то устаничко и пост-устаничко доба били домаћи јањичари?

Јер, судећи по редовности силовања, ако су били етнички Турци, онда смо ми, данашњи Срби, фактички Турци по генима.

Додуше, остаје за наду да нису сва силовања резултовала живим дететом...

[JASON]

Не већина већ готово сви 'Турци' и 'Арнаути' били су пореклом Срби и схватали су Србију као своју очевину. Правих Турака Османлија у Србији било је мали број и они су, валахи, за народ били 'смиље и босиље' према домаћим муртатима и арсузима.  

Што се тиче генетског наслеђа, из података којима располаже Друштво српско-турског пријатељства, да у Турској данас живи око 12 милиона људи српског порекла, може се извести закључак сасвим супротан од наведенe претпоставке.

[JASON]

Услед силних почињених зулума и насиља у именованим нахијама и срезовима, Порта је добила више жалби од Срба из тих предела, које је поткрепио кнез Милош и изјавио Порти, да не криви њега, ако се, због оваквих насиља, појави устанак у тим крајевима, јер он то не може спречити, и ако је рад да се одржи мир. Ове жалбе и изјаву кнежеву предали су Порти српски депутати, који су се налазили у Цариграду. И Порта, да би повратила ред, послала је свог посланика из Цариграда, Мустаф бега , 'ради извиђања бездјеља, чињеног Србима по Крушевцу, Параћину, Ражњу и Алексинцу, и ради удовлетворенија обиђеним људма'. Портин изасланик приспео је у Србију и јавио се кнезу Милошу у Крагујевцу, 8. јануара 1833. године. Кад је кнез саслушао изасланика и примио од њега писмо, послато од Великог везира и од српских депутата, одмах је о томе, писмом од 8. јануара N^o 72, известио 'губернатора београдског' Јеврема Обреновића, овако:
'Данас у икиндију дође ми један посланик по имену Мустафа, из Цариграда, и донесе ми писма и од Реиз-Ефендије и од депутата. Пишу ми обоје, да се шиље Мустафа овај ради извиђенија бездјеља Србима по Крушевцу, Параћину, Ражњу и Алексинцу од Турака, и ради удовлетворенија обиђеним људма. Копију писма депутатског прилажем вам на усмотреније, а и Реиз-Ефендино једнако је готово с њиме.
Јављајући вам то, сообшчавам и ово, да ће исти Реиз-Ефендин посланик сутра поћи и к Ч. нашем Везиру, и да Порта овом препоручује, да и он упути Мустафу како ће дјело, поручено му свршити, и да се Ч. Везир са мном договори, како ће поступити.
Того ради долазим и ја вама препоручити, да с Алексом отидете што пре, и ако икако узможете, одма до Ч. Везира, и да му јавите за ово. И, будући да злодјејанија турска нису само отимања, или силовања, него иј има од 10 различни струкаи по свој Крушевачкој нахији и по свим срезовима: Параћинском, Ражањском и Алексиначком; те се она и не могу тако брзо извидити. Него ја сам тога мњенија, да би најбоље било, да овај Реиз-Ефендин посланик сједне у једну касабу или Крушевац, или Параћин, пак онде на ноге нек све једног по једног испитује и суочава. Ту би и ја дао мог човека, као што Порта налаже, а и Ч. Везир може дати свога, пак да сви заједно испитују. Ово је моје мњеније, а ви изиштите и мњеније Ч. Везира.
Овом приликом јавите му и то, да му је сад прилика дошла, добити што и од они крајева, ако им само учини доброту те Мустафу овог посовјетује, да човечество гледа, и ако му понапред каже, да и он зна, да су заиста чињени зулуми по њима. Ако ово добро учини реченим крајевима, ја ћу му од њи извадити 250 иљада гроша икрамије тако, да нико неће знати за њи, до мене, њега и вас'.

[JASON]

Два-три месеца пре него што је Мустафа бег стигао у Крагујевац десио се један случај одвођења девојака, који је постао прави догађај. У питању је било нешто свакидашње, али кад се и мали догађај одигра у згодном тренутку, он увек може корисно да послужи. А Милошу је дошао као поручен.
Повод за подизање на оружје Срба из Крушевца и околине дали су богати и обесни бегови Френчевићи, њих три брата: Селимбег, Зека и Смака, синови бившег ајана крушевачког. Старином су били Срби, али потурчени. Живећи у столици некадашњег српског цара Лазара, кога су издали, ситећи погледе своје лепотама Темнића, Левче, Мораве и Ресаве, или дивећи се величини Копаоника, поноситости Жељина, или плавилу Јастрепца, Френчевићи су хтели да имају сваку лепоту коју произведе тај по природи срећни предео. Двојица браће нарочито су се одликовали својим изгредима. Селим-бег, најстарији, био је зликовац првог реда, његове отмице девојака и жена броје се на десетине. Из самог села Адровца он је одвео дванаест девојака и потурчио их.
Почетком новембра 1832. два брата Френчевића оду у своје село Мозгово, у срезу алексиначком, где су много пута банчили. Овом приликом за време рада у њиховом винограду зграбе две девојке, Миљкану и Марију, две сестре од стричева, кћери Јаћима и Стојана Гојковића, и на коњима силом одвуку их у Алаџа-Хисар (Крушевац). Родитељи девојачки и други сељаци већ одавно огорчени на зликовце одлучно устану против ове отмице и доставе то Милошу, тражећи његову помоћ. Крушевачка чаршија, на само Срби него и Турци, покушала је најпре посредовањем код бегова, али пошто је ово остало без успеха, узнемирени Срби, који су већ били ступили у отворену побуну, доставили су целу ствар кнезу Милошу, молећи га да и он помогне својим заузимањем.
Извештен о отмици Милош одмах упути Милету Радојковића и Арсу Андрејевића крушевачком ајану Хаки-бегу не би ли овај склонио бегове да девојке врате кућама, и да му изјаве да ће се због тога тужити и даље. 27. новембра Милета и Арса били су већ у Крушевцу. Ту су затекли устанике на скупу, и чули су од њих изјаву: да оружја положити неће докле се год робље не врати од Френчевића, и докле се Турци не иселе. 7. децембра дођу и мајке отетих девојака Милети и Арси у Јасику, и кажу да јадне жртве жуде за избављењем.
Ајан крушевачки, и ако није одобравао поступак Френчевића, на срећу, не смеде ништа да учини против њих, јер су били сестрићи Исмаил паше лесковачког, под чијом је управом био Крушевац. Бојећи се рђавих последица ако би према њима заузео нарочит став, он само достави паши Милошеву тужбу. Незадовољан одговором Хаки-беговим, Милош пошаље свог ћехају Аврама Петронијевића у Битољ Емин-паши, сину великог везира Решид-паше, који је замењивао оца као намесник румелијског валиса, тражећи да он одреди једнога комесара који ће извидети сва насиља. У проласку кроз Лесковац Аврам се по кнежевој заповести тужио на Френчевиће лично Исмаил-паши који му равнодушно одговори: 'да су сестрићи његови пијанице и да им не може он судити, нарочито сада како су у Ниш утекли'.
И заиста, чим су Френчевићи видели да је Милош слао Милету Радојковића у Крушевац ајану, и претио да ће и даље тужити због исте ствари, видећи сем тога огорчене сељаке како их дотад нису никад видели, они се поплаше и с девојкама побегну у Ниш. Било је и крајње време, јер су Жупљани већ истерали из своје средине сердара и остале Турке.

[JASON]

Како Хаки-бегово посредовање није дало повољних резултата, кнез Милош поведе ствар даље. 8. децембра он упути из Крагујевца писмо устаницима, у коме им је саветовао покорност и никакво истрчавање. Заиста ваше су патње биле велике – писао је он у том писму – и треба желети да се њима једном крај учини. 'Но не треба браћо, оружаном руком укидати зулуме, већ треба тужити се вишој и царској власти на њих, а не сами себи накнаду да узимате. Зато и шаљем посланике моје члена Суда Народног Србског Милету Радојковића и надзиритеља двора мога Арсенија Андрејића к вама и советујем вас братски и отечески да се оканете оружана дизања, но разиђите се сваки својој кући и оправљајте дела ваша на миру, у Турке не дирајте ни најмање'…
Милош је тако морао говорити јавно, потајно, он је подстицао ватру. Арса и Милета нису ишли да народ умирују, то је мисија о којој ће пред Турцима говорити; тајно, они су имали задатак да народ потпаљују. Наложено им је још да тако исто и са ражањским и алексиначким народом поступе, тј. да га побуне и да пазе да се покрет не распростре на пределе на које Србија нема право.
Два-три дана после доласка Милошевих људи у крушевачку нахију дигне се народ параћинског среза и упути Ражњу те и тај срез побуни. У Ражњу је било 60-70 турских коњаника који побегну у Лесковац. Из Ражња се уз велику вику, дреку и псовку побуњеници крену к Алексинцу. Турци, видевши толику узбуну, побегну испред народа у Ниш, неки пак склоне се чак у Лесковац. 
И док се на једној страни ствар отмице девојака имала да се решава пред вишим властима, на другој страни побуњеници су од Милоша добили упутство о томе шта све треба да раде. И они су, пре свега, изабрали своје народне судије и среске капетане.
За суд крушевачки били су изабрани: Јован Здравковић из Крушевца; Вучко Мутавџић из Тобоца; Јаков Ђурђевић из Пасјака; Дмитар Илић из Осредака. У козничком срезу, Илија Богосављевић из Кожетина. У средњем срезу, Веселин Ћирковић из Пепељевца. У моравском срезу, Илија Павић из Трњана.
У суд параћински: Стојан Вељковић из Параћина; Стојан Јовановић из Лејша. У Вилаету, Јован Вељковић из Параћина.
У суд ражањски: Миљко Штрбић из Омиловаца; Радосав Петковић из Ћићевца. У Вилаету, Стојан Петровић из Ражња.
У суд алексиначки: Манојло Гокић из Алексинца; Јован Тривунац из Суботинца. У Вилаету, Милојко Ивановић из Бована.
Ово бирање народних судија по датом упутству, значило је да кнез Милош није ни имао намере за ма какво повлађивање Турцима, али је ипак свршену ствар хтео да обуче у згодну форму. Он је остао доследан себи, као да се ни у шта не меша, већ само мири народ, који, иначе, сам управља својом судбином. И када су Параћинци у својој ревности установили прави суд, изрезали печат, и под једно дрво наместили сто застрт сукном, Милош је писао Милети Радојковићу и Милосаву Здравковићу да је још рано да се Турцима иде 'уз нос'.

[JASON]

Писмо кнеза Милоша
Кметовима, свештеницима и свему народу нахије крушевачке и срезова алексиначког, параћинског и ражањског
У Крагујевцу 8. Декембра г. 1832. N^о 3494.

Из више представљенија видео сам, како сте се ви подизали на зулум, који Турци у вашој (нахији или срезу) чине, а у исто време и то, да ви не идете ни на цара, ни на везира, ни на царског забита. При томе дознао сам и то, да сте ви согласно изабрали за членове суда… (по имену), а за капетане среске… (по имену). И прво и друго ваше поступање морам одобрити, и за право и мудро признати.
Надајући се, да ћете и совете писма мог к вама од 2. Декембра ове године под N^о 3439 к срцу свом примити, не изостављам још ово напоменути вам:
Како сте сад сами себи и судије и капетане поставили то треба да их слушате  и да им се покоравате и чините, штогод вам кои од њи заповеди. Власт без покорности оних кои су ју поставили, не значи ништа. Оканте се свеколици пијанства, не скитајте се с чутурама, не убијајте људи, не арајте један другом девојака,  не дирајте у Турке. Ово су све богомрска дела, свако овако дело мора суд, кои био да био, строго да суди и казни. Царско, везирско и забитско издаите све на време и без роптања.
Судије пак и капетани, од вас постављени, само о том да настоје, да се мир, тишина, и сваки поредак међу вама, у кућама, по путови и друмови на свадбама, саборима и скупштинама, одрже; сваком беспристрасно да суде, доброг и слабог од рђавог и насилног да бране, а ове последње да казне, сваког да поуче, сваком да буду огледало у свему како би се млађи на њих могао угледати. Ако кои Турчин има тужбу какву против Србина, немојте ви или ваше судије и капетани да му суде, но договорте се и посаветујте с надлежним муселимом, муселими су царски чиновници, њих се не оглушавајте!
Пак кад и ви и судије и капетани ваши будете овако поступали, онда уверени будите, да ће се и царска милост над вама излити, и да ће вам и сам премилостиви цар наш зулум скинути, на кои сте се дигли! И кои цару никако није повољан, а друкчије ћете и себе и мене пред њим застидити, који сам се њему за вас молио, друкчије ће вас се свак живи отрести, и оставити под онима, под којима сте до јуче стењали, и против кои сте се дигли, пак би они после топрв знали, како би с вама поступали, и до тога вас доводили да их слушате и покоравате се. Само овако владајући се, као што сам мало више реко, доказаћете, да нисте пошли на зло и у ајдучину, но да вам је само зло дојадило, те оћете да га скинете.

Милош Обреновић, књаз Србски.

[JASON]

Кад су дошли у Ниш, Френчевићи преплашени од последица свога неваљалства, потурче одмах обе девојке и изваде илам од нишког кадије да су девојке за њих добровољно пошле, надајући се да тиме пресеку питање. Но, ништа им није помогло. 'Илам нишког кадије, говорио је Милош, не сведочи ништа! Може се добити за двадесет пара исто онако, као што се може и од нашег свештеника добити известије'. У исто време, Милош поверљиво нареди да се имање Френчевића опљачка и између народа подели.
По једном писму види се да је народ том приликом учинио неке изгреде, јер Милош осуђује што су 'наводађаџију Френчевићева онако вукли, убијали, вешали и на колац натакли'. 'Освета је нечовечна и иде Турцима уз нос', вели Милош, и наређује да тело с коца скину и укопају.
Било је од велике важности какав ће бити резултат извиђања отмице. И у време Дахија, а и после њих, испити су се чинили, и нигде се не показа, који му драго Србин а још мање Србкиња, да су силом турску веру примили. Девојке су морале пред београдским пашом и пред царским комесаром изјавити: јесу ли потурчене на силу, или од своје драге воље? Бојати се било да се та ствар не изметне наопако.
Ако кажу да су отете од родитеља, да су силом потурчене, и одведене у харем, онда је очевидно да се такви поступци Турака не могу трпети, и српска се захтевања морају једном уважити, те се отргнутих шест округа придружити Србији. Ако ли, по несрећи, оне изјаве да силе није било, да оне и саме желе да буду и остану Туркиње и жене Френчевића: онда је све пропало.
Услед тога Милош нареди да се њихове мајке састану на путу за Београд с њима и да их одговарају да не остану у турској вери, да им обећају да ће их кнез узети у заштиту и, не обазирући се на оно што је било, удати за добре људе.
Чим су оба Френчевића са својом мајком, отетим девојкама и послугом стигли из Лесковца у Ражањ, они одмах буду опкољени од родбине отетих девојака. Али покушаји рођака да се састану са њима, остали су безуспешни. Азис-ага, баш-чауш београдског везира, који је Френчевиће водио из Лесковца, није допустио тај састанак. У Јагодини, родбина потпомогнута искупљеним народом учини нов покушај и услед тога изроди се неред, који се сврши тиме што су Френчевићи морали попустити, да се девојке састану са мајкама. Али, оне, кучке, обучене у свилу и кадиву, мажене и лагане беспосличким харемским животом, не хтедоше ни да хају ни да чују савете, молбе, преклињања и плач својих родитеља.

[JASON]

Крагујевац – Београд. Милош Обреновић Јеврему
24. јануар 1833. N^o 211.

Љубезни Брате Јевреме!

Кад су Вренчевићи, с отетим девојкама идући у Београд, били у Ражњу, хотеле су мајке и сестре отети девојака, да се виде, прве с ћеркама а друге с сестрама своим, но Вренчевићи нису им то допустили онде; и зато су мајке и сестре речени отети девојака и даље амо за њима ишле, и кад су и Вренчевићи и они дошли у Јагодину, опет су се они с отетим девојкама хотели видети. Аврам Петронијевић и Милета Радојковић, кои су се онде догодили, казали су Амза-Аги да допусти мајкама и сестрама видити се с отетим девојкама, кое и турска вера дозвољава; но Вренчевићи нечекавши шта ће Амза-Ага изрећи на Аврамово предложение, потегну сабље и полету на Народ кои се онде догодио, вичући 'недајте за турску веру да се ђаурске жене виде с нашим женама'. И на ове речи њине потргну пушке и ножеве  и момци њини, и устреме се на наше људе кои су онде били, и једнога ране сабљом. А наши људи видећи то, и бојећи се оружием бранити се од њи, да се отуд неби кавга започела, дочепају мотке те оне Вренчевићеве момке мало излупају и саставе мајке и сестре с отетим девојкама, те се виде, и оданде сви скупа пођу даље. А ту је био и Амза-Ага Бумбашир Ч. везира, очевидац тога дјела, кои може казати Ч. везиру, да је се ово све овако догодило.
Тога ради јављам вами овај случај да знате, ако би вас Ч. везир запитао зато, да му знате казати, и да неби он како другојачије о том увјерио се, као што ће да му Вренчевићи, наравно, на своју ползу друкчије казивати. А кад су девојке, као што кажу Вренчевићи, драговољно за њи отишле и потурчиле се, и кад они иду за то дјело на испит царском суду, зашто бране девојачким мајкама и сестрама састати се с њима, кад турска вера незабрањује ни рођеној туркињи, виђати се и разговарати откривеним лицем, с христијанским женама.

24. Јануара 1833.                                                                               Ваш искрени брат
У Крагујевцу. N^o 221.                                                                         Mилош Обреновић
                                                                                                        Књаз Србски

[JASON]

После три дана, 27. јануара, кнез Милош писмом под N^o 236, послао је своме 'Љубезном Брату Јеврему' следеће упутство:
'За обнадежити тога Реиз Ефендиног човека с нашом наклоношћу к њему, и да би боље за ово дјело Вренчевића и отети девојака, по нашем желанију радио, препоручујем да од А. Симића узмете 5000 гроша, и призвавши га к себи, поднесете му иј од моје стране, као Харам параси; а кад дјело ово по нашем желанију конечно буде, и поврати се овуда за Цариград, ондак, кажите му, да ћу му ја моју још већу признателност указати.
Симић је отишао тамо, кои ће вам казати, шта сам му препоручио да Ч. везиру обећате, ако учини да се Паша нишки промени, Крушевачка (буна) да се оправда, а девојке да нам се поврате. За девојке заступите се како најбоље можете, и најзад кажите Ч. везиру да Кајмакам Паша пише ми, да је наложено Ч. везиру, да девојке, ако рекну да су отете и неће у турску веру, вруче вама, ако ли рекну пак да оће турску веру, опет да се од Вренчевића одвоје, и на једно опредјелитељно мјесто стоје, до друге заповјести. Даклем или овако рекле девојке ил' онако, кажите Ч. везиру нека иј одвоји и преда мајкама, нека заједно сједе, гди ће сједити до царског рјешенија. Тако ми пишу и депутати из Цариграда, да им је од Порте и министра руског речено да ми јаве'.

У Паланци пак девојке буду сасвим одвојене од Турака, а кнез Милош дознавши за то, нареди да им се каже са свим разговетно, да ће обе платити главом ако почну говорити по Френчевићима и по Турцима. Ништа их неће заклонити од српске сабље. Наћи ће се људи који ће отпаднице и у сред харема исећи на комаде.
28. јануара, Јеврем Обреновић, писмом под N^o 54, у коме износи догађаје почињући од 26. истог месеца, известио је кнеза да су девојке приспеле у Београд и намештене код једне Српкиње (Пазарке) на конак. 'И будући, да сад већ онако ние, као што сте ми напред за њи писали, већ да су девојке нашим људима допраћене, то и незнам, шта ће Ч. везир одговорити, него, данас је дошао и Алекса отуд, и вечерас је отишао Ч. везиру, и што буде говорио, то ћу у писму, доставити Свјетлости Вашој'.

[JASON]

27. увече Алекса Симић отишао је Хусеин паши и саопштио му случај догодивши се у Јагодини и Паланци, као што му је о томе  усмено наложено, но везир Симићу одговори овако:
- Барем немојте мене варати као малу децу с играчкама. Ја сам овде међу вама шест година, и ја добро знам да овдашњи људи таково што несмеду учинити без заповести Милош-Бегове, а особито, то је и осведочено да је све по његовој заповести било, јербо су у Јагодини 2000 оружани Срба дочекали Вренчевиће, кои се другојачије без заповести неби скупили, а исти људи казали су Милети кад их је разгонио да Турке не бију 'зашто нас сада биеш и разгониш, кад си нам мало пре заповедио да ово чинимо'. Амза ага каже да Селим бег није потегао сабљу ни накога, но да му је један ваш момак силом извадио из каније, и однео. После тога каже Амза ага, да је један високи пандур црни бркова у зеленом шалу донео писмо у Паланку, и онде су га читали и девојке од њи узели, и после, кад су у Гроцкој били, опет иј је задржавао капетан Голуб, да стоју онде док и девојке, кое су биле натраг остале, приспу, па да иду с њима заједно, говорећи им, да је така заповест Милош-Бегова. (Вренчевићи су ноћили у Гроцкој, док су девојке са мајкама и сестрама ноћиле у Друговцу.) Сад преко свега овог, кад чуе Девлет, да су девојке отете од Вренчевића, шта ће рећи? Мени готово неостае чинити испит сверху девојака, јербо сте ви свршили шта сте тели. Но опет ћу разговарати с бумбаширом Реиз Ефендиним, па ћу вам сутра сообшчити, оћеду ли испитивати девојке, или ћеду пре писати за то Девлету.

Милош, извештен о посети Симићевој везиру, писмом од 29. јануара N^o 242 издао је 'Господару Јеврему' нова упутства:
'Из писма вашег од 28. т. видио сам да су девојке и Вренчевићи приспјели у Бјеоград, да сте девојке у гостионицу код Пазарке наместили, да је приспео и Алекса, и шта је Ч. везир у призренију отимања исти девојака говорио. Ја хитам с одговором и препоручујем вам, шта да одговорите Ч. везиру и Бумбаширу Цариградлије у призренију тога, а, надам се да је досад и старши Симић тамо приспјео с моим налогом, и ваљда је предупредио ублажити везира с моим обећањима, ако до сада није, настојте нека се у дејство моја препорука приведе. Видио сам шта је Ч. везир одговорио Алекси, када му је представио за случај Јагодински и каква су извијања његова и његовог Амзи аге.
Препоручујем вам, да по пријатију овог писма одма к Ч. везиру отидете и кажете му на све његове тужбе у смотренију случаја догодивши се у Јагодини и Паланци, на кратко: Да су девојке из Мозгова Вренчевићима силом отете то је познато свету. Да су потом мајке девојачке у Ниш одлазиле, да је Паша нишки с кадиом призвао и девојке и мајке предасе питати јесул драговољно девојке за Вренчиће пошле, и кад су оне потрчале у наручје мајчино, да је Паша нишки и девојку једну и мајку песницом ударио те иј раздвоио и то је истина и то је познато свету. По том да би Девлет ствар ову боље изсљедовао препоручио је на Ч. нашега везира  да доведе предасе и Вренчевиће и девојке и испит учини. Кад је тако дакле заповеђено зашто би Амза ага и Вренчевићи са сватовима из Ниша у Бјеоград ишао, и зашто би забрањивао мајкама и сестрама девојачким видети се с њима још када су у Ражањ предањи изашли. Ја мислим да, кад је једна ствар таква у распри, и кад је криминално преступљеније, требало је одма одвојити и једну и другу страну, и недавати више Вренчевићима с девојкама виђати се до суда, и да се девојкама укаже колико толико као од царске стране слобода, а не насилије. Зар се тако суди, и зар тако оће Цар да се суди. При свем том да у даљу распру неби упуштали се с Ч. везиром, рад будући да с њим будушче у љубави заостанемо, кажите му од моје стране то: Вренчевићи су погрешили у једном, а Срби су у другом. Везиру сад пак предстоји да за погрешку и од једног и од другог своју џериму тражи. У турском обичају је заведено, да се погрешке са новцима наплаћују, сад му је време да што откине и од Вренчевића и од Србаља, пак најбоље би му било да тако и уради*. И ако му је воља, то и нека учини овако као што му овде наводим, ако ли нектене, а оно одма пошљите девојке овамо к мени, пак онда кажите Ч. везиру да ће девојке код мене бити до даљег извиђања, а он и Бумбашир нека пишу што им драго, ја и волим да се један пут око тога предузме један већи суд, те би бар раскрстили један с другим. Кажите Ч. везиру да каже Амзи аги, кад је он прави посланик његов био и тако послан по Вренчевића и девојке, зашто би вукао толику гунгулу за собом, и зашто би у Багрдану за инат мајкама и сродницима девојачким подносивао све ћуркове под девојке, и натеривао Вренчевића да иј ј..., у очиглед мајки и сродника њини. Та добро што је изнео живу главу те му нису Срби још онда посјекли, Срби кои за једини и цигли хрз немари све своје и сам себе жртвовати, то је бар познато свету, и ово оћу да протестирате формално.
Што имате писати ми, до Среде сам овде, и можете ми послати писмо овамо до ондај, сматрајући на време какоме могу стигнути, а после тога шиљите у Пожаревац, куда у име Бога у Среду одавде полазим'.   

----------------------------------------------
_{* У то време, отмица или силовање удате жене (или: девојке) сматрали су се за нешто недозвољено, али ту се није радило о кривичним делима у смислу данашњег поимања, него о повређеном праву власништва.}

[JASON]

У очи овога дана тј. на дан 28. јануара 'при акшаму', приспео је у Београд Стојан Симић са кнежевим писмом, и сутра дан, Јеврем, Алекса и Стојан посетили су везира, и о овој посети Јеврем је истога дана писмом под N^o 58, послао кнезу писмени извештај:
Пре акшама јуче овде приспе и Симић (Стојан) и са Алексом одемо Ч. везиру, и кажем му све, како се сбило с девојкама, и увјеримо, да то није било по заповести вашој, но да је морало бити недоуменијем они кои су послани, да нешто сврше, а они одузели девојке од Турака, може бити, мислећи, да је то све једно, или с Турцима ишле, или без Турака, свећеду опет у Београд доћи.
Кад је Ч. Везир све обширно разумео, онда је веровао, да се је овај случај погрешком догодио, и одљутио се, и опет дошао на први пут к извиђању овог дела. Каже: 'премда је било врло ружно учињено што су девојке одузете од Вренчевића, зато опет за Милош-Бегов атар, ја ћу се старати, да то како замажем и покријем, а девојке ћемо опет звати на испит, па ако и рекну, да ћеду остати Туркиње, то ћу ја опет описати Девлету и учинити, да се врате натраг, узроком што су 3 месеца код Вренчевића биле и тако даље. И ако нећете чекати од Милош-Бега одговор на јутрошње писмо, а оно можете сутра на вече тај испит почети, да се дело не задржава, и да татарина испраћам за Цариград с џевапом овог дела'. А ми смо му казали, да ћемо причекати одговор од Вас, и тако сад на то очекивамо, да се испит девојака почне…
Ч. везир Вас поздравља, да би час пре по татарину Вашем послали у Цариград Тефтер од тужбе Крушевачког, Параћинског, Ражањског и Алексиначког Народа, да се ствар не задржава, јербо је он свога татарина за тај посао јошт у понедељак отправио, и јавио, да ћеду се за тужбе известити из тефтера, кои им Ви шаљете…
Синоћ, пошто смо изишли од Везира, били смо и код Реиз-Ефендиног човека, и казали му, да се је ова ствар погрешком догодила, и он сам признае, да се таковом чему по заповести Ваше Светлости, неби надао, и да није ни веровао, да је то по Вашој заповести било…

[JASON]

У оваквим приликама резултат суђења могао се мирно чекати. Кнез Милош, писмом од 30. јануара N^о 249, изјавио је Јеврему своје потпуно задовољство на постигнутом успеху, и одобрио да се испитивање девоjака предузме. Писмо кнежево гласи:

Из писма Вашега од 29. т. No 58. видио сам са удовољством, да се Ч. везир по доласку Симићевом опет отсрдио, и да ће се по томе старати, погрешку Срба наши, коју су у Јагодини и Паланци учинили, загладити. Сообшчавајући Вам моје пуно задовољствона свима поступцима Вашима и Алексиним у истом предмету, препоручујем, да Ч. везира поздравите, да слободно с девојкама испит предузме, и онако поступи, како најбоље зна, да ће жељи нашој моћи соовјетствовати, ви пак, присуствујући при испиту, настојте да испит на нашу ползу испадне, и неизоставите  извешћавати ме о свему, шта се ради, и шта девојке возражавају.
Што се шиљања тефтера тиче, за које Ч. везир вели, да се час пре у Цариград оправе: то дојако због млоги остали послова није могло бити; но преко-сутра ћу у Пожаревац поћи гди ћу у четвртак приспјети. А тај исти дан желим и Симића у Пожаревцу затећи, да га одма у петак у Јагодину пошљем, да се ту с Давидовићем кои ће исти дан овдавде тамо поћи и на Симића почекати, састане и одатле у друштву пут предузму. Кажите дакле Симићу, да се спреми, и у четвртак овај у Пожаревац дође, како ће одма у петак у Јагодину поћи и с Давидовићем одатле пут у Цариград предузети. Од ови хатова, које ми је Ага-паша на дар послао, рад сам вам једног на дар послати, и зато вам препоручујем, да ког поузданог човека амо пошаљете, по ком ћу вам га послати; ако се ја овде не тревим, оставићу налог Амиџи, да Вам га пошље.

[JASON]

Сутра дан, 31. јануара, везир је београдски учинио ислеђење над отетим девојкама и окривљеним Френчевићима изрекао пресуду. О овоме догађају Јеврем Обреновић, у чијем је присуству испит и пресуђeње извршено, поднео је кнезу Милошу писмени извештај, који је гласио:

Ваша Свјетлост
Свемилостивјејши Государју!

У јучерашњем писму мом под N^o 61. покорњејше јавио сам Вашој Свјетлости, да ћемо вечерас водити девојке Ч. везиру, на испит. После тога послао сам Алексу Ч. везиру да опредјеле време, у кое ћемо с девојкама бити онамо, и тако Ч. везир опредјели, да буде испит данас пре акшама у 9 сати, и обећа, да ће нам послати Тугџи-башу свога, да нас зовне кад време буде. Међу тим, данас пре него што је било време да ми пођемо Ч. везиру, примим и друго високопочитаемо писмо Ваше од 30. т. м. под N^o 249. у ком ми изјављујете задовољство Ваше о преговорима моим с Ч. везиром, на кое Вам ја всепокорњејше љубим руку. По том приспје време полазску, и Тугџи-баша нам дође, да нас позове; ја с Симићем и с Алексом пођем управо у Град, а Тугџи-башу пошљем с Марком Буљубашом и с два пандура, да поведу девојке од Пазарке, кои су за нама на 50 кораци приступали, и тако одемо у Град, гди се је било множество Турака скупило. Уђемо у собу к везиру, гди је био кадиа и Реиз Ефендин Бумбашир, како поседамо одма запита везир Осман Бега, млађег Вренчевића (јербо је старији Селим Бег полудио, па га нису ни звали): Јесу ли они силом узели и потурчили оне девојке. Или је то с њином драгом вољом било? Он одговори, да они немају власт што силом чинити, но да су девојке с њима у договору биле и драговољно за њи пошле и потурчиле се. После се окрене везир к девојкама, и пита иј преко толмачлука едног Гаваза његовог кои зна Бугарски: Јесу ли оне добром вољом за Вренчевиће отишле и потурчиле се, или су иј Вренчевићи силом отели и потурчили? Девојке, прво одреку, а друго посведоче, с додатком, да иј пре тога нису никад ни видиле, нити оне знаду да су потурчене 'казаше нам веле по једно име турско, кое ми нисмо ни упамтиле, но ми знамо, да је нама име: једној Миљкана а другој Мариа'. После тога опет за потврдити Суд, питао иј је Ч. везир, јесу ли оне сад Туркиње, или Христијанке? и оне одговоре, да су Христијанке, и да нећеду бити Туркиње, макар иј на парчета секли.
После окрене се везир кадији и рекне му: 'Е! Јефендиј! сад оне, по њиовом собственом одговору и признатељности јесу Христијанке'. Кадиа одговори: да је то тако. И одма Ч. везир рекне нам, да иј узмемо к себи и водимо у конак. И тако, ја опет с Тугџи-башом и Марком Буљубашом и пандурима, пошљемо девојке на њин конак, а ми останемо јошт код везира. Но будући да се чибук не пуши, нит се кафа пие, а никаква другог разговора нисмо имали с везиром, зато и ми одма пођемо за њима кући и стигнемо иј на Кали-Мегдану; и пошто дођем кући, дам иј дозвати себи у конак, као опет повраћене у нашу веру, и мислим, да иј преместим у Стари конак да пребуду код нас, док од Ваше Свјетлости заповјест дође, куда ћемо иј послати? С девојкама ишли су у град и родитељи, браћа и сестре њине, само нису у собу к везиру улазили на Мурафу; окром девојке отете с ове стране, а с Турске стране млађи брат Вренчевић Осман Бег.
У овом случају Тугџи-баша нас је искрено и својски послужио, и кад смо се вратили из града с девојкама, ја сам му дао 300 гроша, као амам-параси, и заслужује и више; зато молим, да га не заборавите с наградом.
Не могу Вам казати, којико је множество света устало на ноге, да види, шта ће бити с девојкама? У Граду по бедемима, по капијама а највише на диванани везирској, куд смо к њему пролазили, било је множество Турака, а по Кали-Мегдану, и по чаршијама на раскршћама опет множество Христијана! Први су пљували на млађег Вренчевића, кад је изишао од везира с суочења, зашто је оваки белај на себе навукао, видећи, да девојке нису особите лепоте, а други су скакали од радости, кад су видили, да су девојке опет у своју веру повратиле се.
Вренчевића одма с испита одвели су у апс с четири Гаваза, а још пре им је везир одузео пусат, како је чуо, да је онај старији с памети сврнуо.
На хату, ког ми Свјетлост Ваша дае, покорњејше вам благодарим и љубим отеческу руку на милости Вашој, кое ме удостојавате; а за њега послаћу момка у Крагујевац, како сте ми благоволели заповедити.
Препоручујем се међу тим отеческом благоволенију Вашем. Остајем и Јесам Ваше Свјетлости

всепокорњејши брат и слуга
Јеврем Обреновић

31. Јануарија  1833. года                                                                        
У Београду N^o 62.